Oko moje glave
Ovu noć pamtiću po koracima tik uz moj šator, oko dva sata iza ponoći. Tek sam se bila probudila nakon prvog sna (nesanica me muči poslednjih dana) i pokušavala sam ponovo da zaspim. Kad začuh korake. Neko se približavao mom šatoru. U gluvo doba noći. Usred ničega, između dva seoca na jugu Krfa. Kampujem u nekom maslinjaku, na sto metara od puta kojim sada niko ne prolazi., a od kojeg me zaklanja limena šupa. Mislila sam da je to dobro zaklonjeno mesto, kad ono đavola. Šta kog vraga neko traži ovde u dva iza ponoći?
Prepala sam se. Ležim mirno i ne dišem. Ne mogu da dohvatim ni nožić koji se nalazi do ulaza u šator, jer je takva tišina da se čuje i najmanji dah. Koraci zaobilaze šator i zastaju pored bicikla, koji je vezan za vrata šupe. Prekorevam sebe što sam na volanu ostavila pink majicu da se suši — po boji, svako će zaključiti da u šatoru spava žensko. Samo žensko, jer bicikl je jedan.
I tad, ne razmišljajući, počeh da hrčem, zapravo, da uverljivo podražavam duboko muško hrkanje. Onaj napolju struknu, lepo sam čula kako se trgao iznenađen. Izgleda da je već bio u odlasku, pa ga je zvuk iz šatora zaustavio.
Osluškujem — ništa. I dalje ništa. Minuti prolaze. Ništa. Posle otprilike pola sata usudim se da se pomerim. Zgrabim nožić i sa njim u ruci ostanem da ležim. Ali san me uskoro savlada, san jači od straha.
A ujutru, kad sam odlazila kompletno upakovana, sretoh vlasnika maslinjaka, po svoj prilici mog noćašnjeg posetioca. Niej razumeo kada sam ga pitala da mi potvrdi da li je to zaista bio on, ali mi je zdušno objašnjavao kojim putem da se vratim u Krf.
Ceo dan vozila sam pod utiskom noćašnjeg događaja. Dok sam bila s Brajanom, to nam se nije desilo, bar ne na taj način. Mnogo puta su nas posećivali uveče ili ujutru vlasnici imanja na kojima bismo zanoćili, ali nikada usred noći, ili mi to nismo primetili, budući da smo obično čvrsto spavali.
I šta sad nakon tog iskustva? Ništa. I plašim se i ne plašim. Ljudi su radoznali, posebno ako ugledaju neznance ili šator na svom imanju. Pretpostavka od koje sam pošla kada sam krenula na ovu turu pre pet meseci a i sada, kada sam odlučila da nastavim sama, jeste da nijedan lopov neće pomisliti da pljačka ljude u šatoru, posebno ne one koji usred zime kampuju. Najdublje sam uverena da ljudi nisu zli, barem ne najveći procenat njih. Na primedbu da stavljam glavu u torbu, odgovaram da isto čini bilo ko ko svakog dana seda za volan — šansa da nastrada veća je nego da se meni nešto desi. Naposletku, a verovatno presudno, jeste i pitanje sreće. ODnekud verujem da me prati, makar često izgledalo kao da me je napustila.
A što se straha tiče. dobar je kao mera opreza, ali ako prevlada nad užitkom, onda je vreme da se vrati sigurnom krovu nad glavom. Za sada još uvek nije.
Htedoh da ti napišem ovo čime si i sama zaključila. Samo napred…
Dejan, Podgorica
Sreca prati hrabre !
Nadam se 🙂
Draga Snezo,
veoma lepo si sve opisala i slazem se potpuno sa Tobom,
elem, jedan mali savet, trik :
stavi oko satora i bicikla (bicikl obavezno zakljucavaj),najlon za pecanje ili pak crni tanki konac- lastis, sa par zvoncica za pecanje na visinu od tla oko 20-30 cm, na taj nacin ako iko nailazi,
pas,lisica…. ili bilo ko zvoncici ce se oglasiti i neznanac ce ustuknuti,
Mnogo, mnogo iskrenih pozdrava,
DOBAR DRUM I VETAR U LEDJA ! :)))
Hvala, Bane. Mislim da znam za taj trik, ali mnogo je to posla za mene lenju. Mislim da ću radije da gledam da uvek pitam za malo mesta u nečijem dvorištu.
Kada sam pisao da treba biti oprezan i razmisliti o putovanju sam upravo sam mislio na ovakve situacije. Nije prijatno ni muskarcu samom a kamo li zanskoj osobi. Manijaku je tesko doprijeti do razuma. A ti se spremas u krajeve koje su po tom pitanju nedefinisane. Molim te ponovo da razmislis.