Sve srećne porodice…

“Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način” Lav Tolstoj, Ana KArenjina
25-27. jun
Nekada ne razumem zašto činim neke stvari. Ako, recimo, kažem sebi da selo s nazivom Zmijsko nije mesto na kojem želim da pravim pauzu za ručak i odmorim se dok pripeka malo ne popusti, kao i da mi sve do uveče ne treba ništa iz prodavnice, čak ni hleb, zašto onda stajem kod poslednje radnje u mestu, parkiram bicikl i ulazim? Samo da bih videla  kakve su cene? Ne verujem da to može biti razlog.
Kako god, ušla sam.
Unutra, prijatna svežina a iza staklenih ormara s namernicama jedno sasvim ljupko devojačko lice. Osmehnuto prijazno i otvoreno, na nečin koji već počinjem da prepoznajem kao ‘ruski’.
Progovorimo možda rečenicu-dve, kada nam se iz neke odaje pozadi, koja je odvojena zavesom, pridruži starija žena, po svoj prilici devojčina majka. Isto okruglo, blago lice, isti osmeh.
Dva-tri pitanja — odakle sam i kuda idem — a onda poziv da popijem s njima kafu ili čaj. Premišljam se (jer, prisećam se, ja ne želim da ovde pracvim pauzu), ali majka me obodri:
— Hajde, nećete valjda da vozite po ovoj vrućini?
Zapravo, sve do sad sam verovala da hoću. Ali sam se predomislila.
*
Prolazim između dva široka osmeha u rashlađenu, zatamnjenu sobu. U njoj, stariji muškarac, dva deteta, jedna baka. Glava porodice sedi na kauču i gleda teve, deca se igraju na podu, a staramajka secka nešto za trpezarijskim stolom. Sena koja me neodoljivo podseća na one crteže u udžbenicima jezika za početnike, u lekciji iz koje se uče srodstva i nazivi glavnih delova pokućstva.
Nazovem im dobar dan, a oni mi svi složno uzvrate. Majka me posadi za sto, a ćerka mi već prinosi tanjir, pribor za jelo i šolju za kafu. Stiže boršč, ruska salata i osetinski pirog.
— Kušajte! — nutkaju me žene.
I ja pokušavam da jedem, ali ne uspevam od njihovih pitanja. Sve ih zanima i ja os vemu pričam: i ko sam i zašto i kako. A oni se čude i smeju se, svaki čas uzvikujući:
— Mali dec!
Primećujem da otac, po imenu Artur, ništa ne pita, prepuštajući ženama da zadovolje svoju radoznalost. No zato komentariše mnogo toga što kažem i svaka njegova opaska pohvalna je po mene na način iz kog mi je jasno da me razume.
Nekad i ne završim priču, a on je iz nje već izvukao suštinu koju kao poentu i objašnjenje kazuje ženama, u jednoj ili dve sažete rečenice:
— Pa da, nemaš obaveza i nikad nećeš biti zdravija i mlađa nego sada.
— Svaki dan novi izazov, nikad ti nije dosadno.
— Slobodna kao ptica na grani.
Potvrđujem kroz smeh, iskreno se radujući što sam ovde, u nekom seocetu na severnom Kavkazu, naišla na toliku širinu i razumevanje.
I na toliku saosećajnost, jer kao što me Artur razuzme, tako me ove žene osećaju. Pa kad mi pri pomenu mojih roditelja, i protiv moje volje krenu suze, Tanja, kako je ženi ime, pozove me da ostanem jedan dan u njihovom domu.
— Odahni ovde, a sutra nastavi put.
— Ostani, Snežana — pridruži joj se i ćerka po imenu Albina. A njeno dvoje dece sednu svako sa po jedne moje strane i zagrle me.
— Ne znam. Imam samo mesec dana da budem u Rusiji bez vize a granica sa Kazahstanom je daleko. A i treba da se registrujem u policiji, mislila sam da to uradim sutra, u Pjatigorsku — razmišljam naglas.
— Imamo i mi ovde policiju, možeš ujutru da odeš tamo sa Maratom, on ima prijatelja u policiji. Kad to završite, može da produžiš s mirom put. A?
Pitam ko je Marat i saznajem da je to Arturov i Tanjim jedini sin. Najmlađe dete. A imaju i još jednu ćerku, najstariju, po imenu Toma, koja uskoro treba da stigne sa svoje troje dece. Maratu je pak teško ući u raspored kretanja.
Au, kolika porodica! I svi su tako dragi. Može samo da mi prija vreme koje budem provela s njima. A imaju i internet, pa ću moći da završim mnogo toga. Jedan dan ionako ništa neće promeniti.
— U redu — kažem a i mojim licem se razlije osmeh.
— Ostaješ! — uzvikne Albina sva srećna i zagrli me.
*
Porodica Kajtukov živi od prodavnice, od turizma i od imanja — od svega pomalo.
Radnju su otvorili još pre dvanaest godina i u njoj rade majka i obe ćerke naizmenično. Ali raditi u prodavnici za njih ne znači sedeti besposlen i čekati na kupce. Pošto između radnje i dnevno-trpezarisjkog boravka nema vrata, već su prostorije odvojene samo zastorom, to se čuje čim neko uđe. I to daje slobodu ženama da u međuvremenu rade u zimskoj i letnjoj kuhinji koja se nalazi u dvorištu do dnevnog boravka.
Jer posla ima koliko hoćeš. Zmijsko se nalazi između poznatih banja mineralne vode i Kavkaza, pa u dogovoru sa vodičima, pre ili posle obilaska planinskih atrakcija, turisti ovde imaju doručak, ručak ili večeru. Artur je adaptirao deo dvorišta i garaže za tu svrhu, a žene su se pobrinule za bogat meni sa kavkaskim i osetinskim specijalitetima.
Leti imaju toliko posla da im je u ispomoć došla Tanjina majka, koja inače živi u Ukrajini. Svakog jutra, sedamdesetogodišnja baka Raja već od šest sati razvlači testo za osetinski pirog i slatke pite, jer treba namesiti dovoljne ko,ličine i za radnju i za turiste.
Kad joj ne pomaže, Tanja priprema obede za dvu čeljad u kući, te sprema, čisti, pere. I juri u prodavnicu da usluži kupce.
Albina i Toma su udate i svaka sa svojom porodicom živi u zasebnoj kući, nedaleko odavde. Ali po smenama rade u prodavnici, kao i sve što treba po kući.
To je što se žena tiče.
Muškarci rade takođe, ali čini mi se, neuporedivo manje.
Artur, recimo. Kad ujutru pomuze kravu, seda na kauč i u stanju je da sedi sat-dva skoro nepomično, gledajući u prazno i povremeno othukujući. Često se desi da nijedna žena nije u radnji ni u kući, već sve posluju napolju, pa kad neki kupac uđe, Artur ih sa svog kauča doziva. Nije se desilo da ustane i sam usluži mušteriju, kao da mu je zabranjeno da kroči u radnju.
Kasnije, tokom dana, on ima raznog posla u bašti, oko zasada i voća. No opet, vrlo često sedi besposlen ili gledajući televizor.
A Marat — pa njemu se zaista ne može ući u trag. Ujutru ode, svrati oko ručka da nešto prezalogaji i ond aopet nestane sve do večeri.
I Artur i Tanja, svako na svoj način, požalili su mi se zbog toga što za njega nema posla.
— Da li kod vas isto tako mladi školovani ljudi ne rade? — upitao me je Artur.
— Da, isto — klimnuh tužno glavom. — NIšta da se nađe za MArata?
— Pocvremeno ima posla, ali nije za njega. Mi smo ga školovali da sedi kao gospodin u kancelariji a ne da ide po terenu — objasni mi Tanja.
Na moja pitanja o tome šta je tačno njegova struka, saznajem da je kontrolor nečega, ali nisam razumela čega — zvučalo je kao da je školovan za posao u “ministarstvu ruda i gubljenja vremena”.
Kako god, porodica Kajtukovih očito počiva na plećima triju žena, kojima se leti pridružuje i četvrta.
*
Sutradan me očekuje neprijatno iznenađenje: ponedeljak je a javne službe u Zmijskom ponedeljkom ne rade. To je razlog za brigu jer sam u međuvremenu, na internetu saznala da je za registraciju neophodan ruski host, bilo kao privatno lice, bilo kao predstavnih nekog hotela. Što znači da ću po odlasku odavde, u Pjatigorsku morati da platim trideset ili pedeset evra za smeštaj, samo da bi me registrovali. Jer ne mogu da tek tako zaustavim nekoga na ulici i pitam ga da krene sa mnom u policiju da bi me prijavio kao svog gosta.
Psujem u sebi birokratsku (i policijsku) državu dok pakujem stvari za polazak. Bilo bi previše pitati ove ljude da ostanem još jedan dan kod njih. A suma koju ću po svoj prilici morati da izdvojim ozbiljno će uzdrmati moj skromni budžer, pa me to čini veoma zabrinutom.
Ipak, pokušavam da se smešim dok se opraštam sa ženama. Tanja mi pakuje jedan hleb (po to sma valjda i bila ušla u radnju?) i baka-Rajin osetinski pirog. Ne vidim Artura pa je zamolim da ga pozove kako bih se i sa njim pozdravila. Bio je negde u bašti.
Dok mi pomaže da izguram bicikl na ulicu, pita me što sam smrknuta. I ja mu se požalim na sumu koju ću morati da ostavim u nekom hotelu, samo zbog glupe birokratije.
— Pedeset evra! Ne dolazi u obzir! — uzvikne. — Vraćaj se. Sutra policija radi i sutra ćeš to završiti ovde.
Itznenađena sam. Stvarno to nisam očekivala.
— Ajde, ajde — gura me nazad. I s kapije objašnjava nešto Tanji na osetinskom jeziku, koji čak ni Rusi ne mogu da razumeju.
Ne želim da budm na teretu nekome, a posebno ne ovim ljudima koji su me toliko srdačno ugostili, pa pokušam da se prihvatim nekog posla u kuhinji. Ali mi ni Tanja ni Artur ne dopuste.
— Ti si gost. Mi kažemo: tri dana si gost, a posle, ili put pod noge ili postaješ član porodice.
Smejem se. I Turci imaju sličnu uzrečicu, kao i Srbi uostalom. Čini se da je tri dana univerzalno vreme za ugošćavanje namernika.
Zato spokojno opet sedam za kompjuter a domaći se raspoređuju na svoja “radna mesta”.
*
Nekad je svaki novi dan novi razlog za brigu. Utorak je, i zmijska policija radi, ali pre podne imaju sastanke pa je radno vreme pomereno za posle ručka, nakon dva. To kaže Maratov prijatelj policijac.
Nerviram se. Danas je poslednji dan kada moram da se registrujem. U suprotnom, sledi mi kazna kada budem izlazila iz zemlje. Novčana, nimalo simbolična — čak do pet hiljada evra. A nije tako teško zamisliti situacije kako se to može dogoditi: ako (ne)redno vreme ovdašnje opolicije preraste u produženu pauzu do sutra, ili ako budu zatrpani poslom, ili ako ne znaju kako da me registruju… s birokratskim stvarima čovek nikad ne može da bude siguran.
Artur pokušava da me razvedri šalama, a Tanja se prihvata okretanja brojeva telefona svih uticajnih ljudi koje poznaje. I nakon nekoliko poziva, dobija pravu informaciju od načelnika policije: registracija se obavlja u pošti.
— Idemo? — Tanja je spremna čim prekine vezu.
Otkuda joj samo toliko energije i volje?
*
U prvoj pošti ne znaju kako se to radi, pa nas upućuju u drugu, glavnu, u centru sela. Do tamo ima da se potegne tri-četiri kilometra, pa zato ustopiramo nekog komšiju koji je krenuo kolima u istom pravcu.
Zgrada glavne pošte je stara ali dobro održavana. Unutra je sve renovirano: prket je ishoblovan i lakiran, zidovi sveže okrečeni, pultovi od univera i stakla koji se sijaju, italijanske kancelarijske stolice s kojih još nije skinut zaštitni celofan…
Samo su službenice iste kao pre dvadeset ili pedeset godina, sa istim navikama. Otuda su u staklenim ormarima, uz MTS kartice, mobilne telefone, razglednice i USB memorije, koji su potisnuti u pozadinu, izlo9žene đerpe, setovi tanjira, čaša i drugo kuhinsko posuđe. Sa metalnih držača flajera i letaka vise peškiri i čarape “MAde in China”.
Službenica je ljubazna, ali beskrajno spora. A kada najzad dođemo na red, ona uspeva da od posla koji podrazumeva izrdau dve fotokopije Tanjinog i mog pasoša i popunjavanje dva lista formulara — pravi jednočasovnu veoma komplikovanu rabotu. I sve to, naravno, praćeno važnim othukivanjem i zabrinutim klimanjem glave.
Dok se ja nerviram, pitajući se hoće li umeti da to uradi a da ne pogreši nešto zbog čega kasnije mogu da imam problem, Tanja seda na stolicu pozdai — i zaspi u sekundi. Jadna žena, toliko je umorna.
Dođe mi prosto žao kada službenica ipak nekako izađe na kraj sa tom rabotom zvanom registracija, koju mi veoma brzo i uspešno naplati.
Budim Tanju da krenemo. Uzimamo taksi i jedva uspem da se izborim sa njom da ja platim.
*
Ali ako sam mislila da ću odmah po povratku kući krenuti dalje, onda ništa nisam naučila o ovim ljudima.
U našem odsustvu, stigle su Albina i TOma sa decom i kuća je sad puna. Ali i dalje je sve prilično tiho i mirno. Deca se skoro ne čuju, iako se igraju unutra. Kada se pokoškaju zbog nečega, Artur ili devojke to reše brzo, bez podizanja tona. nema plača ni razmaženog ponašanja.
Kakva porodica!
Na puštaju me da odem dok s njima ne ručam.
A za obedom, Artur me pomalo začikava zbog toga što sam jutros bila na rubu očaja, a sada se radosno smejem.
— NE shvatate. ja nisam u svojoj zemlji i zato moram striktno da poštujem pravila. U Srbiji ne bih hajala i da zakasnim sedam dana, jer znam da se ništa ne bi desilo. Ali kao stranac, u tuđoj zemlji, nemam taj komfor.
Čini se da Artur razume.
Zapitkuje me o daljim planovima, pa se u jednom trenutku zamisli i onda reče važnim tonom, kao da mi postavlja nagradno pitanje:
-.- Da si kod kuće imala prihod od dve hiljade evra, da li bi pošla na ovaj put?
Pitanje je dobro, zaista dobro. Ali nije pravo za mene. Jer, godinu ili dve pre moje odluke da se upustim u ovu avanturu, ja jesam imala toliku platu. Bila sam biznis-vumen, i živela za dane vikenda kada ću s planinarima ili biciklistima povbeći u prirodu.
Sve im to ispričam.
Artur klima glavom i širi ruke podražavajući ptičja krila.
— Sad si voljna svuda — kaže dok imitira slobodan let.
— Tačno tako. Mada bi mi onih dve hiljade evra dobro došlo, makar kao jednokratna ispomoć.
*
U tom tonu završavamo ručak i razgovor. Moje bisage su spakovane i ostaje još samo da se pozdravim sa ovim ljudima i odem.
Šta reći na rastanku? Koliko puta ponoviti “Hvala!” za sve što su uradili za mene? Da li bi razumeli ako bih im rekla da sam se za ova dva dana zaljubila u njih, u sklad u kojem žive? Da i ja njima zavidim, kao što zavide i oni meni.
Ili sve prećutati i posle pisati o njima. Jer srećne porodice najmanje toliko zaslužuju, makar sve bile nalik jedna na drugu.

Tema ima 7 komenara.

  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 10.07.2012 11:36
    Predivno! Srecne porodice zasluzuju da se o njima pisu price. :) Saznala sam za tvoj blog bas skoro, i trebalo mi je vremena da procitam sve postove unazad. Oni predeli u Gruziji su me ostavili bez daha. Pozeleh da prosetam onim valovitim zelenim rajem. Tvoja iskustva po Turskoj, me jako podsecaju na ono sto sam i sama dozivela tamo putujuci sa muzem po njoj pre tri godine. Drzim ti fige, da do cilja stignes bez vecih problema :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 11.07.2012 12:32
      MArice, drago mi je što si me našla :) Dobro došla i hvala na čitanju. Sigurno je trebalo vremena, tio je godinu dana putovanja. Hvala na podršci!
  • Poslala/poslao: Cheda | Objavljeno: 11.07.2012 19:36
    Divna prica.
  • Poslala/poslao: Mix | Objavljeno: 12.07.2012 16:33
    @Marica Pa nema cilja... cilj, to je ono što ti se desi usput.
  • Poslala/poslao: goga | Objavljeno: 15.07.2012 19:30
    Divno! :)
  • Poslala/poslao: Anci | Objavljeno: 24.07.2012 14:10
    Retko me nesto rasplace, kao lepe price
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.07.2012 09:32
      Anci, drago mi je. U jednom trenutku sam pomislila: Bože, pa neke od mojih priča su melodramatične, ali mislim da je divno ako mogu da toliko duboko taknu da se neko rasplače. Hvala na tome.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *