Neću pa neću pratnju
17-18. maj
Gruzija je veoma sigurna zemlja za turiste, što je zasluga policije. U gradovima, momke u plavom srećem na svakom koraku, a po selima, kad ih primetim, obično je već kasno da ih se oslobodim. Jer oni smatraju svojom svetom dužnošću da štite gosta sve vreme njegovog proputovanja kroz rejon za koji su zaduženi.
U praksi, to izgleda ovako: dva plavca sede u svom pikapu u debeloj hladovini pored puta; dremuckaju, piju vino ili pivo i beskrajno se dosađuju; ne haju za vozače koji voze preko stotke, jer ovi poput komete prošišaju pored njih; no kada ugledaju cikloputnika, stranca dakako, koji pedala jedva dvadeset na sat, sve lampice za uzbunu popale im se pred očima.
Poput viteza Koje i njegovog velikog drugara, dva plavca jurnu u akciju.
Najpre se obrate strancu i upitaju ga odakle je i kuda sad ide. I nema veze što putnik tačno zna gde na sledećoj raskrsnici treba da skrene — oni moraju da mu to objasne. A da bi bili sigurni da neće pogrešiti (jer možda je upravo zbog pogrešnih skretanja i dospeo čak do njihovog sela, negde usred Gruzije), krenuće za njim. Dvadeset na sat; ma i deset ako treba, i nema veze ako se u međuvremenu, pre nego što su ga dopratili na cilj, njihova smena završila. Jer dužnost je svetinja.
Prvi susret sa ovim revnosnim momcima dešava mi se kod mesta Kharagavli, u centralnoj Gruziji.
Vozilm više od dva sata sporednim putem kroz nacionalni park, skoro sve vreme u hladovini koje pravi visoko drveće uz put, pa i ne osećam kako zvezda pakleno prži. No kad stanem da se odmorim, sparina se slepi uza me i tu slabo pomaže što se polivam po glavi i zavrat vodom iz bidona. Najdelotvornije je nastaviti pedalanje, hladeći se pomoću vetrića koji stvaram sopstevnim kretanjem.
Pri jednom takvom zaustavljanju, taman sam sručila svu vodu iz velike boce po sebi i htela da nastavim cedeći se na biciklu, kad začuh glas iza sebe.
— Da li vam treba pomoć? — pita na ruskom.
— Ne, hvala! — odgovorim i kao neoborivi dokaz da mi ne treba, opkoračim bicikl i hoću da krenem. Ali momak u plavom, iz belog pikapa, ima još gomilu pitanja, a među njima je i moje “omiljeno”:
— Hoćete li da utovarimo bicikl i prevezemo vas do Zestaponija?
Policija je svuda ista — nemaju ni trunke logičkog razmišljanja. Ne znam kako im ne pada na pamet da pomisle da bih išla kolima kada bih to želela. I da ako vozim bicikl, to radim zato što želim.
(No ipak, kad malo bolje razmislim, možda je njihova logika ispravna a moja pogrešna. Jer ko bi normalan pedalao na trideset stepeni po nekom sporednom, znatno dužem i neuporedivo nekvalitetnijem putu od magistralnog, a pri tom još sam, i to samo žensko! Priznajem, teško je naći logiku u tome.)
Ljubazno odbijam i objasnim da sigurno mogu da vozim do tog mesta. Čak i uzbrdo, čak i ako je veoma strmo, kao što mi naglašavaju.
— Ok– kažu momci — krenite onda.
I ja krenem a oni za mnom. Računam, pratiće me do raskrnice, da se uvere da neću omanuti skretanje, a onda će se vratiti. Kad, prođosmo mi skretanje (uspešno), pa izađosmo iz sela i put se prope uzbrdo, a oni me jednako prate. Milim pet-šest na sat, pa pikap staje da me sačeka, a kad stignem, opet krene ispred mene kilometar-dva.
I tek sada shvatim da će me tako pratiti sve vreme, narednih tridesetak kilometara. E pa neće moći!
Mahnem im da stanu, pa ih stignem i zapenim:
— Da li sam tražila vašu pratnju?! Da li sam prekršila neko pravilo ove zemlje?! Da li je ovo Gruzija ili iransko-pakistanska granica?! Da li…?
— Ne — ponavljaju, jer i ne mogu da dođu do reči od mene.
— Zašto me onda, do đavola, pratite?
— To je radi vaše sigurnosti — mirno odgovara policajac.
— Ja ne želim da vozim iza auspuha ili da slušam brundanje motora iza leđa.
Oba policajca malo razmišljaju.
— Nećete pratnju? — upita jedan.
Oh, napokon je shvatio.
— Neću! — A za svaki slučaj, odmahnem i glavom.
— Dobro — kaže on pomirljivo, okrene volan i auto napravi polukrug. — Srećan put!
— Hvala!
No sutradan, pedesetak kilometara dalje, ponovo ista priča, samo sa drugim momcima. Mnogo tvrdoglavijim i mnogo upornijim, od onih što nikada ne odustaju. Zbilo se to ovako:
Sporedni put između Zestaponija i Khashurija se od asfaltnog sa zakrpama i rupama pretvorio u zemljani sa barama i povremenim kaljugama. Prati reku uzvodno ali uspon je blag, skoro neosetan. Nigde kuća, nigde vozila, samo poneka krava bez pastira. Pevušim dok se lagano truckam. Uživam. Na jednom izvoru stajem u red iza krave koja je došla da se napoji. Uredno pije iz bare, dok vodu sa slapa ostavlja za dvonošca iza sebe. Nema ništa protiv ni kada je fotografišem. Fina neka dama.
Začudo, srećem i jedno vozilo. Dva Gruzijca zaustavili su svoju crvenu ladu iza okuke, u hladovini, izneli dvolitarsku bocu hladnog piva na haubu i pokušavaju da ubiju žeđ. Zovu me da im se pridružim.
Oh, bih ja, ali ako sad, usred dana, popijem samo čašu, prevrnuću se sa bicikla. Ne znam zašto me tako “udara”: da li zbog toga što gruzinska piva uglavnom imaju 12% šećera, ili što sam konstantno umorna, pa nakon jednog mogu da zaspim na mestu.
Oni se smeju i mašu mi kad ih prođem.
Dva sata kasnije, u susret mi nailazi beli pikap. Policijski, naravno. Već znam da ću morati da stanem i odgovaram na gomilu pitanja.
Ovoga puta, policajca koji zna engleski dovoljno da možemo da se sporazumemo najviše od svega zanima gde nameravam da zanoćim. U kom mestu.
Gde to mogu da znam toliko unapred? Videću kad budem osetila da sam umorna, a pre mraka.
Ne-ne, ne može to tako. On hoće da zna sada.
Vadim mapu i čitam nazive najudaljenijih sela, gotovo na kraju ovog sporednog puta: možda u Moliti ili u Tsipa. Ne znam, još je rano.
Policajac, koji mi se u međuvremenu predstavio kao Georgije, nije zadovoljan odgovorom. Najbolje je, kaže, da stavimo bicikl u prtljažnik i da me odveze u Khashuri. Jer do tamo ima šezdesetak kilometara, a put će biti sve gori i sve strmiji.
Kategorički odbijam.
Georgije razmišlja. Okej. On i njegov šef, suvozač, idu sada u suprotnom smeru do mesta iz kojeg sam ja krenula. Vratiće se ovim putem za dva sata pa ćemo tada da odlučimo. Da li se slažem s tim?
A imam li izbora?
— Da, slažem se — kažem kupujući vreme, mada znam da ne mogu bog zna koliko da odmaknem po ovakvom putu. No barem ću neko vreme imati mira.
Kanjon kroz koji prolazim nije najlepši ni najspektakularniji na mom dosadašnjem putovanju, ali ovakvu rutu poželela bih sebi svakoga dana. Mir, tišina, priroda — šta cikloputniku više i treba?
Dobro, ponekad mu zatreba pomoć meštana da bi znao kuda da skrene, jer su oznake i na gruzijskim magistralnim putevima veoma loše, dok na sporednim često i ne postoje. Tako u jednoj udolini priupitam decu koja se vraćaju iz škole. Ona me upute levo, strmo uzbrdo, toliko strmo da nakon dva kilometra stajem da odahnem. Ali kad se okrenem, imam šta i da vidim: policijski pikap. I Georgija koji mi dovikne kroz prozor:
— Da li ste sigurni da nećete pomoć?
Agr!
— Da, sigurna sam. Ne želim pomoć!
Georgije prilazi i pita me da li sam odlučila gde ću da postavim šator. Nisam, videću nakon ovog uspona kako se budem osećala.
— Aha, dobro. — Ulazi u kola i kreće. Čekam da ode jer bih u toalet. Moraću to da uradim nasred puta jer s moje leve strane je strma kosina planine, a s desne litica kanjona.
No videvši da oklevam i ne krećem, Georgije zaustavlja vozilo. Čeka, verovatno prateći u retrvovizoru šta se sa mnom dešava.
Aman! zar ti nije jasno da ja čekam da se udaljite?!
Nije, očigledno.
Nema mi druge nego da se uzdržim i krenem. Valjda će se udaljiti kad budu videli da nastavljam vožnju.
Ali ne. Mile na deset metara ispred mene; kad ja stanem, i oni ukoče iste sekunde; kad krenem, krenu i oni.
Šta uraditi? Stignem ih i pokušam da ih umolim da me ostave samu. Ni da čuju. Oni su plicija Gruzije, a ja sam turista i sve dok sam u zoni koju oni osiguravaju, njihova je dužnost da me zaštite. Od čega to, da mi je znati.
Od loših ljudi, od životinja, ako mi se nešto desi.
Objašnjavam da putujem već skoro godinu dana biciklom, a da tri meseca pedalam sama i očito sam još uvek živa. Ništa mi se nije desilo a i znam da se brinem o sebi.
Georgije se samo semljulji, pušta me da kažem sve što imam, a onda ustrajno ponavlja ključno pitanje:
— Da li si odlučila gde ćeš da spavaš?
— Ne!!!
Ali nakon ovog razgovora, pikap se udaljava, isprednjači dovoljno daleko da ne mogu ni da ga vidim ni da čujem zvuk motora. O hvala ti, Bože, da su shvatili.
Oped sam sama sa svojim mislima, usredsređena na savlađivanje metra za metrom ovog zahtevnog puta. Kamenje odskače pod mojim gumama, blato iz bara prska me po nogama, točkovi se zaglavljuju u pesak i proklizavaju u šljunku. Svaki put, kada održim ravnotežu i ostanem u sedlu ili kada ispedalam na vrh strme uzbrdice bez silaženja i guranja bicikla, osetim zadovoljstvo. Mala, sitna pobeda, savladan još jedan izazov na putu ka… ka…? Ka nekom selu usred Gruzije, a onda dalje, ka drugim selima u nekim drugim državama.
A kada se umorim, naprosto stanem. Kao sad, u selu Moliti. I pitam da negde tamo, na obodu, iza psolednjih kuća postavim šator. Žene koje sede ispred jedine višespratnice složno klimaju glavama odobravajući. Pokazuju mi gde je zgodno mesto, ali pre nego što se “skućim” za noćas, odlazim u centar sela, gde je prodavnica, da častim sebe jednim pivom.
Kad ja tamo, a policijski pikap me stgrpljivo čeka. Čini se da nema srećnijeg čoveka od Georgija kada mu saopštim da ću konačiti u selu. Malo me zbuni kada kaže: — Znači, spavamo ovde — ali tu upotrebu množine pripišem njegovom lošem engleskom.
Nisam previše iznenađena što želi da vidi mesto koje sam našla i uveri se da je dovoljno sigurno da tamo prenoćim.
Kasnije uveče, dok budem pila kafu sa meštaninom u čijem dvorištu sam razapela šator, saznaću da Georgije i njegove kolege redovno prate sve cikloputnike na putu od Zestaponija do Khashurija. Koliko prošle nedelje, “čuvali” su jedan par Britanaca, dve nedelje pre njih, neke Francuze…
— Doći će oni uveče da opet provere da li je sve u redu — kaže meštanin.
I zbilja, negde oko deset, dok sam se spremala za počinak, obasjala su me duga svetla policijskih farova uperena u moj šator. Georgije i šef, naravno. Izađem da bih ih uverila da sam dobro.
— Odlično! Mi ćemo biti s druge strane, kod višespratnice.
— Cele noći?
— Naravno. I mi spavamo ovde.
— Gde?
— U kolima, a gde bi.
E pa ovo je za ne poverovati! Ne znam šta da mislim. Ne mogu a da ne osećam krivicu što će ovi ljudi provesti noć ppokušavajući da spavaju u neudobnim sedištima, zbog mene, koja želi da pedala sporednim putem kroz neki kanjon. A opet, ne bi trebalo da me se tiče, jer niti sam im to tražila, niti mi oni išta zameraju. Naprotiv, vrlo su srdačni, posebno Georgije koji sve vreme pokušava da se šali.
Ipak, sutradan, uložim sav napor da što pre izvozim preostalih tridesetak kilometara i izađem iz regije koju oni čuvaju. Na rastanku, želim da ih fotografišem, ali Georgije odbija. Oni su na dužnosti, u uniformama. Ne znam kakve to ima veze, ali ne vredi da insistiram.
Opraštamo se kao dobri znanci.
— Mi volimo Srbiju — kaže na rastanku. — Srbija je u Evropi a Gruzija želi u Evropu.
Njegove reči su mi smešne i ujedno neodoljivo simpatične. Jedva se uzdržavam da ne odgovorim sa: “Jaka smo ti mi Evropa”, ali ipak oćutim. Ta on sve ovo i radi verujući da to tako biva i u Evropi, da su to i njeni standardi. I koliko je do njega, učiniće sve da Gruzija postane njen deo.
Srećno, Georgije. I, Gruzijo.
Snezo, prelep dozivljaj,mnogo divno opisano,uzivam u svim tvojim ciklozapisima i fotografijama.
Srecno-napred.
Bane, druže na dva točka, hvala ti veliko! Pozdrav iz Tbilisija!
Divan tekst.
Ni ne zna Georgije koliko ljudi je zahvaljujući tebi, saznalo za njegovu predanost poslu.
Dočekuje i ispraća bicikliste. Možda i on o vama koje je propratio kroz svoj šor vodi neke beleške!
NEvena, nekad bih zaista volela da imam prevedene neke od ovih blogova na jezik osobe o kojoj je blog. Toliko bih želela da im zahvalim.
dobar vetar, regica.
Hvala, Tamara.