Pače za skvo

7-8. jun
Na vrhu brda iznad Vakea, luksuznog dela Tbilisija, nalazi se jezero Ku na kome sam kampovala dve noći.
Prvog jutra već u šest me bude penzioneri-rekreativci koji su došli da šetaju, trčkaraju, vežbaju. Poneki, kad me opaze, zavire da vide šta je to tamo i ko se to krije u šumici između drveća.
Sedim napolju, pored vatre koju se pripremam da zapalim, u pozi velike skvo. A tako otprilike i izgledam sa puštenom kosom i maramom oko glave.
No ovoj skvo vatra se nešto ne da od jutros, jer je cele noći lilo. Da dodam malo benzina, m? Biću oprezna. Ko će da se petlja pola sata da bi popio kafu. A neodoljivo mi se pije kafa, kriziram bez kofeina. Ma dodaću, vrlo, vrlo oprezno.
Ali đavola. Opet se desi isto: plamen uhvati bocu. Hitnem je dalje od sebe, ne vodeći računa gde će da padne. A padne pored žbunja.
Sve to gleda jedna penzionerka dok kobajagi vežba. Supaničena, dotrči do emne i počne da sklanja žbunje. Ne vredi što joj objašnjavam da je prilično visoko da bi ga plamen uhvatio, jer nema ni daška vetra a i voda se još uvek cedi sa listova. Ne veruje mi. Pa, ima pravo: ni ja ne bih verovala nekome ko je na moje oči, umesto logorske vatre zapalio bocu punu benzina.
Kad gorive dogori, žena se smiri i otrči nekuda, valjda da nastavi sa vežbama. A ja zgotovih kafu i stadoh da pripremam doručak na vatrici koja se sad već sasvim fino razgorela.
No, ne prođe ni deset minuta, a eto ti momka iz obezbeđenja. Nema greške da ga je ona uputila na mene. Najpre me zamoli da dobro otvorim oči kad budem gasila vatru i odlazila, da neka đarulja ne bi ostala upaljena. Pokazuje mi kako da utabam ognjište cipelama.
Važi, šefe, ne brini se! I vodu ću sipati na pepeo, za svaki slučaj, a zatrpaću ga kamenjem.
To naizgled umiri momka, pa ode. Ali vrati se nakon par minuta. Sav je usplahiren. Mora da ga je ona penzionerka ispitala o našem razgovoru i, nezadovoljna ishodom, napujdala ga da se vrati i bude najstroži što može.
Jer, još nije ni prišao, a već mi rukama pokazuje da smesta ugasim vatru i da je više ne palim ponovo.
Dobro, u pravu je (osim što enmam više benzina, pa samim tim nisam više ni opasna), ali okolo je desetina tragova od logorskih vatri. Šta ćemo s tim?
Nije dozvoljeno, nepokolebljivo mi tvrdi.
Okej, neću da se prepriem jer jesam kriva. Gasim vatru čim skuvam čaj.
No mladić ne odlazi ni kada to zaista uradim i sasvim zatrpam ognjište. Čučnuo je pored i ne ustaje. Hteo bi nešto, ali ne zna reči engleskog a ni ruskog. Uprkos tome, on priča, priča na gruzijskom sa onim uverenjem tipičnim u susretima meštana sa strancima, da se jezička barijera može premostiti na neki violšeban način samo ako budu dovoljno istrajni u objašnjavanju. Govorim da ga ne razumem, ali on samo slegne ramenima i napravi izraz kao da mu je žao, no kroz nekoliko trenutaka ponovo počne da priča.
Ima izraz dobroćudnog dečaka i čini se da mu je baš krivo što je bio toliko strog sa mnom. Pa bi da se nekako opravda, da ne ostanem u uverenju kako je imao nešto protiv mene lično. I sve što ume i može da uradi, jeste da priča i objašnjava, i ne pomišljajući da ode.
Kada mi je pomogao da ugasim vatru i lično se uverio da više nema ni žara, uzela sam svesku i spremila se da pčišem. Sada sam je otvorila i počela da beležim neke crtice, ali on se nije ni mrdnuo. Pitam ga da li postoji neki problem, da li možda želi da odem odatle.
Ne-ne-ne! Odmahuje odlučno glavom.
Dobro, šta onda želi?
A on, kao da s eiznenada dosetio. Pokaže mi svoju legitimaciju i prstom upre u mene, što nesumnjivo znači da traži moja dokumenta.
E pa stvarno! Nije policajac i ne moram da mu pokažem svoj pasoš. Pogotovu što ga očito traži u želji da se sad kao upoznamo i kao malo družimo. A meni niej do toga. Uradila sam sve što je tražio, a zaista je imao pravo, nisam ni najmanje ljuta — osim na sebe — i sada bih da ostanem nasamo.
Ne znam šta mu od toga kažem, a više pokažem grimasom i prilično demonstrativnim odlaskom u šator po pasoš (ipak!). U svakom slučaju, shvati sve i počne da se izvinjava odbijajući i da uzme moja dokumenta u ruku. Ustaje i odlazi.
Da li sam konačno sama?
Da, ali samo petnaestak minuta, kad se opet vraća.
Ovog puta ne progovara. Spušta na kamen žuto gumeno pače, igračku za bebe koja je nekada pištala kad se stisne. Sigurno ju je našao negde na stazi ili u pesku, nedaleko od mog šatora gde je parkić za decu.
Sasvim simpatičan gest. Na to bih se inače raznežila u trenutku a licem bi mi se razlio nejširi osmeh, ali sada se uzdržavam. Jer momak pomno vreba i najmanji tik odobravanja na mom licu kako bi — ne znam ni ja šta: ponovo počeo da priča i ostao tu da čuči satima pored ugašene vatre i mog šatora?
Zato glumim ledenu lejdi. Jedva i podignem pogled sa sveske prema igrački, istisnem neki šturi osmejak, a njemu ovlaš klimnem glavom, te se sa bezizražajnom grimasom vratim mom pisanju. Nekad sam stvarno surova.
Mladić ostane još nekoliko sekundi da čuči pored mene, a onda ćutke ustane i ode. Više se nije vraćao i do kraja mog kampovanja na jezeru Ku nisam ga videla.
Pače sam uzela i zadržala ga kao novu maskotu, umesto mog neprežaljenog medvedića Skituljka. Eno ga, okačenog na mojoj ručnoj torbi, na istom mestu gde je nekad sedeo Skituljko. Dala sam mu ime Georgije, verovatno najčešće ime u Gruziji, pošto ne znam kako se mladić zvao. Žao mi je što on neće imati priliku da ga vidi kako se vozi sa mnom kojekuda po svetu, ni da čuje kako mu pričam kao da je živo biće i kao da može da me razume. Nije li i on verovao nešto slično za mene?

Tema ima 6 komenara.

  • Poslala/poslao: Zoran | Objavljeno: 11.06.2012 23:04
    Evo dok čitam o svim tim "gorionik" nevoljama, pade mi na pamet ona stara dilema, kako li je praistorrijski čovek otvarao konzerve. Mora da su ih i gorionici propisno zezali, dok su imali onoliku frku sa vatrom. Obrni, okreni, lomača je zakon. Uostalom zamisli kauboje kako uveče sede okupljeni oko primusa. Neke stvari naprosto ne idu...
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 15.06.2012 13:02
      Sve je to lepo, Zorane, ali zamisli mrtvog-umornog i oznojenog ciklopuztnika koji mora da sakuplja drvca i bavi se oko vatre dva sata i to sam-samcijat. A vatra mi je bil nakačila i jednog pacijenta na vrat, no, čitaćeš uskoro o tome. Bitno ej da moj Primus sad opet radi!
  • Poslala/poslao: Cheda | Objavljeno: 12.06.2012 21:06
    Evo jedan savet,skupi par sitnih grancica preko njih malo deblje,polij sa malo benzina,skloni bocu sa benzinom ,i tek onda pali ,na ovaj nacin neces doci u situaciju da ti se boca benzina upali.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 15.06.2012 13:03
      Čedo, hvala na savetu, objasnila sam u postu Davidu zašto sam obrtala redosled. Pozdrav!
  • Poslala/poslao: david | Objavljeno: 14.06.2012 22:18
    Snežo bre, prvo polij benzin pa onda pali vatru, zapalićeš tako pola Gruzije! :)))
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 15.06.2012 12:58
      Da, da... dosetila sam se i ja toga, ALI: fora je (bila) u tome što ja nikako nisam želela da koristim benzin. već sam htela da budem u fazonu Ultimate Survival i do psolednjeg momenta, a tio znači dok ne izgubim živce, odbijala sam da priznam da će mi trebati pomoć benzina. I na kraju bih ga dolila. Ali sad je tome kraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaj! :=

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *