Ana i Stefan iz Piatra Neamta

(6-8. septembar)
Na ovom putovanju pozitivno me iznenađuju ljudi od kojih to najmanje očekujem, kao što je često slučaj i u životu. Neki stranci, negde u nekoj zemlji, koji mi nisu ni rod ni pomoz Bog, pruže mi tek tako ne samo smeštaj i krov nad glavom nego mi bez zadrše daruju i deo svog srca.  Nemaju nijedan razlog da to učine — jer teško da ćemo se ikada više sresti ili da ću biti u prilici da im uzvratim — osim velike ljudskosti.
Ana je jedna od tih osoba, koje ću, verujem, pamtiti i po završetku ovog putovanja.  Pronašao ju je Brajan, preko Hospitality cluba. Bila je jedina (i, mislim, prva uopšte u Rumuniji) s neke od društvenih mreža, koja nam je odgovorila. Već po načinu na koji je otpisivala na naše SMS-ove, u kojima smo se iuzvinjavalai što ćemo najverovatnije kasniti dan-dva, kada je jednostavno otpisivala “take your time”, stekla sam utisak da je veoma praktična osoba. Informacija da ima bebu i da nije udata, koju sam pročitala na njenom profilu, išla je toj slici u prilog — očito se radi o mladoj ženi koja, kao samohrana majka, nema vremena za gubljenje.
Došla je po nas u centar grada sa bebom, trinaestomesečnim Stefanom, malim melezom koji je rezultat ljubavi Ane iz Rumunije i Adea iz Kenije. Upounali su se preko intereneta i kada se ljubav rodila, Ade je doleteo u Pietra Nemat. U tom trenutku, Ana je iza sebe već imala jedan propali brak koji je trajao pet godina i, mnogo važnije i bolnije isksustvo od toga — pokušaj da kao bebisiterka radi u Škotskoj. Bolnije, jer se ispostavilo da je u pitanju klasična trgovina belim robljem ili prostitucija — Ana nije baš izričito to rekla, ali iz njene priče, čije delove nam je otkrivala naredna tri dana, to je bilo sasvim jasno. Ali, otom-potom. Ono što najpre saznajemo gledajući neodoljivo šarmantnu bebu kafene boje sa osmehom koji je u stanju da rastopi svačije srce, jeste da Stefanov tata nikada nije dobio priliku da se oženi Anom. Ona nije htela, verovatno poučena lošim iskustvom iz prvog braka.
“Ako me pitate koga bih izabrala, bebu ili muža, u svakom momentu bih vam bez premišljanja odgovorila da ovo bepče vredi svih muka koje sam preživela i da bih uvek njega odabrala,”  tako nekako je ponavljala Ana.
A vreme koje smo proveli sa njima dvoma i radost života koju smo s njima delili, uverili su nas da njene reči nisu samo izgovor ili samozavaravanje, kao što to pokatkad zna da bude. Stefan nas je očarao svojom dobroćudnošću i blistavim osmehom.  Rado smo provodili vreme s njim,  držali ga u naručju, igrali se, samo ga pazili u njegovoj sobi, omogućavajući Ani da se malo odmori. I nije nam bilo zamorno. Uživali smo u zajedničkim obrocima, koje smo Brajan i ja naizmenično pripremali, vodeći računa da hrana ostane nezačinjena kako bi i Stefan mogao da je jede.
Tokom našeg boravka u Aninoj nedovršenoj polovini kuće, koju deli sa ujakom, Stefan je imao i svoje prvo planinrsko iskustvo. Pretposlednjeg dana, Brajan, Ana i on otpešačili su par kilometara na brdo poviše grada. Kako se Ana samo radovala i koliko joj je značilo što je izašla iz svakodnevne rutine priredivši i sebi i bebi nešto novo i drugačije. Za tu priliku, odenula je Stefana u pravu planinarsku garderobu. Pa iako nije pešačio, dobro se pokazao, budući da je ostao budan sve do spusta, kada više nije mogao da izdrži nego je zaspao.
Vreme provedeno sa njima dvoma pamtićemo kao verovatno najopušteniji boravak u nećijoj kući, budući da nam je Ana, bez ikakve zadrške, ostavila ključeve od kuće a u nekoliko navrtata poverila nam je na čuvanje i najdragocenije što ima — Stefana. Toliko poverenje zaista nas je dirnulo do dna srca.
A priča o Aninom životu ne može da stane u jedan tekst na blogu. Niti joj je ovde mesto. Ako ikada budem pisala roman o sudbinama ljudi koje sam upoznala tgokom ture, poglavlje o Ani biće nesumnjivo jedno od obimnijih i najzanimljivijih.
.
.
.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *