Šangajska torta

7-16. novembar 2012.
Voz Šijan-Šangaj

Trideset pet sati klackanja na „hard seat-u“ od Šijana do Šangaja. Slike Kineza koji su mahom iz nižih socijalnih staleža, jer voz je najjeftinije prevozno sredstvo, a „tvrda sedišta“ koštaju najmanje.
Žena veoma nerazvijenih crta lica, u svojim četrdesetim, koja sa obožavanjem drži, nosi, tetoši, hrani, uspavljuje dvogodišnju devojčicu. Iako se ve-ce nalazi deset metara iza njenog sedišta, svaki put kad se devojčici piški, žena je postavi da to uradi između sedišta i nogu putnika. Baricu razmaže svojom cipelom.
Niko se i ne obazire, osim mene, koja sam zblanuta. Prvi put ne kažem ništa, no drugi put je zamolim da odu do toaleta. Žena se samo zakikiće i ostane na svom sedištu. Ipak, sledeći put, odnese devojčicu da piški, doduše ne u ve-ceu, nego iznad zajedničkih umivaonika. Ujutru, verujući da spavam, opet je pusti da to uradi između sedišta.

Muškarac koji se najglasnije od svih iskašljava i pljuje šlajm u umivaonik. Kineska medicina kaže da nije dobro zadržavati sluz u grudima. Ali ne kaže da je treba ispljuvavati što bučnije, gde god da se nalazite.
Muškarac pali cigarete jednu na drugu. I neprekidno priča trojici-četvorici muškaraca okupljenih oko njega. Preglasan je a boja njegovog glasa i intonacvija me iritiraju. Svi inače sede na podu, na izlazu iz našeg vagona. Kada u neko doba njegovi slušaoci popadaju u san, on pusti sa mobilnog glasnu muziku. Nešto kao kineski hip-hop miksovano sa kineskim folkom. U dva iza ponoći, u usnulom zajedničkom vagonu. Ljudi se bude, pogledaju ga pa pokušaju da ponovo zaspu. Niko ni reč da kaže. Trpeći svet ovi Azijati.
Negde oko četiri, nakon dva sata trpljenja, zamolim ga da stavi slušalice ako mu je baš toliko do muzike. Jer na šta bi ličilo da sad ja pustim moju muziku i da svako od nas učini isto. Smeje se i utišava mobilni. Nepuni sat kasnije, ponovo odvrne muziku do maksimuma.
Mladić preko puta mene. Visok je skoro dva metra. Svršeni turizmolog koji govori nekoliko reči engleskog. Radi u Šangaju, u jednoj turističkoj agenciji. Nema kartu za sedenje već za stajanje, pa ga na stanici u prvom većem gradu dignu sa sedišta. On ode i smesti se ispod lavaboa. Svaki put kad krenem u ve-ce i moram da preskočim njegove noge, osmehnemo se jedno drugom. Ujutru mi pomaže da iznesem sav moj prtljag i da nađem KFC gde treba da sačekam Vladu, mog prijatelja i domaćina u Šangaju.
Moji su drugovi biseri
Vladu zapravo jedva i da poznajem. Družila sam se s njegovim bratom Bracom, kog sam upoznala na studentskim demonstracijama “92, kada smo otkrili da smo kolege. Jednom je Vlada s njim svratio kod mene i mislim da sam ga jednom zatekla u njihovoj kući kada sam bila svratila do Brace. Prilikom oba susreta razmenili smo muziku, smotali po nekoliko džointa i nazdravili pivom. Sasvim dovljno za jedno od onih poznanstava kao da se znamo hiljadu godina.
Kada je na Blogu B92 pročitao da se spremam na put oko sveta biciklom, Vlada mi je poslao mejl. Živi u Šangaju sa porodicom (u međuvremenu se oženio dugogodišnjom devojkom Džuli i dobio dva sina), pa ako budem dolazila na tu stranu, mogu da računam na smeštaj i hladno pivo.
„Važi!“ otpisala sam. „Stižem krajem sledeće godine!“
Po mom ulasku u Kinu, učestali smo prepisku a i razgovore telefonom. Tako sam saznala da je Vlada, čitajući moje zapise s putovanja, potpao pod toliki uticaj „pedalofilske filozofije življenja“, da je prestao da puši i pije, i počeo da svakodnevno vozi bicikl.
Ništa lepše nije mogao da mi kaže! Ljudi mi pišu mejlove različite sadržine, neki tvrde kako ih inspirišem i vraćam im veru da su snovi ostvarljivi ukoliko ne odustanemo od njih (što jeste tačno), ali do sada se nije desilo da moja avantura ima toliko uticaj na nekoga da se odluči da napravi radikalne, pozitivne rezove u svom životu.
Potucanje i smirenje
Vlada je jedan od onih mladića koji su devedesetih bežali od prisilne mobilizacije. Krio se po Srbiji, Crnoj Gori (odakle je poreklom), Mađarskoj gde živi Bracin kum… Tokom tih godina smucanja i potucanja, upoznao je Engleskinju Đuli, i među njima se rodila ljubav. Počeli su da putuju zajedno, potom da žive malo tamo, u inostranstvu, malo ovamo, u Srbiji, gde je Vlada pokrenuo ketering preduzeće. Kada je ono propalo, preselili su se u Južnu Koreju, gde je Džuli predavala engleski u internacionalnoj školi, a Vlada se opet bavio dostavom hrane. Par godina u Seulu, pa novo preseljenje u Šangaj pre pet godina. U međuvremenu, dobili su dva dečaka: Manojla – Mana i Luku, male Veljiće, crnogorsko-engleske krvi.
Nazad u veliki, prljavi grad“

Toliko sam se odvikla od grada i gradskog načina života, da pri ponovnom ulasku u carstvo betona doživljavam ozbiljan stres. Kako ujezdim u neko predgrađe, tako me obuzme nervoza zbog haotičnog saobraćaja (a uvek je i svugde haotičan), zbog izduvnih gasova koje moram da udišem (u kineskim gradovima zagađenje je alarmantno visoko), zbog gužve, nepodnošljive buke i galame na ulicama, zbog redova u prodavnicama i na šalterima, zbog nemogućnosti da stanem ili sednem gde mi se prohte, zbog toga što ne vidim nebo i što se teško orijentišem bez mape, zbog osećaja stešnjenosti i neslobode, rečju – zbog svega onoga što grad čini gradom.
Šangaj je obavijen gustom maglom kroz koju se malo šta nazire. Dok se vozimo ka Pudongu, predgrađu Šangaja u kome žive, zapažam da prelazimo preko nekog mosta s kog se, tvrdi Vlada, za vedrih dana vidi ceo grad, da se užasno sporo, iako je deset ujutru, probijamo jednom od četiri kolovozne trake, da vozači ne sede na sirenama kao po unutrašnjosti zemlje (pretpostavljam da postoji neka javna zabrana), a kada najzad, nakon skoro sata stignemo, s iznenađenjem primetim da u tom delu grada ima mnogo zelenila i da su sve privatne kuće sa baštama – zapadnjački stil u potpunosti. Vlada kaže da ovde mahom i žive stranci.
Domaća atmosfera

Iako odavno nijedno od nas ne sluša istu muziku kao kada smo se upoznali, ne puši ni cigarete a nekmoli ganju, a od alkohola pijemo samo pivo ali ni to ne u kući, kako prekoračim prag Vladine kuće, tako osetim onu specifičnu beogradsku opuštenost u načinu življenja. Ne smeta ni što kuća na tri sprata sa podnim grejanjem nimalo nije tipična za Beograd a još manje za moje društvo, ni što je preko celog dana tu kineska kućna pomoćnica – reč je o nečemu u načinu na koji se Vlada igra i priča sa decom dok je Džuli na poslu, na koji lenjo a ipak uvek na vreme sprema obroke – a izlišno je hvaliti kulinarsko umeće školovanog kuvara; na koji ujutru, nakon što biciklom odveze starijeg sina Mana u vrtić, svratimo na kroasane i espreso u jedan kafe; potom odemo da izvozimo dvadeset-trideset kilometara biciklima i obiđemo par velikih sportskih radnji u potrazi za rasprodajama; na koji uveče prošetamo do lokalnog paba na pivo, dva, tri… Ta opuštenost toliko mi prija, i toliko mi je neophodna nakon svih stresova sa Kinezima, da prva tri-četiri dana i ne pomišljam da mrdnem bilo gde van Pudonga. A i skoro svakog dana rominja ona dosadna kišica, baš kao i u Beogradu početkom novembra.
Footmasage
Istok bez masaže? Nezamislivo.

Vlada ima dva besplatna tretmana u najskupljem i zvanično najboljem spa centru u Šangaju. Spa se nalazi u sklopu ogromnog šoping mola, u kome su koncentrisana sve najzvučnija imena svetskih brendova. Blešte izlozi i osmesi prodavačica iza njih, sve je uglađeno, našminkano, sjajno – i papreno skupo.
Između radnji šetaju neki Kinezi koji nimalo ne liče na one Kineze kakve sam sretala prethodna dva meseca. Ovi su odeveni, frizirani i skockani kao da su upravo sišli sa naslovnice Voga, a maniri su im kao da su odrasli na kraljevskom dvoru. Neka druga Kina, kakvu poznaje možda jedan posto bogatih stanovnika.
Ulazimo u spa. Četiri-pet Kineskinja u kimonima poklanja nam se želeći nam dobrodošlicu. Vlada pokazuje naše ulaznice i dve Kineskinje koje govore savršen engleski ljubazno nas pozivaju da ih pratimo. Ima nešto u istočnjačkoj uslužnosti, u (pokornom?) načinu na koji se naklone i mekoći pokreta kada koriste jezik tela, što čini da se osećate kao da ste božanstvo lično.

Uvode nas u zamračenu prostoriju sa difuznim svetlom koje je jedva dovoljno da vidimo gde stajemo. Nekoliko niskih fotelja-kreveta, žubor vode i jedva čujni šapat kada nam se obraćaju.
Izuvamo se i sedamo u fotelje. Devojke nam stavljaju noge u posude s toplom vodom. Da li je dobra temperatura?
Peškiri pod uzglavlje. Blag pokret rukom da se udobno zavalim i opustim. Vešti prsti kreću da mi masiraju slepoočnice, vrat, ramena, ruke. Aaah! Kako mi je ovo trebalo. Otkada nisam sebi priuštila masažu!
Što se mene tiče, masiranje stopala možemo i da preskočimo. Nisam fan toga. Devojka daje sve od sebe, ali moj grč je očit. Pokušavam da joj objasnim da problem nije u njoj, već u mojoj golicljivosti, no ona me samo opominje da ćutim – priča je zabranjena jer unutra ima i drugih gostiju. Tek kada mi je to rekla, i kada su mu se oči već navikle na mrak, primetim da su skoro svi ležajevi popunjeni i da kraj nogu gostiju kleče druge devojke. Pogledam Vladu, a on – spava! Zavidim mu što može da se tako prepusti i uživa.
Rođendani

S godinama, sve manje pridajem važnost rođendanima, ali poslednji mi je bio nezaboravan – tada sam, nakon tromesečne ture po Karpatima, krenula u nastavak putovanja oko sveta. U Beogradu je bilo vlažno, hladno i kišilo je, a ispred Vuka se okupilo desetine mojih drugara da bi me ispratili na moj Put života.
I sada, tačno godinu dana kasnije, evo me na krajnjem istoku, na obali Pacifika. Gledano u brojkama – negde na drugoj trećini puta do ostvarenja mog sna, no zapravo ko zna dokle sam zaista stigla: možda je ovo još uvek početak, ili sam pak sasvim blizu neplaniranom kraju? Ne znam i ne želim da znam. Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem je da nastavljam.
I to na novim gumama, onim skoro neprobušivim, koje mi je poklonio Vlada. Malo je reći da sam mu zahvalna – spasao me je velike brige i maltretiranja oko krpljenja.
Internacionalna ekipa
Stranci u Kini uglavnom se ne druže sa Kinezima. Izuzetak su naravno oni koji su oženjeni Kineskinjama – jer skoro da nema slučaja brakova između kineskih muškaraca i belih žena. Tako u lokalnom pabu u koji Vlada rado svraća uvek sedi internacionalna ekipa: Holanđani, Australci, Britanci… Svi su uspešni poslovni ljudi koje rade za internacionalne kompanije u Šangaju. Neke od njih Vlada poznaje godinama i smatra svojim bliskim prijateljima, poput Alana, Australca, direktora Hondinog ogranka. Dovoljno je da ga samo upita da meni pozajmi svoj novi bicikl, Giant sa super-fensi opremom, i da dobije potvrdan odgovor. Moj bicikl sam, naime, poslala vozom iz Šijana, ali iz meni nerazumljivog razloga, trebaće mu još pet dana više da bi stigao.
Za šankom u pabu, kod druge barske stolice brojeći od ugla, postavljena je mesingana pločica na kojoj je ugravirano „Vlada Veljić“. Nema šta, moj drug je zaslužni posetilac paba — galoni piva su njegov minuli rad.

I Alan se istakao, pa i on ima svoju pločicu, dok Nik i njegova supruga Liz, Britanci, koji su u Šangaj došli pre nešto više od godinu dana, tek rade na tome da ih dobiju. Svake večeri sede na istim mestima i nazdravljaju svima.
Iz Vladinih priča, svi odranije znaju za mene i moju avaturu. I sada, kada su me uživo sreli, imaju hiljadu pitanja. Čini se da bi mogli satima da slušaju moje dogodovštine, a kada čuju da mi je rođendan, njihovo uzbuđenje prevazilazi sve što bih ikada očekivala od nepoznatih ljudi: poručuju šampanjac, pevaju mi rođendansku pesmu, smišljaju najsrdačnije želje, fotografišu se sa mnom kao da smo na foto-sesiji.
Moj prvi rođendan sa internacionalnim društvom. I prvi toliko daleko od kuće.
Srećna sam. Zadovoljna sobom i životom kojim živim.
Vikend-zabava

Među strancima u Pudongu običaj je da se vikendom priređuju partiji. Počinju oko podneva a završavaju se predveče, kad se poslednji gosti raziđu. Zabave su koncipirane tako da svako donese piće i neku hranu, po mogućnosti domaću, iz zemlje iz koje dolazi, mada najveći trošak gozbe uvek snose domaćini.
Na ovu na koju su Džuli i Vlada pozvani a na koju sam krenula i ja, došlo je dvadesetak porodica, poreklom iz svih delova sveta: pored Evropljana, bilo je Indijaca, Maležana, Korejanaca, Afrikanaca, Amerikanaca. Ne znam da li sam ranije imala priliku da na jednom mestu i na relativno malom prostoru vidim bele, crne, mrke ljude i tolike rasne miksove. Gledajući njihovu decu, grupicu dečaka i devojčica, belokosih, plavokosih, zift crnih i kovrdzavih, setila sam se knjige koju sam mnogo volela u detinjstvu, s naslovom „Deca sveta“. U njoj su bile priče o po jednom detetu sa svakog kontinenta, o tome kako žive, kako se školuju, druže, o čemu maštaju. Mislim da sam je ostavila po strani i da je nisam prodala prilikom prodaje svega, pa i mojih biblioteka pred početak ovog putovanja.
Iako je veoma lako uključiti se u razgovor sa prisutnima, jer svi su veoma ljubazni i otvoreni, savršeno mi odgovara da samo sedim, degustiram hranu, posmatram i povremeno napravim poneku fotografiju. Sve mi je potaman i osećam se sasvim prijatno i opušteno među svim tim toliko različitim ljudima.
Svetla velegrada

Jedne večeri Vlada me odvodi na obalu Huang-pua, da, kako kaže, napravim tipične turističke fotografije Šangaja sa obe strane reke. Kao da veli: „Ajde da i to obavimo, da imaš dokaz da si bila ovde, a onda da se opustimo.“
Prizor kao sa razglednica: duž šetališta, s jedne strane nižu se zgrade u engleskom i francuskom kolonijalnom stilu, osvetljene kao u sred Londona ili Pariza, a s druge, tamo preko reke, neboderi, tornjevi, ogromni ekrani preko fasada i sve osvetljeno raznobojnim, treperavim svetlima. Pogled se lepi za njih i nikako ne može da ih se zasiti. Bila bih u stanju da sedim satima i samo posmatram šarene slike nas drugoj strani.
„Idemo tamo, da vidiš odande ovu stranu!“, kaže Vlada.
Utrčavamo u podzemni tunel koji radi do deset. Imamo petnaest minuta. Sasvim dovoljno, nadamo se. Vlada je slušao da je tunel neko veliko čudo, ali za pet godina nikada nije ušao u njega. Evo prilike.
I prvo iznenađenje: umesto očekivanog običnog pešačkog tunela, sa akvarijumima i slikama na zidovima, dolazimo na „stanicu“ gde stoje gondole na šinama. Sprovodnik nam pokazuje da uđemo a kako smo sami, gondola odmah kreće.
Vozi, Miško!
Mrak i hiljade sijalica koje stvaraju vizuelne efekte kao u diskotekama. Ove se vrte u krug, sve brže i brže, dok tehno muzika i glas nalik na Halov iz Odiseje 2001 čine da se osećamo kao da smo u spejs-šatlu na intergalaktičkom putovanju.
Putujemo kroz krivudavi tunel u kome se smenjuju predstave: zvezde, svemirske spodobe, planete… Očekujem da u nekom trenutku zastanemo i pokupimo Artura Denta – ovo je toliko neobično u uverljivo, da mi se na momenat zaista čini kako smo se našli usred galaksije.
Nažalost, ubrzo stižemo na drugu stranu tunela. Kraj putovanja. Strmim pokretnim stepenicama vraćamo se na Zemlju.
iframe>
(Link za video vožnje kroz tunel koji ne umem da ubacim u post.)
A tamo, ista ona svetla velegrada koja sam maločas posmetarala s druge strane reke. Čiste ulice. Parkovi i drvoredi. Osmehnuti čuvari i policajci. Muzičari ispred nekog tržnog centra – sviraju dobar džez. Malo dalje, momci sa gitarama pevaju nešto od Bitlsa. Na jednom uglu dugačak red koji se brzo pomera. Prilazimo da vidimo o čemu je reč. Ljudi stoje između dve ograde čekajući na taksi vozila, koja dolaze jedno za drugim i odvoze ih. Red ljudi i kolona taksista – i svi zadovoljni: bez gužve, nervoze, dozivanja i zaustavljanja. Pitam se da li smo još uvek u Kini.
„Da sam doletela u Kinu preko neke turističke agencije i u sklopu ponude obišla taksijem ili turističkim autobusom znamenitosti Šangaja, prošetala uveče pored reke, vozila se gondolom ispod vode, bila u šopingu u nekom od trgovinskih centara, a potom, po manje-više sličnoj ruti svih turoperatera, letela ili autobusom se odvezla da posetim Peking, Zabranjeni grad i Kineski zid, pa iz prestonice opet avionom ili autobusom otišla u Šijan, da vidim nezaobilazne Terakota ratnike – moja slika Kine bila bi sasvim drugačija. Imala bih utisak da je zemlja veoma bogata, da se u njoj živi kao bilo gde u Evropi, da su ljudi otvoreni, srdačni i da svi govore engleski…“, kažem Vladi.
„A to nema mnogo veze sa stvarnom Kinom“, Vlada se slaže sa mnom.
Pričajući o tome, izlazimo na šetalište s ove strane reke. Sada su, nasuprot nama, one stare očuvane građevine iz prošlog i pretprošlog stoleća. Čini mi se da svetle sasvim drugačije nego kada smo ih gledali s one strane. Vadim fotoaparat, Vlada priprema svoj mobilni, kad – svetla se gase. Šta?! Pola zgrada potonulo je u mrak, a već narednog minuta i druga polovina se utopila u noć. Ma šta se dešava? Da nije nestalo struje?

Nije. Naziru se svetla iz stanova sa druge strane reke.
Vlada pogleda na sat – deset. I doseti se da je u to vreme verovatno „povečerje“ za gradska svetla. Smeje se u neverici. Već je svikao na nebrojene kineske nelogičnosti.
Ja pak ostajem zblanuta. Ne mogu da se otmem utisku da je reč o još jednoj manipulaciji kineskih vlastodržaca i moćnika. „Vreme vam je za spavanje, sutra je radni dan“, kao da poručuju. I drugo, još gore: „Bićete velegrad i metropola kada vam i koliko mi to dozvolimo.“
Igra, igra, igra

Vladina supruga Džuli obožava svoj posao. I decu. Kada se vrati iz škole, s vrata počinje da se igra sa Manom i Lukom. Igra ne prestaje ni za vreme večere. Naprotiv, tada kao da dobija najveći zamah: dečaci se utkruju ko će da bude glasniji i ko će zaokupiti više majčine pažnje. Mali Luka, kome je devet meseci, razvio je metodu kričanja koje je toliko prodorno i visoko, da je očito rođen za operskog pevača. Džuli i Vlada ga ne stišavaju. U njihovoj kući ton se nikada ne podiže. Ponekad samo opomenu Mana kada počne da „muči“ mlađeg brata.
I skoro sve raspoloživo vreme, roditelji posvećuju igri sa njima. Vlada ima za sebe tri sata ujutru, dok je Mano u vrtiću, a sve vreme posle toga provodi sa njim i Lukom. Igra, igra, igra. Oko šest dolazi mama i igra se nastavlja još veselija i zanimljivija. I tako do osam, kada deca idu u krevet. Nakon što ih okupaju i uspavaju, Džuli i Vlada imaju malo vremena za sebe.
Džuli ga obično provodi u pripremi nastave za sutradan, dok Vlada tada prošeta do lokalnog paba.
U internacionalnoj školi

Džuli je profesionalac i maksimalno je posvećena svom poslu. Internacionalne škole jesu veoma skupe, ali se nastava odvija u malim odelenjima, a u pristupu deci i nastavnom programu prate se najnovija pedagoško-psihološka saznanja. Između ostalog, ona govore i o potrebi unošenja inovacija u nastavu, pa Džuli pada na pamet ideja da budem gost u njenom razredu. Nastavno veće se složilo, ja sam odmah pristala i nakon višečasovne ozbiljne pripreme – izbor fotografija, crtanje rute, prepakiranje opreme koju ću poneti i pokazati im kako se koristi – bila sam spremna da stanem pred đake. Ponovo nakon petnaest godina – koliko ima otkako sam i sama prestala da predajem u školi.
Nije da nisam imala tremu. Oko sto dece iz nekoliko razreda, ušlo je bez galame u veliku salu gde sam na bini već bila postavila šator, izložila moj bicikl a u pozadini, na velikom video-bimu, stajala je mapa sa mojom dosadašnjom rutom.
Džuli me je predstavila i dala mi mikrofon. Nikada nisam „držala čas“ na engleskom. Hoće li me razumeti? Previše brzam a i nikako da pogodim dobru udaljenost od mikrofona.

Džuli preuzima kontrolu i pomaže mi. Staloženo i razložno, ponavlja moje reči kako bi me mališani dobro razumeli. A onda ih poziva da dignu ruke oni koji bi voleli da putuju ovako kao ja.
Skoro pola prisutnih diže ruku a među njima i jedna Džulina koleginica, crnkinja. Smejemo se i – led je probijen.
Deca mi sada postavljaju pitanja:

  • Koja zemlja vam se najviše dopala?
  • Šta jedete?
  • Šta radite kad vam je hladno?
  • Da li se bojite?
  • Šta radite kad vam se pokvari bicikl?
  • Koliko dugo će trajati vaš put?

Desetine pitanja i sva su pametna. (Nema glupih pitanja, ali neka su manje pametna od drugih.) Trudim se da im odgovorim što bolje mogu. Zaista mi je stalo. Osećam isti onaj entuzijazam koji sam imala dok sam predavala u školi, i zbog kog sam taj posao volela najviše od svih koje sam ikada radila. Učiti decu, vaspitavati ih, prenositi im svoje znanje, iskustvo, ljubav – jedan je od retkih poslova koji zaista ima smisla. Nema veće ni lepše negrade nego kad te nakon nekoliko godina, neko od te dece, tvojih bivših đaka, zaustavi na ulici i obesi ti se oko vrata kao da si mu rod najrođeniji. I podseti te na tvoje reči i neke savete, koji ti više i ne pamtiš.
I zato se trudim. Nastojim da ovoj deci prenesem ljubav prema putovanjima, prema drugim narodima i zemljama, da ih podstaknem da sanjaju i da slede svoje snove. Jer u životu nema ničeg važnijeg.
Vrtoglavica

Nismo bili planirali da damo po dvadeset evra da bismo se popeli na stoti sprat i sa Nebeskog mosta videli panoramu Šangaja. Desilo se da nas je taksi ostavio podno nje i da smo odozdo pokušali da sagledamo gde joj je vrh. Treba zabaciti glavu skoro pod pravim uglom u odnosu na vrat, da bi se on video sa zemlje. Pomalo bolno, ako imate spondilozu.
„Ne, nimalo nisam zainteresovana da platim toliko za pogled na prašumu nebodera“, rekla sam Vladi. Jer Šangaj se prostire na ogromnoj površini i s kraja na kraj grada ima oko sto dvadeset kilometara. To znači da se ni po najvedrijem danu, kao što je današnji, ne može dobaciti pogledom preko granice gde prestaje carstvo betona.
No tek da zadovoljimo radoznalost, popeli smo se na pedeseti sprat susedne građevine, na kome se nalazi restoran. Glumeći užurbane turiste koji nemaju vremena čak ni da popiju kafu (po ceni od pet evra, jer u nju je uračunat i pogled), zamolili smo za dozvolu da fotografišemo panoramu.
Kada smo se opet našli na zemlji, poveli smo ovakav razgovor:
JA: „A možda bismo mogli da odemo gore? Jeste da se bojim visine, ali onaj pogled je neverovatan, mogu zamisliti kako izgleda pedeset spratova više.“
VLADA: „I ja patim od vrtoglavice. Ali verovatno je to dobar način da se izlečim od nje.“
JA: „Da idemo?“
VLADA: „Ma idemo!“
I krenusmo. Odmah na stoti sprat i Nebeski most.
Stojimo u holu i čekamo lift. Na plafonu iznad naših glava digitalne brojke koje pokazuju na kom spratu se nalazi lift. Osim svetlosti što dolazi od njih, vlada gotovo mrkli mrak. Stojimo u grupi, između ograda, a sve oko nas neodoljivo podseća na atmosferu iz nekog SF filma. Kao da se spremamo da uđemo u svemirski brod. Svaka čast arhitektama koji su ovo zamislili.
Ulazimo u lift. Beščujan. Na plafonu se smenjuju spirale kao da nas hipnotišu. Gledam Vladu pa ostale u liftu. Svi su pomalo ubledeli, a neizvesnost i iščekivanje prikrivaju tankim osmesima. Zbog pritiska u ušima, otvaramo usta kao ribe na suvom.
Najzad, 100F. Vrata se otvaraju. Meki tepih i pokretne stepenice do Mosta.
Korak-dva pa stajemo kao ukopani. Majko moja! Sve je u staklu pa se čini kao da lebdimo na 492 metra od tla. Ne smemo da mrdnemo. Ruke mi se znoje. Vladi klecaju kolena.
No ljudi nas guraju napred. Mic po mic, strogo pazeći da koračamo iznad gvozdenih šipki, a ne nad ponorom, pređemo nekako na drugu stranu, do kraja Mosta.
Sad bi trebalo da fotografišemo. Ali bočna stakla su postavljena pod oštrim uglom, pa se više mi ogledamo u njima nego što vidimo panoramu. Ako hoćemo pogled, moramo da priđemo sasvim blizu. Vrtoglavica! Panika! Ja bezmalo puzim do stakla. Vlada se smeje iako se i sam pomera kao da je na ledu. A onda primetimo neko dete koje nas posmatra sa čuđenjem. Dečkić se oslonio na prozor dok ga roditelji fotografišu, i gleda nas. Shvativši kako izgledamo iz njegove perspektive, malo se ohrabrimo. Počinjemo da fotografišemo. U tom škljocanju, priči i smehu, skoro sasvim zaboravimo na naš strah od visine i opustimo se. U jednom trenutku samo primetim kako sasvim slobodno koračamo po sredini staklene „staze“, nad ponorom dubokim skoro petsto metara. I malo se lecnem, no uzbuđenje zbog neverovatne panorame, zbog toga što smo na drugoj najvišoj zgradi na svetu, zbog savladanog straha opet me preplavi. I sasvim mu se prepustim.
Jagoda na torti
Čen je prijatelj jednog od čitalaca mog bloga i donatora koji je „kupio“ veliki broj kilometara moje rute. Po zanimanju je slikar, a živi podučavajući strance kineskom i kaligrafiji. Putovao je mnogo a između ostalog, devedesetih je jedno vreme živeo u Beogradu. Govori srpski, obožava pihtije i sebe naziva Šumadincem.
Plan je bio da se Čenu javim odmah po dolasku u Šangaj, te da napravimo zajedničku žurku, što u čast mog dolaska, što da bismo proslavili rođendane koji nam oboma padaju u nevombru. No dani u Šangaju nekako su mi se izvukli, kliznuli su neprimetno, i tek sam pred polazak uspela da se organizujem i sretnem sa njim.
Našli smo se u kafeu malog tržnog centra odmah nakon spuštanja sa Nebeskog mosta. Čen je nas prepoznao i požurio nam u susret.
Visok, sredovečan Kinez koji više liči na Japanca. Priča kao navijen, engleski, srpski, kineski. Zrači srdačnošću i energijom. Jedan od onih likova koji plene od prvog trenutka, za kog u slengu postoji samo jedna reč – „genijalac“.
Čen je i biciklista. Pravi ture po okolini Šangaja, u prirodi. Kad ima vremena, kroz grad se vozi biciklom i voli da prijatelje pozove da upoznaju stari Šangaj sa bicikala. Zaista je šteta što mu se nisam ranije javila.
No važno je da smo se ipak sreli, da sam upoznala jednog Kineza sasvim drugačijeg od svih do sada. I možda i nije slučajno što je ispalo tako na brzinu i na kraju mog boravka u Šangaju — kao ona jagoda na torti od čokolade, voća i malo šarenih laža, kojom sam se sladila prethodnih deset dana.
Fotografije Šangaja

Tema ima 10 komenara.

  • Poslala/poslao: Toške | Objavljeno: 20.12.2012 10:34
    Mnogo mi se dopada tvojr razmišljanje "I sada, tačno godinu dana kasnije, evo me na krajnjem istoku, na obali Pacifika. Gledano u brojkama – negde na drugoj trećini puta do ostvarenja mog sna, no zapravo ko zna dokle sam zaista stigla: možda je ovo još uvek početak, ili sam pak sasvim blizu neplaniranom kraju? Ne znam i ne želim da znam. Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem je da nastavljam."
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.12.2012 17:30
      Toske, drago mi je, to je jedini nacin na koji mozes da maksimalno uzivas na ovakvom putovanju. Barem se meni tako cini.
  • Poslala/poslao: Aleksandar | Objavljeno: 20.12.2012 15:09
    Koliko sreće mi ti donosiš, nisi ni svesna Mogu li unapred da poručim knjigu (ako je budeš napisala, a nadam se da hoćeš)? :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.12.2012 17:30
      Aleksandre, kako ako je budme napisala? Napisacu najamnje jednu podeblju ako ne i nekoliko, nista se ne brini :)
  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 20.12.2012 21:47
    Covece! Sve ovo sto si dozivela pedalajuci planetom malo je za deset zivota! A gde je jos ostatak sveta?!? Odoh sad na lagano, drigo citanje. Pozdrav - Voja
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.12.2012 17:31
      Vojo, a meni nikad dosta :)
  • Poslala/poslao: Nenad | Objavljeno: 23.12.2012 18:33
    Pa, lepo. Trebalo je videti i to, drugo, lice Kine. Lepa ti je nova mapa sa crveno-plavom rutom! Sator iz daljine dobro izgleda, nadam se da si to nekako resila? Jer kad jedna sipka pukne, to nastavlja posle da puca (kao domino-efekt).
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.12.2012 17:32
      Hvala, nenade. Sator smao iygled aok iy daljine, tj. pravi se da mu nije nista :)
  • Poslala/poslao: petar petrovic | Objavljeno: 28.12.2012 10:13
    SREĆNA NOVA GODINA Želim vam da budete zdravi, da nastavite da pisete interesantne tekstove i da 2013. bude godina objavljivanja vaše nove knjige
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2012 16:34
      Hvala, Petre! Svako dobro i vama u 2013!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *