Kaži "da" čudima

– kratka priča o (još) jednom čudu –
14. avgust
Posle dvanaestočasovne dušegupke u zajedničkom vagonu, stižem u Aktobe odakle sutra popodne imam voz za Alma Atu. Deset je uveče i nemam pojma gde ću. Trebalo bi da izađem iz grada i nađem mesto za kamp, što neće biti nimalo lako po mraku a verovatno ni brzo, jer izlazak iz prilično velikog i razuđenog Aktobea može potrajati i sat-dva.
Sve mi se čini još mnogo težim u napornijim nego što verovatno jeste zbog toga što sam mrtva umorna. Prethodne noći spavala sam samo par sati, a nakon što sam propustila moj voz, presedela sam na peronu do polaska ovog, ne usuđujući se čak ni da dremnem. I sada, nakon dvanaestočasovnog klackanja, koje sam dobrim delom provela u nekom bunovnom polusnu, omamljena od zapare, osećam se kao kuvana makarona: gnjecavo i lepljivo.

Želim samo da se odvučem kući, potopim u kadu i skokljam u krevet — rekla bih u ‘pređašnjem’, konvencionalnom životu. U ovom pak putničkom, razmišljam o tome da bi mi trebalo jedno od onih čuda: da me neko pozove u svoj dom i ponudi mi tuš i smeštaj.

Ali, znam, to se nikada ne dešava u gradovima, tako da je bolje da sve misli i ono malo preostale snage usredsredim na to da što brže odem odavde i nađem bilo šta prihvatljivo.
Zaustavim jednog momka i upitam ga za pravac. Čini se da ima svega desetak kilometara do šume na obodu grada i to mi donekle povrati entuzijazam. Još samo da negde natočim vodu i mogu da zapedalam u pravcu koji mi je pokazao.

Kroz mrak, nazrem fluorescentne trake na odelu noćnog čuvara koji sedi iza neke kapije, te se uputim ka njemu. Dobroćudni, pomalo smušeni Kazah, bezmalo đipi sa klupe na kojoj je sedeo i otrča sa mojim praznim flašama u zgradu. Po povratku, upita me odakle sam, kuda idem i gde sam sad krenula.
Nisam sigurna da je sasvim razumeo moje konfuzno objašnjenje o tome kuda sam se i zašto večeras uputila (izlazim iz grada da nađem mesto za kamp a sutra ću se vratiti u grad jer imam voz za dalje). No svejedno mi da podrobne instrukcije gde da skrenem za jezero koje se nalazi nedaleko od šume a koje je idealno za kampovanje. Ali ako idem tamo samo zbog prenoćišta, a ne zato što ću sutra nastaviti vožnju u tom pravcu, onda mogu da prespavam i u zgradi koju čuva.

— Hvala, ali biće mi dobro na jezeru — odgovorim mahinalno.
Kako razumeti sebe? Nisam se uplašila, niti je za to bilo razloga. Odbijanje mi se otelo samo od sebe, kao automatska reakcija iz ‘pređa-šnjeg’ života kad sam često govorila “ne” bojeći se da me prihvatanje obavezuje na neku protivuslugu, na zahvalnost veću od one za koju sam spremna, na nešto što ne želim da dam.
Čuvar slegnu ramenima a ja zajašem svoj bicikl da krenem. U šumu. Na jezero. U mrak i nepoznato. Jer to sam izabrala.
— I sigurno ne želite da se istuširate i spavate u krevetu? — upita me kada sam već krenula.
Naglo ukočih.
Hej! Pa čovek ti nudi smeštaj! — kao da mi tek sad dopre do svesti da se upravo dešava ono što sam priželjkivala. Kako sam uopšte mogla da odbijem takvu ponudu? Da je zapravo prečujem? Unapred sam presudila čudima, zatvorivši um i srce za njih.

— O da, to bi bilo sjajno! — uskliknuh.
Tada me Askar, kako se čuvar predstavio, povede na sprat gde se uz kancelarije nekog preduzeća nalazi i kupatilo a u kuhinji jedan kauč.
— To je što je — reče kao da se pravda zbog pomalo zapuštenog izgleda kupaonice i starog kreveta.
— Za mene je ovo kao hotel sa pet zvezdica! Ta ja sam se spremala da spavam u šatoru, u šumi, kupajući se iz boca u koje ste mi natočili vodu! — zasuh ga svojim oduševljenjem.
No on samo klimnu glavom, požele mi laku noć i ode dole, na svoju klupu. Očito da mu moja zahvalnost i nije toliko važna, kao što nije bila ni ostalim mojim dobročiniteljima. Jedino što se od mene očekivalo, bilo je da kažem “da” — i otvorim se za čuda.

Tema ima 13 komenara.

  • Poslala/poslao: Zoran | Objavljeno: 28.08.2012 08:26
    What a wonderful world...!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 28.08.2012 08:29
      Jeste, Zorane, predivan je ovaj svet :)
  • Poslala/poslao: OrionArm | Objavljeno: 28.08.2012 10:33
    Hvala.
  • Poslala/poslao: ALEXANDAR ZLATAR | Objavljeno: 28.08.2012 15:38
    Imate svo moje postovanje i respekt za ono sto sada cinite! Putopis je izvanredan. Sazet, koncizan, dokumentovan i pun Vaseg nadahnuca, za koje se nadam da ce ga mnogi mladi prihvatiti i preuzeti kao jedno od nacela u svojim zivotima. Bez imalo patetike, i ako je mozda i naslucujete, mada je nema, mnogo hvala na trudu oko prenosenja Vasih utisaka sa putovanja. Nadam se da cu biti u prilici da Vam pisem jos koji put i pruzim podrsku na koji god nacin. Srecno, i u zdravlju nam se vratite. Na putu niste sami. Bog je uz Vas, jer ste to zasluzili samom resenoscu i interesovanjem da sagledate Ono sto nam je pruzeno! p.s. Molim Vas da mi naznacite na koji nacin mogu rezervisati neki "putic" da obidjete za nas, na radost moje porodice i mene? Hvala i s Bogom da ste, gde god da ste!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 29.08.2012 06:11
      Alexandre, hvala veliko na divnim recima i podrsci. Zaista mi znaci kada vidim da ljudi ovo prate i da nisma sama. Sto se tice simbolicne kupovine kilometara, mogu vam poslati na mejl instrukcije o tome, posto ne zelim da javno objavljujem broj mog racuna jer sam s tim vec imala probleme. Pa mi molimvas posaljite svoj mejl. Veliki pozdrav!
  • Poslala/poslao: Milos | Objavljeno: 28.08.2012 22:23
    Upravo sam presedeo nekih 8 sati ispred laptopa i procitao skoro svaki post od pocetka do kraja. Bez preterivanja. Vasa prica oduzima dah. Odoh sad da trazim po sajtu kako se kupuju ti vasi kilometri. Necu moci bas mnogo da ih kupim, al bicu zadovoljan ako negde budete mogli barem da rucate na moj racun, u znak zahvalnosti na tome sto ste jednu ovakvu pricu resili da podelite i sa drugima. Nastavicu da pratim vas blog, i jedva cekam sledece postove!
  • Poslala/poslao: ALEXANDAR ZLATAR | Objavljeno: 29.08.2012 10:14
    Postovana Snezana, nemam Vasu mejl adresu, pa ako nije problem da je objavite. Verovatno sam propustio da je uocim, ako je vec negde publikovana S Bogom ostajte!
  • Poslala/poslao: OrionArm | Objavljeno: 29.08.2012 16:58
    Ograničenih sposobnosti taj Vaš Bog Alexandre... kažete da je u stanju da čuva Snežanu gde god da je, a Vama nije u mogućnosti ni da usmeri pogled gore levo ovde, na KONTAKT? Snežana, ne bih želela da se ovde sad povede neka rasprava o religiji, pa ako proceniš da mom postu ovde nije mesto, briši ga. Jedini motiv da se ipak sada javim je moja ekstremna zlovolja pri svakom i ma čijem pokušaju da se omalovaži snaga i volja čoveka božjom voljom. I naravno, ako Tebi znači šta, jezdi dalje pa makar i u takvom društvu. Srećan put!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 02.09.2012 06:05
      Orion, ne volim da brisem bilo sta, jer svako treba da stoji iza onoga sto kaze i napise i uradi. Nemam problem s Bogom ni sa onima koji su religiozni niti mi to posebno smeta. To je licni izbor i uverenje i ok je sve dok se ne namece drugima, a nisam stekla utisak da mi se namece, vec da samo zeli da Bog, u koga Alexandar duboko veruje, i meni pomogne. I na tome zahvaljujem Alexandru. A sto se tice mejl adrese, ona zaista nije vidljiva i ko nije sasvim vican internetu, tesko ce povezati da kontakt forma znaci zapravo slanje na moj mejl. Pokusacu da to izmenim mada je problem, posto nekim formama ja nemam pristup vec moj prijatelj koji je napravio sajt a s kojim nisam vec dugo u kontaktu jer on vise uopste ne koristi internet.
  • Poslala/poslao: mara | Objavljeno: 29.08.2012 23:01
    Draga Snezana, čitam te, pratim te, zelim ti puno sreće i puno te pozdravljam ! ! !
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 02.09.2012 06:05
      Maro, hvala! Masem iz Bishkeka!
  • Poslala/poslao: Nenad | Objavljeno: 02.09.2012 17:18
    Oho, znaci vec si u Kirgistanu! Koja je ideja za nastavak? Moze li se u Indiju preko Tadzikistana i Pakistana? Ili je ovo izlet u STAN, a onda povratak na sever u Mongoliju... Ako se dobro secam, kineska viza je problem.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 03.09.2012 13:06
      Ne moze se u Indiju tuda, moze teoretski, ali prakticno ne. Posebno ne reko Avgansitana s obyirom na to da sam ja znsko a tamo moram da imam musku ratnju. Inace, u Tadzikistanu su vliki nemiri i ne prorucuje se da se ide tamo. Za Mongoliju je revise kasno, vec je hladno. Mislila sam u Indiju avionom, cena karte nije previsoka, a i Emil se ponudio da plati pola cene, no cini se da bih tesko dobila vizu. Sve ukazuje na to da cu sutra da aliciram ovde za kinesku vizu, tj. da latim agentu da mi je nabavi. A onda brzo, sto je brze moguce tih 6.000 km do okeana i toplije zime :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *