Privremeni saputnik – da ili ne?
1. maj
Fransoa je cikloputnik kog sam srela u Potiju, kod Avtoa, našeg zajedničkog domaćina sa Kauč surfing liste. Ima trideset godina, rodom je iz Bordoa, ali već dosta dugo živi u Amsterdamu.
Radio je u jednoj softverskoj firmi dok pre tri godine nije dobio otkaz. To je bio srećan usud, kaže, jer je tada odlučio da kupi bicikl i krene na put u Indiju. Planira da tamo usavrši svoju tehniku joge, koju praktikuje godinama, otkako je prestao da svira gitaru po pabovima i duva marihuanu.
Na putu je već četrnaest meseci.
Zašto tako dugo?, pitam ga. Obično su cikloputnici koji imaju jasan cilj mnogo brži.
Sleže ramenima. Nije mu se nije žurilo a i uhvatila ga je zima u Evropi, zbog čega je u nekim mestima morao da ostane i po nekoliko nedelja.
Gde je živeo? Kako? — sve me zanima. Iskustva drugih cikloputnika uvek su dragocena.
I Fransoa priča:
Par puta, njegovi domaćini sa lista za besplatni smeštaj sami su mu ponudili da ostane koliko god želi. Tada bi u tom mestu našao ljude zainteresovane za časove joge, koje bi podučavao onome što već zna, a oni su plaćali koliko mogu, u novcu ili u hrani. U nekim mestima je boravio na farmama organske hrane ili u eko-selima, pomažući u poljskim poslovima za besplatan smeštaj i hranu.
Slušam ga pažljivo jer mi njegovo iskustvo može koristiti. A još pažljivije ga posmatram, jer treba da odlučim da li ću prihvatiti njegov predlog da zajedno vozimo po masivu Svaneti, na Kavkazu, kuda smo se oboje uputili.
Trudim se da ne podlegnem (razumljivom) oduševljenju što upoznajem “kolegu po pedalama”, koji ima prilično sličan stil putovanja. Za razliku od njega, koji putuje sam sve vreme, imam dosta jasnu predstavu o tome šta sve može biti problem kada dvoje stranaca voze skupa. Mnogi cikloputnici, uključujući i žene, radije biraju da voze sami, nego sa nedovoljno poznatim i pouzdanim društvom. Sve više, to je i moj izbor: ako je u početku, nakon raskida s Brajanom, bio sticaj oklonosti, sada sam se već navikla da vozim sama i nerado bih bilo šta menjala. Zato sam na oprezu.
Ali čini mi se da ima podjednako stvari koje mi se dopadaju i onih drugih, koje će mi sasvim izvesno smetati. Pitanje je, koliko toga mogu da prihvatim zarad zajedničkog cilja? I radi onih situacija kada nečije prisustvo znači beg od samoće? Ili podršku i pomoć koje nemaju cenu?
Ne bih da olako odbacim priliku da neko vreme budem bezbrižnija u vezi sa mnogo čime, posebno zbog toga što će vožnja Svenatijem biti veoma teška i zahtevna: očekuju me veliki usponi, potpuna divljina, opasnost od pljačke (u tri godine, tri pokušaja pljačkanja turista s presretanjem njihovih autobusa), u najtezem delu rute neasfaltirani put i verovatno sneg na pasu Zagar (2.620 mnv).
Zbog svega toga, na klackalici sam do poslednjeg dana. A onda, na kraju, pribegnem fatalizmu: kažem sebi da nijedan susret nije slučajan i da svaku priliku treba iskoristiti. I prhivatim Fransoin predlog. Izdržaćemo zajedno tih desetak dana, valjda.
Meni to izgleda kao pametna i dobra odluka – da zajedno “pedalaš” sa novim poznanikom. Mislim da će to funkcionisati sasvim dobro, volela bih. Iskusan je, snalazljiv a i dobro će ti doći malo druzenja, razgovora, ponekad pomoći… U društvu je , ipak, bolje, interesantnije, mozda i lakše a ti si prilagodljiva i tolerantna . Uostalom, dok ide , ide a ako bude da ne ide , uvek mozeš da nastaviš sama. I ja mislim da nijedan pa ni ovaj susret nije slučajan.
Jako bih volela da se uklopite i uspešno nastavite zajedno .
Veliki pozdrav za novi “dvojac”
Maro, mnogo je sve to komplikovano na turi, veruj mi. No, dobro, Fransoa i ja smo ispedalali Svaneti i onda se razdvojili: on ide u Iran a ja u Rusiju.
Nije bilo lose i verovatno sama to nikada ne bih uradila… no, citacete, samo da napisem 🙂