16. mart


Kiša je padala cele noći, pa je nastavila celo jutro skoro do podneva. Ušuškani u vreće i ugrejani u šatoru čekali smo da prestane – ta sve vreme sveta je naše i nikuda ne moramo ako nam se ne mili. Tek kada se ocedila i poslednja kap iz oblaka, a sunčevi zraci dobro podgrejali platno nad našim glavama, promolismo noseve napolje.

Nakon kraće uzbrdice, očekivala nas je duga nizbrdica, što je trebalo da bude uživanje. Ali, nismo računali na tako snažan vetar, sa udarima koji su nas doslovno gurali unazad. Sve vreme tokom spusta morali smo da pedalamo iz petinih žila, ali smo se i pored toga zanosili i jedva održavali ravnotežu uprkos teškim bisagama. Jeziv osećaj, pogotovu što je s jedne strane provalija, dok su s druge put pritisnule stene planinskog masiva. Bila sam potpuno prestravljena, a i Brajan je priznao da nikada tako nešto nije doživeo.

Pričajući jedno drugom o strahu koji smo osetili, oboje smo sa čuđenjem primetili da su vozači mahom veoma oprezni i pažljivi – voziće iza nas koliko god je potrebno, dok se ne uvere da nas mogu bezbedno preteći. U to smo se dodatno osvedočili nešto kasnije, kada smo krenuli uskim, sporednim putem, prema mestašcu Sagana. Na put je stalo da iskače stado od preko stotinu ovaca, terano dvama kerovima i starim čobanom, pa su se automobili iz oba smera zaustavili. Sigurno je prošlo deset minuta dok se put ponovo nije oslobodio, ali niko od vozača nije ni pipnuo sirenu – sasvim suprotno stereotipu o nervoznim, temperamentnim južnjacima. Primetili smo da su za volanom mahom stariji ljudi, od preko šezdeset godina, pa možda zato?

Ali kad je u pitanju odnos prema mrtvima, premašili su sva naša očekivanja. Dok se nismo primakli sasvim blizu groblju, nismo uopšte shvatali šta te zidine opasavaju. Iz daljine je najviše ličilo na neko gusto zbijeno malo mesto sa prizemnim kućama i drvoredima između njih. Kako smo se samo iznenadili kada smo otkrili da je to zapravo groblje – grobljograd, ako ćemo pravo. U njemu ima skoro sve, baš kao u malom, lepo uređenom gradu: kuće u nizu, glavne i sporedne ulice, zelene površine s mnogo cveća, fontana i klupa, čuvari koji revnosno krstare svojim rejonima. I, kao u svakom dobro uređenom gradu, i u ovom se odmah videlo ko su njegovi ugledni žitelji, jer su njihove kuće bile u glavnoj ulici i mnogo veće od ostalih. Kako se to uklapa u hrišćansko učenje o sveopštoj jednakosti na onom svetu – ne znam. Ali nakon dva dana na ovom ostvru, i Brajan i ja smo delili utisak da je Sicilija po nekim stvarima prilično čudna: pre svega po praznim, zabravljenim kućama, po starim ljudima, pa po preteranom uvažavanju mrtvih predaka…

Spisak se proširio već te noći. Kampovali smo na livadi iza jedne nedovršene kuće, pored napuštenog traktora i pluga koji godinama nije korišćen. Uveliko smo hrkali, kada nas je probudio neki nepoznat zvuk. Bio je veštački, kao od sirene ili alarma, ali uvrnuto je bilo što se približavao i udaljavao, i to potpuno ravnomerno, kao da to što ga proizvodi klizi po nečemu, umesto da se kotrlja po zemlji. Ne znam za Brajanove vizije, ali je sam se mogla zakleti da zvuk stvara neki mini-robot. Jasno sam zamišljala i antenu sa crvenim svetlom na njegovoj glavi. Samo, šta je hteo od nas?

–        Je’l čuješ?

–        Aha.

–        Šta je to?

–        Ne znam.

–        Nije ljudski zvuk.

–        Nije.

–        Čudno.

–        Čudno.

–        Odlazi.

–        Uh, dobro je.

–        …

–        …

–        Evo ga opet.

–        Oh, bože!

–        Pssst!

–        …

Šaputali smo ne mičući se, sve dok se u neko doba zvuk konačno nije udaljio i izgubio u noći.

.

.

.