Pomoć prijatelja

21. maj
Mojoj Botekiji urgentno je bio potreban servis, a do Tbilisija sam imala još najmanje tri dana vožnje. Svakoga jutra predano sam se molila Bogu da me milo pogleda još samo malo, dok se dokotrljam do prvog servisera. Uopšte nisam sumnjala u to da ću ga naći u gruzijskoj prestonici. Našla sam jednog čak i u Khashuriju, mada bolje da nisam, jer mi je zamenjujući polomljeni deo u prednjoj nabli napravio još veći problem, zbog kojeg ću sad verovatno morati da menjam ceo točak. Ovaj se, naime, opasno rasklimao, ljuljao se levo-desno u svom ležištu i činilo se da će svaki čas da izleti iz viljuške.
Osim točka, još nekoliko delova trebalo je proveriti, prišrafiti, podmazati ili zameniti novima. Sledeću priliku da to uradim imaću, verovala sam, tek u Kini, a to je za par meseci. Dakle, prvo servis pa tek onda odlazak u ambasada i apliciranje za vize. Jer šta će mi sve vize ovoga sveta ako moj velosiped nije u voznom stanju.
Uz Božiju pomoć i mnogo sreće, uđoh na dva točka u Tbilisi. Neposredno pre prispeća na adresu mojih domaćina, prestignem jednog biciklistu rekreativca, u prolazu mu dobacujući pozdrav “Gamardžoba”. Ali nisam vozila ni pet minuta ispred njega, a on me sustiže. Pošto govori engleski i raspoložen je da mi pomogne, upitah ga za neki servis a onda razmenismo i naše brojeve telefona. Njemu je ime Zaza i živi blizu servisa koji mi je preporučio, a koji je i jedini u Tbilisiju. Sutra ne radi i verovatno će moći da dođe i pomogne mi oko kupovine delova, a takođe i kao prevodilac.
Sve što na to mogu da kažem je da stvarno imam sreće.
Sutradan, na adresi Velodroma koju mi je Zaza ostavio nema nikoga u devet, ni u deset, ni u jedanaest… Ne želi da dreždim pred zaključanom kapijom pola dana, iako me Zaza, koji je došao na moj poziv, uverava da će majstor stići svakog časa; kaže, ponedeljak je i verovatno nije očekivao nikoga tako “rano”.
Ako je tako, onda je najpametnije da dođem kasnije, a u međuvremenu da se bacim u potragu za trećom stavkom na mojoj listi prioriteta (druga su vize ali sad je kasno za ambasade a i ne nosam sa sobom papire) a to je kupovina nove podloge za spavanje. Zaza želi da mi pomogne te kreće sa mnom u obilazak prodavnica sportske opreme.
Pratim ga i najpre gunđam u sebi, pa onda naglas, a na kraju vičem, jer luđu vožnju od njegove nikad nisam videla. Ne samo što vozi jednosmernim ulicama u suprotnom smeru od dozvoljenog, nego se ne drži ni ivice kolovozne trake: prelazi iz jedne u drugu preprečujući put automobilima i izlećući im pod točkove kao da je u oklopnom vozilu pred kojim svi treba da se uklone. A gruzijski vozači su najgori od svih koje sam do sada videla: uvek voze najbrže što mogu, ne haju za pešačke prelaze ni saobraćajne znakove, pretiču jedni druge ne sačekavši da onaj ispred njih završi sa zaobilaženjem, i uz sve prekršaje koje non-stop prave, obožavaju još i zvuk sirene!
A ovaj Zaza kao da im prkosi. A ja ga sledim umesto da insistiram da vozimo ulicom u kojoj je naš smer dozvoljen. Ne zna se ko je tu luđi.
Ipak nekako stižemo živi do stadiona Dinamo, gde se prodavnice nalaze, i počinjemo da ih redom obilazimo. Čudim se Zazinom strpljenju i tolikoj želji da mi pomogne. Priča sa prodavačicama, prevodi moja pitanja i njihove odgovore, zagleda i opipava podloge, cenka se. I savetuje me nenametljivo.
Zazino iskustvo kao cikloputnika i kampera nije veliko. Pravio je manje ture po okolini, uglavnom dvodnevne, jer nikad nije imao dovoljno vremena za višednevne izlete. Njegov posao, najpre službenika u imigracionom odeljenju a sada vozača maršrutke, ostavlja mu jedan do najviše dva slobodna dana nedeljno. Njih najčešće provodi sa porodicom, tačnije sa svojim porodicama jer se ženio dva puta i sa obe žene ima decu, ćerke. Prva je sada već odrasla devojka, studentkinja Pravnog fakulteta u Tbilisiju, a mlađa je u osnovnoj školi.
Zanima me gde je naučio engleski, koji govori sasvim solidno.
Između dva braka, nakon prvog razvoda a pre ponovne ženidbe, tri godine je živeo u Holandiji i Norveškoj. O, to su bila lepa vremena! Svakoga dana išao je biciklom na posao, a vikendima bi samo spakovao bisage i otpedalao nekud u prirodu. Sa setom priča o norveškim prostranstvima (to je zemlja praznog prostora, kaže Zaza, u kojoj stotinama kilometara nema naselja) i holandskim stazama za dvotočkaše (oni imaju razgranatiju mrežu biciklističkih staza nego Gruzija puteva).
Obilazak radnji završavam sa novom podlogom, u čiji kvalitet Zaza sumnja, ali izbor je bio veoma mali, skoro nikakav. Vraćamo se u servis, istim putem ali pedalajući u dozvoljenom smeru, pa ga zadirkujem da mi vožnja nije dovoljno uzbudljiva.
— Ako budeš ostala malo u Tbilisiju, videćeš i sama da je to jedini način da negde stigneš. Ako poštuješ propise, ako čekaš da te vozači kola propuste ili da ti daju prostora, nećeš uspeti ni ulicu da pređeš jer ovde niko ne zarezuje ni pešake ni bicikliste. — objašnjava mi Zaza.
I sve je tačno. Iako sam sinoć tek prispela u grad, već sam primetila da na bulevarima kilometrima nema nijednog obeleženog prelaza za pešake, pa su ljudi prinuđeni da pretrčavaju ispred vozila. A tokom mesec dana koliko sam u Gruziji, mnogo puta sam se osvedočila u to da na ovdašnjim ulicama i putevima važi samo zakon jačeg ili luđeg. Pa ko preživi.
Mi u komadu stižemo nazad u servis, prevo pred noge majstora Kviče, koji, navodno, servisira bicikle gruzijskim reprezentativcima. Hm, da mu verujem na reč? Nemam izbora jer ovo je jedini servis u Tbilisiju. Iz mog iskustva znam da je kvalitet servisera obično obrnuto proporcionalan spoljnjem izgledu i sređenosti njihovih radionica, pa ako je suditi po tome, ovaj bi trebalo da bude super-majstor kakvog nadaleko nema. Ulazila sam u podrume, garaže, šupe preuređene u servise, ali ovako nešto odavno nisam videla. Do radionice se stiže pored velodroma, koji se ne koristi već desetak godina. Prolazi se kroz dvorište, pa preko skela uskom stazom u drugo dvorište gde su dve drvene kuće, obe naherene, sa stepenicama kroz koje se propada ako ste teški više od sedamdeset kilograma i ogradom sa koje se letvice lome ako se malo jače prihvatite za nju. Radionica je u jednoj od tih kuća, ali i ne pokušavam da zavirim u nju. Dovoljno mi je i ono što vidim ostajući napolju: zarđale ramove bicikala na gomili koja je narasla skoro do plafona, iskrivljene felne koje vise sa stropa, gomile guma po podu…
Rekla bih da ambijent prilično “obećava”, ali ajde da vidimo šta Kviča zaista zna.
Najpre, da li ima delove — ali nove! — koji su mi neophodni.
Ima, naravno. A cene — prava sitnica: previsoke su i nakon cenkanja, tako da kupujem samo najneophodnije.
Ovoga puta, Zazina pomoć izostaje, što je razumljivo budući da on ovde redovno servisira svoj bicikl. No zato mi nudi na dar gvozdeni prtljažnik pošto se moj polomio a Kviča ima samo aluminijumske koji su preslabi za tridesetak kila koliko prosečno nosim u zadnjim bisagama. Hvala, Zaza, spasao si me.
Naredna dva-tri-četiri sata Kviča malo radi oko mog bicikla, a mnogo više priča sa svim zaludnim likovima grada Tbilisija koji nađu za shodno da svrate do velodroma. No, tako je uvek s majstorima.
U međuvremenu, Zaza i ja odlazimo da nešto prezalogajimo, i kad nađemo pekaru, nema ni govora o tome da ja platim. Malo šetamo po glavnom trgu, na kome su u toku pripreme za predstojeću proslavu Dana nezavisnosti Gruzije: postavlja se velika bina, rasveta i ozvučenje za koncerte i priredbe koji će se održavati dva dana, pošto praznik pada u subotu.
A i po čitavom gradu, kao i po mnogim mestima u unutrašnjosti, gradi se novo ili se staro rekonstruiše, pa mi Gruzija liči na jedno veliko gradilište. Nekad me to nervira, jer su crkve koje bih želela da posetim zatvorene zbog radova na njima, ili moram da idem zaobilaznim, mnogo dužim putem da bih nešto videla, ili, kao ovde, vlada neopisiva buka. Nema sumnje da će za par godina ova zemlja biti veoma lepo sređena i još atraktivnija za turiste nego što je sada, samo što to treba dočekati.
A kad je o dočekivanju reč, nakon skoro celog dana čekanja, na kraju dođe i taj trenutak kada moju Botekiju ugledah osveženu novim delovima, utegnutu kao za trku i opranu kao da je tek izašla iz radnje. Široki osmeh pun ljubavi razli mi se po licu. Zagledam je sa svih strana, isprobavam kočnice, menjače, osluškujem lanac — sve radi besprekorno i nečujno. Ma da li je ovo onaj moj krš, za koji sam se molila samo da se ne raspadne u komade pre nego što se dokopam servisa? Teško je poverovati. Ponovo imam osećaj potpune sigurnosti kada se nađem u njegovom sedištu, koje mi se čini i najudobnijim na svetu.
Idemo, Zaza! Idemo da mi pokažeš gde je prodavnica biciklističkih delova (takođe jedna jedina) jer ovaj Kviča jeste odličan majstor, ali i vešt trgovac koji se višestruko ugrađuje u cenu svega što proda. Pa ako sam morala da mu platim četrdeset pet larija za par delova i ruke, ne moram da mu ostavim sve pare koje imam.
I Zaza me vodi u drugi kraj grada, udaljen desetak kilometara odavde, ali jedina prodavnica delova zatvorena je ponedeljkom. Vraćamo se nazad. Žurimo jer ja treba da stignem na večeru na koju su me pozvali moji domaćini. Ali uleteli smo usred saobraćajnog špica i, premda vozimo u dozvoljenom smeru, svaki čas stajemo i čekamo ili na zeleno svetlo ili da se odguši “čep” od vozila okrenutih u svim smerovima kao u auto-parku za decu.
Počinjem da se ozbiljno nerviram. Već nekoliko meseci unazad primećujem da su mi boravci u većim gradovima, a posebno milionskim, postali veoma stresni. Buka, gužva, žurba — od svega toga sam se odvikla i to mi sada toliko smeta da postajem lako razdražljiva. Nerviram se, ljutim, gunđam.
I bezmalo pohisterišem kada Zaza neočekivano, naizgled bez ikakvog razloga, ukoči ispred mene i ja se umalo ne zabih u njegov zadnji točak.
— Da li si ti normalan! Mogao si da najaviš da ćeš stati! Šta ti bi da to uradiš?!
A on se samo sagnu da pokupi nešto sa trotoara i žurno nastavi da vozi. — Požuri, idemo odavde! — doviknu mi pritiskajući pedale svom snagom.
— Ma stani! — vičem za njim, ali on ne haje.
Jedva ga stižem, prilčno narogušena zbog prethodne scene u kojoj smo oboje mogli da ozbiljno stradamo da mi Kviča, srećom, nije zamenio obe sajle i paknove na kočnicama. (Dobar je majstor, sad znam pouzdano.)
Kad stanemo, Zaza je sav nasmejan. Ma on je lud, definitivno!
— Našao sam sto larija na trotoaru! — kaže sav uzbuđen.
— Stvarno?
— Aha! I zato nemoj da se nerviraš. Imamo sto larija.
Jasno mi je zašto je toliko srećan — to je oko pedeset evra. I drago mi je zbog njega, ali ipak, mogla sam da ga ubijem, a i još uvek brinem da li ću na vreme stići na tu večeru sa mojim domaćinima.
— Ma opusti se. Podelićemo ovaj novac i ja ću ti pokazati kreći oput do kuće, tako da nemaš razloga za brigu.
Kakva ponuda!
— Ne, nećemo podeliti, ti si to našao i novac je sad tvoj.
— Ma ne — smeje se. — To je nagrada za oboje. Ovo je moja “nagrada” za to što sam ti pomogao, a ti ćeš povratiti sav novac koji si dala za servis. Zar nije to super?!
Teško mi je da poverujem da još postoje ljudi koji razmišljaju na takav način. Ali kad neko tek tako odvoji ceo dan da pomogne strancu i angažuje se oko svega što tom nepoznatom, privremenom poznaniku treba, onda je valjda očekivano i to što želi da s njim podeli “ćup sa blagom” koji je našao nasred puta.
Ali meni ipak nije. Uprkos stalnim lepim iskustvima s ljudima koje srećem tokom ovog putovanja, uprkos najlepšim darovima koje od njih dobijam — a to su darovi iz srca — i dalje me ljudska dobrota i poštenje iznenđuju i udivljuju i vazda ostavljaju u čudu. I svaki put, kada mi nečiji gest i ponašanje potvrde da je svet mnogo lepše i bolje mesto nego što inače verujem, osetim se najsrećnijom osobom na svetu. I tada znam da i ovo što radim ima smisla.
(Pretposlednja fotografija, na kojoj se vidi zazin bicikl, stari model Specialized bicikla, usnimljena je specijalno za mog prijateja Dr-a, velikog fana ove marke i ovog modela bicikla.)

Tema ima 18 komenara.

  • Poslala/poslao: Gox | Objavljeno: 31.05.2012 16:03
    Sviđa mi se tvoj način razmišljanja u vezi novca na cesti. Srećan put
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.06.2012 08:14
      Gox, hvala! Stvarno me je iznenadio njegov postupak i insistiranje da to podelimo. Ja jniti sam videla te pare na putu, niti sam i u ludilu očekivala takvu ponudu; možda da me pozove na pivo, i to je sve što bi bilo "regularno" Ali da podeli! Neverovatno! Pozdrav!
  • Poslala/poslao: Zoran | Objavljeno: 31.05.2012 16:26
    Sreća prati hrabre!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.06.2012 08:15
      Zorane, ja nekako sve više mislim da je svet zaista naeseljen dobrim ljudima. Ili makar pretežno dobrim ljudima. Nema tu mnogo moje zasluge, osim što se muvam okolo non-stop pa zato često i nailazim na njih.
  • Poslala/poslao: Nenad | Objavljeno: 31.05.2012 17:37
    Bravo za ludog Zazu i uvrnutog majstora Kvicu! A najvise bravo za Snezu! Sretno pedaliranje i mnostvo zivopisnih prizora. Svako dobro!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.06.2012 08:15
      Hvala, Nenade!
  • Poslala/poslao: Cheda | Objavljeno: 31.05.2012 22:05
    Odlicna prica.Svuda ima dobrih ljudi.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.06.2012 08:16
      Ima, Čedo. Slažem se. Hvala na čitanju :)
  • Poslala/poslao: mara | Objavljeno: 31.05.2012 22:17
    Sve više uzivam u tvom pisanju. Redovno čitam i nestrpljivo čekam svaki tvoj "putopis" . Vrlo lepo i interesantno pišeš (a još kad se uzme u obzir činjenica kakve uslove i koliko vremena imaš ...) Skoro da sam zanemarila fotografije, mada sam veliki ljubitelj fotografija . Svuda ima dobrih ljudi i neka te sreća prati da samo njih srećeš. Kakvo ti bogatstvo nosiš u sebi ! ! ! Svi ti susreti i svi ti neobični i lepi događaji oplemenjuju tvoju dušu . Ti si "pozitivac" i privlačiš dobre i pozitivne osobe. Pročitala sam i o onim neprijatnim susretima i naplaćivanjima i neljubaznosti ali to nije vredno priče i sećanja. Njih u zaborav...! ! ! Puno pozdrava i pozdrav svim tvojim "usputnim" prijateljima.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.06.2012 08:17
      Maro, verna čitateljko :) Drago mi je da ti se priče i dalje sviđaju. Sad mi se često čini da sve što radim jeste da pedalam i pišem. A između toga srećem ljude i jedem. Bogat život :)))
  • Poslala/poslao: Duca | Objavljeno: 31.05.2012 22:31
    "Ma da li je ovo onaj moj krš, za koji sam se molila samo da se ne raspadne u komade pre nego što se dokopam servisa?" Čekaj samo da Sale pročita kako si mu izvređela mašinu! :)))
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.06.2012 08:19
      E, pa ne znaš ti Saletov savet pred polazak: Kad posustane (Botekija), a ti je baci u prvi kanal pored puta, samo nemoj da je prodaješ (pošto je on tako davao bicikle nekim ljudima za džabe, kao meni, a oni ih psole prodavali). Hoću da kažem, i Sale zna da će Botekija jednom morati u kanal pored puta :(((
  • Poslala/poslao: Nevena | Objavljeno: 01.06.2012 08:14
    I tako i Zaza postade deo tvoje avanture. Sigurna sam da je tvoj put deo njegovog sna pa je ovo bio sjajan način da i on učestvuje. Veliki pozdrav i Zazi i svim "usputnim prijateljima".
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.06.2012 08:22
      Nevena, Zaza je par dana pre nego što je mene sreo, naleteo na neke francuske bicikliste, koji su pedalali iz suprotnog smera, nakon višegodišnje ture po svetu, vraćajući se u Francusku.. I njima je pomogao da nađu servis i da se snađu po gradu. Tako da, slažem se, on na taj način živi deo svog sna. Hvala na lepim željama, daće Bog.
  • Poslala/poslao: Gox | Objavljeno: 02.06.2012 00:27
    Snezana, da li si probala da kontaktiras fabriku "Bottechia" da ti omoguce originalne dijelove i servis? Predstavljas ih u bijelom svijetu na najbolji nacin, mozda se malo pokrenu, nisu Shkoti :) . Ovo je njihova FB stranica http://www.facebook.com/BottecchiaCicli a ovo sajt http://www.bottecchia.com/
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 02.06.2012 14:19
      Gox, razmisljala sam o tome. Hvala na linkovima, probacu da sastavim nesto pa da nadjem da mi neko prevede na italijanski te da pokusam. Nista me ne kosta da probam, zar ne :)
  • Poslala/poslao: Rade | Objavljeno: 25.03.2015 07:29
    Snežana, ako još uvijek vozite "Bottecchiu" nudim se za prevodioca, i ne samo za prevodioca, nego za posrednika u pribavljanju relativnog sponzorstva, po vašem ukusu, dakako.Donji minimum su originalni dijelovi + troškovi održavanja u raznim zemljama.Radim sa talijanskim firmama 45 godina pa ću valjda znati voditi pregovore tako da ne preuzmete neke prevelike obaveze.Ali će sigurno tražiti da se "zakite" vašim imenom.Ipak, do sada već 35.000 km nije malo i svaki proizvođač bi volio to dokumentirano istaknuti. "Navukao" sam se na vaše opise i sad samo čitam, pa čitam...Sjetio sam se i mojeg ciklotoura iz 1964, kada sam imao 14 godina i rekao starcima da idem na par dana kod rodbine 10 km daleko, a ja sam obišao toplice po Zagorju i napravio u 3 dana preko 300 km.Na sreću, tada nije bilo telefona po selima oko Vrbovca, a kamo li mobitela...
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.03.2015 10:26
      Nemam mogucnosti da normalno odgovorim jer tipkam s telefona. Botekiju sam nazalost ostavila u Irkutsku i od Beograda (promocije u avgustu) vozim neki no name bicikl koji ki je takodje poklonio moj drug Sale Erski. Cim budem u mogucnosti da vam pisem sa konpa, javicu se sa opsirnijim informacijama i stavom o eventalnom sponzorisanju. A dotle - hvala na citanju i zelji da pomognete.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *