Apokaliptički grad
Nikada nisam doživela ništa ni nalik gradu koji se oko devet uveče stuštio na Segarejo. Kampovala sam na istom mestu gde i nedelju dana ranije, po povrtaku iz David Gareži manastira, na vrhu brda nedaleko od glavog puta. Prostor otvoren, prve kuće i nadstrešnice tek na pola kilometara dalje, a do njih treba sići niz strminu, preći magistralni put, pa duboki jarak, a onda opet uzbrdo do naselja.
Da će biti nevremena, slutilo je celo veče, pa sam požurila da sa večerom i pripremama za počinak. I kada je počelo da seva i grmi, sve što mi je ostalo da uradim bilo je da mojom kamerom napravim dobar snimak predolujnog neba. Nakon desetak pokušaja, odustala sam. Ili kamera nije dovoljno dobra ili ja ne znam kako da je podesim za večernje fotografije (a biće da je posredi oboje).
I taman kada sam ušla u šator, počeše prvi udarci grada po njemu.
Bup. Bup. Bup-bup. Bup-bup-bup. Pa sve brže i jače.
Dobro, grad ko grad, pomislih.
No đavola. Krov šatora stade da se ugiba pod pritiskom paljbe koja je usledila s neba. Kao da neko odozgo prazni šaržer za šaržerom dum-dum metaka. Jer ovo nije običan grad. Upirem rukama krov, bojeći se da se od prevelikog pritiska ne polone aluminijumski nosači šatora, ali kad me ledenice opauče po prstima, to zaboli krvnički. Polomiće mi prste, koliko je veliko i jako.
Šator je već ceo pun vode, ali nemam sad vremena da o tome brinem. Treba da smislim kako da njega sačuvam u komadu, a sebe nepovređenu. Odupiranje krova rukama nije dobra ideja, ali ne smem ni da prestnem da ga pridržavam, jer sad je osim o nosačima, reč i o mojoj glavi. Ako me zvizne neka od tih ledenica posred čela, videću sve zvezde. A kiša njih, koja će mi se sručiti na glavu budem li spustila ruke, može i da me ubije.
Čime se zaštititi? Šta uraditi?
I tada se dosetim. Koliko jutros, kada sam napuštala Tbilisi, moj domaćin dao mi je podlošku od morske pene koju je neki od prethodnih gostiju sa Kauč surfing liste ostavio. Izvlačim je ispod dušeka na kome ostajem da sedim (jer vazduh u njemu me štiti od vode na podu šatora) i uvijam je oko sebe praveći od nje tunel u kome sedim sklupčana. Sad njome pridržavam krov šatora i, kao štitom, branim se od tuče.
Nema mnogo prostora, pa u krilo, gde je suvo i sigurno, stavljam samo torbu sa dokumentima i novcem, kao i perjanu vreću za spavanje — važno je imati nešto suvo i toplo da posle mogu da se uvijem i ugrejem. Jer temperatura je opala za nekoliko stepeni, ja sam mokra i već me trese drhtavica.
I tako sedim i čekam da prođe. Mora proći, ovakve stvari ne traju dugo. Osim ako nije počela Apoklalipsa, ali u tom slučaju sasvim mi je svejedno.
Posle desetak minuta, udarci počinju da slabe i da se proređuju. Usudim se da jednom rukom pustim podlošku i malo otvorim unutrašnja vrata šatora. A tamo, u ‘predsoblju’, voda i ledenice prečnika tri centimetra. Au!
A onda se naglo, kako je i počelo, sve stiša. Izađem napolje da vidim ‘štetu’ na šatoru. I zinem.
Oko mene sve belo: kao da je neko izručio sav led iz kakvog nebeskog zamrzivača, i to posebno gađajući moj šator. Jer okolo nema toliko leda, no ovde gde sam ja izgleda kao na klizalištu. Verujem da postoji neko objašnjenje zasnovano na zakonima fizike, ali svejedno je čudno.
Sledeće što radim je da zgrabim fotoaparat i sve to ovekovečim. A onda ću da vidim kako da osušim šator i stvari u njemu.
I dobro je što sam požurila, jer nakon pola sata sve ledenice su se otopile i brdom na kome sam poteklo je nekoliko rečica. No i one su ubrzo presahnule, kao da ništa nije ni bilo.
Da nema fotografija, zapitala bih se da nisam sanjala.
Au!
Koja li te još mitska iskušenja čekaju?
(Kad sretneš aždaju, prvo fotkaj, onda beži 🙂 )
A aparat turi na prioritet ekspozicije, namesti neku veću vrednost – 1/manjibroj ili x’ i nemoj slikati duge ekspozicije iz ruke.
Javi kako si se osušila 🙂
Ah, Mix, jedan poznanik pokusava da mi sve to objasni mejlovima ali los sam ucenik iygleda.
A kaciga? 🙂
Gox, dobra ideja, ali nisam se setila jer mi je kaciga obicno u zadnjoj bisagi a ova ostaje na bajsu tokom noci.
Sad bar imas leda za ice tea.
Chedo, razmisljala sam> uh sto nemam sad pivo da ga oladim, mislim, kad se malo ugrejem 🙂
Odlično iskustvo. Kad negde u Aziji budeš raširila šator na ugašenom vulkanu koji odluči da se baš te noći probudi, imaćeš već neko predznanje o vanrednim situacijama. Mislim, kako se pridržava šator iznutra i to.
Kad pomislim samo koliko mene ume da izludi najobičnija kišica. Svaka ti čast na hrabrosti. Samo napred. 😀
Haha, Zorane, pristavicu jaja da se kuvaju 🙂
Ma onda će tu da se ubaci svetla veštački‚ za 5-6 godina kad se vrneš ‘vamo, i sve će biti OK 🙂
Ziveo Fotoshop! 🙂
Wow, Snežana, that hail is crazy!!! In my life, I’ve never been in a storm like that. Is your tent alright?
Rods are slightly distorted, but everything else is fine.