Džefri NY-MO-BA-KO
Vraćajući se iz obilaska kotorske tvrđave, šetamo marinom. Ukotvljene jedrilice i gliseri takmiče se u veličini i bleštavilu eksterijera, nedvosmisleno govoreći o platežnoj moći svojih vlasnika. Na prva dva bezobrazno velika plovila (mini-broda?) vijori se američka zastava, pa to koristim da začikavam Brajana. Ali sledi iznenađenje kad za pramcem trećeg, bez zastave, ugledamo vezani turing bicikl. I to kakav: mounti bajk starog tipa, sa tvrdom viljuškom i hromolibden ramom koji je toliko izlizan kao da je vožen preko pola sveta. Zastajemo i zagledamo ga sa svih strana, pa pogledom pokušavamo da negde pronađemo vlasnika. Nikako nam ne idu skupa taj brod i ovaj bicikl, premda je kontrast donekle ublažen vešom koji se suši na palubi. Taj krajnje prozaični, i verujemo, sirotinjski detalj (bogati obično ne suše veš na konopcu ispred ulaznih vrata) golica nam maštu, pa počinjemo da nagađamo:
Možda je vlasnik broda prijatelj tog cikloputnika, pa mu je ustupio kabinu? Ili je bicikl slučajno vezan baš ovde? Pa iako zdravorazumska logika govori u prilog nekoj od tih mogućnosti, odnekud nam se čini da grešimo i da je vlasnik i jednog i drugog ista osoba. Brajan čak kritički komentariše izbor dvotočkaša, zaključujući da bi on, kada bi imao toliko novca da sebi priušti tako luksuzni brod, svakako vozio rasklopivi bicikl.
Sutradan, pedalajući ka Budvi, put nas je greškom naveo na plažu Jaz. Mislili smo da duž obale postoji staza do grada, ali smo morali da se vratimo na magistralni put. Dva-tri minuta strpljivo nas je pratio jedan džip iako je bilo sasvim dovoljno mesta da nas zaobiđe. Čudno. Tim čudnije što smo to isto vozilo videli nešto ranije, kada je išlo u suprotnom smeru, prema plaži kao i mi. Brajanu se učinilo da su tablice američke, ali nije bio siguran. I sad taj džip vozi iza nas, prateći — po odličnom asfaltnom drumu bez ijednog vozila — našu brzinu od dvadeset dva na sat.
“Koji mu je đavo, što nas ne zaobilazi?”, pitam više za sebe.
Tada se Brajan pomeri sasvim udesno, uz ivicu puta, što vozač shvati kao nedvosmisleni znak da nas pretekne, ali se onda predomisli, opet uspori i zaustavi se.
“Hello!”, kaže i mahne rukom prijateljski, dok se zaustavlja. Očito je da želi da popričamo, tako da i mi stajemo.
Njegovo ime je Džefri i Njujorčanin je. A odakle smo mi, kuda idemo, gde spavamo, šta jedemo, kako smo se upoznali, kakvi su nam planovi… postavlja nam stotinu pitanja. Odgovaramo na sva, a on se sa svakim odgovorom sve više oduševljava. Savetuje nas da ne (posu)stajemo, jer ako ne iskoristimo ovu šansu, verovatno nam se druga više nikada neće ukazati. On je prvi od svih ljudi koje smo sreli, koji nam govori o slobodi. I otvoreno nam priznaje da nam na njoj zavidi.
“I blew it my chances”, kaže rezignirano.
I onda nam pripoveda kako je pravio par većih tura u Brazilu i Peruu, ali odavno. Sada ima dvoje dece i treće na putu, i to sa ženom s kojom zapravo nikad nije bio u vezi, a nije njome ni oženjen. Upoznao ju je u Moskvi, gde je živeo sedamnaest godina. Ali osim dece i vrlo unosnog posla dizajnera enterijera, njih dvoje nemaju nikakva zajednička interesovanja — ona je tipično gradsko dete, štaviše, snob koji ne može ni da zamisli da živi van nekog evropskog megalopolisa. Pokušavao je da kod nje probudi ljubav prema prirodi, posebno prema bicikliranju koje, po njemu, najvećma odražava slobodu, ali bezuspešno. Postigao je samo to da su za mesto življenja odabrali Barselonu, koja zadovoljava njene prohteve za burnim gradskim životom, dok je Džefriju bilo važno da ima luku, budući da zapravo živi na brodu.
I na tom mestu u našem razgovoru Džefri nam saopštava da je njegov brod usidren u Kotoru, pa ako se odlučimo da idemo nazad, rado će nas ugostiti.
“A bicikl je vezan za pramac?”, pita Brajan.
“Da”, odgovara Džefri, pomalo zbunjen.
“Stari mounti koji izgleda kao da si prepedalao pola sveta? A vezan je duplim lancem?”
Kad Džefri opet potvrdi, Brajan i ja počnemo da se smejemo u neverici. Objašnjavamo mu da smo juče zagledali njegov bicikl i prepričavamo kako smo nagađali čiji je i kako se našao privezan uz tako luksuzan brod. A Džefriju drago, lice mu sija od sreće kao da smo mu odali ko zna kakvo priznanje što smo se zainteresovali za bicikl a ne za brod. Njegovi prijatelji, majka njegove dece, poslovni partneri, svi iz njegovog okruženja smatraju taj komad kapricom jednog bogataša. I biće da jedino mi razumemo da taj maunti bajk za njega znači slamku spasa, čak i ako se za nju nikada više ne bude uhvatio, kao što veruje da neće.
No Brajan i ja živo zamišljamo superluksuzni brod koji tone (makar za dvadeset godina kad mu klinci porastu i odu svojim putem), a talasi izbacuju stari bicikl na neku obalu. I Džefri njime kreće u svoju toliko žuđenu, slobodnu off-road vožnju.
Hajlajt dosadašnjeg putovanja! Gde je ovde dugme lajk?
Hvala 🙂
Veliki pozdrav za Tebe i Bryana!
lepe fotke i putopisi mi mame osećanja zavisti ne samo pokazanih i ispričanih lepih doživljaja već i onih na -6 u šatoru …i snegu i…..
SAMO NAPRED U ŽIVOT – ŽIVOT JE AVANTURA!!!
Hvala na čitanju i komentaru. Ta vrsta zavisti je dobrodošla i nama i tebi — nas podstiče da izdržimo, a tebe inspiriše :)))
snežana i brayan svaka čast i samo naprijed i radi sebe ali radi nas koji vas pratimo kroz blog, pozdrav iz Hrvatske
Igore, hvala veliko! baš smo juče pričali kako nam mnogo znači kad znamo da ljudi čitaju naša putešestvija i prate nas kroz blog. Susreti poput ovog s Džefrijem dobri su da nas podsete zašto ovo radimo, jer je ponekad zaista teško pa se pomalo zaboravi šta je smisao svega. Veliki pozdrav iz Budve!
Najlepša priča do sada.
Ne brinite. Gledamo sve vaše slike i čitamo sve priče redovno.
Uz vas smo. Uživajte.
Pozdrav Snežo! U ove kišne decembarske dane tvoje putešestvije je melem za dušu.
Puno pozdrava od Nikole.
sto su hladniji dani vase putovanje nas vise greje!!Kad gledam slike kao da sam tamo!! Samo napred,veliki pozdrav!!!