Jučerašnji susret sa dvojicom Holanđana, gej parom po svoj prilici, nagnao me je na ponovno razmišljanje o opremi za ovakvo putešestvije. Njih dvojica prešli su približno istu kilometražu kao Brajan i ja, kreću se put istoka kao i mi, kampuju najveći deo vremena. Počev od bicikala, preko bisaga do odeće — sve na njima je fensi: obojica voze prave turing bicikle — Koga Mijata Randouner, sa Šimano XT menjačima i Schwable neprobušivim gumama; obojica imaju Ortlieb zadnje i prednje bisage, torbice za volan i srednje vreće; sva odeća na njima je Mamutova — rečju, bolje i skuplje teško da može.

A onda pogledam nas: moju Botečiju budženu da ponese zadnji nosač bisaga, jer nije predviđena za to; bisage za koje sam do juče ujutru verovala da su nepromočive a sada ne uspevam da osušim sve što se ovlažilo tokom dvodnevnih kiša; Brajanove second hand pantalone italijanskih vojnika iz Drugog svetskog rata i vunena košulja koju je nasledio od svog dede, moju perjanu jaknu plaćenu tri evra na buvljaku…

I iskreno, ne vidim nikakvu suštinsku razliku. Sigurno je komfornije i lepše putovati na pouzdanim biciklima, sa kvalitetnom opremom, ali pedalali su ljudi oko sveta još u 19. veku, na gvozdenim velosipedima teškim po 40 kilograma bez prtljaga, u smešnim pantalonama i jaknama.

Zato, ne potresam se ama nimalo kad sretnemo fensi bicikliste, u fensi opremi. Pokatkad samo pomislim na jednog kolegu koji me je uporno ubeđivao kako nema šanse da krenem na ovu turu a nekmoli da negde stignem bez dobre opreme kakvu je video na stranim cikloturistima što su prolazili kroz Beograd. M’da, kažem ja. Iliti što reče jednom jedan veliki mislilac: “boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka”.

Ipak, ne sporim da bi mi bilo lakše da imam Šimano XT umesto ovog no name brenda, toliko pouzdanog da mi je danas usred vožnje otpala ručica menjača i nekuda nepovratno odletela.