Izazovi stepe

26-28. maj
Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija — jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka — prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam došla, te pravce ka Rusiji i Jermeniji kojima ću zasigurno voziti kad budem prelazila u te zemlje, i ostaje mi jugoistok zemlje, prema granici sa Azerbejdžanom. Gledam šta tamo ima zanimljivo za posetiti, kad — glavni pogodak! Moja omiljena ikonica na mapama koja označava pećinska naselja ranih hrišćana. U ovom slučaju, monaške kelije manastira David Gareži iz šestog stoleća.
Odoh, dakle, tamo.
Predeli kroz koje prolazim ni po čemu nisu osobeni, osim što su potpuno naruženi napuštenim i urušenim halama, fabrikama i zgradurinama u kojima se nekada kovao socijalistički napredak. Pomalo strepim da ova moja mini-tura ne bude promašaj i da se ne ispostavi kako sam pedalala dva, tri dana kroz najružnije krajeve Gruzije samo da bih na sat-dva posetila neki manastir čije su kelije u stenama. Da nisam bila u Kapadokiji i temeljno obišla sve ranohrišćanske i nadzemne i podzemne gradove u stenama, verovatno bih mislila drugačije. Bilo bi mi samo važno da stignem tamo i to vidim. Ovako, želela bih da imam kompletan ugođaj: nesvakidašnje prirodne lepote tokom pedalanja, koje će na kraju biti krunisane neobičnim delom graditeljskog duha. Prevelika očekivanja?
Ali što više odmičem, sve brže ih smanjujem. Do Gardabanija, gradića na granici sa Azerbejdžanom, još se i nađe ponešto zanimljivo zašta cikloputnik može da veže pogled, poput nekog brda neobičnog oblika, ili stare drvene kuće okrečene u zeleno, ili ljubičasto. No čim se izađe iz naselja i krene na istok, sve postaje nesaglediva, pusta ravnica — nigde ničega ni sa jedne strane puta. Gde li sam ja to potegla?
Za svaki slučaj, priupitah za pravac prvog čoveka kog sam srela.
— Naprama! — kaže. Samo pravo dok ne ugledam kravu a onda desno.
— Kakvu kravu? — pitam.
— Kravu, veliku, s rogovima — odgovara. I savija se u kičmi, kažiprstima pravi sebi rogove na čelu, zauzimajući pozu borbenog bika — nedostaje još samo da zarije po zemlji nogom, kao kopitom, pa da imitacija bude savršena.
Nemam pojma šta pokušava da mi objasni. Pretpostavljam da misli na onaj saobraćajni znak upozorenja o kravama na putu. Njih ima posvuda — i krava i tih znakova — ali u redu, obratiću pažnju na prvi sledeći.
Možda kilometar kasnije iza mene se stvore policijska kola (a već sam se bila zabrinula da policija u ovom delu zemlje uopšte ne haje za cikloturiste.) Kao i uvek, veoma su ljubazni i odlučni u nameri da me isprate do raskrsnice i pokažu mi pravo skretanje.
Kad tamo, ne krava nego bik. I to kakav! Ogroman, deset metara velik spomenik Dedalu koji se uhvatio u koštac sa Minotaurom.
Počeh da se smejem. Seljakova pantomima je stvarno bila odlična — ovu “kravu” sigurno ne bih previdela.
Odavde opet nastavljam sama. Nakon tri-četiri kilometra skrećem s asfaltnog puta na veoma dobar zemljani. I odjedanput, od tog skretanja, kao da sam se obrela u Mongoliji, usred stepe.
Zelena brda prelivaju se jedno u drugo poput zatalasanog mora, a usred tih talasa, poput kakvog ostrva izranja ravnica obrasla u visoku žutu travu. I na njoj stado od stotinu krava koje tera čoban na konju. Pogledom i nesvesno tražim neku jurtu, bez koje ova slika nije potpuna.
Ne znam zašto, ali oduvek verujem da bih se u Mongoliji osećala kao kod kuće. Fotografije tamošnjih predela pogađaju me direktno u pleksus, kao da to prostranstvo, mir koji dolazi iz beskrajne stepe i niskog neba nad njom, blagotvorno deluje na moju nemirnu prirodu.
Ili je možda reč o genima, onim milionima Džingis Kanovih gena posejanih posvuda po Aziji i Evropi, pa tako nesebično darovanih i nekoj mojoj čukun-baki od ko zna kojeg pobočnog Kanovog potomka. Jer kako drugačije da objasnim to što sam presrećna iako sam sama samcijata u stepi, pod zvezdom koja nemilosrdno prži, dok s mukom pedalam zemljanim putem uzbrdo. Obično bih u sličnoj situaciji gunđala, u sebi ili naglas, zbog tolikog napora, vrućine, udaljenosti, vazda negodujući (a zapravo se buneći protiv toga) što su najlepše stvari obavezno praćene mukama. A sada pevam:
“Neka s moga vrata vijori šal od svile
Jer ja sam slobodan…”
Ne prestajem ni kada shvatim da se iza mene namiču olujni oblaci koje vetar nosi u mom pravcu. A uzbrdica je sve strmija i strmija, pa ponegde moram da siđem s bicikla i da ga guram. Baš kao i u Mongoliji, i ovde su putevi utirani tako da idu najkraćom linijom, a to znači strmo uzbrdo do vrha pa onda sunovrat do podnožja.
Svaki čas gledam moj ciklokompjuter koji mi pokazuje da imam još nešto više do jednog kilometra. Ali iza ovih brda što liče na zelene dine ne može se videti ništa dok se ne primakne skoro do podnožja manastira. I onda ga napokon ugledam.
Ono što vidim ne liči baš mnogo na fotografije u prospektima koje sam listala, osim što je visoko u brdu koje odudara od okoline i visinom i mrkom bojom i, verovatno, geološkim sastavom. No, možda je s druga strane brda drugačije, možda su tamo te stotine kelija uklesanih u stene. U svakom slučaju, idem gore.
Pokucavši na nekoliko vrata konaka, otvore mi se ona trpezarijska. Kroz njih izjuri na kišu, što je upravo počela, četrdesetogodišnji monah. Krupan, rumenih obraza i živih očiju, deluje narodski, dobroćudno. Pitam ga da postavim šator tu negde (a nadam se pozivu da spavam u konaku), a on me brzo propita odakle sam i koje vere i — što me najviše začudi — da li sam došla da posetim baš taj manastir (čije ime nisam razabrala ali moglo je biti David Gareži). Tek kada na sve to odgovorim, monah ode da traži dopuštenje od manastirskog oca da tu konakujem.
Ubrzo se vraća. Unosi moj bicikl sa sve bisagama (što je oko četrdeset kilograma!) u zgradu konaka, pa iz jedne, zajedničke prostorije prenosi krevet (sam!) u drugu, koja će biti samo moja, braneći mi da mu bilo šta pomognem. Usput mi više puta ponovi kako je moj jedini zadatak da se dobro odmorim i da im se posle pridružim za trpezom. U međuvremenu, on mora gore, gde su kelije i crkva, da provede đake i profesore koji su došli ovde na ekskusrziju. Kakav preduzimljiv monah!
Ali Lazar, kako mu je ime, nije monah već podvižnik koji se iskušava ovde deset meseci. U septembru bi trebalo ili da se zamonaši ili da osustane od manastira i vrati se svetovnom životu. Koliko odluka o tome zavisi od njega, toliko zavisi i od manastirskog oca.
A njega upoznajem za trpezom. Zove se Neofit i približno je sličnih godina kao Lazar, ali je za razliku od njega sitan i suvonjav, pa onaj deluje kao džin kad se nađu jedan do drugog. Neofit me je bezmalo od prve odbio svojim komentarom u vezi s mojom željom da posetim Iran.
Ispričao mi je priču o masakru koji su početkom sedamnaestog veka počinili muslimanski ratnici nad ovdašbnjim pravoslavnim monasima. Noć uoči Uskrsa 1615. godine pobili su šest hiljada crnorizaca.
— Šest hiljada?! — ponavljam u neverici. — Gde?
Malo me je zbunio jer mi se ne čini da je ovde moglo da živi toliko monaha. Nakon što sam se danas smestila, obišla sam i crkvu i kelije u stenama i, uz sav napor mašte, čak i ako zamislim da su dvojica-trojica monaha delili jednu pećinu, ovde ima mesta najviše za nekoliko stotina ljudi.
— Ovde! — insistira Neofit, i dodaje: — A ti hoćeš da ideš tim muslimanima u goste.
Tog sekunda nepovratno je pao u mojim očima.
— To je tursitička poseta — umeša se Lazar.
— Znam, znam! — Neofit odmahne rukom i ponudi me da se poslužim poslasticom koju je lično pripremio — rižom s džemom.
Zaista je ukusna. Slobodno može da se razmonaši i ode u poslastičare.
S Lazarom pak rado pričam kad god se sretnemo negde u prolazu. Jer on je non-stop u nekoj žurbi, bilo da vodi turiste, bilo da pomaže drugim iskušenicima ili se s njima dogovara, bilo da izvršava zadatke koje mu daje Neofit, ili ih sam zadaje dečacima iz sela, koji se muvaju po manastiru.
U jednom od tih usputnih razgovora saznajem da manastir u kome sam nije David Gareži, već da je posvećen Lukijanu Baptisti (Natlismcemeli).
Bila sam mu se naime požalila kako sam od svih dana u nedelji našla da baš za vikend posetim Mcketu, regiju nedaleko od Tbilisija koja je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine zbog velikog broja veoma starih manastira. Gužva je bila neopisiva jer su celoga dana samo pristizali autobusi sa turistima i školercima na ekskurziji.
— Tako je i u Davidu Gareži — reče na to Lazar. — Autobusi stižu na petnaest minuta.
— ?!
Zar ovo nije…? zaustih da upitam pa se uzdržah. Očito da nije, a i ne bih želela da pomisli kako sam se ovde našla greškom. Tako oćutim, a kasnije, pri jednom od narednih susreta, raspitam se kobajagi nehajno koliko ima do čuvenog manastira i kojim putem se ide.
— Pokazaću ti ujutru kada budeš krenula — odgovori Lazar, osmehujući se kao da je prozreo moju bezazlenu laž.
Kasno popodne, manastir posetiše trojica motorista iz Poljske. Nisam videla kada su došli, ali sam kasnije ugledala njihove mašine pred konakom. Na njima bisage, a na zaštitnom staklu iznad volana nalepnica na kojoj piše: “Black Sea Bike Tour”. Skoro pa kolege!
Pretpostavivši da su otišli u obilazak crkve i kelija, ostanem kraj njihovih motora čekajući da se vrate. I ubrzo ih videh kako silaze putem, u društvu s Lazarom.
Jedva sam prepoznala njegovo ponašanje. Posmatrala sam ga danas, dok je bio sa đacima i nastavnicima: miran i dostojanstven a opet srdačan i topao, strpljivo je odgovarao na sva njihova pitanja i pažljivo slušao kad su oni pričali. A sada, vidim ga kako uzbuđeno maše rukama i sapliće se u hodu jer se sav uneo u priču i objašnjavanje pa ne stiže ni da gleda gde staje.
A kada Mihael, jedini motorista koji govori engleski (a i ruski) počne da priča sa mnom o mojoj turi, Lazar nam upada gotovo u svaku rečenicu pokušavajući da vrati priču na neku pređašnju temu i da razgovor prebaci na ruski. I više puta sa žaljenjem primeti kako su baš mogli da ostanu ovde na konaku, pa da o svemu pričaju natenane, a ne ovako naprečac.
Šta mu je? Osim ovog poslednjeg, ništa ostalo ne liči na njega.
Sutradan ujutru, za trpezom smo samo Lazar i ja. Nutka me, donosi i prinosi hranu, priprema namernice koje će mi dati da ponesem. Jer red je darovati putnika namernika.
Ali sasvim neočekivano, sa priče od mojim planovima, poče o sebi:
— I ja sam nekada putovao, samo ne biciklom nego motorom. Harli Dejvidson, bisage, kamperski tuš u torbi, i tako dve godine. Obišao sam celu Evropu. Svuda sam bio.
Zinem, ne toliko zbog njegove avanturističke prošlosti, koliko zbog ovog iznenadnog ispovedanja. Kao da se otvorio neki ventil, iz njega počeše da naviru lične priče, ali sve nekako iskidano i na preskok, kao da bi zapravo hteo da kaže nešto drugo, pa se u poslednjem času uzdrži i izrekne tek neku činjenicu o svom pređašnjem životu, ali opet prećutavši najbitnije.
— Imam i film o celom putovanju, dokumentarni. Ja sam pre bio režiser. A bavio sam se i muzikom.
I glasom pravog bluzera, prozuklim od previše cigareta i alkohola, a strastvenim i snažnim, Lazar tad zapeva:
“Hit the road Jack and don’t you come back
no more, no more, no more, no more…”
Vau! umalo mi se ote.
— Ovde sam organizovao crkveni hor dečaka iz okolnih sela. A sutra ujutru ja pevam u Gareži, na liturgiji.
Ćutim i slušam. Ništa ga ne pitam jer ako ga sad prekinem, trgnuće se iz ovog zanosa u kome se očito nalazi i zaćutati. A, čini mi se, mora nekome da se ispovedi jer nešto ga pritiska, muči.
I najzad i to izusti:
— Možda ću opet tako da krenem po Evropi. Samo, sad ću da nađem sponzore da makar pokriju troškove goriva…
— A manastir? — upitah obazrivo.
Lazar se zamisli a na licu mu se pojavi odsutni izraz. Ćutanje. Minut, dva. Ne progovara. Ko zna gde je odlutao u mislima. Ali se trže.
— Ne znam — reče zamišljeno. — Videću do septembra.
I to bi sve — čitav njegov život, i velika raskrsnica kojoj se približava.
Bog nek ti je u pomoći, Lazare, da napraviš pravi izbor.
A ja produžavam dalje, svojim putem, da najzad pronađem manastir zbog kojeg sam i došla.
Zalazim još dublje u stepu. Brda, brda, brda — zelene se i talasaju gde god da pogledam. S moje desne strane, na par kilometara je Azerbejdžan. Sam manastir nalazi se na granici, u doslovnom smislu te reči, pa se dve države spore već godinama oko toga kome pripada deo kompleksa što zalazi u azerbejdžansku teritoriju.
Ne vidim graničare, ali sigurna sam da su oni mene opazili čim sam jutros zajahala bicikl. Upravo sam primetila jedan kvedo sa dvojicom muškaraca u uniformama, kako vozi uporedo sa mnom, na možda pet stotina metara udaljenosti, ali ne putem, nego presecajući brda poprečno. Izgleda smešno kada se uspinje ukoso po strmoj padini, nalik na neku dnovsku mutant-muvu. Stane na vrhu brda i odozgo posmatra kuda ću.
Sada je i preda mnom brdo, prvi od dva velika uspona koja treba da savladam do Garežija, ako je verovati Lazarovim uputstvima. U početku ne deluje toliko strmo, ali iza zavoja put se naglo izdiže, dosledno prateći kosinu brda. Aaah! zašto sam toliko natovarena! I zašto oni momci tamo moraju baš sad da gledaju? Ne želim da im priuštim to zadovoljstvo da vide cikloputnicu kako gura bicikl. Kad oni u onom smešnom vozilu mogu da se penju bezmalo pod uglom od devedeset stepeni, mogu valjda i ja da savladam zemljani put pod nagibom od petnaest procenata.
Mogu đavola. Silazim i guram. Osvrćem se udesno, kad — nema više kveda. Uverili su se valjda da idem prema manastiru, pa su me ostavili da se na miru preznojavam savlađujući prepreke na putu do njega. Baš uviđavno od njih.
Ali nakon drugog, još strmijeg uspona, kreće spust, dug više od pet kilometara, koji me dovodi do pred sama vrata manastira. David Gareži, rekla bih, jer ovo što vidim prilično odgovara fotografijama u prospektima.
I opet: “Vau!” Jeste da sam se nagledala pećina u stenama, ali ovo je nešto potpuno drugačije. Na prvi pogled sagledavši ceo kompleks, sa udivljenjem pomislim kako je arhitekta koji je ovo zamislio morao biti čisti genije. Ali, kad kasnije pročitam šta piše u vodiču “Usamljena planeta”, shvatim koliko sam pogrešila — bilo ih je nekolicina, tokom različitih vekova.
A početak je u šestom stoleću, kada je David Gareža, jedan od trinaestorice “sirijskih očeva”, asketa s istoka, došao u Gruziju da širi hrišćanstvo. Najpre se podvizavao u pećini u brdu iznad Tbilisija, a potom je pronašao ovo mesto i osnovao manastir.
Njegova pećina nalazi se na prvom nivou od tri, koliko ih danas ima. Uklesao ju je sam, sa svojim pristalicama Lukijanom Baptistom (koji je kasnije osnovao manastir u kome sam upravo bila) i Dodom Rka, nazvavši je Crkvom Transfiguracije (Peristsvaleba).
Ali do nje treba proći nekoliko terasa na srednjem nivou, na koji se direktno ulazi kada se uđe kroz kapiju manastira.
Prelazim sa jedne terase na drugu prateći strelice kojima je obeležen dozvoljeni put za turiste, ne znajući šta pre da gledam: levo od mene je najveća stena kompleksa, sa stotinama pećina-kelija u kojima i danas žive monasi, desno su zidine sa brojnim kulama — iz osamnaestog veka — i stepenicama koje vode ili u manje pećine ili na druge terase.
Vidim monaha koji pretrčava preko dvorišta na prvom nivou i nestaje u lavirintu terasa, da bi se potom pojavio na vrhu trećeg nivoa, između dve najveće kule, gde se nalazi i zvonik. Ding-dong, ding-dong…! Snažno povlači uže, pozivajući na molitvu.
Ne skidam pogled sa kelija u steni očekujući da sad iz njih navru monasi u donju etažu, gde je crkva. Ali ne vidim nijednog. Izgleda da su svi već bili u njoj, jer uskoro začujem muški hor.
Vizantijsko pevanje oduvek mi se činilo najblagozvučnijim od svih crkvenih pojanja. A ovo što sada slušam zvuči kao hor anđela. Osećam kako mi svaki damar treperi. Snaga molitvi, koncentrisane duhovnosti koja se vekovima zbirala na jednom mestu, privlači me poput magneta. Krećem za zvukom kao u nekom transu. Ali dok stignem do crkve, hor utihne. Počinje molitva, koju baš mogu i da propustim (nikad od mene pravi vernik).
Ulazim u Davidovu pećinu. Levo kraj ulaza, niša za drva za ogrev. Desno je kelija. Na sredini poda rupa za ognjište, u spoljašnjem zidu nekoliko udubljenja za stvari a do onog naspram ulaza, mesto za ponjavu na kojoj je sveti čovek spavao. Iako je prostor veoma mali, možda sedam-osam metara kvadratnih, deluje veoma prijatno. Tom utisku doprinose visoke tavanice a najviše bledožuta-oker boja stene, zbog koje izgleda kao da je unutra puno svetlosti.
Nije mi teško da zamislim da se neko ovde podvizava. Otkako sam na putu, sve lakše mogu da se poistovetim sa ljudima poput Davida, kojima je par metara kvadratnih sasvim dostajalo za život. Ako ima dovoljno mesta za ležaj i ognjište, te ako je svetlo (što sa kelijama uglavnom nije slučaj), ništa više i nije potrebno  onome ko živi duhom. U tome je putnik-kamper sličan monasima.
Taman dok sam obišla i fotografisala Davidovu i još dve-tri pećine-kelije koje su otvorene za posete turista, stigao je i prvi autobus, školski, sa đacima. Poput skakavaca deca se rastrčaše po kompleksu, dovikujući se i preglasno se smejući. Dobro je što sam bila poranila. A sad je vreme da pođem.
Pedalajući kroz stepu drugim putem do grada, iznenada se setih kako sam svojevremeno, na trećoj godini fakulteta, bila odustala od polaganja ispita iz Svetske književnosti zbog toga što sam izvukla pitanje o Čehovljevoj pripovetki “Stepa”. Iako sam je bila pročitala i iako mi nikada nije nedostajalo reči da iskažem bilo šta, već tada mi se učinilo nemogućim govoriti o tuđem iskustvu putovanja kroz predele poput ovog kroz koji sad i sama pedalam. U stepu treba otići po lično iskustvo — i sopstvenu priču.

Tema ima 6 komenara.

  • Poslala/poslao: baki | Objavljeno: 16.06.2012 15:41
    Već neko vreme pratim ovo tvoje putovanje i mogu samo da kažem svaka ti čast. Prvo bravo za ceo ovaj tvoj poduhvat, zatim za sjajan tekst i za dobre fotografije. Inače ja sam proteklih nekoliko godina (bekpekerski) obišao gotovo sva mesta koja si i ti (mislim na Tursku i Gruziju) i tvoja zapažanja o tim zemljama, ljudima, prirodi, kulturno istorijskim znamenitostima su gotovo ista kao i moja.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 17.06.2012 20:19
      Baki, hvala na čitanju. Dargo mi je što se, eto, ispostavlja da imamo slična iskustva. Da li si pisao neki blog? Da li je moguće negde pročitati o tvojim putovanjima ili imaš negde galeriju?
  • Poslala/poslao: baki | Objavljeno: 17.06.2012 23:36
    Nešto malo sam pisao na forumu Putovanja.info o putovanju kroz Tursku, Gruziju, Jermeniju i Iran, a isto tamo na sekciji moja foto tura postavio sam fotke i sa još nekih putovanja. Pozdrav.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 18.06.2012 14:48
      Hvala, Baki. Potražiću na Putovanjima, znam za taj forum. Pa se čitamo :)
  • Poslala/poslao: Bosa | Objavljeno: 27.06.2012 20:11
    Imam i ja neodoljivu zelju da vidim i dozivim stepu, oduvek me je vuklo. Hvala ti sto si tu i sto delis to izvanredno iskustvo!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 29.06.2012 12:49
      Hvala na čitanju, Boso. Stepe tek dolaze, hoću da kažem, tek ću ih gledati i voziti se po njima i, nadam se, o njima pisati! Kazahstan, Mongolija... :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *