Alatajska tura

Baljšoje jezero
22. avgust

Okolina Alma Ate pruža skoro neograničene mogućnosti za sve vrste aktivnosti na otvorenom: biciklizam, planinarenje, hajking, kanjoning, rafting… I što je najbolje, avantura počinje već na petnaest kilometara od grada, od Baljšojeg jezera.
Put do njega vodi pored Nazarbajevog parka, ogromnog kompleksa na vrhu brda iznad novog dela grada. Prećutno doživotno izabrani predsednik Kazahstana ostao je veran megalomanskoj gradnji baštinjenoj od Rusa, te je podigao velelepni park — koji zvrji prazan. Radnici vredno rade na ulazu, sade cveće, čupkaju travke između kamenih ploča, kose travu, podrezuju živice. No nigde nijednog posetioca.
A ni meni se ne staje, jer sam taman uhvatila zalet za uzbrdo. Preda mnom je izazov: put prav kao strela, koji se propinje uvis, od podnožja do vrha bez ijedne krivine ili prevoja koji bi ublažili nagib od preko petnaest procenata. Ovo je moj prvi susret sa “pustom nomadskom” tradicijom Kazaha: kuda su nekada prolazili konji i magarci, tuda su u potonjim vremenima Kazasi sagradili drumove, prateći u stopu brdske staze. Teško je i džipovima koji se jedva izvlače uzbrdo u drugoj brzini, a nekmoli meni ovako natovarenoj.

S obe strane puta načičkani su kafići, restorani, hosteli. Primećujem i jedan sportski hotel, čija fasada podražava poligon za slobodno penjanje. Neki momci upravo se uspinju po njoj, pa se zapitam da možda tako ne ulaze u svoje sobe. Ali uglavnom je sve prazno, budući da je leto na izmaku a i sredina je nedelje. Verujem da je za vikend još uvek puno turista i izletnika, dok sada prođe tek poneki usamljeni putnik, poput motoriste koji mi nailazi u susret i u prolazu mi maše.
Planina na koju sam se uputila u sastavu je Alatajskog masiva, koji se prostire duž južne granice Kazahstana. To čitam iz mape, koja mi takođe kaže da upravo ulazim u prvi nacionalni park od ukupno tri, koliko ih ima sa ove strane Alataja — Ile Alataj.

Na ulazu, čuvar prodaje ulaznice, ali meni samo mahne rukom da prođem. Prijatno iznenađenje koje me navodi na (pogrešan, kako će se ispostaviti) zaključak da u Kazahstanu ne samo što polažu na turizam nego i brinu o ekologiji, te naplaćuju samo zagađivačima čovekove okoline.
Dopada mi se i to što su duž reke čiji kanjon pratim postavljene brojne drvene nadstrešnice za izletnike i kampere. Ima mnogo tragova od paljenja logorskih vatri i roštiljanja, ali, začudo, nema mnogo smeća, pa lako nalazim zgodno a pri tom i čisto mesto gde postavljam šator.
Krepki, osvežavajući san. Ko nova sam ujutru kada zapedalam ka vrhu Baljšojeg jezera.

Rano je, put je skoro bez ijednog vozila, a kako odmičem, tako se i turistička ponuda duž njega proređuje, ustupajući sve više prostora nedirnutoj prirodi. Divljoj, sve divljijoj. Nakon tri-četiri kilometra, više nema ničega — čak ni jurti preuređenih u odmarališta. Samo planina, šuma, reka i poneki konj na ispaši.
Osećam onaj nalet sreće, kada mi se kao najveći blagoslov života čini to što mogu da uživam u ovakvim lepotama. Zbog te radosti koja me je preplavila ne obraćam pažnju ni na uzbrdicu koja je sve strmija. U jednom trenutku tek primetim da više ne mogu da pedalam nego moram da siđem i guram bicikl. I pomislim kako su Kazasi zaista bili lenji kada su samo asflatirali nomadske staze i bogaze, i ne pomišljajući da možda projektuju put koji bi se uvijao oko brda a ne vodio pravo preko njega. Ali samo se nasmejem na to, te upnem da guram.
Kad eno jedne okuke. Parkiram bicikl uz kamenu ogradu te sednem da malo odahnem, pošto nameravam da odavde ponovo pokušam da vozim.

Odjednom primetim da mnogo vozila dolazi iz smera jezera. Ne čudi me što ih nisam primetila kada su prošli pored mene vozeći gore, ali ne čini mi se logičnim što se ovako rano vraćaju odande. Jer subota je i još nema ni devet sati. Sve i da je reč o turistima koji su iznajmljenim taksijima (bez taksi oznaka) samo pošli da posete jezero i naprave par fotografija, prebrzo se vraćaju.
U tom razmišljanju prekine me pozdrav: “Hello!”, koji mi dobaci neki plavušan iz crvenog džipa.
Uzvratim, te koristeći to što je na okuci sasvim usporio, upitam ga koliko još ima do jezera i da li je put i dalje mnogo strm.
Džip se zaustavi i momak izađe. Švajcarac, turista, koji je unajmio Rusa vozača i vodiča. Hteo je da poseti jezero, ali nemoguće je proći do njega. Zašto — ne zna, jer ne razume Rusovo objašnjenje.
A ono je da je jezero zatvoreno zbog opasnosti od požara. Na kilometar od prilaza postavljene su rampe i vojska nikoga ne pušta.

Da li je moguće proći biciklom ili peške?
Ne, nema šanse. Nije problem u načinu transporta već u ljudima. Ako bih i uspela da priđem krišom, nekim bogazama, rizikovala bih vrlo visoku kaznu ukoliko bi me otkrili.
Ali samo da napravim par fotografija?
Ne savetuje mi to nikako.
Kakvo razočaranje. Fotografije Baljšojeg jezera koje su Kazasi štampali na svim auto-kartama, a koje sam videla i na sajtovima o Alatajskom kraju, najviše su doprinele mojoj odluci da umesto Astane, posetim Alma Atu jer se u blizini nalaze takve prirodne lepote. A sada, kada sam ovde, to ne mogu da vidim.
Tako je svake godine, od jula do novembra, objašnjava mi vozač.
A zašto to ne piše ni na jednom od onih sajtova koje sam posetila a preko kojih se nude turistički aranžmani za obilazak Baljšojeg jezera i okoline?
Sleže ramenima.
Ah, Kazasi! Tolika lenjost već počinje da me ozbiljno ljuti. No ne mogu ništa, sem da se okrenem i otkotrljam se nazad u Alma Atu, pa kroz grad na drum koji vodi za kanjon Turgen — moju sledeću odrednicu.
Turgenski kanjon
24-25. avgust

Na četrdesetak kilometara od grada počinje drugi nacionalni park Alatajske oblasti, što saznajem kada dopedalam do vrha jednog brda, gde se nalaze rampa i tri čuvara. Ovi su veoma neljubazni i nema ni govora o tome da me propuste bez ulaznice. Cena od dva evra čini mi se sasvim korektnom, ali se bunim protiv toga što se naplaćuje po osobi a ne po vrsti vozila. Očito, reč je samo o turizmu (i zaradi), a za ekologiju ko mari.
Kazahstanci su veoma lepo sredili prvi deo ovog kanjona, čija je ukupna dužina kroz nacionalni park oko četrdeset pet kilometara. Asfaltni put, dobro i precizno obeležena rastojanja do glavnih orijentira, objekti podignuti u nomadskom i etno-stilu, pa se gostionice, kafići, hoteli nalaze mahom u jurtama ili su sagrađeni od prirodnih materijala.

No jedno razočaranje očekuje me već po ulasku u nacionalni park: i na ovdašnje jezero, zbog kojeg sam najvećim delom i došla, pristup je zabranjen. Razlog — u jeku je sezona lova pa neko može da promaši vuka, lisicu, risa, leoparda ili medveda, koji su nastanjeni u šumama oko jezera i pogodi previše radoznalog turistu. Ali to me ne bi sprečilo da ipak pokušam da tamo gvirnem, no na prilazu su se nacrtala dvojica stražara. Mrko me gledaju i ne pomaže ni kad im se osmehnem najlepše što umem. Ne bih ni stigla do lovaca, jer bi me ovi ovde upucali ko zeca, samo li pokušam da ih nekako zaobiđem, a što bi bilo veoma teško izvodljivo i peške, a nekmoli biciklom.

Baš nemam sreće sa kazahstanskim jezerima. Ali vrlo brzo zaboravljam na to, jer me  divlja lepota reke Turgen potpuno osvoji, zaokupljujući svu moju pažnju i misli. U vodiču koji imam čitam da nema pravi izvor jer se formira od nekoliko manjih rečica koje nastaju otapanjem lednika na visini od oko četiri hiljade metara. Njen kanjon dug je devedeset kilometara, veoma je brza — teče prosečnom brzinom od tri metra u sekundi — a pre nego što se ulije u reku Ili, nestaje pod zemljom. Sve to deluje mi veoma uzbudljivo i jedna od mojih prvih asocijacija kada priđem uz ivicu obale je da bi rafting na Turgenu bio neverovatan doživljaj. A i u vodiču piše da se svake godine ovde organizuju takmičenja u sportskom splavarenju — početkom leta, a ne sad, krajem avgusta, kada očigledno više nema visokih bukova iako je reka i dalje veoma brza.

Prvih nekoliko kilometara kanjon je prilično širok i na prostranim zaravnima uz levu obalu podignute su gostionice, jurte, etno-kuće i izletnička mesta. Volim što ih nema previše, pa zbog toga kao i zbog dosta kultivisane prirode, imam utisak kako jezdim kroz zaista dobro održavan nacionalni park. Zbog toga se i ja osećam bezbednom i uveče postavljam šator na prvo mesto koje mi se dopadne.
‘Pitomi’ deo parka prostire se narednih dvadeset kilometara, a onda, od mosta preko turgenske pritoke, nastupa divljina. Asfaltni put pretvara se u zemljani, koji postaje sve lošiji i strmiji, kanjon sve uži, drvoredi i šumarci pretvaraju se u listopadne a potom četinarske šume, zaobljeni obronci planina izrastaju u ogoljene oštre vrhove. Sve je divljije, lepše, uzbudljivije. I teže za pedalanje.
Hukćem i dahćem, otimaju mi se nerazumljivi uzvici i glasovi dok se upinjem da nekako ostanem u sedlu. Ne vredi što stiskam volan krvnički, jer bicikl opasno odskače od kamenja i klizi zbog peska, pa svaki čas gubim ravnotežu. Munjevito se izvlačim iz klipsera da bih predupredila pad dočekujući se na noge. A onda mi sledi još veći napor da ponovo krenem.

Na pedeset metara od mene, troje izletnika izašlo je iz malog džipa i pokušavaju da kamenjem koje se odronilo od stene popune duboke džombe nasred puta, zbog kojih ne mogu dalje na četiri točka.
Auh. Ako je put sve vreme ovakav, onda je bolje da već ovde odustanem. Nema nikakvog smisla u tome da guram bicikl narednih petnaest kilometara, koliko ima do platoa Asi, gde želim da stignem. Ali iza sebe već imam trideset kilometara uzbrdice koje sam prevalila od juče i nikako ne volim osećaj da nešto prekidam na pola, pre nego što sam uložila sav mogući napor da to završim.
Dok ne prelomim šta da činim, prihvatam se hrane — ogromnih količina halve i čaja. To je provereni način za ubijanje nervoze i lošeg raspoloženja tokom ovakvih poduhvata. I već nakon desetak minuta, s punim stomakom i novom energijom sve mi se čini mnogo lakšim.

Idem dalje, pa makar i sve vreme gurala. A to je toliko sporo, da moj brzinomer i ne beleži da se točkovi okreću nego pokazuje nulu. U ovom delu put ne samo što je užasno strm, nego je prekriven debelim slojem sitnog šljunka i rastresite zemlje, pa moje tanke gume klize i točkovi se ukopavaju zbog velike težine koju nose. Ako ovo budem izgurala, svaka mi čast.
No očito sam ojačala, jer uprkos sporosti, metar po metar, nakon skoro jednog sata izbijam na deo kojim je opet moguće voziti. Čestitam sebi što nisam odustala jer u suprotnom nikada ne bih videla ovu lepotu oko mene.

Podudarilo se da nekako baš odavde pejsaži u kojima dominiraju listopadne šume prošarane jesenjim bojama ustupaju mesto slikama postojano mrkih četinara, a rečno korito se povlači u uski, nepristupačni kanjon pored kojeg više nema mesta za put što ga prati u stopu, nego je ovaj probijen visoko iznad njega, u stenama koje su nekad udaljene i po pola kilometara, pa onaj ko prolazi njime ima pravi panoramski pogled.
Posmatrač sa strane rekao bi da cikloputnicima nikad ne možeš ugoditi. Do maločas sam gunđala što ne mogu da vozim i što se moji pokušaji da ostanem u sedlu završavaju s nogama na zemlji, a sada sama prekidam vožnju i stajem svaki čas da bih fotografisala.
A kad najzad zapedalam malo duže, ubrzo otkrijem da sam zapravo bila na samom izlazu iz šumskog pojasa nakon kojeg počinje stepa. Ovde sam na visini od dve hiljade i šesto metara.

I opet usklici oduševljenja. Čudo, priroda je čudo! Koliko puta sam to ponovila tokom mog putovanja. I koliko puta sam ostala bez daha od ushićenja. I nikad mi nije dosta te lepote, nikad se neću navići na nju toliko da prestanem da je primećujem, poput onih tamo pastira koji na konjima prate svoja stada. Dvojica projašu sasvim blizu mene presekavši mi put, pa razmenimo pozdrave. “Očenj krasivoje!” dobacim im onako uzbuđena, našta se oni samo zakikoću. Mora da misle kako su svi turisti blesavi.
Izbijam na ogromni plato Asi. Stada ovaca sa stotinama grla, čopori konja koji slobodno pasu. Pastiri i njihove jurte.

Ulazim u jednu na kojoj piše “Magazin”. Unutra, tridesetogodišnji Kazah, prodavac, koji me časti pivom. Pokušava da me nagovori da ostanem i prenoćim u drugoj jurti, koja se nalazi do prodavnice. Nju izdaje turistima po ceni od dvadeset evra. Sad se ja zakikoćem ali mu ne objašnjavam koliko je tanak moj budžet. No on navaljuje, nudi mi da ostanem besplatno, zaklinjući se da ću biti bezbedna. Noći su ovde jako hladne, temperatura se sad spušta na minus pet. Neću valjda da spavam u šatoru?

Ne, ja uopšte ne mislim da ovde ostajem. Hoću da se za dana vratim iz kanjona. Da imam društvo, nastavila bih vožnju i zašla još dublje u planinski masiv, pa kroz stepe poput ove, a preko planina visokih tri, četiri hiljade metara, mogla bih da izbijem do drugog kanjona — Čerin, koji je najveća turistička atrakcija jer liči na Dolinu mrtvih u Koloradu, samo što je nekoliko puta manji i kraći. No samoj mi se ne upušta u takvu avanturu, što zbog težine puta, što zbog količina hrane i vode koje bi trebalo da ponesem jer narednih stotinak kilometara više nema prodavnica, što zbog vremenskih uslova koji ovde očas mogu da se preokrenu i da se žarki letnji dan poput ovog pretvori u snežnu oluju.

A ne dopadaju mi se ni Kazasi-nomadi poput ovog prodavca i njegovih prijatelja, koje zatičem kada izađem iz jurte. Uopšte mi se ne sviđa kako me gledaju. Dok sam bila unutra, prodavac umalo što me nije isprosio, a na rastanku me je upitao za dozvolu da me poljubi. U obraz, molio je.
Bilo mi je smešno i simpatično.
Ajd u redu, može.
No kad me je zgrabio i stisnuo u zagrljaj, prepala sam se da me taj nikad neće pustiti.
Je l’ može sad u usta?, pitao je.
Otgrla sam se i krenula napolje.

A tamo ovi momci na konjima. Gledaju me iz svojih sedala i nešto komentarišu na kazaškom. A onda se ružno smeju.
Znam ja da oni nisu divljaci, već samo pastiri koji tokom većeg dela godine žive u nekom selu a samo tri meseca za vreme leta dolaze na ove pašnjake da podgoje svoja stada koja na jesen prodaju i od toga đžive preko cele zime. Ovde su smešteni u jurtama, sa svojim porodicama. Ali ipak, ne bih volela da mi neki od njih preseče put usred ničega.
Stoga ih pozdravljam i krećem nazad — nizbrdo četrdeset pet kilometara. Prija kao odmor (uprkos bolnim stiskanju kočnica) a i pejsaži su skoro neprepoznatljivi zbog drugog ugla i drugačijeg osvetljenja.
Jezero Esik
26. avgust

Esik je moja poslednja odrednica u ovoj mini-turi po Alatajskoj oblasti. Sve verujem da će mi ova vožnja biti lakša od pređašnjih, jer treba da ispedalam samo na 1780 metara nadmorske visine. Selo Esik je oko hiljadu metara niže, a do gore ima svega dvanaest kilometara.
Aha.
Nema nikoga da mi kaže kako sam previdela prostu matematiku: da će prosek tog uspona biti osam procenata.
A u stvarnosti to izgleda još mnogo gore. Od ulaza u nacionalni park, isti kao i onaj u kome se nalazi Baljšoje jezero, sledi spust dug kilometar i po, potom je naredna tri kilometra blag uspon, a onda — zid. Strmiji put nisam imala na ovoj turi.
Guram stajući na svakih pet minuta da uzmem dah. Prokleto je teško.

Nervira me vrućina i mušice koje se lepe za mene i kola kojih ima kao da sam na magistralnom putu. Sasvim sam zaboravila da je nedelja i da će ovde sigurno vrveti od izletnika i turista.
Malo se oraspoložim kada se s moje desne strane otvori pogled na kanjon reke Esik, pa svako stajanje mogu da iskoristim da fotografišem. I da po ko zna koji put zaključim kako nijedna slika nikada neće moći da prenese ono što oko zaista vidi.

Tako se, nakon više od tri sata guranja i nazovi-voženja, nekako dovučem do vrha. Isečak jezera koji vidim odozgo obećava mi velikodušnu nagradu za sve moje muke dovde. Spuštajući se, pokušavam da usput nađem neki vidikovac s kog bih mogla da kamerom obuhvatim celo jezero, ali sve duž puta obraslo je u gusto šipražje i žbunje, a kada uspem da prođem do ivice litice, ispostavi se da neka stena ili drveće zaklanjaju pogled prema Esiku. Kada se pak s ove strane pogled otvori, tada planine koje ga orkužuju ne dopuštaju da se sagleda celo, zašta su zapravo ‘krivi’ brojni zalivi koji duboko zadiru u njih. Slika celog jezera Esik očito je moguća jedino iz vazduha.

Baš šteta.
Ne znam da li me oči varaju, ili površina zaista menja boju kako joj se približavam, te mi se čas čini da je jezero crno, čas da ima onu intezivnu zelenu boju (poput naše Drine, Zelenike), čas da je sinje. Ni to ne uspevam da dobro zabeležim kamerom.
Parking je krcat kao i cela obala. Roštiljanje, preglasna muzika, pijančenje. Ali ima i pravih ljubitelja prirode, koje prepoznajem po ruksacima, komadima planinarske garderobe i fotoaparatima, a najviše po ponašanju. Oni šetaju okolo a neki takođe pripremaju hranu, ali svoje smeće uredno prikupljaju u kese s jasnom namerom da ga potom ponesu sa sobom. Dok ostali bacaju gde šta stignu.

A to je i glavni razlog zašto se nakon skoro dva sata premišljanja i kruženja oko jezera, na kraju odlučujem da ipak ne zanoćim ovde kao što sam prvobitno bila planirala. Tolika hrana mora privući zveri tokom noći. A meni se nešto ne dopada ideja da se nadomak mog šatora goste neki vuk ili medved.

I tako sa žaljenjem krećem nazad. Krivo mi je tim više, jer sam prvobitno bila nameravala da ovde ostanem i sutradan, da se odmorim, pišem i možda malo planinarim.
Nekad sam stvarno ljuta zbog ljudi: nisam videla jezero zbog neodgovornih Kazahstanaca koji ne poštuju zabrane o paljenju vatre u šumama, nisam produžila do kanjona Čerin zbog ne baš prijateljski nastrojenih nomada prema usamljenim putnicama, nisam kampovala na Esiku zbog klanice koju izletnici ostavljaju iza sebe. I zbog toga mi se cela ova mini-tura čini nepotpunom i polovičnom, a trebalo je da bude među najlepšima koje sam napravila tokom putovanja.
(Fotografije sa ove ture su ovde.)

Tema ima 7 komenara.

  • Poslala/poslao: Zoran | Objavljeno: 15.09.2012 12:10
    Šta reći? Ali ipak i ovako kako si napisala (sa izuzetkom naopako strmih puteva) deluje zanosno. A, izletnici su izgleda svuda isti. Roštilj, đubre, podignuta peta vrata automobila i narodnjaci koji na sav glas prže iz tih automobila. To mi deluje tako poznato...
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 15.09.2012 18:38
      Zorane, šta reći sem da jeste bilo zanosno. Nažalost, nisam imala vremena ni mogućnosti da vozim rutom koju sam zamislila, ali sve se nadam da ću se u ovaj deo sveta vratiti već sledeće godine (jer bih da vozim preko Karakoruma i Pamira) te da ću nadoknaditi propušteno i po Kazahstanu i sad po Kirgiziji.
  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 21.09.2012 09:50
    Predivno! :)
  • Poslala/poslao: Srx | Objavljeno: 22.09.2012 21:54
    Jesu li ti ikako pucale gume na ovomu tvom putovanju? :) Pratim ovaj tvoj blog skoro od kad si krenula na put i sta reci osim svaka cast!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 02.10.2012 07:46
      Srx, jesu, dva puta za 16.000 km. Evo bas juce i jutros ponovo jer nisam izvadila neke zicice. Inace, imam Swable MArton Plus, one imaju dupli zid i ocito su odlicne.
  • Poslala/poslao: Aleksandar | Objavljeno: 18.12.2012 15:15
    Priroda izgleda sjajno! Mislim da sam našao destinaciju za svoje sledeće pedaliranje I potpuno si u pravu, nijedna slika ne može da prenese sliku koje oko vidi. Pošto vidim da u tvojoj listi zemalja nema Španije, preporučujem ti je za sledeće pedaliranje. I to severnu Španiju, Asturiju, Galiciju, Leon, Cantabriu, Baskiju - prelepo je, ljudi su ljubazni, infrastruktura odlična, nije ni skupo toliko...
  • Poslala/poslao: Marko g | Objavljeno: 31.05.2017 22:13
    Impresivno...zaista

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *