Patrikov putokaz
Kada sam kretala za Antaliju, jedino što sam znala izvesno bilo je da ću imati smeštaj kod Omara i da ću moći da ostanem i nedelju dana ako budem želela. Šta ću, kako i kuda posle — nisam imala pojma. Čekalo me je temeljno preispitivanje čim se budem malo oporavila i domogla i fizičke i psihičke snage.
U međuvremenu, radila sam jedino pametno što sam mogla: odmarala sam se, najpre kod Fu i Bojana, koji su me mazili i pazili kao da sam član njihove porodice, potom u Omarovoj garsonjeri, u kojoj sam imala slobodu i komfor skoro kao kod kuće, u mom stanu. I u toj samoći, između slušanja muzike, čitanja knjiga, šetnji po starom gradu, iskristalisala se sasvim jasna odluka o tome da mi još nije vreme za povratak.
Dovoljno za početak.
A moj putokaz otkrio mi je Patrik, čovek koji je sa svojom suprugom i troje dece dve i po godine putovao biciklima od Ženeve, gde su živeli, do Hanoja, gde su njegovi koreni. U prolasku kroz Beograd bili su moji gosti preko Warm Showers liste. Nakon toga smo ostali u površnom kontaktu: nisam znala ni da su završili putovanje, kao ni da on prati moj blog koristeći Guglov prevodilac.
Javio se jer je imao informaciju iz prve ruke o brodu preko Kaspijskog mora. Pre nego što je Kazakhstan uveo vize za većinu zemalja, taj brod je redovno plovio do Azerbejdžana, ali od početka viznog režima broj putnika se znatno smanjio, pa je redovna linija ukinuta. Trebalo bi da ‘nešto’ i dalje plovi, ali šta, kako, kada — ta informacija nije bila dostupna preko interneta. A nije baš svejedno zapucati put Gruzije i Azerbejdžana, te onda otkriti kako nema prolaza na istok, dok se u Rusiju ne može a za povratak u Tursku treba čekati naredna tri meseca.
Patrik mi je otkrio da se preko mora može teretnim brodom — on i njegova porodica su tako prešli.
Odlične vesti! Da li može mi pošalje uputstva i kontakte? Naravno.
Ali malo su me pokolebale cena karte i azerbejdžanske vize. Razmišljam i razmišljam, no ništa pametno ne mogu da smislim. Problem je u tome što vrlo brzo moram da se odlučim kuda ću nakon Turske, jer od toga zavisi u kom pravcu ću krenuti iz Antalije.
Tada mi, na moje veliko iznenađenje, Patrik šalje novi mejl u kome pokušava da me motiviše tako što mi provodadžiše. Naime, slučajno ili nekim višim promislom, podudarilo se da je kod njega u Hanoju u gostima jedan biciklista iz Slovenije, mojih godina, koji već četiri godine pedala po svetu. Na Patrikov podsticaj, razmenjujemo prve mejlove i Istok, kako je Slovenčevo ime, obećava da će me čekati da zajedno pedalamo na Himalajima i u Indiji. Lepo od njega, ali sve mi se to čini još uvek predalekim.
I dalje mozgam šta da radim. Nikako ne mogu da se odlučim za opciju Turska-Gruzija-Azerbejdžan-Kazakhstan, dok mi se opcija Turska-Bugarska-Rumunija-Ukrajina-Rusija-Kazahstan dopada sve manje i manje. Do đavola.
Patrik ne odustaje. Šalje mi još jedan mejl. Zalaže se toliko da mi čak preporučuje i rutu kroz Tursku. Navodi gradove u okolnim državama u kojima se cikloputnici okupljaju i gde lako mogu da nađem društvo. Prosleđuje mi i svoje kontakte za besplatan smeštaj. Samo da se ne vraćam na Balkan.
Predugo si tamo, krajnje je vreme da kreneš na istok — kaže. Ne zaboravi da si pošla na put oko sveta. Sećam se da si pričala kako misliš da su ti rat i dešavanja u tvojoj zemlji oduzeli najbolje godine života. Rekla si da hoćeš da drugu polovinu proživiš onako kako želiš. Sada si na putu, krenula si. Ne vraćaj se nazad. Ne daj da te raskid i umor pometu. Odmori se i nastavi dalje, a biciklista ima koliko hoćeš i lako ćeš naći saputnika ako ne želiš da budeš sama.
Dugo pismo mi je napisao. Prijateljski toplo i sugestivno. Uložio je veliki napor da bi dopro do mene, da bi mi pomogao i obodrio me za nastavak. Bile su to prave reči u pravom trenutku, i to od nekoga kome verujem jer je sve to i sam već prošao. Mogu samo da zamislim kakve je sve bitke vodio sa sobom i kako je moralo biti teško sa decom na drumu. Ali uspeo je uprkos svemu. I zato sada može da pomaže drugim cikloputnicima pokazujući im njihove putokaze.
Meni je vreme da krenem za mojim.
Ipak stvari idu na bolje. Izgleda da funkcionise ovo “drzanje palceva” ?
Sve pomaze, ılı barem ne odmaze 🙂
U pravu je Patrik. Ne okreci se nazad. I previse si vremana izgubila tamo. Zivot u Srbiji je gubljenje vremena. Vec si videla da cvece te zemlje odavno vise nije tamo. Samo rasiri krila lutko i putuj, putuj ! Tolko toga ima ……….. Srecno !
Hm, Patrık je mıslıo na moju dılemu kojım putem krenutı na IStok. No dobro, svako ıma svoje mısljenje.
Ne daj se!
Ne zaboravi koliko nas “putuje sa tobom”. I svi bismo morali da se vratimo!
Lepo je to znatı 🙂
Bravo, Nevena! Odlicno si to rekla, zaista je tako!
Daaaa, idemo dalje na istok! 🙂
Jašta, a posebno što me tamo čeka Istok (Slovenac s tim imenom)
Hej pa ove slike su iz moje ulice u Staroj Pazovi.
Inače su stvarno zanimljive razne konstrukcije bicikala koje koriste bicikisti – turisti.
I skoro svi imaju zastavice. 🙂
Citam Nomada 1 pa malo zavirujem i u arhivu bloga kako bih poredio. Na ovu epizodu sam vec zaboravio. Jako lepo. Steta sto nije moglo da stane u knjigu, ali shvatam – u Zakotrljaj me oko sveta je kraj bio potreban da bude onakav kakav je, a u Nomadu smo vec krenuli da se kotrljamo. Ova prelazna motivaciona pricica je nekako morala da izvisi 🙁