U gostima kod Kurda
18-21. april
Neću imati vremena da posetim istočnu Tursku koju uglavnom naseljavaju Kurdi. A provesti tri meseca u ovoj zemlji i ne upoznati pripadnike naroda koji čini skoro četvrtinu od ukupnog tuskog življa i čija sudbina je rak-rana svake ovdašnje vlade još od vremena Ataturkove revolucije, znači propustiti možda najzanimljivije i najegzotičnije iskustvo u Turskoj. Za taj propust delom sam i sama kriva, jer sam praveći plan pedalanja kroz Tursku uzela zdravo za gotovo upozorenja mojih veoma brižnih prijatelja da nikako ne idem sama u taj deo zemlje. Sasvim sam smetnula s uma da je većina cikloturista pratila upravo istočne puteve idući iz Turske u Iran i da nikada niko nije imao nikakvih problema — naprotiv, sva iskustva bila su naglašeno pozitivna a opisi doživljenog uvek u superlativima. No, tešim se zbog činjenice da ne samo što ne bih imala dovoljno vremena nego što je pohod na istok Turske, gde preovlađuju planine preko dve hiljade metara, nemoguća misija u doba godine kada temperature tek ako počinju da prebacuju preko nule, i to za najtoplijih dana. Nekom drugom prilikom, rekla sam pomirljivo i prestala da razmišljam o tome.
A onda se, malo pre isteka mog boravka u Turskoj, desilo da se nađem i proboravim nekoliko dana u kurdskom okruženju u Trabzonu.
U ovom gradu ima dosta pripadnika njegovog naroda, obajšnjava mi Adnan, student Tehničkog univerziteta, koji je rođen u okolini Vana. Ah, tamo bih htela da idem, da posetim i Van i istoimeno jezero. A volela bih da pedalam i do Karsa, odakle su dvojica njegovih cimera. Druga dvojica su takođe Kurdi, jedan je iz okoline Merdena — koji bih takođe želela da posetim — a drugi iz Istanbula — mog verovatno najvećeg propusta na ovoj turi. Pa pričajte mi, ljudi, o tom istoku Turske, o zemlji Kurdistan koja postoji samo kao geografski pojam, o običajima i osobinama najbrojnijeg naroda bez države koji je pak star koliko i najstarija carstva na ovim prostorima?
I moja petorica diomaćina, dve devojke koje su došle da mi požele dobrodošlicu, te još četvorica njihovih drugara, studenata koji dolaze u kasnu posteu, pokušavaju da mi što kraće i jednostavnije ispričaju ono što je najbitnije da znam o Kurdima.
Potiču iz indoevropskog plemena, odakle i Sloveni ili Germani. Govore kurumandži, koji je glavni dijalekat njihovog zapadnoiranskog jezika. Na tom jeziku pisane su njihove basne i njihova poezija, cela stara kurdska književnost. Nažalost, savremeni kurdski pisci ne pišu na kurumandžiju, jer se taj jezik ne uči u školama, zbog čega ubrzano umire.
Pitam ih da li ga oni govore, pa ih zamolim da kažu nešto na njemu. Odmah pristanu i, dok razgovaraju na kurdskom, namerno naglašavaju reči koje su slične ili iste i u slovenskim jezicima. Uvođenje kurdskog jezika u škole i institucije među najvažnijim su stavkama za koje se bore Kurdi.
Mustafa, jedan od Adnanovih cimera, kaže da bi bio zadovoljan kada bi vlada odobrila Kurdima pravo da se školuju na maternjem jeziku. “Ne moraju da nam daju državu, ali neka nam vrate naš jezik u škole i ustanove. Ovako nas smišljeno ubijaju na duge staze, jer kad izumre jezik, umire i kultura tog naroda”, objašnjava mi svoj stav. On je student istorije, kurdske i turske, a izgledom i harizmom kojom zrači kada priča o svom narodu neodoljivo me podseća na Čegevaru. Kasnije, saznaću da je njegova porodica strašno postradala u pogromima koje je pre petnaestak godina počinila turska vojska nad Kurdima. Zbog toga, Mustafa je zagriženi nacionalista — kako ga opisuje Adnan. I objašnjava mi šta to zapravo znači, na primeru PKK, Kurdske radničke partije koju će svaki Turčin, pa i on, Adnan, nazvati terorističkom, dok su za Mustafu njeni pripadnici slobodna gerila koja se bori za slobodu.
Mustafina želja je da se vrati u rodni Kars kad završi studije i da tamo, na maternjem jeziku, podučava mlade Kurde njihovoj istoriji. A ona je duga i bogata. Mustafa tvrdi da su na prosotrima današnje Male Azije Kurdi živeli još u vreme stare Mesopotamije. Po dolasku Turaka, mešali su se sa njima, ali su zadržali svoj jezik i običaje. U sedmom veku Arapi su ih pokorili i islamizirali.
Stičem utisak da su Kurdi veoma religiozni i da se strože pridržavaju islamskih pravila od mnogih Turaka. Tako u petak, ovi momci odlaze u džamiju, na molitvu. Jedino Adnan ostaje u kući zbog mene, da bi mi pravio društvo i našao mi se kao mi bude zatrebala neka pomoć. Ali dok pričamo, vrlo često čujem rečenicu da je to što radi haram (greh): haram je što propušta molitvu, što prima na konak ženu, što održava (onlajn) veze sa nekoliko devojaka koje je takođe ugostio preko Kauč surfing liste… Posebno ga muči griža savesti zbog stavova koje ima o muško-ženskim odnosima. Naime, Adnan smatra da bi mladić i devojka trebalo da žive skupa barem godinu dana pre nego što se venčaju. A to je, naravno, haram jer bi takva veza podrazumevala seks, koji je pre braka najstrože zabranjen.
Oprezno ga ispitujem o ovoj temi i ostajem u šoku kada mi ispriča kako su u Turskoj, a posebno na istoku, gotovo svakodnevni slučajevi da braća ili očevi ubiju sestru odnosno ćerku, zbog toga što su saznali da je imala seksualnu vezu sa nekim momkom. “Novine su pune toga”, kaže Adnan.
Pokušavam da saznam šta on misli o tome, ali ne uspevam ne zato što izbegava odgovor već zbog toga što je i sam zbunjen. Živeći u Trabzonu, upoznajući pomalo i druge kultrue, njegovi vidici su se proširili, ali tardicionalno vaspitanje koje nosi iz porodice veoma je jako. Čini mi se da Adnan čvrsto veruje kako bi počinio užasan haram ukoliko bi imao odnose sa nekom ženom pre venčanja; ili je možda tasj greh već počinio pa ga sada izjeda krivica? Jer ko o čemu, a mi se neprestano vraćamo na temu žena koje su imale seksualnu vezu sa muškarcem, koje su rodile dete a nisu se udale. Zanima ga šta ja mislim o tome, i ostaje nezadovoljan kada čuje da smatram to ličnim izborom svake žene, o kome niko nema prava da sudi. Žao mi je, Adnane, ali iako mi je ponešto iz islamske tradicije blisko, budući da je identično patrijarhalnim nazorima, ipak ne mogu da zamislim da živim u svetu u kome mi običaji nalažu da nemam pravo na sopstveni izbor partnera, vrste relacije sa njim, života koji ću živeti.
Adnan kaže da razume, ali nisam sasvim sigurna. Deluje rastrzano između islama i modernog, između Bliskog Istoka i Evrope. Na momente, njegovi stavovi zvuče kao paradigma današnje Turske: ni tamo ni ovamo, već negde između, u kontrastima i krajnostima. Kurdsko poreklo i nasleđe dodatno otežavaju stvar jer Adnan veruje da odbacivanjem stroge tradicije zapravo pristaje uz tursku zvaničnu politiku koja teži evropejizaciji, a pristajući uz nju, posredno je saglasan i sa obespravljivanjem svog naroda. Izlaz sa sebe vidi u tome da završi master i ode nekud u inostranstvo, kao i nekoliko miliona njegovih sunarodnika koji su razbacani posvuda po Evropi i Americi. Veruje da će tamo naći bolji život, sreću i mir za sebe — daleko od svoje porodice, daleko od zbunjujuce tradicije, daleko od nepriznate zemlje Kurdistan.
“Kasnije, saznaću da je njegova porodica strašno postradala u pogromima koje je pre deset-petnaest godina počinila turska vojska nad Kurdima.” Rat (niskog inteziteta) između PKK-a i turske države (koji je, uzgred, prošao potpuno ispod radara tzv. “međunarodne zajednice” i medija joj) je trajao devedesetih godina prošlog veka. Ta etapa ovog inače viševekovnog sukoba je završena 1999. PKK je te godine, posle hapšenja njihovog lidera Abdulaha Odželana — Apoa, proglasila jednostrano primirje (prekinuto 2005. nastavkom terorističkih akcija, prva je bila u Česme tog leta). Ono što hoću da kažem je da je Mustafina porodica mogla stradati u pogromima pre najmanje 13… Read more »
Bojane, hvala na ovim detaljin objašnjenjima.
Brišem ono ‘deset’ iz polusloženice ‘deset-eptnaest’. Problem je, naravno, bio engleski jer Adnan ga još nekako i govori ali ostali nikako tako da sam verovatno i još neke stvari razumela pogrešno ili nepotpuno.