Hios

Još od vremena kada sam tri puta zaredom iščitavala u dahu Grofa od Montekrista, gajim posebnu ljubav prema ostrvima. U mojoj mašti, ona su neodvojivo vezana za avanturizam, romantiku, skrivenu lepotu. To što nikada nisam ni pokušala da sve to pronađem na jednom mestu treba pripisati samo strahu od razočaranja — lakše je maštati da tamo negde, u nekom moru, postoji ostrvo iz mojih snova.
Otuda nisam očekivala ništa od Hiosa, na kojie nas je neminovno vodio pomorski put od Atine do turske luke Češmir. Noć uoči iskrcavanja, ne uspevajući da zaspim na brodu koji se ozbiljno ljuljao, čitala sam Borhesove priče, a među njima jednu naslovljenu Besmrtnik, u čijem uvodu se pominje upravo Hios. Zanimljiv je kontekst: tamo negde daleko, daleko u moru, dokle stižu samo brodovi simboličnih imena kao “Hronos”, pa je otud idealno mesto na kome će sahraniti svog pripovedača.
Nije obećavalo.
Iskrcali smo se u zoru, u mrak, vetar i hladnoću. Da je bilo po mome, sačekali bismo u luci i prvim jutarnjim ferijem nastavili do Turske. Ali Brajan je silno želeo da vozi po nekom grčkom ostrvu, pa sam se složila. Vreme verovatno nije mnogo bolje ni u Češmiru.
I već od prvih kilometara, Hios je počeo da nam otkriva svoja raznolika lica: dobre puteve bez mnogo vozila, brda kao nacrtana dečijom rukom, ogromna polja mastike, male peščane uvale, živopisne srednjovekovne gradiće, Ovde ljudi još uvek telefoniraju iz javnih govornica i sa svima u kafiću dele mandarine koje su pazarili. Vole putnike i, čim se negde zaustavimo, zabrinuto nas obaveste o vremenskoj prognozi za naredne dane. Na mnogim mestima, duž puteva ili usred varošica, postavljena su automobilska sedišta ili fotelje za odmor putnika-namernika. Sa svakog brda duž obale, kamena kula nadgleda puteve…
Pravimo krug po južnoj polovini ostrva, pedalajući četiri dana. Nije lako voziti ovuda. Uzbrdice su naporne, a bura je toliko jaka da nas vetar doslovno gura oduzimajući nam kontrolu nad biciklima. Iznenađujuće je da noći nisu hladne, posebno kada vetar malo stane. Druge noći čak večeramo napolju, u potpunom mraku koji razbija samo nejasno belasanje talasa. Sedimo na kamenoj klupi na plaži, gde smo postavili i kamp, i pokušavamo da dokučimo tajnu ovog ostrva. Čudimo se što leti očito nije omiljena turistička meta, a opet, drago nam je zbog toga na onaj sebilčni način zaljubljenika koji ne žele da objekat svog obožavanja dele sa bilo kim — već samo sa retkim posvećenicima.
Njima neće biti preskupa cena od 64 evra za povratnu kartu do Atine. Neće im smetati što na Hiosu nema velikih hotela ni što plaže nisu modne piste. Ako budu došli ovde, doći će tražeći zrno avanture, romantike i lepote. I za ta skrivena blaga neće im biti potrebna nikakva mapa.
Fotografije sa Hiosa su ovde

Tema ima 2 komenara.

  • Poslala/poslao: Bajkoni | Objavljeno: 03.02.2012 09:23
    ... Ali Brajan je silno želeo da vozi po nekom grčkom ostrvu ... Imao je i rasta !! Predivne fotografije !!! Rasa
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 03.02.2012 11:12
      Jašta! :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *