Kopnena Odiseja
15. maj
Nakon dvadeset dva kilometra neprekidnog niza kuća sa obe strane puta koji vodi od Senakija do mesta Khoni, u ravničarskom pojasu Gruzije, izgleda da se naselje napokon proređuje. Ispred mene most, a s druge strane (opet) kuće i zidine zamka Nokalakevi. Ali zato se desno, pre mosta, odvaja makadamski put koji prati reku.
Krenem njime. Trebalo bi da na obali mogu da nađem neko zgodno mesto za kamp. Zamak ću posetiti sutra jer već je kasno a i videla sam pred ulazom dvadesetak turista pa ne bih da se guram sa njima.
Pogrešna procena, jer put naglo skreće posle nepunih pola kilometra i završava se pred kapijom jedne kuće. Bah, ajd nazad, pa u ponovno traženje.
Ali kad sam se popela na asfalt, morala sam da protrljam oči da bih se uverila da ne sanjam. Levo od glavnog puta, poveća poljana oivičena kućama s jedne a rekom s druge strane. Videla sam to mesto još maločas, ali sam procenila da je previše izloženo pogledima da bih tu kampovala. U međuvremenu — a nije prošlo ni deset minuta — na poljančetu je niklo desetak šatora, identične maslinastozelene boje, samonosećih, sa visokim krovom, što već na prvi pogled odaje ozbiljne kampere. Tu je i specijalni kamion-autobus za duge ekspedicije, robusnog izgleda, sa satelitskom antenom na krovu, uskladištenim granjem za logorsku vatru, kojekakvom opremom prekrivenom ceradom, a ispred njega, na zemlji, gomila rančeva, podloški, planinarske opreme.
Ha! Obradovala sam se kako se samo sličan sličnom raduje kada se sretnu negde gde se ni u snu ne bi nadali.
Ko su? Odakle? Šta rade ovde?… — stotinu pitanja u mojoj glavi dok se sa najširim osmehom skotrljavam niz makadamski put što vodi do poljane. Videvši dvoje-troje veoma debelih ljudi, tipičnih sredovečnih Amerikanaca, u trenu se pobojah da nisu neka od onih hipi-komuna što putuju po svetu; društvo koje svoje dobro raspoloženje podgreva džointima i vatrenim vodicama baš mi i ne prija previše. No odmah odbacih tu sumnju jer sam opazila troje-četvoro drugih ljudi u identičnim T-majicama na kojima piše “Odyssey Overland” kako proučavaju mapu i nešto se ozbiljno dogovaraju — očito, organizatori. Za to vreme učesnici, mahom ljudi srednjeg doba, zatežu šatore, pumpaju podloge i unose stvari unutra. Kako prilazim, tako na autobusu jasnije razaznajem oslikanu rutu putovanja sa imenima zemalja: Engleska-Francuska-Austrija-Mađarska-Rumunija-Bugarska-Turska-Jermen-Azerbejdžan… prolazim sa druge strane da pročitam nastavak rute, ali zbog vrata i tendi koje su pootvarane, vidim samo završetak: Vijetnam-Tajland-Kambodža-Malazija-Singapur.
Vau! Hoću i ja sve to! — uskliknem mahinalno, pre nego što se podsetim da na tome upravo i radim.
Utom se iz grupice organizatora izdvoji mlada žena koja mi priđe, pozdravi me i započesmo razgovor.
Da, oni su “Kopnena Odiseja”, kompanija koja organizuje višemesečne avanturističke ekspedicije po celoj planeti. Ova grupa putuje od Londona do Sidneja i danas je tačno mesec dana na putu koji će ukupno trajati pola godine. Ima ih dvadeset troje, svi su iz Britanije, Amerike ili Australije, osim jednog Nemca. Ako želim, mogu da im se večeras pridružim u kampovanju.
O, vrlo rado! Hvala!
Dok razapinjem šator, koji u odnosu na njihove izgleda kao dečiji, nekoliko odisejevaca priđe da me pozdravi. Nemac Mikel zadrži se najduže, pa od njega doznajem dosta toga što me interesuje o njihovoj ekspediciji.
Kako izgleda njihovo putovanje? Da li pešače, planinare…?
Ne. Sve vreme putuju autobusom i staju da posete važna kulturno-istorijska mesta. Kampuju skoro polovinu vremena a drugu polovinu spavaju u hostelima. Dva do tri puta mesečno imaju “slobodne” dane. Tada im ništa nije organizovano ni plaćeno, već sami odlučuju kako će utrošiti vreme, gde će spavati, šta će jesti. Tako su, recimo, u Istanbulu, imali tri “neorganizovana” dana.
Onda “Kopnena Odiseja” verovatno nije mnogo skupa?
Nije. Četiri i po hiljade funti za putovanje i dodatnih sto do sto pedeset nedeljno za troškove nije (pre)visoka cena za takvu avanturu.
Računam. S tim novcem ja bih mogla da putujem dve i po godine, okruglo.
No dobro. Nisu mi oni krivi što nemam para.
Nego, ne shvatam zašto bi neko ko ima toliko novca i može da šest meseci ne radi želeo da sve vreme putuje sa dvadeset potpuno nepoznatih ljudi. U ličnom aranžmanu upoznao bi sto puta više što drugih putnika, što lokalaca.
Mikel malo razmišlja. Ranije je uvek putovao sam. Ali komfornije je kada drugi sve organizuju. A i grupa je dobra, nema nijednog baksuza i svi se fino slažu.
M-da. Nadam se da će to moći da kaže i posle tri-četiri meseca. Ako mene pita, to je ne mačka, nego ris u džaku, s obzirom na cenu, vreme, način putovanja. Ali nije moje da mu to kažem.
A i njemu je vreme za večeru. Mlada žena-organizatorka, za koju sam saznala da se zove Helen, dolazi da me pozove da im se pridružim, što rado prihvatam.
Na meniju je pasta, a od pića, vino ili pivo. Oni slabo piju, jer su prošle noći, u Batumiju (a meni je od Batumija dovde trebalo dvadeset dana, doduše, preko Svanetija) preterali sa pićem.
Posmatram ih i, htela-ne htela, neminovno pravim poređenja između njihovog i mog načina.
Posedali su ispred autobusa, na “režiserske” stolice koje su poređane ukrug. Imaju dugačak sklopiv sto, sa svim posuđem i priborom za jelo (ja uglavnom koristim samo nož i kašiku, a jedem iz šerpi u kojima kuvam). Kad večera bude gotova, staju u red, najpre ispred posuda za dezinfekciju ruku (tako sam i ja u početku, a sada često zaboravim i da ih operem), potom uzimaju tanjir i pribor, prilaze do prvog “kuvara”, koji im sipa špagete, pa do drugog, koji služi mleveno meso u paradajz-sosu vodeći računa da smesu sipa tačno po sredini porcije, čisto radi estetskog ugođaja (taj poriv i ja još uvek čuvam). I zatim svi jedu špagete po bontonu, samo viljuškom (dok se ja jedva uzdržavam da ne potegnem kašiku). I tu odustajem od daljih poređenja jer u odnosu na njih, sebi sve više delujem kao divljakuša.
Posle večere, pale logorsku vatru ali izostaje druženje, pesma ili igra koje bih očekivala — a razlog je što su sinoć, na zabavi u Batumiju, popili previše vina. Umesto toga većina seda da piše dnevnik (tako sam i ja ranije svakoga dana sve beležila a sada nađem za shodno da pišem samo ako se desi nešto zaista zanimljivo, poput susreta sa njima), neki čitaju knjige, a dvoje-troje ne radi ništa, samo sede i uživaju posmatrajući kako vatra gori.
S njima pomalo razgovaram, ali ne čine se previše raspoloženi za priču i razmenu iskustava poput putnika koje srećem na drumu: autostopera, cikloturista, onih koji putuju u ličnom aranžmanu. Dok smo mi, koji putujemo sami ili samo sa jednim saputnikom, upućeni na druge i željni da upoznamo što više novih ljudi, učesnici dobro organizovane ture uvek se osećaju kao manje-više zatvoren, samodovoljan kolektiv i svet za sebe. Pustili su me u njega za jedno veče, kao gosta, a ja sam “uzela” od njih koliko sam mogla i umela: jedan obrok, jedno pivo, čašicu razgovora sa jednim Nemcem, malo smeha, sat-dva atmosfere kamperske sedeljke, a naučila sam i kako osušiti posuđe bez brisanja (mašući njime kroz vazduh dok se ujedno razgibavaju ramena). Sasvim dovoljno, rekla bih.
(Fotografije sam nažalost greškom izbrisala tako da koristim fotke sa zvaničnog sajta: href=”http://www.odysseyoverland.co.uk/”>Odyssey Overland
Snezo divno si napisala reportazu,napred ,sve najbolje,
”U automobilu ste u kontaktu sa kkolovozom,ali na biciklu ste u kontaktu sa ljudima”
-putokaz Euro-velo 6, postavljen u Zemunu,kod medicinske skole,Beograd-Srbija.
Bane, hvala veliko. Drago mi je što ti se dopada.
A citat je odličan, da li si zapamtio čije su to reči? (obično puiše sitnim slovima u zagradi ispod)
Sneška, sve mi se čini da su oni za tebe zonska liga.
Šatro avanturizam s parama i u kontrolisanim uslovima. (Ajde bre!!!)
Jednog dana će da se hvale kako te poznaju.
Hah, Zorane, ma važno ej da se putuje a avanturizam svako uzima prema sopstvenoj meri, nismo svi rođeni da budemo avanturisti. Ni ja se ne bih usudila da radim sve ovo da nije issssssssssssakav ticaj okolnosti. Zapravo, čovek i ne zna šta i koliko može, dok se ne nađe u situaciji da “mora”.
A ne nego treba da budu kao ti, idu po svetu i prose od drugih. Ne kreće se oko sveta ako znaš da ćeš da moliš i prosiš za obrok, mislim, to se ne radi ako imaš obraza i dostojanstva.
Koliko zlobe i laži i, pre svega, gluposti u jednom komentaru. Ja sam putovala bez dovoljno novca i kampovala sve vreme zbog toga, ali nikada nisam gladovala, niti sam ikada prosila. Samo zla osoba može to da napiše – da je molba da se kampuje u nečijem dvorištu prošnja hrane(?) To govori toliko rečito o vama, zato i odobravam ovaj komentar, jer glupost treba da bude zabeležena. Ubr, zar vam nije ispod ponosa da pratite mene takvu, trula banano, nisam ja obavezna lektira, bolje obogatite svojim prisustvom nekog “dostaojanstvenijeg” od mene 😀