Kineski zid i Điguanski prolaz
„Ako se niste popeli na Kineski zid, niste videli Kinu“ – tvrdi turistički slogan. I s pravom, jer da bi se ova zemlja razumela, da bi se shvatilo kako je bilo moguće da najmnogoljudniji narod na svetu vekovima ostane izolovan – a to je i do današnjeg dana – mora se posetiti Veliki zid. Ni fotografije ni video snimci napravljeni tuđom kamerom tu ne pomažu mnogo: ništa ne može da prenese utisak koji posetilac ima kada se uživo nađe na najvećem odbrambenom objektu na svetu, za koji mnogi (pogrešno) veruju je jedina građevina koja se vidi s Meseca.
Istorija i legenda
Gradnja Zida počela je krajem trećeg stoleća pre Hrista, u vreme Ši Hunagdija, prvog kineskog cara, ujedinitelja šest kneževina koje su do tada živele i ratovale svaka za sebe. Vladari nekih od njih su i ranije pokušavali da izgrade objekte koji bi zaustavili napade Huna sa severa, ali tek je Ši Hunagdi uspeo da ujedini njihove napore i pokrene najveći odbrambeni projekat svih vremena, koji će trajati hiljadu godina. Procene istoričara o broju ljudi koji su učestvovali u njegovoj izgradnji kreću se od jednog do dva milona. Iako su uglavnom bili angažovani robovi i zarobljenici, u nekim vremenima su i stanovnici Carstva bivali regrutovani za graditelje. Budući da je zidan od granitnih blokova, kamenja, cigli, nabijene zemlje, a gotovo bez ikakvih mašinskih pomagala, mnogi su ostavili svoje živote duž gradilišta, pa se Veliki zid naziva i najdužom grobnicom na svetu.
Brojne legende vezane su za njegovu izgradnju. Jedna od njih neodoljivo podseća na onu utkanu u pesmu „Skadar na Bojani“, mada nije toliko okrutna. Njena junakinja je Meng Đijang, mlada devojka kojoj su na dan venčanja vojnici mobilisali muža za gradnju Velikog zida. Meng ga je sanjala svale noći, a posle nekog vremena, kada je u snu počeo da joj se žali kako mu je hladno, setila se da nije poneo zimsku odeću i odlučila je da ga pronađe i da mu odnese novu odeću. Pretrpevši mnoge muke, najzad je stigla do prelaza Šang-hai gde je saznala da je njen muž umro iscrpljen teškim radom, a da su njegovi ostaci ugrađeni u Kineski zid. Obuzeta neutešnom tugom, toliko je plakala da su njene suze srušile deo Velikog zida i Meng je u ruševinama našla muževljeve pogrebne ostatke.
Cena ulaznice je previsoka – 120 juana (petnaest evra), i to ne samo za moj budžet, jer kada se malo promuvam okolo, tražeći mesto gde ću nakon posete kampovati, primećujem više Kineza koji traže način kako da zaobiđu glavni ulaz ili kako pokušavaju da preskoče veoma visoku ogradu, sa šančevima s obe strane. Nijedan ne uspeva, barem ne dok ih ja posmatram. A ubrzo nakon što uđem u ograđeni prostor, uveravam se da im ne bi vredelo i da su skakači uvis: ispred unutrašnje kapije sudarili bi se ili sa novim stražarom koji kontorliše ulaznice ili sa Velikim zidom visokim gotovo osam metara. Na trenutak, zabavlja me ta mala ironija u vezi sa Zidom: podignut da brani Kineze od varvara, danas Kinezima tankog budžeta brani da se popnu na njega i uživo prožive delić sopstvene istorije.
Deo Velikog zida kod Điguanskog prolaza rekonstruisan je skoro u potpunosti nadziđivanjem na ostatke originalnog zida. Sastavci se sasvim jasno vide, iako su korišćeni isti materijali. No vekovi atmosferskih uticaja na građevinu, koji su menjali njenu boju, ne mogu se podražavati. Ne znam šta da mislim o ovom kineskom nastojanju da kompletno rekonstruiše svoje istorijske spomenike. Sećam se da sam prilikom posete Efesu u Turskoj na momenat sa žaljenjem pomislila kako je današnjem posetiocu, sa prosečnim poznavanjem istorije i istorije umetnosti, veoma teško da zamisli kako je to sve nekada izgledalo. I kako bi bilo dobro kada bi neki delovi bili rekonstruisani, tek koliko da možemo da predočimo sebi veličinu onoga što uglavnom jedva naziremo. 
Neki delovi, a ne sve kao što rade Kinezi. Jer dok gledam potpuno nove, neokrnjene zupce zida, ne mogu da se otmem utisku da su od juče, „lažni“ na način koji zbog nečega duboko vređa moj osećaj poštovanja prema starinama.
Van toga, lepo je za oko, odlično za fotografisanje, a ne izostaje ni divljenje zbog grandioznosti celog poduhvata: Zid je dugačak preko sedam hiljada kilometara, a proteže se od istoka i Pekinga, gde se nalazi prolaz Šanhaiđuan, do zapada i Đinguana, gde je treći, poslednji prolaz.
Poslednja cigla u zidu
Nazivan najvažnijim prolazom na svetu i najvažnijim strateškim objektom u Heksi koridoru – antičkom Putu svile na zapadu Kine – Đinguan je sagrađen u četrnaestom veku, u vreme dinsatije Ming, za čije vladavine je i Veliki zid bio dovršen. Njegovo ime doslovno znači: „izvrstan prolaz kroz dolinu“.
Prolaz na Velikom kineskom zidu zapravo je naziv za poveći prostor između zidina – u Đinguanu je to 33 500 metara kvadratnih – u sklopu kojeg su bile smeštene vojne trupe, ali gde su takođe živeli i civili. Oblik ovog pasa je trapezoidan, a na sva četiri ugla nalazi se po jedna kula.
Postoji mnogo legendi o zidanju Đinguanskog pasa, a verovatno je najzanimljivija ona o radniku po imenu Đi Kajšan. Vrsni matematičar, bio je proračunao da bi za gradnju prolaza koji će biti nazvan Prolaz ispod nebesa biti potrebno tačno 99 999 cigala. Njegov nadzornik nije mu poverovao. Ako bude ugrađena samo jedna cigla više — zapretio je – svi radnici biće osuđeni na tri godine robije kao kaznu. Kada je izgradnja završena, jedna cigla ostala je višak. Nadzornik je taman hteo da sprovede kaznu u delo, kada mu je Đi Kajšan objasnio da će se cela konstrukcija srušiti ukoliko ta cigla bude pomerena. Tako ona i danas stoji na zidu zvonika.
Do poslednjeg… centa
Prolazim glavni ulaz rešena da iskoristim svaki cent plaćene ulaznice, a to znači da obiđem sve što se može obići, da zavirim svuda i napravim desetine fotografija.
Odmah nakon ulaza, put se račva levo i desno, vodeći oko jezera koje je sada napola presahnulo. Uprkos tome, pejsaž je i dalje privlačan, sa delom zida i kulom što se izdižu na onižem brdu iza vode. Sve očekujem da ću kroz drvored podno njega opaziti ratnike na konjima, u odeći jarkih boja, sa trouglastim zastavama koje nadvisuju krošnje drveća. Ali to je samo moja mašta.
Stižem do kapije i nakon još jedne kontrole ulaznice, ulazim u utvrđenje. S desne strane, u dužini od možda dvesta metara, pruža se parče originalnog zida. Na njemu nema zubaca, na mnogo mesta je naprsao a šupljine su nekad široke i po centimetar-dva, dok su cigle ogoljene, bez maltera koji je odavno otpao. Ipak, pogled na njega, a posebno dodir, snažno me potresa. Dve i po hiljade godina kako je izgrađen znojem, krvlju i mišićima nebrojenih radnika. Dvadeset pet vekova protutnjilo je oko njega! S one tamo strane, prema pustinji Gobi, opsedali su ga Huni, Mongoli i varvarska plemena. Koliko mora da su oni bili agresivni a Kinezi neborbeni kada su odlučili da svoje ogromno carstvo okruže zidinama. Povlačenje u sigurnost (i izolovanost) utvrđenog Carstva kao jedino rešenje ili kao odraz miroljubive prirode ovog naroda? Naroda koji nikada tokom svoje duge i burne istorije nije napao nijednog suseda (premda su kneževine pre ujedinjenja krvavo ratovale između sebe), možda i zato što se vazda osećao samodovoljnim zbog svoje bronosti i prostranstva koje je zauzimao? Pokušavam da shvatim, ali nisam sigurna da uspevam.
No bez obzira na kinesku neborbenost, neka građevinska dostignuća za potrebe vojske izazivaju moje divljenje. Recimo, „jahača staza“ od podnožja do vrha zida, podignuta pod nagibom od 23 procenta, kojom su se konjanici peli na zid. A tek sistem kula koje su se u pravilnim razmacima nizale na svakih petsto metara. Kada bi sa bilo koje tačke na Zidu stražari primetili neprijatelja, palili bi vatru. To je bio signal stražarima na susednim kulama, koji bi i sami odmah palili vatre. Tako bi za svega sat vremena znak za uzbunu bio poslat duž cele linije odbrane Carstva.
Možda još veće divljenje izazivaju umetnički detalji na vratima kapija, poput crteža ratnika i zmajeva, statue i stripovani prikazi borbi u svetilištu, ornamenti na krovovima stražarskih kula. Ne znam da su igde u svetu vojnička utvrđenja tako pažljivo i lepo ukrašavana kao ove kule duž Kineskog zida. Jarke boje, vijugave linije koje se poput stilizovanih zmajeva uvek propinju ka nebu, latice cveća, biljke koje se obavijaju oko stubova. Kako objasniti toliku potrebu za lepim kod naroda koji danas obožava kič – ako je suditi po jeftinim imitacijama svega, pa i sopstvenog istorijskog nasleđa i mitologije? Čak i ovde, u okruženju ovih zidina, nalazim primere savremenog kineskog neukusa: pred ulazom u zgradu gde se mogu iznajmiti različiti kostimi radi fotografisanja, posetioce dočekuju statue dva ogromna zmaja u bleštavoj zlatnoj boji, toliko intezivnoj, da je nemoguće zadržati pogled na njima duže od par sekundi; a oko njihovih vratova su jarke crvene trake, vezane u mašnice!
Dalji put vodi me pored nekadašnjeg vežbališta. Tučani tegovi i sprave za održavanje dobre fizičke kondicije neodoljivo mame mahom mlađe Kineze da uporede svoju snagu sa snagom svojih predaka. Posmatram dvojicu prilično korpulentnih mladića koji praćeni pogledima svojih devojaka punim iščekivanja prilaze bendžu i samouvereno poziraju pored sprave dok ih one fotografišu. Potom se prvi saginje i pokušava da podigne spravu. Otima mu se uzdah koji odražava veliki napor. Stiska zube i upinje se ponovo. Prijatelj i devojke ga bodre. Momak stenje, na licu mu je bolna grimasa. Najzad uspeva da odigne tegove oda tla, ali samo do visine kolena. Jedva ih zadrži par sekundi, dok devojke ne naprave fotografije, a zatim ih bukvalno ispušta iz ruku, pa se tegovi uz tup zvuk nabiju u tlo. Videvši to, njegov prijatelj neće ni da pokuša.
Smejem se. Očito su i u staroj Kini živeli Herkulesi.
Ulazim u drugo, unutrašnje dvorište, a iz njega se stepenicama penjem na zid. Deset, možda jedanaest metara. I evo me: stojim na njemu, na Velikom kineskom zidu. Srce mi snažno lupa od uzbuđenja. S jedne strane pogled mi puca na naizgled beskrajnu pustinju Gobi, s druge na bele vrhove planine. Šetam ukrug, prolazim kroz omanje kapije duž staze, izvirujem između zubaca „napolje“, tamo odakle je vrebala opasnost. Ne osećam se kao da sam ušla u vremeplov (možda upravo zbog jasnog traga rekonstrukcije), ali nisam sasvim prisutna ni u ovom trenutku, već se nalazim negde između, lebdim između prošlosti i sadašnjosti, udivljena nad prvom i u pokušaju da razumem potonju.
Ne bih li snažnije oživela vreme prošlo, prolazim kroz zapadnu kapiju i izlazim napolje, na tlo nekadašnjih varvara. A tamo – pustinja dokle pogled dopire. Osvrćem se unatrag, prema kapiji kroz koju sam prošla, pokušavajući da zamislim kako je ovo utvrđenje izgledalo napadačima kada bi ga ugledali nakon stotine kilometara jahanja kroz pustinju iz koje su dolazili. Zastrašujuće, verujem. I neosvojivo.
Zamolim jednog kosookog turistu da me fotografiše pa žurno ulazim ponovo unutra. Ne znam šta me je obuzelo, ali nije mi se dopao osećaj da stojim tamo, izvan utvrđenja. Tek kasnije, pročitaću da je ova kapija bila na lošem glasu jer ljudi koji bi bili proterani kroz nju napolje, nikada se ne bi vratili nazad. I zaključiću da ima nešto u tim zidinama, nešto mnogo više od pukog istorijskog spomenika.
*
Fotografije su ovde
Nikad nemoj da sumnjas u to da mislimo na tebe! 🙂 Ja sam se bas bila zabrinula da si ti nas zaboravila, nemoj vise da nas ostavljas tako dugo! 🙂 Imas obavezu prema nama, jer si nas zarazila svojim snom i svojom divnom licnoscu! 🙂 Zaista, ne mogu da se otmem utisku koliko je ljudskosti i topline u tebi,a, s druge strane, avanturisticko ludilo, savrsen spoj! 🙂 Samo grabi dalje putem svoga sna,ili snom svoga puta :), kako god okrenes, svijet je tvoj!
Oh, Lena, bas sam pocrvenela! Lepo je cuti takve pohvale, ali istovremeno me je malo stid jer nisam ja bas tako super kao sto se mozda cini. No drago mi je da kroz tekstove izlazi najbolji deo mene — to je vredno truda i napore da i dalje nastavim d apisem iako je nekad zaista tesko i nekonformno, posebno u Kini. U vezi sa brigom, znas kako je neko davno rekao: pravi zivot za pustolova pocinje tek onda kada njegovi bliznji poveruju da je mrtav. No, ne zelim da budem bas toliki puystolov, i meni mnogo znaci kontakt sa svima… Read more »
Pratim te jos od Gruzije. Sta da kazem, samo tako nastavi, ja sam se toliko uzivio u tvoje price da sam sanjao da i sa idem na putovanje biciklom. 🙂
Mario, ovo je bilo mnogo slatko. Sanjaj i dalje lepe snove! Masem ti iz Kunminga!
Vredelo je cekati novu pricu. Pozdrav – Voja
Hvala, Vojo! Komentar ima posebnu tezinu s obzirom na to da dolazi od nekoga ko je dovoljno dugo ziveo u Kini da ju je dobro upoznao — i sto se tice znamenitosti i ljudi i istorije!
Odlična priča.Već sam počeo da brinem što li se ne javljaš.
Vladimire, rekoh i Leni: potrudicu se da se makar javim nekim slovom kad nemam mogucnosti ili volje za duzu pricu. Veliko hvala na komentaru!
Stvarno, pazi da ne izađeš tamo na neka vrata, pa da stvarno ostaneš napolju. Inače, pravi si osvajač kineskog zida. Da si još mogla da provezeš bicikl stazom za jahanje to bi tek bio doživljaj. ali pretpostavljam da to nije uračunato u cenu ulaznice. Mada ne verujem da bi to bio problem za bilo koga ko je u Srbiji uspeo da ubaci bicikl u međugradski autobus. Pričica je super. Samo hrabro i vetar u leđa!
Kako nisu napali nikoga tokom svoje istorije? Pa više od polovine današnje teritorije Kine je ”pripojeno”? Tibet, Mandžurija, Xingjang, Yunan…
Nemoj reći da nisi bila na Velikom Zidu oko Pekinga? E, tu je minus… Tamo je ono pravo! Samo, naravno, kada nije onaj odvratni smog. 🙂