Srbi, narod najgostoljubiviji

Kako nam je samo trebao odmor! Od početka novembra pedalali smo gotovo svakodnevno u stalnoj trci sa zimom od koje smo bežali ka jugu. Tu i tamo, sustigla bi nas sa noćnim temperaturama ispod nule, ali dani su uglavnom ostajali dosta topli, pogotovu kada bi sunce ogrejalo. Ali kada smo zagazili u januar, sustigao nas je talas veoma hladnog vremena. Nekako smo ga podnosili vozeći duž obale — noću smo se smrzavali a danju raskravijivali — ali čim smo malo zašli u kopno, i dnevene temperature su drastično opale. Svakoga dana bilo mi je hladno. Hladno, hladno, hladno.
Dok smo vozili po ravnom i uzbrdo, uspevali smo da se ugrejemo ali samo zakratko, jer čim bismo stali, hladnoća bi nas prožela do kostiju. Najgori je bio jugo — leden valjda i leti — koji je brijao s mora. Sve vreme nas je pratio, uglavnom nas udarajući čeono i bočno, a na nizbrdicama je bivao nemilosrdan, pa nam nije pomagalo ni to što smo oblačili svu odeću koju smo imali — do podnožja bi nam se krv zaledila.
Za mene su, ipak, noći bile najgore, jer je moja podloga za spavanje nedugo nakon odlaska iz Beograda ponovo počela da pušta vazduh, ovoga puta kroz ventil, što je značilo da joj nema spasa, pa sam po tri-četiri puta ustajala da je naduvam. Uprkos beskrajnoj želji da stoički podnesem sve nedaće koje su neodvojive od ovakve avanture, dolazilo mi je da zaplačem kada bih se usred noći probudila osetivši ledenu zemlju poda mnom, te morala da ustanem i pumpam cvokoćući od hladnoće.
Biće da sam tako navukla neku prehladu, jer sam počela da se osećam strašno umorno: budila sam se umorna, usred dana sam morala da stanem i napravim dugu pauzu, a već u ranim popodnevnim satima tražila sam da se zaustavimo za taj dan jer mi se činilo da ću zaspati na biciklu. I svakoga dana bilo mi je sve gore.
Spas sam nazirala tek u Atini, gde smo se nadali da ćemo se odmoriti. Najveće nade kad je smeštaj u pitanju polagali smo u Uglješu, koji je već par godina živeo i radio u grčkoj prestonici a kog nisam poznavala lično, već samo kao saputnika mog prijatelja na turi Ciklo Rusija 2007. Ali kako pitati bilo koga, a posebno nepoznatu osobu, da ostanete nedelju dana u njegovoj kući, koliko nam se činilo neophodnim za oporavak. Da sam poznavala Ugija lično, ne bih o tome brinula. Ovako, verujući u onu staru da je svakog gosta za tri dana dosta, potražila sam smeštaj i na drugoj strani, kod momka kog takođe nisam poznavala lično a koji je na jednom biciklističkom sajtu ponudio smeštaj ‘kolegama’ kada se zateknu u Atini. I na obe strane dobila sam potvrdni odgovor.
U Atinu smo stigli sredinom januara, u vreme najvećih hladnoća: dnevne temperature nisu dobacivale ni do deset stepeni, što je netipično za ovo podneblje. Ušli smo sa jugozapadne strane u grad koji je, po površini, gotovo duplo veći od Beograda, i vozili još dvadeset sedam kilometara do Marusija, gde Ugi stanuje. Bila sam polumrtva kada smo se dovukli do njega.
Uglješa je programer i u Atinu je došao neplanirano, pre četiri godine, jer je ovde dobio posao. Živi u komfornom jednoiposobnom stanu koji iznajmljuje i koji je operemio veoma lepo, u modernom stilu. Nakon što je diskretno proverio da li smo Brajan i ja (još uvek) zajedno, ustupio nam je prostranu spavaću sobu, jedinu prosotriju koja se greje, sa velikim, izuzetno udobnim bračnim krevetom. Hvala veliko, Ugi, zaista to nismo očekivali. Obično su nam naši domaćini, oni preko internet putničkih mreža, ustupali dnevni boravak, kao što smo činili i mi sami u našim stanovima dok smo preko istih tih lista ugošćavali neke putnike.
Podudarilo se da smo pristigli baš na dan kada je Ugijeva sestra u Beogradu trebalo da se porodi, tako da smo svi sa nestrpljnjem očekivali srećnu vest. I predveče je stigla: Ugi je postao ujak dečaka koji će za par dana dobiti ime Aleksandar. Otvaramo pivo i nazdravljamo: neka je živ, zdrav i da poraste veliki, i rastom i srcem, ugledajući se na svog ujku. Živeli!
Proslava, naravno, tek sledi: Ugi je pozvao svoje prijatelje i kolege s posla, sve Srbe, ako se izuzmu jedan Makedonac i njegova supruga Bugarka. Pošto je subota i pošto su svi mladi, pristižu tek oko deset. Brajan i ja jedva držimo oči otvorene, ali Ugi nas je zamolio da ostanemo makar malo, dok se upoznamo i pozdravimo sa gostima.
A oni su zanimljivi ljudi, svako ponaosob, ali nemoguće je da sa svima razgovaramo, čak ni nakratko, jer ih ima dosta. No igrom slučaja, nađemo se u predsoblju pored momka koji nam se predstavi kao Vid. Njegovo ime, koje je dobio po vrhovnom slovenskom bogu, izazvalo je moje oduševljenje, budući da sam svojevremeno dosta čitala o Starim Slovenima i slovenskoj mitologiji. A i nikada nisam srela nikoga ko se tako zove. Tako se zaslugom (Svjato)Vida upustismo u priču. Sada je na njega bio red da se oduševi kada je čuo o našoj avanturi. Logično pitanje bilo je gde smo smešteni i koliko ćemo ostati u Atini, a kada je čuo da još ne znamo koliko dana smo dobrodošli kod Ugija, srdačno nas je pozvao kod njega i njegove supruge u goste. Oni žive sami i imaju dovoljno prostora, tako da im nećemo smetati čak i ako želimo da ostanemo deset dana. Vau!
I Vid tada poziva suprugu koja sedi u kuhinji da se upozna sa nama. Ona je moja imenjakinja, a već sve zna o meni i Brajanu, kog je odmah prepoznala sa mojih fotografija. I opet — vau! Kako, odakle? Na portalu B92 čitala je moj blog, a kada je shvatila da nisam previše ažurna i da kasnim i po nekoliko nedelja sa postavljanjem novih tekstova, počela je da prati direktno moj sajt. I baš je nedavno pročitala kako pedalamo put Atine. Rekla je to Vidu, razmišljajući da mi pošalje mejl i ponudi nam smeštaj. A nije imala pojma da poznajemo Uglješu (pa i ne poznajemo ga), da ćemo odsesti kod njega, niti da smo već stigli. Oduševljeno potvrđuje Vidov poziv da se smestimo kod njih, što mi oberučke prihvatamo.
U naredna dva-tri dana plan našeg boravka se konačno iskristalisao: otkazaćemo Milošu, onom drugom momku u Atini, jer on živi u malom stanu a nema potrebe da se guramo; kod Ugija ćemo ostati nedelju dana kako smo i želeli, s tim što ćemo poslednja tri biti sami, budući da za produženi vikend on leti za Beograd, da vidi sestru i bebu; potom ćemo se preseliti kod Sneže i Vida, koji takođe odlaze u Beograd na nedelju dana, a nama će ostaviti ključeve od svog stana. Do tada, večerali smo više puta zajedno, provodeći ugodne večeri kod jednih ili drugih, baš kao u ‘normalnom’ životu od koga smo se odvikli.
Presrećni smo. Nemamo dovoljno reči zahvalnosti. Ne znamo kako da im se odužimo.
Zahvaljujući Uglješi, Snežani i Vidu, ljudima koje nismo poznavali, pune dve nedelje odmarali smo se u super-komfornim stanovima, spavali u krevetu, imali topli tuš i šporet na kome smo mogli da se kuvamo sve što poželimo — više nego dovoljno za potpuni oporavak nakon šest meseci pedalanja. U međuvremenu, prošao je i hladni talas, ja sam ozdravila i iz Beograda mi je stigla zamena za podlošku, te sada sasvim odmorni, naoružani novim entuzijazmom i još većom verom u dobrotu ljudi, možemo da krenemo dalje, u nove avanture.

Tema ima 9 komenara.

  • Poslala/poslao: Violeta | Objavljeno: 27.01.2012 16:44
    E ovo su bas divne vesti...nadam se da ce vam se do Turske zaista posreciti s vremenom i da ce sve proteci u najboljem redu. Uzivajte u svemu sto mi trenutno nemamo i samo napred!!!! Viki i Goran ps. pratimo vas redovno ali smo stidljivi pa se ne oglasavamo bas tako cesto!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.01.2012 17:04
      Viki, hvala na lepim željama. Ovih dana je neviđeno hladno, ovde na Hiosu. vetar ubija, bacao nas je s bajseva nekoliko puta. Ali kažu da će sledeće nedelje biti malo toplije u Turskoj. Pozdrav tebi i Goranu! P.s. I nemo' da se stidite, mnogo mi znači svaki komenatar, pa i kad mi se ne dopadne uvek šta je u njemu.
  • Poslala/poslao: stefan han pijesak | Objavljeno: 27.01.2012 22:19
    pozdravi ugljesu mog komsiju sa belih voda
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.01.2012 17:01
      Stefane, Ugi odlazi za Helsinki, a mi smo već napustili Atinu u međuvremenu. No, preneću mu u mejlu!
  • Poslala/poslao: Jugoslav | Objavljeno: 28.01.2012 13:01
    Kako skoro dve nedelje nije bilo novih tekstova, pomislio sam da ste se zaglavili negde u grčkim gudurama, gde nema interneta...a u stvari se desilo totalno suprotno - vi zaglavili u grčkom glavnom gradu:) Uživancija na jedan totalno drugačiji način. Uvek je lepo čuti da postoje tako divni ljude koji nesebično od srca daju...Pretpostavljam da ovakva iskustva pored toga što vam pomažu da krepiti telo i duh, daju energiju da vozite dalje...Držim vam palčeve da i nadalje i ubuduće imate dobre puteve, da srećete dobre ljude, da vas biciklovi dobro služe...Naravno da te laptop dobro služi, jer mnogo ljudi proživljava i doživljava sa vama ovo jedinstveno putovanje, čitajući tvoje pisanije... Veliki pozdrav tebi i Brajanu iz Rume...
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.01.2012 17:00
      Jugoslave, hvala ti puno! Toliko me obraduje kad čujem da neko, osim mojih prijatelja i najbližih, ovo čita. Želje su ti divne. Malo smo sad zaglavili na Hiosu bez interneta, ali biće uskoro novih tekstova. Veliki pozdrav i hvala na čitanju!
  • Poslala/poslao: mica | Objavljeno: 01.02.2012 20:24
    držim Vam palčeve!! Veliki pozdrav! srećno!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 03.02.2012 11:13
      Hvala, Miroslave!
  • Poslala/poslao: ljubica | Objavljeno: 06.03.2013 09:38
    Kakvi divni ljudi!!! Svaka im čast! Bili ste na pravom mestu u pravo vreme! Sva sreća! :-):-)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *