U gradu umišljenih veličina

19-22. avgust
*

Očekujući istu srdačnost na koju sam naišla na severozapadu zemlje, po izlasku iz voza uputih se pravo kod prodavačice SIM kartica. Hitno mi je trebao kazahstanski broj da bih poslala poruku Emilu, mom poznaniku i domaćinu preko Serbian travelers foruma, koji se ponudio da me ugosti u Alma Ati.
No devojka za pultom delovala je kao da joj je svega preko glave. Ne stigoh ni da izgovorim pitanje do kraja, a ona me prekide s obrazloženjem da me ne razume. I okrenu glavu na drugu stranu jasno mi stavljajući do znanja da joj ne pada na pamet da uloži i najmanji napor zbog mene.
— Hej! Devojko! Ja hoću kupiti kazahstan numera! — pobunih se na lošem ruskom.
I rezignirano spustih moj telefon na pult, pokazujući joj i gestovima šta mi treba.
Tada ona reši da me ipak usluži. No kao za baksuz, nikako ne uspevam da otvorim telefon da bih izvadila staru i stavila novu karticu.
A devojka je nestrpljiva. Ni govora o tome da mi ona pomogne a ne želi ni da sačeka dok nekog ne zamolim za pomoć, nego spakuje onaj paketić sa brojem ispod pulta i ponovo se okrene na drugu stranu, kao da više ne postojim.
Ali ni ja ne odustajem. Opet je dozivam i molim je da to uradim sa njenog telefona, za šta ću joj naravno platiti.
Umesto bilo kakvog odgovora, ona samo zatvori pult i ode. Tek tako — tras pred mojim nosem. A ja ostanem da stojim u neverici, držeći u jednoj ruci novčanicu a u drugoj mobilni.
Da li sam još uvek u istoj zemlji? Među onim neverovatno ljubaznim Kazasima?
No nema razloga za brigu. Evo nekog policajca koji mi prilazi, verovatno zato što je video šta se desilo pa bi želeo da mi pomogne.
Njemu sasvim lako objasnim šta mi treba te mi spremno pruži svoj telefon.
— Pozovite prijatelja — reče. A drugom rukom zgrabi onu novčanicu i htede da je strpa u džep.
— Hej! — usprotivih se.
— To je za poziv. Impulsi su skupi — odgovori on.
Ma da li ja ličim na toliku budalu? Za te pare mogu da kupim dva nova broja sa ne znam koliko minuta razgovora.
— Vrati mi moje pare! — vrisnuh i oteh natrag novčanicu, ćušnuvši mu u ruku njegov telefon.
Policajac se na to samo nasmeja nadmeno, odmerivši me sa visine, i bez reči ode.
Ne, izgleda da više nisam u istoj onoj zemlji.
Srećom, te najzad stiže Emil.
*
Emil je Kazahstanac tatarsko-ruskog porekla koji toliko voli Srbiju i Srbe da ne samo što je sa svoje dvadeset četiri godine već tri puta bio kod nas u gostima, nego je i naš jezik naučio skoro perfektno.
— Otkuda ta ljubav, Emile? — pitam ga dok idemo ka hostelu u kojem mi je obezbedio smeštaj.
I Emil priča.
Za sve je ‘kriva’ baka, Ruskinja koja je svojevremeno putovala po Balkanu i posetila i našu zemlju. Sa tog putovanja donela je mape Srbije, Hrvatske, Bosne. Što zbog njenih priča, što zbog južnoslovenske egzotike u kojoj je tadašnji student geografije, a budući kartograf, otkrio brojne sličnosti sa svojim narodom, tek, Emil je bezuslovno, nekritički zavoleo i nas i našu dojučerašnju braću iz bivše Jugoslavije.
A pošto je ljubav na daljinu dovoljna samo poetama, odlučio je da čim pre poseti Balkan. I krenuo je autostopom, najpre u Srbiju, a potom i Bosnu, Hrvatsku. Dve hiljade šeste, a onda ponovo naredne godine, pa one sledeće. Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš… Svuda je bio srdačno dočekan, svuda su ga ugostili, svuda mu pomogli.
Grudi mi se šire od ponosa dok ga slušam. Dugo nisam ni sa kim govorila srpski, a još duže nisam čula toliko lepih reči o mom narodu.
Ranije, pohvale stranaca koje sam upoznavala mahom u Srbiji nisu mi ni upola toliko značile kao sada, nakon jednogodišnjeg putničkog iskustva i susreta sa stotinama ljudi koji su me ugostili i pomogli mi kao što su moji sunarodnici pomogli Emilu i nebrojenim drugim putnicima. Znam da to ne funkcioniše po principu reciprociteta, ali ne mogu da se otmem utisku da su svojom srdačnošću meni i meni sličnima osigurali sva ona čuda ljudske dobrote koja su mi se dešavala, a verujem da će se dešavati i dalje. Jer to je kosmički balans: daješ da bi ti dali — ne nužno tebi i skoro nikad ne ti isti ljudi, ali nekome tvome, tamo negde, neko će sve to vratiti, često sa ‘kamatom’. Jer dobrota je široke ruke.
Tako Emil smatra svojom velikom srećom što može baš meni da pomogne, pa čak iako je cena sobe koju mi je obezbedio, jer u svom domu nema uslova za moj smeštaj, duplo veća od one koju su mu telefonom bili obećali, a kvalitet usluge upola lošiji od njegovih najpesimističkijih očekivanja.
Deluje dosta potreseno zbog toga. Hej, Emile, za mene je socrealistički hotel u stanju raspada ravan Hajatu. Tvoje gostoprimstvo veće je i od onoga što bih očekivala od roda najrođenijeg. I nadam se da će ti se vratiti desetostruko negde, nekada.
*
Smeštam se pa krećemo u grad na pivo, ono točeno koje se ovde zove “živo”, a prodaje se isključivo u bocama od litar i po. Zavisno od marke, cena je od jednog do tri evra za butelku.
Ako se tako kupljeno pivo ne nosi kući, onda se pije u potaji jer je kazahstanski zakon veoma rigorozan i ne dopušta da se napolju, javno, ispija bilo šta što sadrži makar i promil alkohola.
Količinu ironije zbog raskoraka između slova zakona i svakodnevne prakse otkriću u narednim nedeljama, kada budem vozila po almatinskoj oblasti. Tada će se ispostaviti da će mi najveći problem biti kako da nađem skriveno mesto za kamp na koje s prvim mrakom neće doći lokalna mladež da bi se kolektivno opijala votkom i žestokim pićima i pušila marihuanu. Gotovo svake noći moraću da se selim u zlo doba, ili da ostanem budna i pritajena do sitnih sati bogu se moleći da me nisu primetili.
Ponešto od toga Emil mi natukne već sad, dok sedimo na klupici u parku, te stičem utisak da je vrlo kritički nastrojen prema svom narodu.
Tako i ne pokušava da opravda postupak policajca na železničkoj stanici, nego me opominje da se čuvam od čuvara zakona, jer su vazda voljni da odmognu bez obzira na to da li si turista ili lokalac.
A ponašanje prodava;ice SIM kartica veoma je ilustrativno za Kazahe, za njihov odnos prema poslu kao i prema nesunarodnicima. Naime, nikako ne vole da rade i samo traže razlog da izbegnu svoje obaveze.
— Ti ne znaš, ali u devedeset devet ovdašnjih firmi rukovodioci su Kazasi, a rade Rusi, Ujguri, svi ostali — objašnjava mi.
No još su gore dve druge osobine, po kojima su Kazasi čuveni: beskrajna uobraženost i prevelikon samoljublje. Baš tako kaže Emil. I ‘preti’ mi:
— Videćeš i sama uskoro.
*
Sutradan odlazim u imigraciono da se registrujem a potom i u krigizijski konzulat da predam zahtev za vizu. A kako kročim na ulicu, neminovno se suočavam sa onim na šta me je Emil opomenuo.
Većina mojih pokušaja da zaustavim prolaznike i upitam ih za adresu koju tražim završava se neslavno: prođu pored mene pogledavši me belo i kao s visine, a da im ni na pamet ne pada da zastanu na sekund i zaista čuju šta ih pitam. I nema veze da li su u žurbi ili samo šetaju okolo sa rukama u džepovima i slušalicama u ušima. Svi me odmere s visine, i ne znam šta zaključe, ali produže dalje. Bez odgovora. Sa istim podsmehom u uglovima usana.
A onda, nakon deset takvih susreta, naletim na Kazaha koji je oličenje usrdnosti. I koji se polomi da mi objasni kako da stignem na adresu koju tražim, ponavljajući uputstva više puta, čak mi i crtajući, sve dok ne bude sasvim siguran da sam ga razumela. Ali to traje samo dok mu odajem priznanje zbog toga što tako dobro poznaje svoj grad. A čim i na sekund pomisli da sumnjam u njegove instrukcije jer imam dodatna potpitanja, istog momenta menja ponašanje: grubo mi kaže da ga se ne tiče moj problem i da mogu da radim kako hoću. Te se okreće i odlazi.
Oh, zašto su ovi Kazasi tako komplikovani!
*
Uprkos tome, ili možda upravo zbog toga, i dalje mi se veoma dopadaju.
Ovde, na jugoistoku zemlje, preovlađuje onaj astenični tip mešanaca evropskog i azijskog rasnog tipa, pa su i muškarci i žene tanušni u mladosti a u srednjem dobu ostaju vitki, dok su prosečno visoki čak preko 175 centimetara. I lepi su — toliko lepog sveta, i mladog i starog, nigde do sad nisam videla.
I nekako baš pristaju uz ovu prestonicu kojoj je nasilno oduzeta vekovna titula sedišta Kazaha. Nešto u njihovom izgledu i držanju neodoljivo me podseća na svrgnute kraljeve i kraljice koji mislima odsutni, zaneseni u svojoj umišljenoj veličini, prolaze širokim bulevarima kroz stogodišnje drvorede koji natrkriljuju pešačke i biciklističke staze, rashlađene fontanama i kanalima. Pogled kao da im stalno luta nekud po planinskim vrhovima koji se bele tamo u daljini, na završetku dugačkih ulica koje se ukrštaju uvek pod pravim uglom. I što zbog te slike, što zbog brda na kojima Alma Ata počiva, a zbog kojih se, u kom god pravcu da se krene, mora ili spuštati ili penjati, ovde izostaje osećaj da na drugoj strani grada, na svega desetak kilometara od njegovog tako zakriljenog i ušuškanog jezgra počinje skoro bespregledna stepa.
I čini mi se da bih ovde mogla da živim bez ikakvih problema.

Tema ima 4 komenara.

  • Poslala/poslao: Zoran | Objavljeno: 06.09.2012 18:22
    Svako izgleda ima svoje "Đetiće"
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 15.09.2012 18:31
      Zorane, baš tako. Emil i ja smo i zvali Kazahe "đetićima".
  • Poslala/poslao: mara | Objavljeno: 12.09.2012 22:43
    Neću reći ništa novo, samo da podsetim - što je veći grad to su ljudi otuđeniji, nepoverljiviji, opterećeniji raznim "drušvenim, političkim i socijalnim" problemima i otuda distanca i zazor od nepoznatih ljudi. Nema te već duze vreme :( Nadam se da si dobro i da napreduješ po "planu i programu" . Pozdrav i sve najbolje !
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 15.09.2012 18:30
      Ćso MAro, bila sam na turi oko jezera Isik Kul u Kirgiziji a tamo nije bilo interneta. Onda sam se razbolela i dovukla u Biškek, gde sam se zalečila. I trebalo mi je tri dana da napišem tekst. Nekad su uslovi stvarno veoma teški.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *