Dan za organe reda
[title size=”2″]I deo: Žandarmerija[/title]
Šta rade Turci kada žele da pomognu turist(kinj)i u njihovom selu, ali ne znaju kako jer ne razumeju ni reči no jasno vide da je veoma zabrinut(a)? Pozovu broj 156 — žandarmeriju.
— Nas možeš pozvati za svaki problem — objašnjava mi mladi žandarm na dobrom engleskom.
To sam čula više puta za prethodna dva i po meseca. Skoro svi moji domaćini preporučivali su mi da se obratim žandarmima u slučaju da imam neki problem, ali do sada nisam na to ozbiljnije pomišljala. Ne bih ni sada pomislila, da nije bilo žitelja sela Gumelonu.
Tamo sam se obrela greškom, zahvaljujući lošoj mapi i još gorim instrukcijama lokalaca. Kada sam shvatila gde se nalazim, promenila sam prvobitni plan, što uopšte ne bi bio problem da mi urgentno nije trebao benzin za moj gorionik, da sam imala sveže namernice i da nisam još uvek bila rovita od prehlade čiji sam najjači nalet pregurala pre dva dana u Sivasu, u smeštaju kod Ersena preko Kauč Surfing liste.
Problem sa benzinom počeo je ozbiljno da me brine jer se ispostavilo da istočno od Sivasa ni na jednoj pumpi ne prodaju ovo gorivo. Zašto?, da li zbog previsoke cene (2,5 evra) u siromašnom delu Turske ili opasnosti od pravljenja eksplozivnih naprava, niko nije umeo da mi objasni. Tek, benzina ni za lek. A bez gorionika nema toplih napitaka ni kuvanih jela, što mi se kao ideja nimalo nije dopadalo.
I kada sam nakon promenjenog plana i pedalanja pedesetak kilometara duže rute shvatila da me očekuje još trideset pet do mesta Almus gde čak nije ni izvesno da ga toče, došlo mi je da zaplačem. Jer po svim prethodnim smernicama, po onome što sam prošle večeri čula od seljaka na čijoj farmi sam zanoćila, trebalo je da sam već nadomak Almusa. I mapa kaže to isto. Kako sam onda još uvek ovde, kada bih već morala da sam tamo?
Žandarm Sinan Zebun ne haje mnogo za moja pitanja i pokušaje da shvatim gde je nastala greška. Njega zanima gde sada želim da budem i šta mi treba. Konkretno.
— U Almusu. Ili bilo gde gde toče benzin — odgovaram kratko.
— Toče u Almusu. Gde ćeš posle? — ispituje me, nakon što smo seli u seosku kafanu.
Saopštavam mu moje planove da izbijem negde na Crno more, nebitno gde, a onda nameravam da pratim put duž obale sve do granice sa Gruzijom.
Klima glavom i pita me da li sam doručkovala. Jesam malo jer nemam hleba… Prekida me napola rečenice i poručuje tost-sendvič za mene. Čaj je već stigao, jer to vas u Turskoj niko i ne pita da li želite.
— Da li ćeš biti u redu ako u Almusu kupis benzin? — pita me Sinan.
Potvrđujem. On poziva nekoga i nakon kraće priče telefonom, saopštava mi plan:
— Moj prijatelj koji razvozi hleb po selima doći će ovde za jedan sat. On će te svojim pikapom odvesti u Alamus i pokazaće ti gde je pumpa i kuda dalje treba da voziš prema Crnom moru. Ok?
— Ne treba da me vozi, ako je to samo trideset pet kilometara, to je oko dva sata pedalanja što je okej.
Međutim, Sinan neće ni da razmatra takvu mogućnost. Njega su pozvali da mi pomogne, on me je temeljno ispitao za moje želje (zar ne?) i biće miran tek kad mu prijatelj bude javio da me je ostavio u Almusu.
Oh! Kako se raspravljati sa žandarmerijom? Kako objasniti da ne želim da se vozim kolima?
Nikako.
A da ironija bude još veća, predeli kroz koje nešto kasnije isporučilac hleba i ja prolazimo u njegovom pikapu nesumnjivo su među najlepšima koje sam videla u Turskoj. Put sve vreme prati reku, desnom obalom koja se pod blagim nagibom spušta ka koritu. Zemlja ima onu mrko-oker boju, po kojoj čak i laik poput mene zna da je toliko plodna da će na njoj proklijati i slučajno bačeno seme. S obe strane kanjona su nestvarno zelene livade, preorane njive, brezovi šumarci… Ne mogu da prežalim što ne pedalam kroz tu lepotu.
[title size=”2″]II deo: Policija[/title]
Moj vozač me ostavlja nakon što sam napunila dve boce benzina i ugovorila potencijalnim kamp-mesto za noćas, odmah iza pumpe, a po pozivu pumpadžije Ahmeta. Da li ću ostati u Almusu ili produžiti dalje, zavisi od toga koliko ću se zadržati u internet kafeu.
Ulazim u gradić i trudim se da ne obraćam pažnju na stotine zantiželjnih pogleda. Treniram sebe da se naviknem na to da sam atrakcija i da će to biti još izraženije kako budem išla dalje na istok.
Nalazim internet kafe i taman počnem da odgovaram na pisma, kada me neki momak prekine. Pokazuje mi svoje isprave policajca i nešto me pita na turskom. Žalim, ne razumem. Nudim mu svoj pasoš, ali on odbija i poziva nekog telefonom. Za par minuta evo dvojice policajaca. Jedan, koji se predstavlja kao Orhan, govori engleski. Videli su me kada sam od pumpe pedalala prema gradu i žele da mi postave neka pitanja, a sve radi moje sigurnosti. Okej, izvolite?
Šta radim ovde? Gde idem? Gde mislim da spavam? I zašto ovo? I kako ono? I šta ću…? Petnaestak minuta traje ‘upoznavanje’ a onda mi Orhan saopštava da će krenuti sa mnom na benzinsku stanicu ako rešim da tamo zanoćim. Ako njega pitam, on mi preporučuje da danas ne pedalam dalje, jer je put koji sam odabrala dosta naporan i ima dosta uzbrdica, a već je popodne i nije sigurno da ću stići do narednog grada pre mraka. Dakle, šta sam rešila?
Ja? Izgleda da danas ništa ne odlučujem sama.
Slažem se da nastavim tek sutradan. Treba mi odmor a ideja da imam improvizovan tuš na benzinskoj stanici (što je lako izvodljivo) veoma mi se dopada.
Obećavam Orhanu da ću mu se javiti kada završim u internet kafeu, i tako i učinim.
Svraćam u policijsku stanicu, gde posedim narednih pola sata koliko traje provera mog pasoša. Onda mi Orhan dodeli svog prijatelja, policajca u civilu, koji me otprati do benzinske stanice.
Malo mi je neprijatno zbog Ahmeta, jer mi je delovao kao okej tip, ali policajac se predstavlja kao moj prijatelj. Potvrđujem, dopunjujući priču detaljom kako su i Orhan i Ersen iz Sivasa rodom iz Antakije (što je istina) i da se ispostavilo da je potonji pozvao prvog (što je laž), pitajući ga da se pobrine za mene u Almusu.
Izgleda da Ahmet guta priču, pa mi lakne.
Oprostim se sa ‘prijateljem’ policajcem, pa požurim da postavim šator i smestim se, pre nego što se odnekud pojavi još neki predstavnik organa reda koji smatra svojom dužnošću da mi pomogne — protiv čega onda nema mesta nikakvom pogovoru.
