Crnogorska obala

Nakon oduševljenja Dalmacijom i svim onim ostrvima i poluostrvima koja smo gledali samo s kopna ne otišavši na njih najviše zbog paprenih cena ferija, teško je bilo i zamisliti da bi crnogorska obala, neuporedivo manje razuđena, mogla da joj parira. Ali odmah iza najjužnijeg hrvatskog poluostrva — Oštrog rta, koje poput kuke nekog džinovskog kapetana izranja iz plavih dubina Jadrana, ukotvio se ništa manje upečatljiv Bokokotorski zaliv.
U njega smo se skotrljali brzinom od preko četrdeset na sat, s graničnog prelaza Kobila na Prevlaci. Uleteli smo u Igalo i nastavili da pedalamo skoro nesmanjenom brzinom trkajući se sa Suncem koje je ubrzano zalazilo iza planine. Dani su tako kratki u decembru — već u pola pet je mrak — a mi treba da nađemo gde ćemo kampovati. Prolazimo Igalo, pa Herceg Novi, vozeći putem uz obalu, ali ni igla nema gde da padne koliko je gusto nakrcana kućama. Najzad u Kuparima, na samom izlasku iz naselja, nalazimo parče plaže zaklonjeno zidom od šetališta i kuća, i tu stajemo. Provodimo mirnu noć, ako se ne rečuna grupa lokalnih tinejdžera u noćnom izlasku i radoznali žitelji koji su morali da zavire i vide ko se to ukotvio u njehovom mestu.
Sutradan, krećemo u vožnju Bokokotorskim zalivom. Zdesna more, sleva planine — baš kao u Kaliforniji, samo još lepše, tvrdi Brajan, jer tamo nema ovako visokoh planina, a i ovi gradići koji se se nadovezuju jedan na drugi potpuno su neverovatni. Da nema znakova s imenima mesta koja slede, ne bismo znali da smo izašli iz Baošića i ušli u Bijelu ili gde prestaje Dobrota a počinje Kotor.
Pominjemo Metjua, Kanađanina koga smo sreli neposredno pre granice. U trci s vremenom, žureći da do katoličkog Božića stigne u Belgiju gde ima rođake, prešao je ferijem od Tivta do Herceg Novog, i propustio najlepši deo crnogorske obale.
Nezamislivo nam je da cikloputnik poput njega, koji pedala radi čistog zadovoljstva, nije video Prerast, najstariji a po mnogima i najljupkiji grad Bokokotorskog zaliva. I da se nije divio i čudio dvama ostrvima velikim taman koliko da na svako stane po jedna crkva.
A šta tek reći za propuštenu posetu Starom gradu u Kotoru, crnogorskom pandanu Dubrovniku? Iako nije ni toliko velik niti je tako planski građen, njegova kaldrma, kamene kuće i uske ulice nepogrešivo nas vraćaju u neka stara vremena, oživljena u filmovima o vitezovima, njihovim vojnim pohodima i ljubavnim doživljajima.
Ne mora se uspeti od vrha utvrđenja, dovoljno je otići do pozicije svetog Roka, što smo mi uradili, i odatle sagledati ceo grad kao što su ga gledali njegovi srednjovekovni čuvari i branioci.
I onda nastaviti pedalanje duž obale, nepunih pola metra iznad nivoa mora, a na mnogim deonicama i manje udaljeni od njega. To vožnju čini pomalo zastrašujućom, posebno kada između puta i vode ne postoji čak ni simbolična ograda, pa je dovoljan samo nehotični zaokret volana udesno da se neoprezni vozač nađe u talasima.
Ipak, stižemo u komadu do kraja zaliva, s radošću otkrivajući da se temperatura i količina svetlosti znatno menjaju kada se nađe na ‘otvorenoj’ obali. Ali put koji nas očekuje — magistralom do Tivta i potom Budve — prava je noćna mora zbog prometa i sumanute brzine kojom vozila šišaju pored nas. Zbog toga odustajemo od ideje da  dopedalamo u Budvu u kasnim popodnevnim satima, kada je uveliko mrak, nego podižemo kamp na sporednom putu, u zgradi koja je nekad bila ili je trebalo da postane ribarnica.
Narednog jutra ulazimo u Budvu, gde zaslugom moje prijeteljice Tanje i njenog prijatelja Jakše imamo besplatan apartman u samom centru grada: kuhinja, kupatilo s toplom vodom, spavaća soba, a “naša” je i ogromna terasa na kojoj je sunce preko celog dana. I niko nam ne smeta, niko nas ne posećuje, niko ne očekuje da provodimo vreme s njim. Ali nekom čudnom ironijom, skoro svaki put kada imamo smeštaj i kada treba da uživamo i odmorimo se, mi se od nečega lečimo — od povreda, prehlada, upala…  Ovog puta postradala sam ja, i to od stomačnog virusa. Ipak, između odlazaka u toalet i čestog dremeža radi prikupljanja snage, uspevamo da obiđemo Stari grad i više puta prošetamo budvanskom plažom. I to je uglavnom sve što vredi videti u ovom gradu koji su Rusi bezmalo zaposeli. A da, tu su i jahte veličine fudbalskih terena, koje su usidrene na ulazu u Stari grad. I taman kada smo sve to videli i ja se malo zalečila, a bilo je vreme da krenemo.
Na nesreću, za dan odlaska biramo prvi kišni dan nakon nedelja i nedelja bez ikakvih padavina. No barem je temperatura i dalje ista — između petnaest i dvadeset stepeni Celzijusa.
Ako se vožnja bicikla Crnogorskim primorjem može opisati kao stalno goredoriranje, onda je potez od Budve do Bara visokospuštanje, ili se to samo nama pričinjelo, pod uticajem duha crnogorštine. A na tom potezu Miločer, Sv. Stefan, pa Petrovac…. mesta sve lepša od lepšeg.
U Bar stižemo više mokri nego suvi, pa nakon silnih kupovina (četvrta ili peta po redu ćopava nožica za moj bicikl, albanski i grčki rečnici, hrana, lekovi) po savetu Crnogorca koji nam je ponudio da na njegovoj zemlji kampujemo, što nam nije odgovaralo, odlazimo prema luci i tamo, u parku, koji smo primetili još ulazeći u grad, podižemo šator. Ni deset minuta nakon što smo prebacili i utegli drugi sloj našeg ‘krova’, a iz neba se na nas sruči dažd udružen s burom, za koju je beogradska košava blagi povetarac. I tako cele noći. Ujutru vetar posustaje, ali kiša nikako, pa celo pre podne sedimo  u šatoru, učeći prve reči albanskog:
mirdita — dobar dan
tungjatjeta — zdravo
ju lutem — molim
faleminderit — hvala…
Na kraju, kad nam mirovanje dosadi, pakujemo krpice, uprkos kiši koja očito namerava da vlaži, mokri, zaliva, šiba — i tako naizmenično — ceo bogovetni dan. Pedalamo  uzbrdo, uskim putem prema prelazu Vladimir, stajući da se divimo bojama mora i horizonta svaki put kad kiša načas posustane.
Tu noć provodimo na livadi u selu Pečurica, skoro do ponoći slušajući grmljavinu i računajući koliko daleko od nas udaraju gromovi. Iako nismo najisturenija tačka u ipak nam nije svejedno, pogotovu što se jedno od nas (Brajan, rekla bih) priseća priče Danijela iz Borke (Rumunija), o momku koga je dan ranije, baš na mestu gde smo i mi kampovali, usmrtila munja.
Da bismo zaboravili na strah, počinjemo da zbijamo šale na račun najdužeg izlaženja iz Crne Gore — budući da već treći dan pokušavamo da je napustimo. Brajan me začikava da je sve to moje maslo, jer znam da je ovo poslednja zemlja u kojoj čujem svoj maternji jezik, pa mi zato produžavam ostanak u njoj. I nije da nije u pravu.
No sutradan, više nema odlaganja pa uprkos zaustavljanju zbog zamene kočnica i lanca i čestog fotografisanja, nekako stižemo do granice.
Miridita. Mirëseerdhët ne Shqipëri.
Fotografije su ovde.

Tema ima 2 komenara.

  • Poslala/poslao: Cheda | Objavljeno: 10.12.2011 23:58
    Predivne fotke.
  • Poslala/poslao: Горан | Objavljeno: 11.06.2014 19:31
    Већ други радни дан ми пролази у читању блога од почетка. Волим да критикујем, али то што читам већ два дана ваљда говори нешто :) Феноменално, одушевљен сам, нисам уопште знао да може овако да се путује, бицикл и шатор, споредним путевима... мораћу кад тад да пробам и једно и друго :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *