Prvi kilometri u Albaniji
Pomalo sa strepnjom, no više sa uzbuđenjem prešli smo granicu sa Albanijom. Vozeći obalom Bojane prema Skadru, prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koja sva izgledaju slično — neugledno i siromašno. Sa većine prozora i terasa landara veš i odeća, mahom dečija, što nepogrešivo govori o brojnim članovima domaćinstava. Izgleda da ovde mnoge porodice žive od ribolova, ili je to dodatni izvor prihoda, pošto je reka gotovo prekrivena ribarskim mrežama. Već u prvih pola sata srećemo više ljudi na biciklima nego u pretodna četiri meseca. Ali mahom su to stariji ljudi, na predratnim velosipedima, kojima su dvotočkaši očito jedini način da se nekuda prevezu.
Na putu do Skadra proslavljamo naš pet hiljaditi kilometar, a uskoro potom prvi put za ova četiri meseca menjamo unutrašnju gumu na mom biciklu. Zaustavili smo dva momka skoro patuljastog rasta, koja su gurala bicikl sa prikolicom napred, natovarenom starudijom, da nas fotografišu. Obojica nose stounvoširane farmerke i kaiševe s upadljivom šnalom Dolce Gabbana i ne govore ni reč bilo kog drugog jezika sem albanskog.
Neposredno pre mosta na Bojani, na samom ulasku u Skadar, primećujemo zidine srednjovekovnog grada. Pokušavam da Brajanu prepričam pesmu Zidanje Skadra na Bojani, ali toliko toga treba objasniti — od toga ko su bili Mrnjavčevići do toga zašto vile, iako dobra mitološka bića, ištu tako groznu žrtvu — da na kraju odustajem.
Ulazimo u grad i upućujemo se prema centru. Na prvi pogled, primetne su ogromne suprotnosti: stare zgrade i kuće bez fasada, skoro urušene, nasuprot novim koje još nisu ni useljene; trotoari od veoma kvalitetnih i skupih italijanskih ploča i razrovane ulice; prizemne minijaturne radnje naspram velikih bleštećih butika…
Iznenađuje nas da skoro svaki kafić ima internet. Sedamo u jedan i dok mi postavljamo fotografije u naše veb-galerije, prostor se napuni gostima — sve samim muškarcima koji čak ni prividno ne gledaju svoja posla, nego sasvim otvoreno pilje u nas i komentarišu između sebe. Mi, naravno, ništa ne razumemo, ali nemamo utisak ni da su neprijateljski raspoloženi niti da su njihovi komentari ružni ili uvredljivi. Naprotiv. Od prvog momenta u ovoj zemlji najjači utisak je da su svi neverovatno prijateljski raspoloženi prema putnicima. Smeju se i na njihovim licima se nedvosmisleno održava radost što su u prilici da nam nešto kažu, da nam pomognu, ili da nas naprosto samo pozdrave.
Ulice su pune muškaraca koji otvoreno ali ne bezobrazno odmeravaju žene u prolazu. Izgledom se veoma razlikuju: ili su potpuno trendi kao bilo gde u Evropi, srednjeg ili visokog rasta, ili su skoro patuljci u demode odeći iz kasnih sedamdesetih. Slično je i sa devojkama, s tim što je razlika u stilu oblačenja manje uočljiva. Prosečno nisu ni mnogo ružni, ali ni izrazito lepi, ali smo i Brajan i ja prijatno iznenađeni izgledom i žena i muškaraca.
Prvu noć u Albaniji provodimo na obali Skadarskog jezera, na koje smo došli po mraku, jedva nazirući put kroz slabo osvetljenu ulicu u siromašnom delu grada. Tokom večeri, nekoliko kola parkiralo bi se blizu našeg kampa, ostalo tu sat ili duže i onda otišlo — po svoj prilici ljubavni parovi željni romantike ili pak romantični silom prilika jer su bez novca za noćni izlazak, baš kao blo gde u svetu.
Snezo i Brajane,
sa velikim strpljenjem citam Vase zapise s puta oko sveta,
i svaku novu etapu u mislima sam s Vama.
Cestitam na pet-hiljaditom kilometru, i dalje da bude :
DOBAR DRUM I VETAR ULEDJA !!!.. ! :)))
Naravno sve najnajbolje