Dubrovnik

“Dubrovnik je na listi deset gradova koje bi svako trebalo da poseti pre smrti”, kaže Brajan. I objašnjava mi da je to verovatno jedini grad na Balkanu za koji su čuli skoro svi Amerikanci.
Zanimljivo je porediti naše asocijacije. Njegove počinju od te konstatacije i uglavnom se na njoj i završavaju, uz dodatak o varvarstvu srpsko-crnogorske vojske koja je, sledeći komande jednog bolesnog uma, besomučno bombardovala Stari grad. Brajan se seća naslovnih vesti u svim novinama i svoje teške neverice. “Svet je bio šokiran”, kaže.
“I mi smo”, odgovaram. Prisećam se gradiva iz istorije: čak se i Napoleon bio uzdržao da ne bombarduje stari Dubrovnik. Poštedeli su ga i nacisti. A onda je, pre tačno dvadeset godina, skoro pola grada bilo srušeno.
Osciliram u osećanjima, od neprijatnosti i krivice, do nostalgičnog ponosa na sve ono što je nekad bilo naše, srpsko. Živo sećanje na krvave godine, na televizijske i novinske vesti (jeste bombardovan — ma nije, lažu vas, sve je to CIA propaganda) koje bi bile vrhunska parodija da nisu tragično svedočanstvo o istinskom košmaru jednog vremena, nasuprot pomalo već izbledelom znanju o istoriji i književnosti stare Dubrovačke Republike.
“Ko je bio gori, doli se okreće” — nezaboravni stihovi nastali ovde i mudrost koja je kao kletva sustigla počinioce zločina. Njih više nema, a grad je skoro ceo rekonstruisan i ponovo blista u svojoj lepoti.
“Opusti se”, kaže mi Brajan. “Ti nemaš ništa s tim.”
***
Dok na česmi pred kapijom Starog grada točimo vodu, neko nas pozove po imenu:
“Brajan?! Snežana?!”
Okrenemo se i ugledamo Vojteka, našeg domaćina u Sarajevu. Kakvo iznenađenje! U društvu je s mladom Amerikankom, Sienom. Nakon dvodnevne posete Dubrovniku on odlazi danas, dok će ona ostati i sutra. Upravo su krenuli da još jednom prošetaju Starim gradom, pa ako smo raspoloženi da im pravimo društvo…
Zašto da ne.
Siena se čini zanimljivom sagovornicom, posebno kao Brajanova sunarodnica koja je takođe dosta putovala. Njenu brbljivost u početku tumačimo kao uzbuđenje što je upoznala nekoga iz Bouldera, u kojem je više puta boravila, i ushićenost što će je Brajan povezati sa svojim dobrim prijateljima koji imaju firmu na Tajlandu, gde će ona uskoro otputovati. No kada počne da svima upada u reč, da u sve što se samo pomene ubacuje priču o sebi, shvatamo da je naporna za društvo.
Naš obilazak Starog grada pretvara se u svojevrsnu igru mačke i miševa. Biramo uske uličice kako bismo se fizički razdvojili od logorejične devojke, ali spasavamo se tek kada je Vojtek isprati do njihovog apartmana. Siena ostaje unutra, a on kupi svoje stvari i žuri na autobus za Sarajevo.
Prateći ga, Brajan i ja slušamo komičnu priču o ljubavnom promašaju. Vojtekovo i Sienino poznanstvo počelo je otprilike onog dana kada smo mi napustili njegov stan. Kumovala mu je Đulijet, u čiju kancelariju je Siena bila došla tražeći smeštaj u nekom omladinskom hostelu. Dva dana i dve noći Vojtek je proveo pričajući o svemu i svačemu s novom poznanicom koja mu se veoma dopala. Njenu pričljivost tumačio je željom da ostavi utisak, a i on je želeo da se prikaže u najboljem svetlu, pa joj je predložio romantični vikend u Dubrovniku, koji nijedno od njih do tada nije bilo videlo.
Ali kada su se obreli u gradu u kome su trubaduri ispevali neke od najlepših stihova svojim zanosnim gospama, kada je raguzanska kaldrma tražila da čuje samo šrkipu njihovih potpetica, a kamene kuće zatvorile vrata i prozore u gospodskoj diskreciji, kada je dah bonace trebalo da naruše samo njihova ustreptala srca, Siena je nastavila da neumorno priča o sebi.
“Šta da radim s njom?” poslao je SMS Đulijeti, ne znajući kako da se oslobodi devojke-napasti. “Nismo čak imali ni seks”, požalio se sada Brajanu i meni, i svi smo prsnuli u smeh.
“Barem si video jedan od deset ‘must see’ gradova”, utešio ga je Brajan. “Ti si ipak srećnik.”
A mi smo to još više jer smo se sutradan vratili u Stari grad i prepešačili ga uzduž i popreko. Popeli smo se na Peline, prisustvovali basket-treningu podno Minčete tvrđave, nakratko izašli u gradsku luku, pa se vratili unutra, šetkali se i promenadisali Stradunom, posmatrali dečurliju kako sakuplja novčiće u Maloj Onofrijevoj fontani, popeli se do katedrale i posedeli malo u njoj osluškujući molitvu jedne vernice, ušli u dom Marina Držića, zadrhtali pred giljotinom negde kod Pomorskog muzeja, našli ruševine još nekoliko kuća koje čekaju da budu restauirane skoro iz pepela… Hvatali smi isečke svakodnvnog života: mačke pred svakim vratima iza kojih se priprema riba, slučajne ulične eksponate poput obične metle i peškira koji ovde postaju gotova umetnička dela, mini-vrtove po stepenicama koji se propinju ka uskim trakama svetlosti…
I svuda smo zavirili i sve obišli u skoro poptunoj tišini, kao kakvi hodočasnici. Jer kada se unutar istih zidina nađu katedrala, sinagoga, pravoslavni hram i džamija, ono je svetije od bilo kog od tih pojedinačnog svetilišta.
***
Ali Dubrovnik ne čini samo Stari grad.
Dolazeći iz pravca Neuma, s bosansko-hrvatske granice, učinio nam se ogromnim, mnogo većim i razuđenijim nego što smo ga zamišljali. Novi most koji je povezao Mokošicu i Gruž smanjujući udaljenost do i od grada za desetak kilometara, deluje impresivno, ali potpuno odudara od pejzaža u pozadini, pa se čini kao neko nakalemljeno, strano telo. S poluostrva Lapad, gde smo kradom kampovali u autokampu koji zimi ne radi a leti bismo za nas dvoje i jedan šator platili dvadeset pet evra, imali smo odličan pogled na most noću, koji je osvetljen tako da blešti nadaleko.
A Lapad nam je, nakon Starog grada, bio veliko otkriće. Oba dana šetali smo pešačkom zonom i odlazili na plažu u lapadskoj uvali. Opšti utisak da su južna Dalmacija a posebno Dubrovnik mondensko stecište, potvrđivao nam se na svakom koraku: fensi kola, fensi garderoba, fensi priče koje sam hvatala u prolazu. Pokazala sam Brajanu prstom na jednu, slučajno izabranu devojčicu koju su mladi, supermoderni roditelji ovde doveli za vikend, spremna da se opkladim u to da odelce na njoj košta više nego sve što nas dvoje skupa imamo na sebi.
Sledeći utisak je da su svi veoma ljubazni, konobari i prodavci pričaju dobar engleski, i niko ni da trepne kada kažem da sam iz Srbije. Moj strah bio je neosnovan.
“Opusti se”, kaže mi ponovo Brajan. “Ti si ovde samo turista.”
I ja ga poslušam, te počinjem naprosto da uživam u suncu, moru, mirisima Dubrovnika — bisera Mediterana.
Fotografije iz Dubrovnika su ovde
.
.
.

Tema ima 4 komenara.

  • Poslala/poslao: Горан | Objavljeno: 11.06.2014 19:18
    Пола града срушено... лепо је бити политички коректан, али ајде да не претерујемо.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 14.06.2014 07:33
      Ono sto sam tamo procitala, ja sma i prenela. a i ono sto sma videla. I nisam nikada marila za politicku korektnost - kao ni za to sta ce ko misliti o mom stavu ili misljenju. trebalo bi da si i ti to shvatio cim si stigao dovde u citanju.
  • Poslala/poslao: Antonela | Objavljeno: 14.03.2016 12:14
    Vaša putovanja su fascinantna i inspirativna, divim se hrabrosti i ustrajnosti. :) Samo, Dubrovnik nikad nije bio srpski..
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 14.03.2016 12:33
      Čini mi se da smo u okviru stare dubrovačke književnosti, kao predmeta na Grupi za jugoslovenske književnosti sa opštom književnošću, govorili o srpskom Dubrovniku (profesor je bio Hrvat, ne sećam se sad imena). Pamtim tvrdnju Milana Rešetara (takođe Hrvata) da je Dubrovnik po jeziku uvek bio srpski. Ali na stranu to, moguće da mene sećanje vara, da vidimo nešto novije i pouzdanije. Hrvatska Vikipedija, na primer, piše ovo: "Srbi katolici u koaliciji s autonomašima vladali su Dubrovnikom skoro cijelo jedno desetljeće, od 1890. do 1899. godine. " Dakle, Dubrovnik jeste bio srpski, makar jednu deceniju -- što vašu tvrdnju opovrgava. Ali nije poenta u tome. Niste shvatili pridev 'srpski', njegovu konotaciju u ovom članku, zbog kojega sam, ubr, bila napadana od mnogih (veliko)Srba. Činjenica je da Srbija jedina baštini staru Jugoslaviju. U tom kontekstu je upotrebljeno i to "naše (=jugoslovensko), (a samim tim i) srpsko". Najmanji je problem da tu reč izmenim, ali uvek će biti onih koji će, šta god da napišem, čitati pogrešno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *