A šta ako?

2-4. juli 2012.
U Stavropolju su me dočekali obilni pljuskovi koji će potrajati danima prouzrokujući poplave u celom rejonu, Tanja i Ivan, moji domaćini sa Kauč surfing liste i mejl mog podstanara u kom mi saopštava da se od avgusta iseljava.
Potonje sam mogla da očekujem u svakom trenutku i toga sam bila savršeno svesna kada sam odlučila da se u ovu avanturu upustim samofinansirajući se novcem od kirije kao jedinim izvorom prihoda. Neozbiljno i neodgovorno — reći će oni koji planiraju do u detalje svaki sledeći korak i uvek idu samo na sigurno. No, da tako razmišljam, da čekam dok sastavim čvrstu finansijsku konstruciju, nikada nikuda ne bih mrdnula.
Ipak, uhvatila me je panika. Kako premostiti period dok moji prijatelji u Beogradu ne nađu drugog podstanara? Nemam nikakvu zalihu za “crne dane”, jer sve vreme raspolažem vrlo malim sumama od kojih je teško išta ostaviti po strani. Na pamet mi padaju dva rešenja: volonterski rad i ilegalni posao.
O prvom sam i ranije razmišljala kao o dobrom načinu da uštedim nešto novca. Dok na nekoj farmi pomažem za besplatnu hranu i smeštaj, stanarina ostaje nedirnuta. Mnogi cikloputnici i bekpekeri tako rade. Malo “ali” u tim planovima jeste članarina u prosečnom iznosu od pedeset evra, koju treba platiti da bi se dobio spisak zainteresovanih farmera, i to za svaku zemlju ponaosob. Zbog toga sam to rešenje čuvala za visokorazvijene zemlje poput Japana. Tamo bih, sa mojim mesečnim prihodima, jedva sastavila nedelju dana života, ali ako po tri nedelje boravim na farmi, a preostalo vreme iskoristim pedalajući do druge farme, biće to par finih turica.
No Japan je daleko, a jedino što sada mogu da uradim je da se učlanim na listu nezavisnih zemalja-članica WWOOF-a, najveće svetske organizacije volontera i framera, čiji je Rusija član.
U celoj situaciji imam mnogo sreće: mejl me je zatekao u Stavropolju, gde je raskrsnica puteva ka Kazahstanu i Ukrajini, pa na vreme mogu da skrenem zapadno, prema potonjoj zemlji. Jer jedna farma nalazi se baš tamo, pedesetak kilometara od graničnog prelaza. Da sam birala gde da je postave, ne bih bolje izabrala: zbog viznih pravila, svakih mesec dana moram da izađem iz RUsije da bih ponovo mogla da uđem i boravim novih trideset dana.
Ostaje još samo da nađem način kako da uplatim članarinu, budući da se uplate obavljaju isključivo preko PayPala, a Srbija još uvek nije deo tog sistema.
Razmišljam koga znam da ima inostrani račun i setim se Jovana, ljubitelja pedalanja sa jednog od najvećih biciklističkih foruma. Ne poznajem ga lično, ali smo razmenili nekoliko poruka u trenutku kada sam imala problem sa mojim gorionikom, kada se velikodušno ponudio da mi pomogne, bez ikakave nadoknade. Tada ili bilo kada u budućnosti, napisao je.
Pa evo, ta budućnost je stigla neočekivano brzo, pomagaj ako možeš! — pišem mu u poruci.
Ali odgovor ne stiže te večeri kao što sam odnekud verovala da bi trebalo, sasvim smetnuvši s uma da sam u drugoj vremenskoj zoni, koja je dva sata ispred srednjeevropskog vremena.
Besana noć. Pokušavam da se ne vrtim previše jer me od Tanje i Ivana deli samo paravan. To dvoje mladih, koji pristaju jedno uz drugo kao da su ih advertajzing agenti birali za reklamu o savršenim partnerima, žive sasvim skromno, u jednosobnoj kući, ali i to malo prosotra rado dele sa putnicima koji ih zamole za smeštaj. Bili su toliko uviđajni da su me cele večeri ostavili nasamo, dok sam pretraživala po internetu. Ostala sam budna do duboko iza ponoći, dok više nisam mogla da držim oči otvorene. No uprkos velikom umoru, i u krevetu nastavljam da smišljam kombinacije: šta uraditi, kuda poći, kako preživeti. Znam, rešenje neće doći preko noći; no pojaviće se sigurno, možda sutra, možda za nedelju ili mesec, ali već će se nešto desiti ili ću nešto smisliti. Izlaz se na kraju uvek sam ukaže.
I zaista, ujutru se oblaci delimično razvlače, propuštajući malo sunčevih zraka do ove iznurene Zemljanke: u sadučetu zatičem Jovanov mejl. Kratka poruka, bez opširnih objašnjavanja, samo poziv da mu pošaljem instrucije. Šaljem.
I onda čekam.
Surfujem. Tragam za drugim mogućnostima. Računam vreme. Koliko dugo mogu da preživim sa novcem koji imam kod sebe ukoliko nešto krene naopako? Šta ako budem morala nazad, kući? Ne! Neću ni da razmišljam o tome. Svim svojim bićem osećam da sam spremna da uradim stvari o kojima ranije nisam ni sanjala, samo da bih nastavila ovaj put. Radiću bilo šta samo za hranu dok pare ne počnu da stižu. Mesec-dva, pa neka bude i tri, izdržaću nekako.
Dobro, smiri se, Sneki.
Čekiram mejl. Još uvek ništa.
A šta ako ljudima na toj farmi, jednoj jedinoj u ovom delu Rusije (druga je čak na Kamčatki), ne treba pomoć? Možda već imaju nekog volontera? Možda me odbiju. Šta tada?
A šta ako za pola sata bude smak sveta? — odgovari mi moj Glas razuma, pokušavajući da me dozove sebi da se malo opustim i smirim. — Biće što mora biti, ti si uradila sve što si mogla u ovom trenutku, sad čekaj da stvari počnu da se raspilću. Ili da se još više zapliću. Kakogod, više ništa ne možeš da učiniš.
I zaista, nakon možda sata, dobijam Jovanovu poruku.
Plaćeno je!
Javi ako još nešto zatreba….

Samo toliko. I pozdrav.
Otpisujem brže-bolje. Zahvaljujem. Pitam za broj računa na koji mogu da mu uplatim sumu koju je dao za moje članstvo. Ali Jovan ne odgovara. Insistiram, i poruka stiže:
Jako mi je drago da sam bio od koristi! Nadam se da ćeš potražiti moju pomoć čim ti zatreba. Ovoga puta ja častim.

Gospodski.
Svaka čast, Jovane.
Najzad mogu malo da odahnem. Šaljem poruke farmerima u Rusiji, Ukrajini i Gruziji, pa gde bude bilo mesta. Još jedan dan čekanja.
Ali neuporedivo je lakše nego juče. Na momente čak uspevam i da zaboravim na probleme dok sedim sa biciklistima rekreativcima iz ovdašnjeg uduruženja ljubitelja rekreativnog pedalanja Velokavkaz. Susret sa njima upriličio je Ivan.
Atmosfera u Parku mira, gde sedimo i malo mezetimo, neodoljivo me podseća na beogradska okupljanja Ciklosvetaca “Kod Cece” na Adi. Anegdote, fotografije sa zajedničkih vožnji, smeh, dobro raspoloženje… — čak i ličimo jedni na druge fizički, braća Rusi i mi, Srbi.
I onda usred priče, gest koji mi nagna suze na oči: oduševljen mojom pričom o dobroti ljudi koje sam usput sretala i tvrdnjom da je svet neuporedivo bolje i lepše mesto nego što inače verujemo, Alan, psiholog u vodama politike, vadi novčanik i kupuje sto kilometara mog puta. Tek tako, sto evra za nastavak puta. I to baš u trentuku kada mi je svaki cent ogroman ko kuća.
Da li je moguće da se ovakve stvari zaista dešavaju? Čime sam zaslužila da mi ljudi toliko pomažu? Jer bez sve te pomoći koju su mi pružali od početka putovanja, a posebno otkad pedalam sama, nikada ne bih stigla dovde gde sam sad.
Ne znam kome pre i više treba da zahvalim: Alanu, svakom od mojih dobrotvora ponaosob, Bogu ili proviđenju, mom anđelu čuvaru, sreći… Nekada mi se zaista čini da će mi srce prepući od toliko snažnih osećanja.
A po povrtaku u Ivanov dom, zatičem prvi odgovor, i to baš sa ruske farme. Dobrodošla sam, kažu, mada mogu da mi ponude smeštaj samo na desetak dana. Hm, to mi i nije neko rešenje, ali zasad nemam ništa bolje. Zato otpisujem da dolazim. Ako ništa drugo, zamoliću ih da me registruju, te barem za to neću morati da plaćam.
I ujutru krećem. Prvi put za godinu dana moja ruta vodi na zapadnu stranu sveta, što znači da se vraćam tamo odakle sam krenula. Pokušavam da ne vidim negativnu simboliku u tome. To je samo privremeno, kažem sebi. Ne vode putevi baš uvek samo napred; nekad su nužni i koraci unazad, vraćanja i lutanja.
Da li?
A šta ako se samo zavaravam? Ako je ovo početak kraja?

Tema ima 11 komenara.

  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 18.07.2012 08:52
    Mnogi ljudi nikada ne dodju u situaciju da se pitaju "sta ako?" jer su previse uplaseni da bilo sta probaju u zivotu. Pa cak i za "neuspeh" nesto moras uraditi, ni oni se ne desavaju onima koji nista i ne pokusavaju. No citajuci ovaj post cini se da si ti svega toga svesna, a za te trenutke straha i strepnje resenja i nema. Snaga i dobra volja izbijaju iz svakog tvog ispisanog reda. Samo napred :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 18.07.2012 13:55
      Slažem se, Marice. Strah je jedan od najgorih čovekovih pratilaca, mada ume da bude koristan i glavu sačuva. Pitanje je mere, kao i u svemu :)
  • Poslala/poslao: Boris | Objavljeno: 18.07.2012 12:53
    Cao snezo. Pratim tvoju turu od pocetka i mogu samo da kazem: svaka cast. Zena koja sama pedala godinu dana za mene je ohrabrenje i inspiracija da i sam krenem ovog leta. Planiram istocnu Tursku i Iran (ako iranci daju vizu, cekam vec tri nedelje). Ako moze mali savet koji su najbolji sajtovi da saznam sta trebe da znam o pedalanju kroz Iran (ne uspevam da nadjem previse toga na netu), bio bih jako zahvalan. A ti samo napred, valjda su nazinimljiviji delovi puta odstupanje od planova i inprovizacije :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 18.07.2012 13:54
      Ćao Borise. Probaj da nađeš informacije na http://travellingtwo.com/ Možeš ih naći i na FB, pa ih pitati za sve što te konkretno zanima. Imaš i ovo: http://www.bicycle-adventures.com/cycling-in-iran.html Gde ćeš voziti u istočnoj Turskoj? Kako ideš, sam ili sa ekipom? Imaš li neku rutu? Imaš li blog ili galeriju? Volela bih da te pratim. Veliki pozdrav!
  • Poslala/poslao: goga | Objavljeno: 18.07.2012 15:05
    Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živjeti kad bi život bio onakav kakav na mahove i izgleda, kada bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo života na površini, u širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini.
  • Poslala/poslao: Mix | Objavljeno: 18.07.2012 15:09
    When the wind fills the sky the clouds will move aside And tthere will be the road to all our dreams For any day that stings two better days it brings Nothing is as bad as it seems Close your eyes, look into the dream Wins of change will winds of fortune bring Fly away to the rainbow in the sky Gold is at the end for each of us to find There the road begins Where another one will end Here the four winds know Who will break and who will bend All to be the master of the wind ;)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 19.07.2012 18:08
      Hvala, Mix. MAster of the wind :)
  • Poslala/poslao: Boris | Objavljeno: 18.07.2012 15:09
    Hvala za linkove. Nemam blog, nemam galeriju, idem sam a ruta najvise zavisi od iranske vize i cinjenice da sve treba da spakujem u max. tri meseca. Kontam sto brze, sto jeftinije do Antalije a dalje, manje vise, tragom tvog tocka kapadokija, centralna anatolia do Kayseri pa na istok ka Malatya i jezero Van. Ako Iranci daju vizu dobar deo puta moracu da skratim nekim busom ili vozom da bi sacuvao vreme za Iran, ako ne onda dalje na sever pored Ararata na Kars i mozda Gruziju i mali komad Kavkaza. Povratak opet nekim prevozom, sto jeftinijim sto blize kuci. Sve je u grubim crtama i veoma podlozno promenama. Ako imas neku sugestiju ne ustrucavaj se :), imas moj mail. Pozdrav
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 19.07.2012 18:08
      @Borise, nema na cemu Zavidim ti zbog istočne Turske. Mogu da ti nabacim mog bivšeg za društvo po tom delu Turske :) Ovde su mu planovi, pa ako ti odgovara, daću ti mejl i napisaću mu da ćeš ga kontaktirati: http://bikingaroundagain.com/join-us/#comment-1468 Centralna Anatatolija je beskrajno dosadna, ne preporucujem. Bolje to skrati sedajući u bus (ili voz?) Turski busevi su relativno jeftini a vrlo fensi, imaju čak i WiFi. Bajs ne moraš ni da rasklopiš, samo ga ubace u prtljažnik. Za vozove ne znam, ali verovatno su jeftiniji. Ako ti ne daju vizu za Iran u BGD-u, a ti otiđi u Trabzon kad već budeš u Turskoj, tamo se dobija bukvalno istog dana, bez ikakvog problema. Ja to nisam uradila jer u vreme kada sam bila u Trbazonu nisam znala kada bih tačno pošla za Iran. Nemoj da odustaješ od Persije :) Mislim da je tri meseca ok da izvoziš parče istočne Turske i IRana. Preskočila bih Antaliju jer je zanimljiva samo turistički a i ja sma bila u vreme zime, da bih se malo ogrejala, sada je tamo pakao od ljudstva. Moja neka preporuka je to: Van jezero, kurdski deo Turske i IRan, što više i dalje. Kad krećeš?
  • Poslala/poslao: Boris | Objavljeno: 20.07.2012 21:10
    Covece, pa ja tebi zavidim. Ti zivis na putu a ja se samo igram preko leta. Sjajna vest za Trabzon, hoces da kazes da ne traze posredovanje agencija i sve zavrse za dan? Hvala za Briana ali mislim da mi odgovara da idem sam. Mada super je da postoji i ta opcija, mozda se ipak usput predomislim pa eventualno dogovorimo neku zajednicku deonicu. U pravu si za Antaliju, spic sezone verovatno nije najbolje vreme za obalu (zaneo sam se razmisljajuci o plazama :) ). Ali Kapadokiju moram da vozim, a onda moze i parce anatolijske ravnice ( jel stvarno sve ravno i bez drveta?). Tako da sad razmisljam da krenem od Konye pa ka Kayseriu. Cekam i dalje Irance. Nadam se da cu do 1. avgusta da izadjem iz Beograda. Cujemo se jos. Pozdrav!!!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 23.07.2012 07:40
      Borise, u Trabzonu sve završavaju za dan, bez LOI bez ičega. Ineternet je pun tih informacija a ja sam lično srela par ljudi koji su tamo izvadili vize. E sad, vizna pravila se često menjaju. Meni je obala naporna u leto zbog gužvi. Antalija jeste ravna i bez drvceta. Potez od Konye do KAjserija je takođe dosadan, osim ako ne budeš išao malim putevima što je moguće. U Kajseriju imaš bicikliste sa Warm shovers liste kod kojih sma ja imala smeštaj, pa kad budeš par dana pre KAjserija, šalji mejl da ih kontaktiram. Ajd, srećan put, ja sutra krećem dalje na IStok!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *