Ili ljudi?

Biće da smo ljudima ipak najviše oduševljeni. Nakon Mihali i Gregori, Danijela, Vladimira, Ane, te barem toliko onih koje nismo stigli da upitamo za imena ali koji su nas utvrdili u utisku da su Rumuni posebno naklonjeni putnicima, slučaj nas je doveo pred kapiju Magde i Mirč e u mestu Hăghig.
Oboje su gradska deca, Magda iz Brašova, Mirča iz Cluj-Napoca. Pre tri godine odlučili su da napuste Brašov, gde su živeli, i dvadesetak kilometara van grada kupe staru kuću sa osam ari zemlje. Kada ne radi kao veb-dizajner (među njegovim referancama je i sajt www.bran-castle.com, o Drakulinom zamku), Mirča uči o organskoj poljoprivredi i održivoj energiji. Prve rezultate naučenog imali smo prilike da degustiramo — paradajze s ukusom pravih paradajza, slatke i sočne, koje su njih dvoje uzgajali u svojoj bašti. Dali su nam punu kesu, sigurno tri kile ovih plodova, za poneti, a mi nismo mogli da odbijemo kada je tako ukusno.
Ali, da krenem redom. Pred njihovom kućom zaustavila sam se da sačekam dok Brajan napravi fotografiju crkve preko puta. Iz dvorišta se, naravno, odmah oglasio pas koji nije prestajao da laje — rumunski psi su najgora napast koja se može zamisliti — pa je Magda izašla da vidi šta se to dešava. Ugledavši me, mahinalno je na engleskom upitala da li mi treba vode.
— O, naravno — odgovorila sam, dajući joj prazne bidone.
U međuvremenu, pridružio mi se i Brajan, pa smo zajedno čekali pred kapijom da se devojka vrati. Ali umesto nje, na ulicu je izašao visok mršav mladić, duge kose i potpuno urbanog izgleda. Na savršenom engleskom započeo je priču sa nama: odakle smo, gde idemo, kakvi su nam planovi. Negde usred te priče, ponovo se pojavila devojka, noseći bidone s vodom i kesu punu organski uzgajanog paradjza — najmanje tri kile.
— Ako volite paradajz… — nije dovršila rečanicu.
Da li volimo paradjaz? Brajan je naprosto lud za njim, a kada mu je MIrča otkrio da iza kuće ima nekoliko leja ovog povrća, morao je da ode i vidi kako to izgleda.
I tako je počelo druženje koje će se pretvoriti najpre u poziv na kafu, pa na večeru, potom i na konak. A oko improvizovanog baštenskog stočića, ometani trima mačkama i dvama psima koji su uporno pokušavali da obore naše boce s pivom i tanjire s mezama, pleli smo niti naših priča u toplo poznanstvo koje će nas grejati dugo nakon što budemo otišli odavde.
Iako je u staroj kući dovršena samo njihova spavaća soba, nebrojeno puta pokušali su da nas nagovore da je podelimo sa njima — jer gde ima mesta za dvoje, ima i za četvoro. Ali istrajno smo odbijali i na kraju su se nerado složili s našom odlukom da postavimo šator u bašti.
A ujutru, po našoj želji, mamalega brindizi — rumunska verzija kačamaka. Uz kafu, još po čašica razgovora, a onda se opraštamo, razmenjujemo mejlove i odlazimo ljubeći se kao dragi znanci. A bili smo zastali samo da Brajan fotografiše crkvu preko puta.

Fotke su ovde
.
.
.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *