Efekti neobaveštenosti
Zbog dužine ture i brojnih predela kroz koje prolazimo, često ne stižemo da pročitamo ni osnovne informacije o onome što nas očekuje, pa neobavešteni lutamo uzduž i popreko zemalja, neobavešteni otkrivamo spektakularne vidike, neobavešteni ulazimo u znamenite gradove. Ali upravo zato, efekat iznenađenja lepotom je veći, potpuniji, snažniji.
Sve što smo znali pre ulaska u kanjon Bicaz bilo je da se nalazimo na granici Moldove i Transilvanije. Anina rođaka iz Piatra Naemta rekla nam je da ćemo proći kroz prilično lep predeo, što je i na mapi nazanačeno, ali nismo očekivali ništa ni približno onome što ćemo videti. Posebno što je izgledalo kao da se sve udružilo da nam taj dan učini jednim od onih za koje jedva čekamo da prođu: dosadna kiša koja čas pada, čas prestaje, pa taman kada obučemo kabanice i nepromočive pantalone, te nazujemo kamašne, ona se povuče pred suncem; velika vlaga koja verovatno prija samo našoj kosi, dok se naša tela preznojavaju kao u sauni; prilično uzak put usečen u stene, koji se prisilno sužava ogradama na svakih par stotina metara zbog popravki usled odrona, pa je saobraćaj usporen i znatno otežan; smanjena vidljivost zbog vremena i konfiguracije terena, tako da je sumrak i usred bela dana.
Ne znajući da upravo gledamo jednu od najspektakularnijih prirodnih lepota Rumunije, sledili smo reku Bicaz od podnožja planine do njenog vrha, kroz klisuru dugu osam kilometara pod konstantnim usponom od preko deset procenata, dok su nas s jedne strane pritiskale stene i gušile oštre serpentine, a s druge vukle nadole strmoglave litice. Iznenađenje je zamenilo ushićenje koje se povećavalo bezmalo sa svakim osvojenim metrom puta, smenjujući se sa udivljenim čuđenjem nad slikama koje nijedan fotoaparat ne može u potpunosti da dočara. Gubili smo dah zbog nestvarne lepote i ogromnog napora, koji ovde idu podruku, neodvojivi jedno od drugog, kao najlepša nagrada i cena koja se za nju plaća.
Jedino što smo znali je da nas na vrhu očekuje Crveno jezero, koje bi trebalo da bude kulminacija ove lepote, jer je nastalo prirodnim putem, nakon klizanja zemljišta koje je pregradilo reku. Ali kada smo dopedalali na skoro hiljadu metara nadmorske visine i ugledali ga, nismo osetili ni približno uzbuđenje kao zbog kanjona, ako čak nismo bili pomalo i razočarani. Pitam se da li bi bilo drugačije da ništa nismo znali ni o jezeru, da u mašti nismo unapred stvorili sliku punu velikih očekivanja.
.
.
