Oko jezera Isik Kul

Iskik Kul
5-10. spetembar
(Fotografije ne mogu da ubacim u tekst jer se konektujem iz Kine, preko VPN-a i veza je užasno slaba)
„Azijska Švajcarska“ – u najavi
S južne strane masiva Alataj, na teritoriji Kirgizije, nalazi se drugo po veličini ledničko jezero u svetu – Isik Kul. Od Biškeka je udaljeno tek nešto više od dvesta kilometara, pa nemam dilemu gde otići dok čekam kinesku vizu. Zbog ograničenog vremena, planiram da se vozom ili autobusom prebacim do mesta Balički, koje se nalazi na špicu jezera, te da odatle krenem bilo južnom, bilo severnom stranom i napravim pun krug, što iznosi četristo četrdeset kilometara ili opuštenih pet do sedam dana vožnje.
U odlasku, u maršutki upoznajem Ukrajinku Tanju, koja već trideset godina živi u malom mestu na južnoj strani Isik Kula i poznaje ga toliko dobro, da bi slobodno mogla da se zaposli kao turistički vodič. Jer ne samo što mi preporučuje šta sve treba da vidim, a što se ne nalazi ni u Loneli Planetu niti na internet sajtovima o Kirgiziji, nego mi čak i crta kako da do tih mesta stignem. I na sve to, a što je i bilo za očekivati nakon petočasovne priče, poziva me da budem njen gost kada stignem do Tenge, kako se zove selo u kome živi. Naravno, Tanja, spasiba vam.
Ne volim kad imam očekivanja, jer me stvarnost gotovo uvek razočara, a o Isik Kulu čula sam samo superlative, te sam se nadala bezmalo nekom čudu: pogledu koji oduzima dah; prirodi čija me divlja lepota potresa do srži; nečemu potpuno drugačijem od svega što sam do sada videla.
Kad oko mene — obična pustara, a kako je i put poprilično udaljen od jezera, to mogu samo da zamišljam nebeskoplavu ili smaragdnozelenu boju kao kontrast sivilu kroz koje jezdim. Jeste da su s moje desne strane (jer krenula sam južnom trasom) planine prekrivene snegom, a i sleva, u daljini, nazirem bele vrhove, ali gde je voda? Došla sam zbog nje, zbog vožnje obalom s pogledom na jezero.
Srećem jednog Rusa, koji pedala u suprotnom smeru od mene. Put je, kaže, sve vreme daleko od jezera. A i južna trasa koju sam odabrala nije ništa posebno. Mada, priroda je zaista lepa. Pitam ga da li je video neko od mesta koja mi je Tanja preporučila, a kada negira, rezignirano zaključim da nema pojma.
No to nije toliko njegova, koliko krivica kirgiške vlade, njihovog ministarstva za turzizam. Jer osim što su još pre desetak godina proklamovali da će njihova zemlja postati „azijska Švajcarska“, nisu ni prstom mrdnuli da zapadnom turisti makar predoče šta bi trebalo da poseti. Neznatni pomak je letošnje ukidanje viza za četrdeset dve zemlje (skoro sve evropske, ali Srbija se ne nalazi među nima). Nakon tog poteza, kojim su jasno otvorili vrata svoje države, svako bi očekivao da će barem štampati turističke mape ili postaviti oznake, a oni – ništa.
Ni kada se sivilo pustinje naprasno preobrazi u zelene poljane, a oko puta stanu da se nižu beskrajni drvoredi platana a potom i breza, iza kojih se skrivaju seoske kuće, čak ni tada putnik neće opaziti nikakvu oznaku za naziv reka koje natapaju te oaze niti će na bilo kojoj mapi moći da pronađe ime mesta u kome se obreo.
Slano jezero
Zahvaljujući Tanjinim detaljnim uputstvima, očekujem da će priroda oko jezera ubrzo opet promeniti izgled i ovi nestvarni predeli se preobraziti u sive, jalove stene, i sada se radujem tome jer će to značiti da sam blizu slanom jezeru, jednom od brojnih prirodnih fenomena oko Isik Kula, o kojima mi je pričala.
I zaista, samo što nisam stigla. Eno najzad i jedne oznake: „Slano jezero“ piše na ruskom i – nuto čuda – engleskom. Ali je tabla potpuno neupadljiva, cigla boje, koja se stapa sa okolinom. Strelica pokazuje na zemljani put sleva, a kilometraža je izgrebana. E ako ovo neko od stranaca primeti, posebno iz kola…
No narednih osam i po kilometara, koliko ima do slanog jezera, toliko su upečatljivi, da zaboravljam na sve prethodne zamerke. Čim se malo odmakne od glavnog puta, beživotne stene ustupaju mesto plodnoj dolini reke. Prateći njeno korito, put izbija do Isik Kula i dalje vodi između jezera s leve strane, a koje je sad gotovo nadohvat ruke, i planina s desne, o koje se put bezmalo češe.
Lepota svuda oko mene. Stajem i fotografišem: stotine ovaca koje se izležavaju uz obalu reke dok njihov pastir nešto dalje peca; retke kuće netipičnog kirgiskog stila sa ravim krovovima; stene koje su po sastavu istovetne onima u Kapadokiji; neopisivu boju Isik Kula koja od nebeskoplave prelazi u indigo-modru.
Na ovom putovanju, a posebno otkada vozim sama, dajem oduška svojim impulsivnim reakcijama kad god to mogu. Tako često zavrištim ili počnem da se naglas smejem kad me obuzme sreća zbog prizora koje posmatram.
Sada se smejem i povremeno vrisnem. Iako je četvrtak, začudo ima dosta kola koja hitaju kuda i ja, ili se odande vraćaju. I skoro iz svih vozači mi kratko zatrube ili mahnu u prolazu dok me zaibilaze. Verujem da ovo mesto emituje neke veoma pozitivne talase.
Kad ugledam petnaestak jurti zbijene jednu do druge, znam da sam stigla. Malo turističko središte, sa tradicionalnim nomadskim domovima pretvorenim u sobe koje se rentiraju. Etno-stil narušen je dvema ogromnih kućama na ograđenom zemljištu koje zauzima veću površinu od onog na kome su jurte. Neki moćnici koji će sve da upropaste, pomislim, ali ipak idem tamo jer na jednom od manjih, pomoćnih objekata, pročitam: „Tuš“.
Vlasnik je momak od dvadesetak godina, mada bi mogao imati i deset više – Azijatima je nekad veoma teško odrediti godine. Tuš ne radi, kaže. Pitam ga da li mogu da iskoristim kabinu da se okupam vodom koju ću zagrejati na svom gorioniku. Nekoliko trenutaka razmišlja, a onda se seti nečega, rekne mi da sačekam i izgubi se iza kuće. Uskoro se vraća sa još jednim momkom, koji mi kaže da u drugoj kući mogu da se istuširam za cenu od sto somova (nešto manje od evra i po). Pristajem, ali najpre odlazim da obiđem slano jezero, taman dok on u međuvremenu zagreje vodu, ili šta već treba da uradi.
No put do jezera zatvoren je rampom, a da bih prošla, moram da platim još sto somova. Kome?, pitam se, budući da mi petorica-šestorica muškaraca koji stoje uz nju deluju kao samoorganizovana grupa koja se vešto dosetila kako da zaradi. A i rampa je napola improvizovana, kao da je preneta s nekog drugog mesta, ili je možda ukradena. No, plaćam i prolazim.
Voda Isik Kula veoma je topla. I samo ime jezera u prevodu sa kirgizijskog znači „topla voda“. Ni za najljućih zima, ona se ne ledi. Zahvaljujući tome, mikroklima u njegovoj okolini veoma je blagorodna (mada ne svuda ravnomerno). A budući nekoliko stotina puta manje i pliće, slano jezero je još i toplije. Zbog ljudi dolaze da se ovde kupaju sve do kraja oktobra.
Danas je vreme tmurno i hladnjikavo je, ali većini turista to ne smeta da se potope u slano jezero, bilo da bi plivali ili samo okvasili noge. Rado bih im se pridružila, ali ipak ostajem na obali. Već dan-dva kako se ne osećam najbolje, brzo se zamaram i sva sam nekako slaba, pa bih morala da se pričuvam ako ne želim da se razbolim.
Pravim nekoliko fotografija i vraćam se u naselje jurti, radujući se vrelom tušu koji me čeka. Momak mi pokazuje tušionicu a ja, poučena brojnim slučajevima kada sam se svukla i pripremila za kupanje a iz česme nije potekla topla voda, puštam ga da mi pokaže kako radi njegov solarni tuš. Čekam minut. Dva. Nema tople vode.
Dobra je, kaže momak. Možda kad imaš dvadeset godina, odgovaram i okrećem se da odem. Pedeset somova!, dobacuje mladić za mnom. Za šta? Za hladnu vodu?, smejem se u neverici. Nije hladna, normalna je, odgovara, ali ja već odlazim. Trideset somova!, viče za mnom, no ne osvrćem se. Razmišljam o kirgistanskom smislu za turizam.
Pošto sam svoj šator postavila između jurti, u zavetrinu, to sam meta radoznalosti svih gostiju u mom susedstvu. Posebno žena, muslimanki, zabrađenih i otkritih, koje verovatno niakda nisu imale priliku da razgovaraju sa nekom usamljenom putnicom, i to još na biciklu. Nakon tri obavezna pitanja na koja sam navikla još od Kazahstana – A ti sama otkuda? Jesi za mužem? A deti u tebja jest? – zanima ih da li se bojim, gde sam sve putovala, čime se bavim, koliko dugo sam odsutna od kuće… Jedna me poziva da obavezno budem gost njene porodice kad me put navede kroz mesto u kojem žive, druga mi donosi suvo voće da se zasladim posle večere, treća, koja je i vlasnica jedne jurte, nudi mi da spavam unutra, što odbijem.
Prija mi priča s njima u atmosferi porodičnog odmorišta, gde su svi opušteni i druželjubivi. I mada bih od umora mogla zaspati stojeći, bude mi krivo kad u deset svi krenu na počinak poštujući pravilo odmarališta. Verovatno se sutra nećemo videti, jer ću otići pre nego što se budu probudili.
Odustajanje od „Bajke“
Selo u kom Tanja živi sasvim zgodno se smestilo na pola puta od Baličikija do Karakola – najvećeg grada na jezeru o kome sve više razmišljam kao o mojoj krajnjoj destinaciji na ovoj mini-turi. Jer osećam se sve gore, pa ideju o pedalanju narednih pet dana zamenjujem idejom o brzom povratku u Biškek i odmoru kod Jelene i Vladana, koji su mi se u međuvremenu javili ponudivši mi semštaj. Moram da se zalečim i za to su mi potrebni kućni uslovi.
Koliko sam zaista klonula i telom i duhom otkrivam na putu do tenge. Desetak kilometara pre Tanjinog sela nalazi se kanjon Skaska koji bi, po onome kako mi je opisala, trebalo da bude kirgizijski pandan turskoj Kapadokiji i tamošnjim „vilenjačkim dimnjacima“.
Najpre sam čvrsto rešena da ga posetim te pomno motrim oznake pored puta, da ne bih propustila tablu za skretanje prema planinama. Čudom ne mogu da se načudim kako grupa od dvadeset francuskih biciklista, koja je doletela u Kirgiziju radi desetodnevne ture oko isik Kula, nije posetila ni kanjon, ni vodopad koji se nalazi dalje, u smeru iz kojeg su došli. Zar deset dana samo kruže oko jezera? A pri tom voze bez bisaga jer imaju odličnu logističku podršku: dva kombija, jedan ispred grupe, drugi na začelju, a plaćaju i domaćeg vodiča. I ponovo razmišljam o tome koliko su Kirgizi netalentovani za turizam.
Kilometar dalje ugledam tablu za Skasku. Nema podataka o udaljenosti kanjona, a ne sećam se da mi je Tanja rekla taj podatak. Već nakon sto metara put se razdvaja u dva smera, a strelica na drugoj, manjoj tabli, može da pokazuje i na levo i na desno – tako je tabla nakrivljena. Pa ti sad pogodi koje je pravo.
Biram desno jer mi se čini da je nagnutija na tu stranu. Pokušavam da po tragovima na zemlji razaznam da li je neko skoro prošao ovuda (jer sve računam da makar domaći turisti znaju šta treba posetiti), ali vetar koji stalno duva raznosi pesak posvuda, skrivajući tragove. No barem mi duva u leđa.
Skoro je podne is unce sve jače prži. Nema žive duše. Pitam se da ipak nisam pogrešila skretanje. Upinjem se da nekkako sagledam šta se nalazi tamo u daljini, iza brda koja se nadovezuju jedno na drugo kao talasi. Ali predaleko je.
Put postaje sve strmiji a ja sve umornija i bezvoljnija. Dahćem, neuobičajeno mnogo se znojim i sve češće stajem. Osvrćem se prema glavnom putu i sa razočaranjem zaključujem da odmičem veoma sporo. To me još više demorališe.
Da se vratim? Pa pravac kod Tanje da se odmorim koliko mogu i sutra put Karakola, na bus za Biškek? Očiot, ne vozi mi se. Sve mi je postalo napor i mrska mi je već i pomisao da bilo gde odem. Želim samo da se negde skupim i mirujem.
Kako reći „Ne“ domaćinima?
Biti nečiji gost na ovakvom putovanju nije uvek lako. Ako domaćini nisu i sami putnici ili ljubitelji putovanja, koji svojoj sabraći nude smeštaj preko neke od internet lista, nepogrešivo razumejući šta im treba, onda će boravak u nečijem domu često podrazumevati veliki napor gosta da pokaže očekivano poštovanje i zahvalnost prema domaćinima. A ovi, u svojoj želji da pomognu i što bolje ugoste putnika, umeju da mu nametnu takav pritisak da se nretko pokaje što je uopšte i prihvatio poziv. Zar pravo tuširanje i spavanje u krevetu mora toliko teško da se otplati?
Tanja i njen suprug Valerij zaista su se obradovali mom dolasku. Oboje penzioneri, provode svoje staračke dane čuvajući dve unuke, od ukupno petoro unučadi koliko imaju od svoje dvojice sinova.
Veliku kuću gradili su sami od temelja, a ogromno imanje obrađivali su vredno nakon što bi se vratili sa posla – Valerij sa dužnosti vojnog lekara u obližnjem sanatorijumu, a Tanja iz kancelarije računovodstva u jednoj školi u susednom selu. No sada sve to polako propada. Sinovi žive u Alma Ati i kako nema nikoga ko bi im pomagao, ovo dvoje još uvek vitalnih ljudi, rade samo koliko im treba da proizvedu hranu za sebe.
Po mom dolasku, Tanja me najpre povede da mi pokaže imanje. Gladna, umorna i prljava, osećajući se prilično loše, morala sam da sa zanimanjem slušam i razgledam skoro sat vremena. Jedva dočekah da se skljokam na stolicu u kuhinji – jer ručak će biti kasnije.
Njih dvoje planirali su da me povedu na plažu pošto je dan lep i sunčan, a njihove plaže najčuvenije su s ove strane jezera. Toliko se raduju tome, a i unuke Tanja i Elisa skaču od sreće, da ne mogu da odbijem. Jedino bih volela da se prethodno istuširam, ali i to ću morati da sačekam, jer treba vremena da se voda zagreje u kotlu na ugalj.
Taman da se okupaš u jezeru, a posle da se ovde istuširaš, kaže Tanja.
No, ja znam da od prvog nema ništa – ulazak u vodu, ma koliko bila topla, sasvim bi me dokrajčio. Razmišljam samo šta da smislim kao izgovor, jer ne želim da ih opterećujem mojim zdravstvenim stanjem. Sigurno bi me zadržavali da ostanem dok se ne izlečim, a ja samo hoću da se što pre dokotrljam u Biškek.
U pomoć mi pritekne kiša, koja se iznenada sruči na nas, baš dok smo obilazile plažu u potrazi za nekim lekovitim biljem koje je htela da mi pokaže. Odjurismo nazad, do Valerija i devojčica, koji su nas čekali u kolima. No to nije sprečilo Tanju da se ipak okupa, uporno i mene dozivajući da je sledim. Srećom, i ona je brzo izašla te krenusmo nazad.
I tek sada, nakon skoro tri sata od mog dolaska, mogla sam da se istuširam, ručam i potom odem u „svoju“ sobu da se odmaram. Ustala sam samo za večeru i onda se opet bacila u krevet da spavam.
*
Poslednja od znamenitosti na južnoj strani jezera, koju bi, po Tanji i Valriju, obavezno morala da posetim, jeste veliki vodopad visoko u planinama.
Klimam glavom za vreme doručka, mada sam odlučila da tamo neću otići. Za stanje u kome sam, trideset kilometara uzbrdo, po zemljanom putu, predstavljalo bi prevelik napor. Zato odlučno odbijam njihov predlog da sve stvari ostavim u kući kako bih bila lakša i brža – jer bi prihvatanje značilo ne samo da bih zaista morala da odem na vodopad već i da bih potom trebalo da se vraćam petnaest kilometara do njihove kuće i tek tada da krenem put Karakola. Znači, čitav dan.
Žao mi je što ih lažem, ali toliko im je stalo do toga da vidim sve lepote oko jezera, da nemam srca da ih razočaram. A da li zato što su nešto posumnjali, ili samo zbog toga da bi mi olakšali, tek, priredili su mi iznenađenje kakvo nisam mogla ni da zamislim.
Nije bilo prošlo ni pola sata kako sam napustila njihovu kuću, kada me prestiže Valerij svojim kolima. U njima svi četvoro. Stajem. Šta se desilo?
Ovako su isplanirali: poneće moje bisage sa sobom i ostaviti mi Tanjin mobilni telefon. Kad budem završila s obilaskom vodopada, treba samo da pozovem Valerija i on će mi kolima dopremiti moj prtljag do raskrsnice gde su me sustigli. Naravno, ako se slažem s tim.
Oh, ljudi, kako da vas odbijem a da se ne uvredite? Toliki trud, tolika briga i želja da mi pomognete. Ne, ne mogu da kažem „Ne“. Nema mi druge nego da ispedalam tih trideset kilometara uzbrdo i onda nazad. Preživeću, valjda.
Epilog
Preživela jesam, čak sam i uživala uprkos zaista velikom naporu. Od cele ture duž južne strane Isik Kula, ovo parče puta bilo je najlepše jer je vodilo korz skoro potpunu divljinu. No sam vodopad nisma videla izbliza. Od podnožja gde s esliva u reku, do mesta gde je veliko korito i odakle je moguće fotografisati ga u njegovoj punoj lepoti, ima oko dva sata penjanja, peške, po strmini skoro pod pravim uglom. Toliko snage nisam imala.
Preteklo mi je taman dovoljno da se nekako dovučem do Karakola, kupim kartu za noćni, jedini autobus i onda se srušim u šator, tresući se od groznice.

Tema ima 7 komenara.

  • Poslala/poslao: mara | Objavljeno: 01.10.2012 00:25
    Draga Snezo, Sve je to lepo, ali ti si premorena i iscrpljena. Treba ti malo predaha i oporavka - generalka, posle toliko hiljada i hiljada kilometara ( kao i automobil) :) Duh ti je nesalomiv i zelja za napredovanjem i otkrivanjem lepota nepresusna ali - "junace moj, izdade te telo" :) Zelim ti brz i dobar "remont" :) Veliki pozdrav
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 02.10.2012 07:45
      Draga Maro, vec duze razmisljam o tome da negde stanem i mesec dana pauziram. Trebalo je u Gruziji ali se izjalovilo. To cu sigurno uraditi uskoro, samo da nadjem jeftinu zemlju i gde nije problem s vizama i mesec dana se odmaram. Pozdarv iz Kine i hvala na citanju!
  • Poslala/poslao: tamtam | Objavljeno: 01.10.2012 14:44
    hajde, sneki, dodji kuci.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 02.10.2012 07:43
      Ne razmisljam o vracanju. Tek sam zapravo pocela da upoznajem svet. I zelim da radim samo ovo sto trenutno radim, i nista drugo. Dobro, ne bi bilo zgoreg da sve to radim s malo vise novca i malo komfornije ponekad, ali i ovako je okej.
  • Poslala/poslao: tamtam | Objavljeno: 01.10.2012 23:18
    ali, kad pogledam to iz drugog ugla, nastavi da pedalash. ne odustaj!!!!!!
  • Poslala/poslao: Djordje M | Objavljeno: 11.10.2012 21:23
    Ne obeshrabrujte je! Odmor - da, povratak - nikako! Jednom se zivi.
  • Poslala/poslao: Aleksandar | Objavljeno: 18.12.2012 14:55
    Jedna sjajna priča. Nastavljam da čitam P.S. Potpuno te razumem, kod pedalanja kad više ne možeš - više ne možeš. To neko ko ne vozi bicikl teško shvata

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *