Praznim putevima
Sporedni putevi uvek vode kroz neuporedivo lepše predele, ali obično podrazumevaju i mnogo uzbrdica, često veoma strmih, budući da su izgrađeni namesto staza koje su prvobitno bile utrine, a one su uglavnom najkraći putevi ili prečice. Da sam se dokopala jedne takve postalo mi je jasno čim sam okrenula leđa Lefkadi i pored starog zamka krenula vijugavim asfaltnim putem u planine. Ne baš one čiji su vrhovi pod novim snegom, ali svejedno dosta visoke. Najpre s moje desne, a potom s moje leve strane Lefkada postaje sve manja i manja, ionako redak saobraćaj (jedno vozilo u pola sata), skoro da potpuno prestaje,m a od ljudi, jedino još srećem čobane na prastarim motorima kojima obilaze svoja raštrkana stada. 
Pejzaži su sve neverovatniji, pa sve češće zastajem da fotografišem. Takođe i da malo odmorim, jer mi je duša u nosu.
Pre podne je, videlo na sve strane, ali svašta mi prolazi korz glavu. Nije da se bojim, samo pomalo strepim od svega šta može da se desi u ovoj nedođiji, kako mom biciklu, tako meni. Znam da ne treba tako da razmišljam i da je besmisleno raditi ovo to ja radim ako ću se tako pribojavati. Ali još sam početnik u solo pedalanju, još mi je sveže iskustvo pedalanja u društvu, kada se vozi neuporedivo bezbrižnije, te se i ne ljutim na sebe previše. Proći će, znam. A dotle, imam da savladam ovaj uspon, pa onu krivinu, pa onu strminu… Na par mesta silazim s bicikla i moram da guram koliko je strmo.
To mi se dešava nadomak sela Poganja, mesta koje je sablasno prazno, sa razrušenim i u korov zaraslim kamenim kućama i uvelim maslinjacima. A nije bilo malo to selo, mogu da izbrojim ostatke sigurno stotinak kuća. Ali je na severnoj strani planine i sunčevi zraci izgleda uopšte ne dobacuju dovde. Hladnoća mi se uvlači u kosti iako vozim uzbrdo, pa guram uzbrdo. Oblačim još odeće, pa nastavljam sporo, presporo — jedva pet ilometara na sat. Nema nijednog vozila da prođe pored mene, a u stvari je tako i bolje, jer bih se uplašila šta ako stane, šta ako neko izađe iz kola, šta ako… Pokušavam da sagledam gde je završetak ovim uzbrdicama, gde put trijumfuje na poslednjem planinskom prevoju, ali čini se da je to još kilometrima daleko.
No na kraju uvek mora doći vrh, a ovaj je kao ulaz u drugi svet: prelazak na sunčanu stranu brda obraslog u zelene pašnjake i maslinjake, dok se iza njih, u daljini, bele snežni vrhovi. Spust je dug nekoliko kilometara, sve do mesta Paleros.
A onda se put spaja sa magistralnim drumom koji vodi tik uz ivicu mora. Ovo je možda najlepše parče druma kojim sam vozila otkako sam u Grčkoj. Asfalt je gladak kao ogledalo, drum se malo penje pa malo spušta, ali nikad previše strmo, već goredolira koliko da biciklisti ne bude dosadno dok savlađuje cilj za ciljem, sve vreme odmarajući oči na peščanim uvalama podno druma, na pučini i obrisima ostrva u daljini.
I tu negde, na oko dvadeset kilometara od Palerosa, smestilo se selo Mitikos, jedno od onih neodoljivo šarmantnih mediteranskih mesta koja vam se ljupko smeše čim ih opazite i potom ne skidaju osmeh dokle god ih ne napustite. Sedam na plažu nadomak Mitikosa i pravi pauzu — ručak i kafa s pogledom na kuće na sprudu. Nešto aksnije, provozaću se jedinim dvema ulicama ovog mesta, a iz nekih kuća žene će mi nazvati “Kalimera”. Pomisliću da bi bilo lepo i ugodno tu negde kampovati, ali previše je rano da bih se zaustavila — nema još ni četiri, tako da produžavam.
Znak na putu obećava svega osamnaest kilometara do sledećeg mesta, što mi se čini više nego realnim da izvozim pre mraka, čak i ako sve bude uzbrdo. Prolazim pored nekih kuća iz kojih me ljudi pozdravljaju i mašu mi. Izgleda da je ovde svet mnogo gostoljubiviji i otvoreniji prema strancima nego severnije. Prvi put mi se u Grčkoj dešava da mi svirkaju iz kola, da me bodre, mašu. Smejem se. Ovo obećava.
Ali u jednom trenutku shvatam da sam napravila i dvadeset i dvadeset pet kilometara, a od obećanog mesta ni traga. Put, naravno, ide uzbrdo, mrak se polako spušta, s obe strane magistrale sve je strmo tako da ću teško naći pogodno mesto čak i ukoliko se budem odvažila da opet divlje kampujem — rečju, ovo mi se ništa ne dopada. Pokušavam da pogledom dobacim preko brda i uvala, ali geografija terena je takva da se ne vidi ništa dok se ne popne na sam vrh, a često ni tada. Počinjem da se ljutim na sebe, pitam se što lepo nisam ostala u onom Mitikosu i lenčarila, ili pričala s ljudima, te sačekala tamo noć. Molim svetog Nikolu da mi da snage, da izdržim do sledećeg mesta makar ono bilo i trideset kilometara daleko odavde i makar morala da vozim po mrklome mraku, obećavajući mu da više neću donositi tako glupe odluke.
I negde pola sata pre potpunog mraka, opazim svetla grada na obali. Vrisnem od sreće. Kreće spust i ja se sjurujem da negde potražim prenoćište.
U međuvremenu sam više upoznao tvoj sait i uvideo da je mnogo ozbiljniji nego što sam u prvi mah mislio.
Ne očekujem da mi odgovoriš već samo i dalje gledam, čitam i navijam za tebe.
SREĆNA TI NOVA I SVI NAREDNI KILOMETRI!!!!!
Hvala, Miroslave! Srećna i tebi i sve najbolje!
Gledam, čitam i navijam za tebe.
Nov sam u praćenju tvoga puta pa me interesuje da li odgovaraš na komentare i kada stižeš da pišeš putopis kada puno voziš?
Koliko treba para da bi krenuo na takav put za opremu i koliko trošiš nedeljno na putu?
Zdravo, Slobodane. Ukratko da odgovorim: prosečno vozim(o) oko 4 sata dnevno, ostalo vreme ode na pakovanje, pripremanje hrane, obede, kupovine namirnica, fotografisanje, priču s ljudima. Nastojim)o) da barem svaki drugi-treći dan nađemo neki WiFi kafe, a pišemo uveče: ja u svesku jer moja baterija lap topa drži dva sata pa posle prekucam, a Brajan na lap top. Dani su kratki, već oko 18 h je mrak pa ima dosta vremena. Što se finansija tiče, imamo tačnu računicu, koju ću postaviti na sajt čim budem imala više vremena (kad budemo kod nekog u gostima u kućnim uslovima). Ali, za pet meseci… Read more »
Напуштена и забачена села… има нешто у њима 🙂