Sva čuda Junana
16. novembar-17.decembar 2012.
Grad večitog proleća
*
Kunming, prestonoca Junana, najjužnije i po mnogima najlepše kineske provincije. Stižem u rano jutro, vozom iz Šangaja.
Dočekuje me sunce. Nema ni devet a već me je toliko ugrejalo da mi je vruće u jednoj majici. Ovaj grad zovu i „Gradom večitog proleća“.
Ulice Kunminga su čiste i umivene. I široke, kao uostalom u svim kineskim gradovima. Krajnja desna traka u oba smera odvojena je ogradom od ostalih i namenjena je samo za dvotočkaše. Na svakoj raskrsnici i semaforu, kretanje njome reguliše poseban saobraćajac ili saobraćajka. U jednoj ruci crvena zastavica, a drugom podiže i spušta improvizovanu rampu – najčešće dugačku motku sa istom takvom zastavicom na vrhu. Lepo je za videti a još je lepše biti deo kolone bicikala i motora svih vrsta.
Jutra u kineskim gradovima počinju – vežbanjem. Gimnastika se radi na trgovima, u parkovima, a nekad i na ulicama. Vežbaju mahom žene i to starije, pa one mlađe i tek poneki muškarac. Nekad imaju muziku sa kasetofona i instruktorku koja im daje ritam i pokazuje pokrete. Nekad pak nemaju. Ume da bude i više grupa jedna uz drugu. Razlikuju se po tome što u jednima vežbači(ce) imaju maramu u ruci ili neki štap ili reket za badminton, a u drugima nešto drugo ili ništa.
No prvi put u Kunmingu vidim toliko ljudi napolju. I prvi put mnoge od tih grupa ne vežbaju nego plešu. Naprave centar kruga od ličnih stvari, među kojima su i bicikli kojima su se tu dovezli, i onda idu ukrug, dok neko svira u mali žičani instrument.
Među njima, najbrojniji su Nakhi – narod koji potiče od nomadskih Kijanga, koji su naseljavali tibetanski plato još u preistorijsko vreme. Prepoznajem ih po njihovim etno-nošnjama: žene su u teget i ljubičastim tunikama i haljecima, nose ljupke plave kačkete a preko leđa su im prebačeni kao neki mali ogrtali, koji se vezuju spreda, poput ukrštenih tregera. To su u stvari uprtnjaci u koje se može smestiti sve i svašta: od beba do drva za ogrev. Odeća Nakhi muškaraca je u istim tradicionalnim bojama, samo je drugačije stilizovana. Čitala sam o tome a sada se i uveravam svojim očima da Nakhi ljudi ne mogu da žive bez pesme i igre. U Junanu oni čine skoro polovinu svih stanovnika.
*
Smeštena sam u omladinskom hostelu. Četiri i po evra zajednička soba. Sve je podnošljivo osim prespore WiFi konekcije. Ni u jednom kineskom hostelu bežični internet nije dobar. Razlog za dodatno nerviranje zbog ionako problematičnog inetrneta.
Skoro ceo dan gušterišem se na terasi, na suncu. Moram da čekam sedam dana na poslednji produžetak moje vize, iako zvanična informacija glasi pet radnih dana. Ali Kinezi čudno računaju vreme, jer tvrde da od ponedeljka, kada sam predala molbu, ima pet radnih dana do sledećeg ponedeljka, kad ću moći da podignem novu vizu.
Dok budem čekala, planiram da napravim krug oko jezera i vratim se u nedelju uveče. Na informacionom pultu hostela videla sam prospekte za posetu „Carstvu patuljaka“, neobičnom gradu patuljastih ljudi. Ali nigde nisam našla objašnjenje kako do tamo tačno stići, sem da je u blizini jezera. Ni moja pretraga interneta nije pomogla, jer sam odustala nakon višečasovnog čekanja da se Gugl otvori. Vlada ga ponovo intezivno ometa jer se neki monah na Tibetu zapalio u znak protesta zbog vojne prisile.
Snežana i sedam(deset) patuljaka
*
Prvi krug oko jezera uzima mi dva dana, košta me mnogo nerviranja i na kraju ne uspevam da pronađem Kraljevstvo patuljaka. Vraćam se u Kunming, uz pomoć trikova umolim da me puste u internet kafe i nalazim tačno uputstvo kako se tamo stiže. Štampam mapu i narednog jutra ponovo krećem.
Na jednom mestu nalaze se tri stvari koje mi se čine veoma zanimljivima: izložba orijaškog korenja drveća, najveći svetski ekološki park leptirova i Kraljevstvo patuljaka.
Začudo, prvo je besplatno iako mi čuvar na ulazu brani da fotografišem.
Zašto?, bunim se. Razumem kada zabrana postoji u hramovima gde su freske i gde fleš može da ošteti osetljivu i vekovima staru prirodnu boju, ali šta ovde mogu da oštetim i to usred bela dana? No on se samo smeje.
Vezujem bicikl i odlazim na brdo s kojeg imam odličan pogled na ogromni koren koji mi nije dao da fotografišem. Čuvar me odozdo posmatra. Pravim nekoliko fotografija i silazim.
Odjednom, pokazuje mi da slobodno prođem, sa sve fotoaparatom.
Ti mene zavitlavaš, je l’ da?
Ne mogu da verujem, ali protrčavam pre nego što se predomisli.
*
Nemam pojma šta je ovo što gledam pred sobom. Liči na koren čudovišno velikog stabla, ali je nemoguće da je tako nešto raslo iz zemlje – visine je preko deset metara a širine možda i veće. Ako je to bilo ispod tla, onda je ono nad njim moralo rasti do sto metara ili više. Nemoguće.
Ponovo iščitavam mali flajer koji sam našla u hostelu, ali tamo ni reči o tome, samo fotografija korena i poziv da se mesto poseti.
Kasnije, u još temeljnijoj pretrazi na internetu, uspeću da nađem samo to da je koren „manmade“. Pa dobro, i to je nešto – laknulo mi je kad znam da nije bilo takvih džinovskih stabala.
Spuštam se u dolinu pa strmom, veoma strmom uzbrdicom – no srećom kratkom – do ulaza u carstvo leptirova. I Kraljevstvo patuljaka – jer za oba mesta plaća se jedna ulaznica. Cena: deset evra, što i nije previše u poređenju s ostalim kineskim ulaznicama a i s obzirom na egzotiku onoga što se dobija za taj novac.
Plaćam, i ulazim.
*
Ne volim ZOO vrtove, ne volim zatvore, ne volim kaveze, ne volim neslobodu bilo koje vrste. A ne znam kako sam zamišljala da čuvaju hiljade vrsta leptirova, ali od pogleda na prvi boks u kome su se siroti insekti zalepili za staklo, a posetioci ih posmatraju spolja i fotografišu dok tužno šire krila, stresla sam se i okrenula ukrug te nazad. Ne, ne želim da gledam nemoćno batrganje tih malih stvorenja koja svoj ionako prekratki život moraju da provedu u staklenim kavezima.
Idem među patuljke.
*
Imperija patuljaka je zapravo zvanično ime ovog grada, koji je uvršten na listu deset nabizarnijih gradova u svetu. Osnovan je pre šest godina na inicijativu kompanije koja je kupila ogromnu površinu zemlje četrdeset kilometara jugozapadno od Kunminga i uložila velika sredstva da na njoj napravi turistički atraktivne parkove – leptirova i patuljaka.
Potonje je zamišljeno kao mesto na kome žive i rade ljudi koji su iz bilo kog razloga ostali patuljastog rasta, a limit je metar i trideset centimetara visine. Za njih su ovde izgrađene kuće u obliku pečuraka koje su okrečene u pastelne boje, pa neodoljivo podsećaju na kućice u bojanicama ili na ilustracije u bajkama. Patuljasti ljudi u njima stvarno žive.
Stajem kraj ulaza u jednu od njih – vrata mi ne dosežu ni do ramena. Virim unutra i vidim jednog ne-patuljka koji sedi za stolom sa dva patuljka. Male stepenice, uske i niske, vode na gornji sprat na kome je terasa. Shvatam arhitekturu ovih pečuraka: u stabljiku je smešten parter, a pod kapom je spavaća soba. Simpatično, kada bi reč bila o lutkama. No nisam sigurna da ovi ljudi, ma koliko bili mali, imaju dovoljno komfora u njima.
Šetam kroz „grad“, zapravo naselje od otprilike trideset kuća, u kojima živi sedamdeset-osamdeset patuljaka. Oni su napolju i poziraju jednoj organizovanoj grupi turista. Svi su odeveni u srednjovekovne kostime, počev od „kralja“, koji ima zlatni plašt, zlatnu krunu i štap, preko „princeze“ u kostimu pahuljice, do vitezova i štitonoša sa šlemovima, oklopima i mačevima.
Pokušavam da i ja fotografišem, ali zabranjuju mi. Fotografije sme da pravi samo zadužena osoba, ne-patuljak, i posle ih, valjda, prodaje, šta li? Štagod, jednu ipak usnimim kradom.
A onda se povučem dole, podno grada, gde je postavljena velika bina i tribine.
*
Šetam između klupa i čekam. Patuljci su se uzmuvali pripremajući se za nastup — šou za posetioce. Ovo mesto je ozbiljan poslovni poduhvat i dva nastupa dnevno deo su ugovora koji su potpisali sa ovdašnjim menadžmentom. Zauzvrat imaju bespatan smeštaj i hranu.
U šou ne učestvuju samo oni koji rade u prodavnici iz koje sam brže izašla nego što sam ušla jer su cene tri do četiri puta veće nego bilo gde u Kini. Baš su preterali.
Gomila turista polako dolazi odnekud iza bina i zauzima mesta. Još neko vreme se ne dešava ništa osim što nekoliko kostimiranih patuljaka protrči nervozno ispod bine ili preko stepenica iznad nje. A onda se iz moćnih zvučnika prolomi tehno muzika, parajući bubne opne. Odozgo, iz grada patuljaka, jedan za drugim počeše da dolaze njegovi stanovnici. Svi kostimirani. Zauzimaju mesta na stepenicama velikih bina, koje izgledaju još veće zbog njihovog rasta. Ne plešu, ne miču se, kao da su se okamenili. Odlična koreografija. A muzika je sve glasnija, sve bržeg ritma. Približava se kulminacija i kraj numere, a u trenutku kada se pesma završava, odnekud se na bini stvore voditelji šoua – muškarac i žena. Patuljci, dakako. Ona u crvenoj večernjoj haljini, on u odelu.
Predstavljanje, priča, najave. Ništa ne razumem, ali sudeći po reakciji publike, nestrpljenje je sve veće. Tek koliko da tenzija još malo naraste, muzika opet krene i patuljci na tribinama naprave nekoliko plesnih pokreta. Voditelji im se pridruže, Svi zajedno plešu i pevaju pesmu u kojoj često sklapaju ruke u molitvi. Delovalo bi dirljivo i bez celog tog cirkusa, da su se samo poređali na bini i pomolili.
*
I najzad – šou!
Prvi nastupa pevač u belom odelu. Veoma je nizak, niži od većine svojih sugrađana. U ranim četrdesetim, rekla bih, mada je to teško odrediti kad neko ima telo trogodišnjeg dečaka i nesrazmerno veliku glavu odrasle osobe. (Neminovno, prisećam se Oskara Gintera Grasa i pitam se kako li bi taj roman izgledao da je pisac mogao da vidi i uputi svog junaka na ovakvo jedno mesto.)
Pevač uzima mikrofon u ruke, počinje da peva prvi stih pesme i ja kao omađijana prolazim sasvim napred, i sedam na beton ispred bine.
Ne, nije to samo njegov glas, dubok i muževan. To je nešto u načinu na koji peva o tugi, jadu, muci i nesreći jednog patuljka. Iako ne razumem ni reč kineskog, njegova pesma me toliko potresa da počinjem da plačem. Suze mi se slivaju ispod naočara za sunce, najpre jedna za drugom, a onda se pretvaraju u bujicu koju ne mogu da zaustavim. Ridam sasvim otvoreno, ali ne hajem za to šta će ko reći.
Razmišljam o tome kako je strašno biti rođen sa takvom genetskom greškom, ili zbog nečega prestati rasti u detinjstvu. Šta je sudbina takvih ljudi? Da rade u cirkusu, kao što je većina ovih patuljaka i činila pre nastanka ovog mesta. Jer njima je veoma teško da nađu bilo kakav drugi posao. A šta je sa ljubavlju, sa nalaženjem srodne duše, druge polovine? Gde nju sresti? Koliko je samo njihov izbor sužen!
Čitala sam da su mnogi zapadni mediji i brojne organizacije za zaštitu ljudskih prava napadale postojanje ovakvog grada i zajednice patuljaka, nazivajući ih živim cirkusom. Možda su u pravu, ali šta bi ovim ljudima mogli da ponude kao „dostojanstvenu“ (šta god to značilo) zamenu? Od čega da žive? Kako da se upoznaju i budu sa sebi sličnima?
Ako pesma pevača u belom odelu i ne govori o svemu tome, on u nju unosi sve svoje najjače emocije, svoje teško iskustvo drugačije, „obeležene“ osobe. Svi to osećaju. Pored bine, nedaleko od mesta gde sam sela i s kojeg ne mogu da se maknem prikovana za tlo, u invalidskim kolicima sedi jedan patuljak i prodaje veštačke cvetove – pravljene rukama drugih patuljaka od žice i krpica. I ljudi počinju da mu prilaze, kupuju cvetove, penju se na binu i poklanjaju ih pevaču. Mnogi vode decu za ruku i njima daju da mu predaju dar, rukuju se s njim i fotografišu. Jedan za drugim, sve više ljudi, dok na kraju gotovo ne nestane svih cvetova a pevač završi sa buketom u rukama.
Teško uzdišem, dok mi se sve muti pred očima a u grudima me guši. Srećom, pesma se završava i mali čovek u belom odelu odlazi sa bine praćen dugim, snažnim aplauzom.
*
Plesne tačke smenjuju se jedna za drugom, a onda – kratka pauza i tačka sa akrobatom na žici. Ne-patuljak, sa štapom pomoću kojeg održava ravnotežu, protrčava iznad naših glava usput radeći špage, stojeći na jednoj nozi, viseći okačen samo o stopala. Srce mi je u petama dok ga posmatram, jer ispod žice nema nikakve mreže. Strah i uzbuđenje. I neminovno pitanje: Da li će stići u komadu do kraja kanapa? Šta ako tresne ovde nasred tribina? I koliko se uopšte to često dešava u svetu hodača po žici? Da li većina završi karijeru zbog starosti ili…?
Uh, dobro je. Ovaj je za sada pretekao.
Aplauz za njim još nije utihnuo, kada na binu izlazi grupa od nekoliko žena i devojaka u kostimima anđela sa krilima. Jasna mi je ideja koreografa ali slika patuljaste žene sa „O“ nogama deluje mi kao ružna, neukusna karikatura. Ne mogu više da gledam. Nemam stomak za sve ovo.
Ustajem i udaljavam se sasvim polako, da niko ne primeti.
Izvinite, patuljci, očito sam pobrkala bajke i stvarnost.
U Zemlji Nakhi ljudi
*
Više nemam želju da posetim i obiđem bilo šta u Kini – dovoljno sam videla prethodna dva meseca. Sve što mi sada treba jeste priroda. I čim u ponedeljak dobijem novu vizu, sedam na voz i krećem put Lijanža. Plan je da odatle napravim tronedeljnu turu (ukrali su mi nedelju dana prilikom produžavanja vize, računajući za početak važenja nove dan kada sma podnela molbu), vozeći najpre na sever, do same granice sa Tibetom, a onda polukrug pa put juga i Laosa, a sve uz granicu sa Mjanmarom. Ruta ima otprilike hiljadu kilometara i biće veoma zahtevna. Ali odmorila sam se u Šangaju i Kunmingu i osećam da sam ponovo puna snage.
*
Stižem u zoru. Prvi utisci su: velika visina i oštra zima. Večito snežni vrhovi pomaljaju se kroz izmaglicu koja se rastače na sve jačoj dnevnoj svetlosti.
Reže ledeni dah. Oblačim drugi i treći sloj odeće, stavljam dve kape i ušuškavam se kao da idem na Tibet. U stvari i idem, jer ovdašnje planine su u podnožj..u „Krova sveta“. Strah me je i da pomislim na kampovanje po ovoj ciči. Ovde sam na dve hiljade metara, a nameravam da se popnem na tri plus, koliko ima Šangri-la, ili „Sunce i mesec u srcu“, što njeno ime znači u prevodu sa tibetanskog. Jedan britanski pisac je 1939. otkrio ovu planinu nekineskom delu sveta, zauvek je obavivši oreolom mistike i nezemaljske lepote. Toliko nestvarne, da je teško poverovati da na Zemlji postoji takvo mesto. Nazvao ga je „Eden u snu“. Hipotermičkom, verovatno – ne odolim da se u sebi ne našalim.
*
Svi putevi u Lijanžu vode zapravo dva kilometara dalje od grada, u drevnu Bajišu — prestonicu Nakhi naroda još od preistorijskog doba. Na južnom kraku Puta svile, poznatom i kao Drevni put čajnih konja — koji je počinjao u Mjanmaru i vodio preko županije Šangri-la i Tibeta kroz Nepal i Indiju u nekadašnju Persiju i Mesopotamiju, pa na Sredozemno more – Bajiša je bila centar u kome su se vekovima zbirala luksuzna roba i velika bogatstva. Danas se grad nalazi na listi Uneskove kulturne baštine a poznat je i u svetu arhitekture, po svojim rešenjima vodenih puteva – zapravo sisetemu kanala duž ulica – i brojnim mostovima duž njih. Ne mogu da se otmem utisku da se Bajiša zapravo nalazi na nekom ostrvu koje je ispresecano malim rekama.
U njima, ovdašnji Kinezi peru odeću, posuđe, održavaju ličnu higijenu. Nema veze što su ulice prepune turista, što su sve kuće pretvorene u restorane, prodavnice, hostele i što je sve prilično skupo i sjajno – ovi se ponašaju baš kao kod kuće (gde i jesu). No ono što začuđuje je da voda uprkos tome ostaje veoma čista.
*
Na ulazu u epicentar Starog grada Lijanža, za čiji obilazak treba platiti dvadeset evra, Nakhi rade jutarnje vežbe uz svoju etno-muziku. Svi su u tradicionalnim nošnjama pa deluje kao da izvode plesnu tačku za publiku.
Tu su i mali čajni konji, čisti i otimareni, na kojimsa se može obilaziti grad. Ne pitam njihove vlasnike za cenu, ali sigurna sam da nije niska.
Šetam, zagledam, penjem se do najviše ulice – pošto grad počiva na brdu – i odozgo fotografišem ljupke kineske krovove. Pa opet silazim dole, do ogromnog vodeničkog točka i mosta novijeg datuma, na kome devojke u živopisnoj nošnji poziraju turistima i sa njima (za pet evra po fotografiji).
Uskoro mi bude dosta pa zapedalam van grada.
*
Vozim na sever, rutom koju sam našla na internetu, a koja vodi preko obronaka Jilong snežne planine, pored Venhai jezera, pa kroz mnoga sela da bi se uključila na magistralni put dvadeset kilometara pre mesta Ćatou. Odatle počinje pešačka ruta kroz Dolinu propetog tigra, nadaleko poznatu mešu trekerima. Planirala sam da negde ostavim bicikl i bisage na dva dana, koliko najmanje traje pešačenje, i da planinarim sa dvoje Slovenaca koje sam srela u Kunmingu. Bila bi to lepa promena.
No, za početak, treba se popeti na tri hiljade i dvesta metara nadmorske visine, na koliko se nalazi prevoj Jilonga.
Prilično je strmo, pa pedalam sporije od pet kilometara na sat. Put je dobar, asfaltni, a vozila skoro i da nema. Nema mnogo ni ljudi – tek poneka Nakhi žena natovarena granama za ogrev koje je prikupila u šumi.
*
Skrećem s rute prema selu Julong, poznatom po muralima na hramovima. To je jedna od retkih atrakcija koje još uvek nisam videla u Kini. Vezujem bicikl za ogradu i fotografišem ulaz u ograđeni prostor, gde su na jednom zidu piktogrami Nakhi pisma. Već sam videla ovakve crteže u Lijanžu ali ovi su novijeg datuma i veoma ilustrativni, tako da nemam nedoumica oko značenja mnogih od njih: Dođi na kafu, Spremamo obed, Volimo se, Trudna sam… – neko vreme zabavljam se „čitajući“ ih.
Onda krenem unutra. Na tabli pored naplatne kućice uočim cenu od četrdeset juana (pedeset centi) i obradujem se. Pružam novčanicu muškarcu koji upravo ruča, ali on mi pokazuje da nije dovoljno. Kako? Zar ne piše ovde toliko?
160 juana (dvadeset evra), odgovori na solidnom engleskom.
Ali ovde piše 40!
To je cena koja se plaća dodatno, kada se uđe unutra, ako neko želi da poseti i vidikovac s pogledom na Snežnu planinu.
Ma da vam ne bih plaćala još i pogled?! Stvarno nema smisla. Žao mi je što ne umem da prevedem na engleski onu našu izreku koja savršeno opisuje ovakvu politiku kineskog ministarstva za turizam – našli pa zašli.
Demonstrativno se okrećem i odlazim. Natrag na moju rutu pa na vrh prevoja, po pregršte besplatnih pogleda.
*
Skoro sama na putu. Krivine se uvijaju poput zmija, uvek s jedne strane otvarajući pogled na Snežnu planinu, koja, mic po mic, postaje sve bliža – i sve niža. S druge strane pogled se menja: čas je otvoren i puca na dolinu, na sela u podnožju koja su se zbila oko puta i prate ga sve tamo do Bajiše, čas je zatvoren šumom ili se pruža po zaravnima na kojima je iznikla poneka kuća ili budistički hram.
Nakon nekoliko sati stižem do vrha. Sledi vrtoglavi spust do velike zaravni, nasred koje je malo jezero. Odatle se put račva levo i desno, pa stajem na jednoj krivini da upitam trojicu momaka na motorbajkovima kuda da pođem. Ne razumeju šta ih pitam i ne govore engleski, ali jedan od njih poziva prijatelja koji je dole, kraj jezera. Potom mi pokazuje da krenem za njim – njegov drug će moći da mi pomogne.
Mladić koji neodoljivo podseća na Latino Amerikanca govori engleski dovoljno dobro da razume šta ga pitam. Kada me sasluša, povede me preko stepske zaravni do prve kuće u selu nedaleko odatle. Na jeziku za koji pretpostavljam da je Nakhi pita grupu ljudi koji sede u dvorištu da li je moguće proći putem koji pokazuje moja ruta, kao i kuda on vodi.
Primećujem nešto što sam i ranije opazila u Kini: ne obraća se muškarcu koji mu čak je bio najbliži, nego ženi. U većini zemalja kroz koje sam prošla, čak i evropskih, u ovakvim situacijama uvek bi prvo upitali muškarce, ne zbog seksizma, već zato što se odnekud podrazumeva da žene manje poznaju puteve i putne pravce. Ovde pak to nije slučaj. Skoro svaki put, u situaciji kada bih zastala pred mešovitom grupom ljudi i tražila da mi pomognu, odgovorila bi mi žena. Do susreta sa ovim mladićem, mislila sam da je to zato što sam i ja žena, no, sad je očito da sam bila u zabludi. Ostatak matrijarhatskog poštovanja, možda?
Šta god bilo, tek, žena potvrđuje da put postoji i da je samo jedan te da ne moram da se brinem oko toga gde treba skrenuti.
Odlično! Veliko hvala! Pozdravljam se sa mladićem i krećem zemljanom stazom, da se priključim na put koji je žena pokazala.
*
Uskoro stižem na vrh prevoja. Pogled na drugu stranu planine, na dolinu i reku ispod nje. Radujem se jer sad sledi spust, makar bio i po zemljanom putu. No malo me brine raskrsnica na kojoj put što se odvaja levo vodi na obronak susednog brda i onda paralelno ide s rekom i putem na ovom brdu, na kome biram da ostanem. Moja mapa nije dovoljno precizna a latinični nazivi sela nisu mi od koristi kod ovdašnjih stanovnika koji jedva sriču i kineska slova.
Tako se nakon skoro dvadeset kilometara spusta dešava da se nađem u ćorsokaku. Preda mnom nema više nikakvog puta. Nema čak ni staze. Ničega.
Ljudi koje sam prethodno pitala za selo, čije sam ime, verujem, umela dobro da izgovorim, uprono su odmahivali rukom i govorili: „Nejo! Nejo!“, što znači: „Nema!“
Čega to, do đavola, nema? Sela? Puta? Ili ni jednog ni drugog?
Smeh. Uvek taj kineski smeh.
A ja izgubljena, nemam-pojma-gde.
Jedan seljak pokazao mi je da krenem nizbrdo, niz strmu i kamenitu padinu brda, do kanjona reke, gde bi valjda trebalo da je put. Nisam ga poslušala verujući da neka staza mora postojati, jer na mapi je ucrtana.
Potom su mi i u jednoj kući, na kojoj su majstori opravljali krov, pokazali da moram tuda ili da se vratim natrag – pretpostavljam do one raskrsnice, što je skoro dvadeset kilometara uzbrdo zemljanim putem.
Na kraju mi je, ispred jedne kuće gde su klali brava, devojka koja pomalo govori engleski objasnila da ću morati tim off-roadom u kanjon, pa tamo da nađem put koji vodi do narednog sela.
Došlo mi je da vrisnem od muke. Ali, htela sam avanturu, zar ne.
*
Nikada nisam gurala ovako natovaren bicikl niz ovakvu strminu, pa još kamenitu. Škripe kočnice koje stiskam do bola, odskaču točkovi i bisage se jedva drže prikačene za nosače, a ja se besomučno samopovređujem udarajući cevanice o pedale i pokušavajući da zadržim četrdeset kila bicikla i stvari da se ne skotrljaju u ponor. Od pogleda unazad, naviše, i pomisli da ću možda morati da se vratim ukoliko se budem izgubila, prosto se ježim. Ne, nema boga da bih pošla nazad. Pa ovoliki nagib bio bi ozbiljan zalogaj i za planinara u dobroj kondiciji, koji nosi samo ruksas. Neću ni da razmišljam o vraćanju. Nego da pazim da se ne povredim ozbiljnije, jer ovo je idealan teren da postaradaju skočni zglobovi i kolena. I da ne izgubim ovu koziju stazu koju sam najzad razabrala kroz žbunje.
Taman se malo priviknem i prilagodim, kad preda mnom – reka. Brza, planinska, ledena, a dovoljno široka i duboka da se ne može pregaziti. A ne mogu ni preko uskog klizavog balvana. Šta sada?
Razmišljam i proučavam reku, pa balvan. Pa opet vodu i „most“, jedini koji imam. A onda odlučim da pokušam sa kamenovima koje ću naslagati na mestu koje mi se učini zgodnim za gaz.
Nije loše. A sad: dve po dve bisage, potom ruksak sa šatorom i bicikl. Bojim se samo da ne upadnem u vodu, jer su mi noge, u zdravstvenom smislu, slaba tačka. Svaki put kada bih se okvasila u nekoj planinskoj reci, makar i usred leta, navukla bih ozbiljnu upalu jajnika praćenu groznicom. Poslednji put to mi se desilo na Isik-Kulu u Kirgiziji, pre tri meseca. Zato sam veoma oprezna.
Ali đavola! Sve je tako klizavo, moje bisage su preteške, reka prebrza, kameni prelaz nestabilan – i ja s obe noge završavam u vodi. Cipele možda i ne propuštaju, ne dok ih ne potopim. Opsujem naglas. Samo mi treba da se i u Kini razbolim!
Izvlačim se iz vode, pakujem teret na bicikl i besno nastavljam da guram.
Ne napravim ni dvesta metara, kad, opet reka. I balvan. Tri balvana zapravo. Ovog puta ne pomišljam da napravim gaz. Testiram ideju koja mi je jedina pala na pamet: da pređem sedeći na drvetima tako što ću se pomerati napred na stražnjici. Probam da prenesem prvu bisagu – i uspevam. Vraćam se po sledeću, pa onu sledeću… i tako pet puta. Na kraju, red je na bicikl. Njega spustim sa druge strane balvana u reku i guram ga jednom rukom dok se pomeram napred. Uspešno! I nisam se ponovo smočila.
No radost mi kratko traje, jer kroz desetak minuta iznova moram da pređem na drugu obalu. Koliko puta više?! Još samo tri, saznaću uskoro.
*
Negde kod pretposlednjeg prelaska, začujem glas živa čoveka iza mene. Okrenem se, a seljak sa magarcem, kome s obe strane leđa vise prazne bisage od pruća, traži da se sklonim sa preuske staze kako bi oni prošli. Pre nego što ga poslušam, upitam ga za put do mesta čije ime umem da izgovorim.
Dvesta juana (dvadeset pet evra), kaže seljak.
Molim?!
Pokazaću ti put za dvesta juana.
Ne mogu da verujem! Šta bi bilo da sam povređena i da nemam novac? Ostavio bi me da skapam, sigurno. Da ne govorim o tome da u ovim nedođijama on može da živi mesec dana od dvesta juana. I o tome da se selo vidi na par kilometara ispred nas.
Nemam toliko, objašnjavam i pokazujem novčanik. Nudim mu sto.
Jedva pristaje. Ali traži novac unapred.
A, to neće moći! Prvo me odvedi! Ja tebi ne mogu da pobegnem, a ti meni očas možeš!
Buni se, ali na kraju bude po mome. Kreće ispred mene i ne pomišljajući da mi pomogne i možda natovari magarca. A i prebrzo idu, te ih jedva pratim. Pada mi ruksak koji nisam dobro pričvrstila gurtnama, pa zaostajem da ga podignem i namestim. Potom mi se otkačinje jedna bisaga te opet moram da stanem i fiksiram je. A seljak poodmakao.
Dozivam ga i mašem mu da stane. Ali se on ne obazire.
Ma da se nosiš, znaš! Ne treba mi tvoja pomoć!
Nekako izbijam na zemljanu stazu i uskoro na put. Nalazim i selo čije ime umem da izgovorim i u njemu malu radnju. Stajem da ručam i popijem pivo. A onda opet uzbrdo, no sada šljunkovitim putem koji mi se čini kao autoput u odnosu na ono kuda sam prošla.
Stižem do vrha brda s kojeg u dnu doline vidim asfaltni, magistralni put, i grad. Odahnem. Mojim mukama je kraj.
Kad maler potera
*
Ali đavola. Ujutru, kad nakon spusta pokušam da zapedalam i promenim brzinu menjača, začujem samo uporno „krank“; „krank“; „krank“. Menjač ne radi. Silazim i zagledam. Jedan točkić polomljen, sa drugog otpali zavrtnji. Ipak, mogla bih nešto da improvizujem (praveći single speed) dok ne stignem do grada. Srećom, te imam sav potreban alat – opremila sam se u Šangaju. Tražim torbu u kojoj ga nosim u ruksaku, kako bi mi uvek bio nadohvat ruke. Nema ga. Nemoguće! Tražim ponovo. Skidam ruksak, otvaram ga, vadim sve stvari iz njega. Ali torbe s alatom nema. Sigurno mi je ispala onda kada se ruksak prevrnuo. Agrrr!
Sve što bih mogla da uradim, sada je uzalud. Potpuno sam bespomoćna.
Nema mi druge nego da guram bicikl do grada. Molim se Bogu da ima neki servis gde ću moći da ovo sredim.
Obilazim grad. Zaustavljam motoriste, dostavljače, ljude na ulici, objašnjavam im šta tražim, pokazujem lanac mog bicikla koji tužno visi skoro do zemlje, a oni me šalju levo, pa desno, jedni napred, drugi nazad. Usrdno pratim sve instrukcije, prečešljavam grad tri puta, ali nema nijednog servisa.
Sve što uspevam da nađem je neki kineski no-name menjač za dvadeset juana (deset centi!). Barem nešto, mislim se. Sad samo da nađem nekoga ko zna da zameni menjač. Ili ko bi barem pokušao.
Kako da ne, Kinezi se sve ubiše od želje da pomognu.
No, iznenđenja su moguća, čak i ovde. Zaustaviviši trojicu momaka, koji su šetali ulicom u kućnim patofnama, toliko sam usrdno molila da mi pomognu, čak sam i ruke sklopila moleći ih, da na kraju spremno krenuše sa mnom da nađemo majstora. Ali uspevamo da nađemo samo dobrovoljca koji je spreman da pokuša da postavi drugi menjač, mada to nikada nije radio. Okej, daj šta daš.
I on zaista daje sve od sebe a nas četvoro i još pola grada koje se u mešuvremeno okupilo, zdušno pomažemo savetima, pridržavamo, trčkaramo po alat u radnju na drugoj strani ulice. Jedino što ne znamo je da se taj tip menjača, kakav se koristi samo na starim biciklima lošeg kvaliteta, ne postavlja na isto mesto gde i „normalni“ menjači, već na drugo i pod drugim uglom. No, posao izgleda solidno obavljen, jer sad imam čak tri brzine (ostale preskaču, ali to sam i očekivala jer bi sad trebalo naštelovati ručice menjača). Plaćam sam petnaest evra i hoću da odem, ali momci me zadržavaju. Jedini među njima koji zna par reči engleskog poziva me na ručak.
Ručak? Na koji me poziva Kinez? Ma da ja to ne sanjam?
Naravno, prihvatam.
*
Do Ćatoa mi je ostalo nešto manje od dvadeset kilometara i to mahom po ravnom ili blago zatalasanom asfaltnom putu. Planirala sam da po dolasku nađem neku jeftinu sobu i gde bih mogla da ostavim bicikl i stvari na dva dana, a potom da pošaljem poruku Slovencima koji ujutru stižu.
No, ispostavilo se da u gradu nema internet kafea, gostinske kuće sa bežičnom konekcijom nalaze se na treking stazi a ove u gradu em nemaju internet, em je smeštaj papreno skup (deset evra zajednička soba), dok bi me čuvanje stvari koštalo dnevno pet evra po torbi (a ja ih imam četiri jer bih ruksak nosila sa sobom), plus pet za bicikl. Ulaz u nacionalni park kroz koji vodi staza plaća se deset evra, a treba platiti i prevoz nazad po završetku trekinga.
Kakvu god računicu da sam pravila, uvek bih na kraju rezultat imao dve nule. Mnogo! Premnogo za dva dana planinarenja. Da ne govorim o tome da me odmah po završetku trekinga čeka kupovina dobrog menjača i novog lanca u istom paketu, a to je moguće samo u nekom većem gradu, do kog ću verovatno morati da uzmem autobus jer s ovakvim menjačem ne mogu uzbrdo a ni da prevalim više od sto kilometara koliko ima do Dalija.
Računica me je ozbiljno uznemirila. Uvek se uznemirim zbog novca, kad mi se učini da će svi ti neočekivani troškovi pojesti ceo moj budžet i da ću se naći daleko u tuđini, sama, bez para i ikakve pomoći. Nije baš najveselija vizija budućnosti.
*
U tom stanju, unervozim se i obično donosim nepromišljene odluke. Tako sam sada, iako je bilo već skoro četiri popodne – a smrkava se u šest – rešila da krenem nazad u onaj gradić gde su mi momci pomogli da zamenim menjač, jer tamo postoji internet-kafe, autobuska stanica (na ovdašnjoj su cene duplo veće zbog velikog broja turista-planinara), a primetila sam i nekoliko dobrih mesta za kampovanje.
Moja nervoza imala je još jednu, mnogo ozbiljniju posledicu: pokušavši da sama, nožićem zategnem sajlu menjača kako bih mogla da koristim više brzina i lakše vozim, uspela sam da je potpuno izvučem ispod zavrtnja koji je drži zategnutom. Super. Sad nemam čak ni single speed jer je lanac predugačak i spada kako god da ga namesti. Mogu samo da guram.
Pada mi na pamet da stanem i pokušam da nekog ustopiram. Nikada to nisam radila, ali uzdam se da će stati neki od minibusa, jer njih tako i zaustavljaju putnici – nasred druma. Ali bezspešno čekam pola sata.
Krenem da ponovo guram. Kad, začujem iza sebe okretanje pedala. Osvrnem se. Dvojica cikloputnika, belaca. Jupi! Evo meni pomoći!
Hi! dobace mi dok me zaobilaze. Očito ne planiraju da stanu.
No ja ih odlučno zaustavim. Please, help me!
Staju. Objašnjavam im šta se desilo i da sam nemoćna bez alata. Dok pričam, skidam sve sa bicikla i jedan od putnika zagleda moj menjač.
Pogrešno postavljen, kaže. Sajla bi mi se izvukla u svakom slučaju.
Da li može da ga postavi kako treba?
Žao im je, umeša se drugi, ali žure da pre mraka stignu u Lijanž. Njihova viza uskoro ističe i moraju da uđu u Tajland na vreme.
Okej, da li možeš samo da skratiš lanac a menjač ukloni? Znam da za to treba maksimalno deset minuta.
Prvi mladić klima glavom i prihvata se posla.
Dok on radi, od onog drugog, starijeg, saznajem da su Nemci. On je na putu od aprila, i vozi do Singapura pa odatle nazad, kući, a mladić je njegov prijatelj, koji mu se pridružio u Kini, na tri meseca. Vau! Za devet meseci od Nemačke do Kine! Stvarno ste brzi.
Gotovo!, obavesti me prvi mladić. Još sačekaju da probam da li je sve u redu i da li mogu da tako vozim, a onda žurno zapedalaju u svom pravcu.
Srećan vam put i hvala veliko!
*
A ja ću sad lagano. Ali, uh, šta se dešava?
Lanac je spao. Silazim i nameštam. I opet lagano. No opet isto.
Nešto ne valja, a ja više nemam ni volje ni snage da pokušavam da utvrdim šta, niti da se nerviram i brinem. Hoću samo da negde postavim šator i da ohanem. A ujutru ću da vidim šta ću i kako ću dalje.
Ali s moje desne strane je planina, a na retkim zaravnima su kuće; sleva je pak kanjon i dole reka. A mrak samo što nije pao.
Žurno guram dok pomno motrim oko sebe. Moram nešto da nađem. Ugledam zemljni put koji se odvaja prema kanjonu i odem da ga ispitam. Vodi do zaravni deset metara ispod puta, na kojoj su zasadi nečega. Ali ima jedno parče gde se put proširuje, na koje bi mogao da stane šator. Nije baš ravno već na blagoj kosini, ali nisam u situaciji da biram. Sasvim sam zadovoljna i time što se mesto ne vidi sa puta.
Postavljam šator i pripremam se da zagrejem vodu za tuširanje. Kad, odnekud se preda mnom stvori čovek u svilenom odelu. Ne izgleda kao seljak, vlasnik ove njive, ali mi traži da platim sto juana što ću tu spavati.
Put nije vaš!, odgovaram i jasno mu stavljam do znanja da mu ne dam ni centa. On na to sleže ramenima, stavlja ruke u džepove i gazi preko njive. Staje uz ivicu kanjona, očisti cipele od blata (u svoj muci ne mogu a da ne primetim bele sportske čarape, koje svi Kinezi nose i uz najelegantnija odela i cipele) i gleda dole, u reku. Nemam pojma šta mu to znači.
Posle nekog vremena se vraća do mene i nudi mi da me odbaci kolima u grad. Za sto juana.
Razmišljam. Već sam postavila šator i raspakovala se, ali sad, kada on zna da sam ovde, nimalo mi se ne dopada ideja da ostanem. Kao ni njegov izraz lica.
Tako rešim da prihvatim. Čak nije ni zacenio — to je upola manje od onoga što traže vozači autobusa iz Ćatoa.
Čovek odlazi gore objasnivši mi da će me sačekati u kolima.
Žurno se pakujem. Izguram bicikl na put očekujući da ugledam neki van, kakve obično voze kineski seljaci, ali na suprotnoj starni puta parkiran je samo jedan srebrnosivi Audi sa zatamljenim staklima. Iz njega izlazi onaj isti Kinez i otvara mi vrata minijaturnog prtljažnika.
Ne znam da li da se smejem ili da zaplačem od muke. Kao ni šta da mislim: da li je zaista toliko glup da veruje da sve ovo može da stane u njegov auto? Da li mu je toliko stalo do sto juana a vozi ovakva kola? Ili samo ima pokvarene namere – da me opljačka ili, ne daj Bože, siluje, ili sve to zajedno?
Ne, neću da me voziš, kažem i okrećem se te krećem natrag. No on ne reaguje. Samo seda u kola i ostaje u njima. Ne znam zašto, ali pomsilim kako će me sigurno pratiti. Očito je da zna da imam problem s biciklom. Možda me je video kad sam stopirala.
Neočekivano se vraćam do njegovih kola. Uzimam moju čeonu lampu i njome osvetljavam njegove registarske tablice. Potom glumim da pozivam nekoga mobilnim, kome diktiram taj broj. Stojim tako da jasno može da vidi šta radim. Pošto mu je unutra upaljeno svetlo, vidim da me posmatra. Odlično! Nastavljam da kobajagi pričam upirući prstom u auto dok ga opisujem i unoseći se da kao budem sigurna kako sam dobro pročitala brojeve.
Najzad, začujem zvuk startovanja motora. No, kola i dalje stoje u mestu.
Završavam „razgovor“, klimam mu glavom u stilu „sad ćeš ti da vidiš“, i onda krećem nazad.
Kola i dalje stoje iako motor radi.
Uzdržavam se da ne ubrzavam korak, iako me polako hvata panika. Jeste da sam na prometnom putu, što me čini prilično sigurnom dokle god njime prolaze vozila, ali mrak je već uveliko pao i ja ću negde morati da stanem. Šta ako me onaj bude pratio?
No utom, opazim kako mi se približava neka seljanka. Ide u istom pravcu u kom i ja. Spas! Sačekam da me stigne i pokušam da započnem razgovor.
U međuvremenu se osvrćem prema kolima koja su sad krenula sasvim lagano, u suprotnom smeru od mog.
Žena odbija moju molbu da u njenom selu postavim šator, pokazujući mi rukom prema Ćatou, gde bi trebalo da odem jer su tamo „bungan“ – gostionice.
Kako su negostoljubivi, prosto je neverovatno! Sama žena u noći, putnica iz daleka, pita drugu ženu za mesto ne u njenoj kući, nego u njenom selu, na travi, livadi, a ova je odbija i šalje u gostinuicu udaljenu kilometrima.
Jedno je samo dobro – onaj u kolima ne može da nas čuje, a kako i dalje obe idemo uporedo, on očito shvata da mu je čekanje uzaludno, te odlazi.
Mogu da odahnem.
No sada se ne bih usudila da postavim šator bilo gde pored puta. Zato, čim opazim neke kuće sleva, napustim ženu – kojoj lakne – i uputim se ka njima. Bez pardona pokucam na prva vrata i upitam da prenoćim ispred kapije, u dvorištu.
Može. Potvrdno iz prve. Bez ubeđivanja i pokušaja da mi se naplati.
Može?, ponavljam začuđeno. I ne bila iznenađena posle svega.
*
Ime sela u kome sam se našla te noći ne postoji čak ni na Guglovoj mapi, pa pomišljam da se možda nekom kratkoročnom magijom nisam obrela zapravo negde drugde, u Turskoj recimo, jer ljubaznost i gostoljublje seljana, te njihovu želju da mi pomognu teško mogu da povežem sa Kinezima kakve sam sretala prethodna dva meseca. Ljudi pred čijom kućom sam razapela šator pozvali su me ujuturu na doručak, a kad sam odbila, domaćica mi je donela posudu sa povrćem i nekoliko kineskih hlepčića u šator.
Potom su se okupili oko mene pokušavajući da razumeju za šta ih to tako uporno molim, pokazujući na dva mala kamiona parkirana ispred kuće, novac u novčaniku, bicikl i stvari. Ali nije im bilo jasno ni nakon skoro sata moje pantomime.
Odustavši od daljih pokušaja da im objasnim, spremila sam se da izađem na put i guram bicikl do onog gradića, ali su me odlučno zaustavili. Moram da čekam – razumela sam da kažu. Šta, kog đavola?
Smeh.
Oh, nemojte i vi, samo ne taj vaš smeh.
Umesto odgovra, tapšanje po ramenu. A kroz nekoliko minuta od trenutka kada su me zdržali, ispred mog šatora stvore se trojica policajaca.
Pozvali ih seljaci da dođu i pomognu mi. Razumeli su da mi treba prevoz, ali nisu znali kako da mi objasne da kamioni ne pripadaju nikome od njih, već su vlasništvo nekog čoveka koji ne živi ovde. Na kraju su se složili da pozovu policiju i zamole ih da mi pomognu.
Oh! Sad sve dobija drugi smisao. Izvinite i hvala vam veliko.
Kuda želiš da te vozimo?, pita policajac koji govori engleski.
U grad gde mogu da uhvatim autobus za Dali.
I oni me odvoze, sačekaju sa mnom da stigne autobus, da utovarim bicikl i bisage, i da s ei ja smestim.
Zbogom, momci! Vi ste bolji deo slike Kine koju ću pamtiti.
„Slučaj Srbija“
*
Desetak dana vožnje s novim, besprekorno naštelovanim menjačem sporednim putevima duž kinesko-mjanmarske granice. Odmor za dušu i blagotvorni umor za telo. Iz planinskog, hladnog pojasa, skoro neprimetni prelazak u suptropsko podneblje. Nisam ni primetila kada su šume postupno postale džungle, a snežne vrhove i vedro nebo zamenile jutarnje i večernje magle. Banana-palme, šeširi sa širokim obodima i dodacima za zašitu vrata od sunca, japanke na bosim nogama. I ona radost u srcu, koju uvek izaziva približavanje toplijim predelima i moru (mada je ono odavde još prilično daleko).
Đinhong je poslednji veliki grad u kome odsedam, pre nego što produžim prema graničnom prelazu s Laosom. Imam još pet dana do isteka vize, što je možda dovoljno, a ako ne bude, uzeću autobus. Kinu je nemoguće prepedalati s ovakvim viznim pravilima i ograničenjima.
Smeštam se u omladinskom hostelu i izlazim da prošetam gradom. Bogato je osvetljen, pa pokušavam da napravim nekoliko fotografija. Usput, stajem u fotokopirnici da odštampam mapu Laosa koju sam skinula sa interneta i u foto-studiju da se fotografišem za vizu. Kada zastanem sledeći put, da kupim nešto u apoteci, shvatim da mi nema novčanika. Pretrnem i ukopam se na mestu.
Panično prekopavam moju ručnu torbu. Čučim i izbacujem stvari na ulicu ne hajući za upitne poglede prolaznika i njihov smeh.
Nema ga. Sigurno mi je ispao dok sam vadila fotoaparat. Ne znam koliko puta sam pomislila da će se to desiti i da bi trebalo da ga nosim na nekom drugom mestu.
Prisećam se koliko sma imala novca. Šezdeset juana možda (osam evra). Nije mnogo. Nikad ne nosim sa sobom mnogo keša. A ako ga nekim sticajem okolnosti ipak imam, onda ga rasporedim na više mesta po bisagama.
Ali onda s esetim – VISA! Jedina kreditna kartica koju imam kod sebe. O, ne! U momentu, svesna sam svih komplikacija koje mi predstoje dok ne budem došla do nove:
Nemam stalni kontakt sa osobom u Srbiji koju sam ovlastila za te stvari a moja banka već je na glasu po ubedljivo najgorim odnosima sa svojim klijentima. Imam drugu karticu u Beogradu, ali da bi mi nju neko poslao, moram negde da se skrasim na dve-tri nedelje. A to opet košta, jer ostanak na jednom mestu podrazumeva boravak u nekom hostelu.
Uh! Šta mi je ovo trebalo!
Dobro, dešava se – kaže mi moj Glas razuma. Razmisli sad polako šta treba činiti kojim redosledom. Žurim u hostel i dok stignem, u glavi imam tačan plan, po kome počinjem da delam. Najpre šaljem mejl banci da blokiraju karticu. Potom pišem prijateljici u Švajcarskoj da je zamolim za malu pozajmicu dok mi ne stigne stanarina od ovog meseca.
Koliko ti treba?, samo me pita na Skajpu, na koji me je odmah pozvala.
Pedeset evra.
Kako da ti šaljem?
Preko Western Uniona, odgovaram pošto sam proverila da li postoji u ovom gradu. Internet kaže da čak u četiri banke mogu tako da podignem novac.
Okej, šaljem odmah.
I kroz deset minuta mi javlja: Poslala sam dvesta dolara. Požuri u banku!
Zaboravlja da sam sedam sati ispred njene zemlje i da je ovde već noć. Sutra ću da poranim, samo ako rade jer je subota.
Ne znam kako da joj zahvalim. Mi se zapravo i ne poznajemo u realnosti. I sama veliki putnik koji je proputovao pola sveta, počela je da prati moj blog posle jednog novinskog članka o meni, kada mi je u ime svoje četvoročlane porodice donirala prilično visoku sumu. Nastavile smo da se dopisujemo i vrlo brzo postala mi je draga i bliska kao da se poznajemo godinama. Otuda sam se i usudila da baš nju zamolim za pomoć.
*
Bank of China je jedna od verovatno najvećih bankarskih kompanija u ovoj zemlji. Imaju svoje poslovnice u svakom mestu kroz koje prolazi asfaltni put, čini mi se. Otuda, kada na zavničnom sajtu Western Uniona navedu da se u glavnoj poslovnici ove banke u gradu Đinhongu može podići ili poslati novac preko ovog servisa, najmanje što je za očekivati je da zaposleni znaju kako to funkcioniše. Pogotovu što je ispred zgrade ogromni prepoznatljiv žuti znak, a nalepnice ove službe za prenos novca nalepljene su na čak dva šaltera. Od kojih danas nijedan ne radi. Ta subota je.
Molim da mi izađu u susret.
Nisu sigurni da znaju kako se to radi. Procedura je komplikovana.
Ne vredi da im objašnjavam kako sam do sad, više puta, podizala novac poslat preko WU, u zemljama poput Turske, Rusije, pa čak i Kirgizije, i da nikad aprocedura nije trajala duže od deset minuta.
Ne vredi ni što im, kada ipak pristanu da uključe kompjuter i pogledaju u sistem, objašnjavam da sam proverila onlajn i da je pošiljka spremna da je podignem. Ne i ne. Tri bankarke me ubeđuju da nema ničega i da treba tri dana da novac stigne.
Da mi ne gori pod nogama da se dokopam tog novca i da što pre napustim Kinu kako ne bih prekoračila važenje moje vize, grohotom bih se smejala zbog tako očiglednog neznanja. Pa Western Union i posluje pod sloganom: za deset minuta vaš novac je dostupan u bilo kom kraju sveta. Cena te brzine je deset procenata provizije koju uzimaju. No to bi bankarke trebalo da znaju.
Trebalo bi. Ali ne znaju. Sve što znaju jeste da me šalju nazad u moj hostel sa savetom da dođem ponovo u ponedeljak, kada će novac sigurno biti tu.
A ne! Ja ne izlazim odavde bez para. Pokažite mi šta piše na tom vaem ekranu.
Okreću monitor. Proveravam broj pošiljke. Pogrešan je, naravno. Ispisujem im ponovo ispravan broj, podvlačeći brojku koju su pogrešili prilikom prvog unosa.
Jedna od njih kuca. Druge dve posmatraju iznad njene glave. Ja dobujem prstima po pultu. A nekoliko bančinih klijenata koji čekaju svoh red na drugom šalteru, sasvim slobodno prilazi i unosi se u moj notes i pokušava da vidi šta žene tipkaju.
Hej! Odmaknite se! Zar vam niko nije objasnio da su bankarske stvari poverljive?
A zapravo se ne čudim. Od Kazahstana na ovamo, stalno doživljavam da mi zaviruju u novčanik, ako otvorim kompjuter, sasvim otvoreno stanu iza mene i gledaju šta radim, a o okupljanju oko šatora kad ga postavim blizu nekog naselja i da ne govorim – to je Istočnjacima direktan poziv da pipnu sve od mojih stvari što mogu, a ušli bi i u šator i legli da isprobaju moju podlogu samo kada im ne bih na vreme podviknula da se udalje. U Aziji privatnost ne postoji.
Nema, obaveštavaju me bankarke.
Ima, sigurna sam!, ne odustajem. Okrenite opet monitor.
I zaista, kao što sam i očekivala – opet su unele pogrešan broj.
Ispisujem treći put ispravavan i proturam papirić kroz otvor na šalteru.
Opet tipkanje i novo: „Neji!“
Dišem duboko, da potisnem ljutnju. A onda zamolim: „Dajte mi tu tastauru i okrenite ekran!“
Ne znam kako je moguće da su me poslušale. Mora da su videla da samo što nisma eksplodirala.
Uglavnom, nekako su proturile tastaturu i ja sam preko – po treći put pogrešnog – broja upisala pravi. I kliknula Enter.
I – Bingo! Evo uplate, naravno.
*
No moja nada da će nakon ove uspešne identifikacije sve biti završeno brzo i lako, istopila se vrlo brzo.
Dve bankarke, jer treća je sad mogla da ih napusti nakon otkrivanja moje pošiljke, popunjavale su gomilu formulara narednih pola sata. Potom sam ja popunjavala drugu gomilu još poola sata. Kada sam sve ispotpisivala, već je bilo poal jedanaest. A došla sam u devet.
No dobro, samo da se završi i da mi izdaju pare.
Jedna od njih računa koliko je dvesta dolara kada se konvertuje u junane.
A ne! Ne trebaju mi junani. Za par dana napuštam Kinu. Želim da podignem dolare.
Nemamo dolare.
Nemate dolare? Nacionalna banka Kine nema da mi isplati dvesta dolara?
Subota je, kaže jedna od bankarki.
Ali možete da pitate u banci preko puta, dodaje druga.
Samo ako vi krenete sa mnom, odgovaram. I ona se zaista sprema i kreće.
Uzalud, jer ni tamo nemaju devize.
Okej, dajte te junane i da više završimo ovo maltretiranje.
Vraćamo se u banku. Ponovo popunjavaju silne formulare (jer na prethodnima sam bila upisla sumu u dolarima). Ponovo čekam. I ponovo molim radoznale i zaludne klijente da gledaju svoja posla.
Kad najzad sve potpišem i poverujem da je to kraj i da samo treba da odem na kasu, odnekud se pojavljuje treća bankarka. Sa smrtno ozbiljnim i zabrinutim izrazom na licu staje iznad koleginice koja pokušava da nešto naše na računaru.
U čemu je problem?
Ne možemo da nađemo vašu zemlju u sistemu.
Oh, Bože! Od kada vam je taj sistem? Srbija postoji već petnaest godina pod tim imenom.
Nema, žao nam je. Moraćemo sve da odložimo za ponedeljak.
Ne dolazi u obzir. Niti mogu toliko da čekam, niti mi pada na pamet da ponovo prolazim celu ovu Golgotu s avama. Na kom kompjuteru imate internet?
Odvode me u sobu neke šefice. Sedam za komjuter i na internetu im pokazujem gde je Srbija. I objašnjavam da je bila deo Jugoslavije. Pošto sad akoristimo prevodilac, sporazumevamo se mnogo lakše i brže.
No, vreme je za pauzu za ručak.
Jedna od bankarki, najljubaznija vrlo mlada devojka, poziva me da s njom i njenom koleginicom odemo u obližnji restoran. Prihvatam jer sam nakon četiri sata objašnjavanja, mrtva gladna. Usput, devojka mi obećava da ćemo naći rešenje. Ako ne budu uspeli da mi izdaju novac, banka će mi dati dvesta juana kao jednokratnu pomoć, da mogu da preživim do ponedeljka.
Ostajem bez teksta zbog ovlikih kineskih paradoksa.
*
Nakon pauze, devojka me vodi u kancelariju direktorke banke. Objašnjava moj problem. Direktorka klima glavom s razumevanjem i počinje da okreće telefone.
Nas dve izlazimo i čekamo u kancelariji prve šefice. Koja takođe okreće telefone u vezi sa mojim slučajem. Ljubazna devojka koja me je vodila na ručak saopštava mi da sada pet bankarki, uključujući i direktorku, radi na problemu „nepostojeće Srbije u sistemu“, te da će sigurno rešiti problem.
I zaista ga reše, negde oko četiri, nakon punih sedam sati otkako sam prekoračila prag Kineske banke – neko s vrha složio se s tim da mi se novac izda. U junanima, naravno.
Ali daj šta daš – take the money and run. Run away from China!
Triler! 🙂
P.S.: Samo da znaš da si mi zeznula gledanje filma! U reklama – pauzi sam video da si postavila post, počeo da čitam i zaboravio na film… 🙂
Pozdrav iz zimzelenog Beograda!
Duco, obožavam tvoj humor 🙂
Pozdrav tebi s obale Mekonga, odoh dalje nizvodno posle trodnevnog lenčarenja 🙂
Zaista lepa prica, tj. price. I fotografije su super! Steta sto i treking nije uspeo, to jos vise dodalo na sarolikosti.
Nego, ti nam ne pises mesec dana i onda odjednom kilometarski post koji mi procitamo za jednu – dve veceri i onda opet cekamo… Moze li to doziranje nekako umerenije (ako ima internet mogucnosti jednom u deset dana)? Ako je Tolstoj podelio Rat i mir u cetiri knjige, mogla si i ti ovaj post u tri dela 🙂
Nadam se da ti Laos sa pre-druzeljubivim ljudima vec nije dosadio!
Dobar predlog, NEnade. Ali… Ali… PAzi sad ova objašnjenja: internet mi je u Kini bio retko dostupan, a ovde uglavnom nije problem, osim kada pravim ture između gradova kao pretodnih 5-7 dana kad nema ni asfaltnog puta, a internbet je misaon pojam. No, kada ga i nađem, da bih poslala tekst, treba mi: struja, tj. soba na najmanje jedan dan, a obično su to dva (dok se oporavim, napišem tekst, okačim ga a i malo obiđem grad), a što je sve skopčano sa troškovima. Malo sam i lenja, tj. na kraju dana sam mrtva-umorna da bih pisal pomalo svaki dan… Read more »
Sad sam u Kini i kao da citam sebe…
Odlična priča i fotografije.Jednostavno sam se uživeo čitajući je.Srećna Nova Godina, sve najbolje.
Vlado, hvala! Srećna i tebi Nova godina! Sve najbolje!
Samo dozivljaji iz ove price mogli bi da stanu u jednu knjigu. To sto cu reci da ti se divim, nije ti od neke pomoci. Citajuci nisam ni osetio koliko sam se uziveo i da je cuka pocela ubrzano da radi. Uf, kako li je tek tebi bilo?! Srecno pedalanje tokom 2013. godine i sto manje problema.
Vojo, hvala! Da, mnogo amterijala za jedan post, ali to je mesec dana dešavanja, vrlo intezivnih. Srećna Nova!
SREĆNA NOVA GODINA ! ! !
Zelim ti sve najbolje u 2013. godini,
dobro zdravlje i ostvarenje svih zelja i planova !
Hvala ti na “druzenju” u protekloj godini. I dalje ću biti uz tebe.
Veeeeeeliki pozdrav
Hvala, draga Maro. I ja tebi želim sve najbolje i puno, puno sreće!
E kako si sve to izmislislila lepo..Kinezi da ti prave komplikacije u banci i da ti traze pare na putu? Svasta. Ja evo ovde za pet godina ne mogu da se nadivim njihovoj superiornoj inteligenciji i gostoprimstvu. I gde nadje bele carape bre? Mozda kad su bile nove novcijate. Pozdravi iz centra sveta!!
Ako pises posto samo kada si u civilizaciji, dakle onda kada i saljes – onda mi je sve jasno. Drugacije nego ovako, tesko da moze. Ja sam, kao mali Perica, zamisljao da ti kada pada kisa ili nekad uvece kad legnes ranije i imas inspiraciju – ukljucis laptop i malo sredis utiske, prebacis slike iz aparata i proberes nekoliko – tj. pripremis materijal. A onda kada se docepas interneta, da to ide vise manje copy/paste iz vec pripremljenog materijala. Ne sumnjaj u to da sam pokusavao da post citam tokom vise veceri. Ali sta cu kad se pojavi seljak koji… Read more »
Nenade, mislim da sma samo dva puta pravila pauzu po dve nedelje u objavljivanju psotova: jednom u IStočnoj Srbiji prošle godine u oktobru i nedavno pre nego što sam ušla u Šangaj. Uglavnom objavim po jedan tekst na deset dana, a izmešu toga postavim fotke. Žao mi je što ne mogu da pišem češće, ali veruj mi da je jako teško i da sam uveče uglavnoim mrtvosana i samo gledam kako da se raspremim, klopam i legnem da se odmorim. Kao što reče moj prijatelj Budimac, ovo je ozbiljan posao i podrazumeva potpuno posvećivanje tj. celodnevnu ili dvodnevnu pauzu kada… Read more »