Dalje (ne)ces moci!

Dalje (ne)ces moci!
Zvezda je neumoljivo przila kada smo dopedalali na Krocienko Chyriv ili poljsko-ukrajinsku granicu. Kad mi tamo a ono medjutim. Mladi carinik koji govori engleski taman koliko da se sporazumeva sa strancima objasnio nam je da granicu mozemo preci samo u motornom vozilu — kolima, autobusu, na motoru. Pesice a ni biciklom ne moze se na drugu stranu iako je ovaj put ujedno i poljska biciklisticka ruta R61, o cemu nas uredno informise znak odmah uz carinsku rampu. Savetuje nas da je bolje da to bude motorno vozilo sa poljskim registracionim tablicama.
Okrecemo se nalevo krug i nazad u selo. Usput se zaustavljamo kod nekoliko kuca ispred kojih vidimo poveca kola ili pikapove, te pitamo vlasnike da li bi nas prebacili. Ja pregovaram a Brajan cuti, jer se bojimo da bi nam mogli naplatiti papreno ukoliko shvate da je on Amerikanac, sto za njih moze znaciti da ima novca.
Ali cutao ili pricao, nasa potraga je bezuspesna. Jedan vozac objasnio mi je da cemo tesko naci kombi jer je vecina puna posto voze robu u Ukrajinu. Na njegov nagovor, vracamo se na granicu i ispred rampe cekamo vozila. Kako koje naidje, tako pokusavamo da ga zaustavimo i nagovorimo da primi jedno od nas. Dogovorili smo se da ce tako biti najbolje, buduci da u dvoja kola mozemo da stanemo, dok u jedna veoma tesko ili nikako.
Iako nam to izgleda kao nemoguca misija, veoma brzo uspevamo da zaustavimo prvo vozilo. Ubacujemo moj bicikl i bisage, oprastamo se jer ne znamo koliko ce potrajati Brajanova potraga za “smestajem” i potom ja odlazim.
U medjugranicnom pojasu su dve poduze kolone koje se veoma sporo krecu. S druge strane, iz kontra smera, nema guzve ali dvadesetak ljudi seta, sedi, stoji — verovatno cekaju vozila u koja bi se smestili kako bi presli u Poljsku.
Nije proslo ni pet minuta, a moj vozac me je obavestio da je u retrovizoru video Brajana u nekom automobilu. Sreca, sreca, radost! Izlazim i grlimo se, a zatim se svako vraca u svoja kola. Kasnije se ispostavlja da su obojica nasih vozaca stalni gosti u Ukrajini, u koju odlaze da napune rezervoar gorivom, koje je izvan EU mnogo jeftinije.
Pomalo se pribojavam kako cu proci kod ukrajinskih carinika. Od maja je na snazi sporazum o reciprocitetu izmedju Ukrajine i Srbije, tako da nam nisu potrebne vize, ali ovo je najjuzniji prelaz izmedju Poljske i Ukrajine, i to samo za motorna vozila, pa ko zna da li su upoznati sa mojim viznim oslobadjanjem, a ako jesu, koliko su voljni da ga postuju. No uskoro se pokazuje da viza nije problem, ali skoro sve ostalo jeste.
Na poljskoj strani dve carinice, obe oko trideset godina, pazljivo zagledaju svako slovce mog biometrijskog pasosa. Ne znaju ni rec engleskog, a ja poljski od svih slovenskih jezika najmanje razumem. Izgleda i da nemaju iskustva s biometrijskim pasosima jer moj provlace vise puta kroz citac i nijednom nisu zadovoljne. Pitaju me kuda idem, i tek kada kazem da sa mojim partnerom vozim turu po Karpatima, pocnu da mi veruju. Presudna rec bila je “partner”.
– Nisi sama? – pita me carinica.
– Ne, moj momak i ja vozimo zajedno vec skoro mesec dana, on je u trecim kolima iza mene.
Pocinje da mi postavlja niz pitanja o Brajanu, ali poverenje je uspostavljeno. Nakon desetak minuta, vraca mi pasos i ulazim u kola. No odmah ga trazi nazad jer je zaboravila da udari pecat sa datumom, pa ga stavlja i napokon me pusta da predjem u ruke ukrajinskog carinika.
A on je jedan debeljuca koji drema u svojoj stolici. Moj vozac ga bez pardona budi i predaje mu nase pasose. Debeljuca me proziva i krecu pitanja. Objasnjavam mu nasu rutu, ali ne znam da li se vise cudi tome sto putujem biciklom, ili sto hocu u Ukrajinu. Trazi da priиcm nesto na srpskom i ja pricam.
– Nista ne razumem – kaze buca i smeje se.
Ne znam kako bi i razumeo ako zna samo ukrajinski. Onda me ispituje za Brajana. Zasto partner Amerikanac? Da li sada putujemo prvi put zajedno? Da li zelim jos jednog partnera? Pokazuje mi svog kolegu, mojih godina, koji je neozenjen. Na trenutak razmisljam sta da odgovorim, a onda okrenem na salu:
– Moze! Ako me moj partner naljuti, imace zamenu!
Na to se debeljucina koleginica na naspramnom prozoru, koja je do tada sedela okrenuta ledjima, osvrce i pocinje da se smeje naglas. Rekla bih da je na delu zenska solidarnost jer u sledecem momentu, kada na njenom prozoru ugledam Brajana, carinica objasnjava debeljuci da mi je partner stigao te da me vec jednom pusti da prodjem.
I debeljuca mi zaista vraca pasos, ja ulazim u kola i najzad prelazim granicu.
Dobri den, Ukraina!

Tema ima 3 komenara.

  • Poslala/poslao: Nenad | Objavljeno: 08.01.2016 21:38
    Predivna pricica! Steta sto za ovakve humoreske nije bilo mesta u "Zakotrljaj me oko sveta". Na zalost, ovaj blog ljudi nisu citali u to vreme - a sad malo ljudi pretura po arhivi...
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 09.01.2016 01:55
      Bila je u planu, pa sam je izbacila, više ni sama ne znam zašto. No, razmišljam o zbirci priča koje su 'izvisile' iz te i koje će izvisiti iz mojih budućih knjiga. Svakako će se negde naći, bila je to jedna od blesavijih epizoda. :)
    • Poslala/poslao: Cec | Objavljeno: 17.07.2018 19:38
      Ima nas koji preturamo i uživamo ! 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *