Slobodna deca Laosa

17-21. decembar 2012.


– Laos, Vijetnam, Kambodža, Tajland – ti ćeš se raspametiti! Kad jednom tamo uđeš, nećeš izaći godinu dana! – predskazao mi je Vlada u Šangaju.
Iako su mi njegove fotografije sa odmora u tim zemljama oduzimale dah – u najdoslovnijem smislu te reči – htela sam da zadržim rezervu. Velika očekivanja koštala su me brojnih razočarenja u Kini, te ne bih želela da mi se to ponovi u jugoistočnoj Aziji, kao ni bilo gde ubuduće. Zato sam, koliko god mogu, odbacila njegove sugestije i ne nadajući se ničemu, osim još toplijem vremenu, zapedalala ka kinesko-laoskoj granici.
Ali još je formalno nisam ni prešla, a već su mi se nametnula prva poređenja:
Jednostavna procedura kupovine vize na ček-pointu nasuprot užasno komplikovanoj i dugoj (a takođe i papreno skupoj) birokratskoj proceduri apliciranja za kinesku vizu, i to preko agencije jer ju je nemoguće dobiti na granici. Ljubazan i brz carinik koji odlično zna svoj posao i pravila, dok mi je njegov kolega sa kineske strane tražio papire za bicikl; kada sam mu objasnila da nisam ni ušla sa papirima te da stoga ne mogu ni da ih imam na izlasku iz zemlje, pozvao je nekoga i nakon dugog savetovanja, dobio je blagoslov da me ipak propusti. A kada sam nakon dvesta-trista metara po prelasku granice zastala kod neke kuće da bolje učvrstim bisage, mlada žena tamne puti osmehnula mi se široko, sa otvorenim simpatijama.
Hej, neko mi se raduje!, uskliknuh u sebi. I osetih toplinu oko srca kakvu poznaje samo putnik dugoprugaš, hronično izgledneo od hladnih i uzdržanih ljudi na koje je nailazio prethodnih meseci.
Bila — ne bila pod Vladinim uticajem, ova zemlja mi se već od prvog utiska dopala.
*
Laos – to su planine, džungle, sojenice i gomila bose dečurlije koja istrčava na put samo da bi mi dobacila „Hello!“ i „Sabaj-di!“ ili mi „dala petaka“. Kada im uzvratim, čini se da njihovoj sreći nema kraja – mnoga deca počnu da skaču, ili se naglas zakikoću i zagrcnu od veselog smeha, ili vrisnu oduševljeno. Njihovo ushićenje je toliko, da već posle nepuna dva sata u ovoj zemlji osećam potrebu da zastanem, pa čak i da se vratim, samo da ne bih propustila da nekome odgovorim na pozdrav.
One najmanje klince, što još uvek nisu prohodali, roditelji uče da mašu putnicima koji prođu putem. Mahom su to mame, vrlo mlade devojke, koje nemaju više od osamnaest godina. Svoje bebe nose u širokim maramama koje prebace preko jednog ramena, pa im ove vise sa strane kao puna torba, ili spreda, kao kengurova vreća. I u tome se razlikuju od Kineza, gde majke isto tako uprte bebe u marame i šalove, ali ih uvek nose na leđima, te beba mora da gleda u njihov potiljak ili sa strane, no nikad u majčino lice. Laošanke pak neprestano imaju svoje mališane pred očima.
Česta slika su i mladi očevi, još gotovo dečaci, koji svoje kćeri i sinove uče da hodaju. Kada me opaze, obavezno zastanu, podignu dete i pokažu na mene. Nekad čujem kako podučavaju bebu da kaže: „Sa-baj-di!“ i da mi mahne, a nekad to izostane, te mi udele samo široki osmeh.
Primećujem da su Laošani dosta niži nego Kinezi – koji su pak začuđujuće visoki i krupni – stamene građe, okruglih glava i ne toliko intezivno crne kose kao njihovi susedi – neka deca su čak izarazito svetlokosa iako tamne puti. Devojke su lepuškaste a ima i pravih lepotica, dok momci zadržavaju dečački izraz i u odraslom dobu.
Mladi, lepi i veseli – to su Laošani. Prosek starosti ovdašnjih stanovnika je tek nešto preko devetnaest godina.
*
Put kojim vozim je na mapi označen kao Ruta 13 i, koliko sam saznala preko interneta, najbolja je laoska magistrala. Vodi od severa, od kineske granice, kroz Luang Prabang do prestonice Vijentijana, potom prati reku Mekong uz tajlandsku granicu pa se kroz južni Laos spušta do granice sa Kambodžom. Asfalt je veoma dobar, a teškog saobraćaja skoro i da nema – ovde svi voze motore, skutere, motorcikle. To je najpraktičnije i najisplativije. Na dvotočkašima su uglavnom parovi – mladi i zaljubljeni, ili cele porodice: muškarac upravlja, dete je u sredini a majka pozadi.
Često mi svirnu u prolazu, mahnu, dobace pozdrav, ili uspore da me upitaju odakle sam i kuda idem. Skoro svi znaju poneku reč engleskog i žele da je upotrebe kako bi mi iskazali dobrodošlicu. Nema veze što je to često fraza: „Thank you“, kazana van svakog konteksta – ili pak grešim, jer možda upravo zahvaljuju putniku, strancu, na poseti njihovoj zemlji? To je lako moguće i u skladu sa toplom, prijaznom i predusretljivom prirodom kojom ovi ljudi plene od prvog kontakta.
Štagod, beskrajno mi prija. Osmeh ni meni ne silazi sa lica.
*
Laošani žive u malim bambusovim sojenicama od svega nekoliko metara kvadratnih. Odignute su od tla oko metar, a nekad i po nekoliko metara, i u njih se penje stepenicama. Najpre se ulazi na trem, terasu, odmorište, gde leškare i obeduju kad je sparno, a odatle u „kuću“, gde ima mesta tek za dušeke koji su poslagani po podu. Sojenice najčešće nemaju prozore, a vrata ostaju otvorena po ceo dan.
U podnožju kuće, na prostoru koji bi u evropskoj gradnji zauzimao podrum ili prizemlje, a gde se nalaze stubovi sojenice, igraju se deca, a odrasli se kriju od vrućine i obavljaju mnoge poslove. Muškarci pletu korpe od pruća, dok žene prebiraju pirinač u velikim tepsijama, seckaju bambusove stabljike ili peru i krpe odeću.
Prvi put uživo vidim i kako izgleda bištiti nekoga – pred kućama, ispod njih, na basmacima, žene i devojke češljaju jedna drugu i čiste kose od vaški. Za žensku čeljad, duge kose su ovde imperativ – nemoguće je videti devojku ili ženu sa kosom srednje dužine ili sa kratkom frizurom.
U većini sela postoji jedna javna česma na kojoj se svi naizmenično kupaju i održavaju ličnu higijenu. U ovim, zimskim mesecima, kupanje je oko dva popodne, kada je najtoplije. Izgleda da postoji redosled i da prvenstvo imaju žene sa decom, potom starije žene i na kraju muškarci. Mlade majke ne ustežu se da se svuku do pojasa dok kupaju svoje bebe i sebe. Ne smeta im što drumom prolaze (ipak poneka) kola ili kamion, ali kad ugledaju mene, brže-bolje mi okrenu leđa ili navuku svoje haljine. Stide se pred strancima.
Ovde, u suptropskom pojasu, zime su suve i tople. Danju je oko trideset stepeni, dok su noći prohladne. Vlaga je ogromna. Oko šest popodne, kada se smrkava, magla počinje da pritiska zemlju i već oko osam ne vidi se prst pred nosom. Iako rano sviće, još pre sedam, tokom celog prepodneva sve je obavijeno u belo. Ponegde je magla tako gusta da imam osećaj kako prolazim kroz prirodnu perionicu – nevidljivi šmrkovi zasipaju me bezbrojnim sitnim kapljicama ali na izlazu nema onih četki koje brišu i suše, već moram da stanem i obrišem naočari kako bih mogla da bilo šta vidim. Dok se Sunce ne pomoli negde oko podneva, sva sam već gola voda.
Laošanima je ujutru hladno. Kako ustanu i izađu napolje – jer ovde se sve odigrava napolju, u zajednici, naočigled celog sela – tako nalože vatre na svojim malim ognjištima koja se nalaze pred svakom kućom, i okupe se da se greju. I da spreme doručak.
Kao i u Kini, i ovde vole da jedu meso sa roštilja; što prepečenije, to bolje. Ribu, goveđe, svinjsko, teleće, a u nekoliko sela nudili su mi čak i žive, ogromne poljske pacove, kao i poljske miševe. Moja zgađena grimasa slatko ih je zasmejavala. Nisam neki mesožder, ali u ovom delu sveta ću sigurno postati vegeterijanac.
No ni to nije lako biti, jer je ponuda povrća veoma loša a cene su i duplo više nego u susedstvu. Nije mi jasno: osamdeset procenata Laoćana bavi se poljoprivredom, klima je pogodna za gajenje skoro svega, a u selima i na pijacama veoma je teško naći paradajze, krastavce, krompir. Samo luk, tikvice, avokado (koji obožavam ali ne po ceni od pet evra za jedan).
Ni ponuda voća nije ništa bolja ni jeftinija. Mandarine su tri puta skuplje nego u Kini, pomorandži nema, limunove nigde nisam videla, lubenice su male i kilogram košta 10.000 kipa (oko jednog evra), banane su takođe male i takođe koštaju po jedan evro komad.
Od čega žive ovi ljudi i šta jedu?, pitam se zabrinuta za svoj budžet. Ipak nisam ušla bez očekivanja u Laos – verovala sam da je hrana mnogo jeftinija a ispostavlja se da su cene slične onima u Srbiji kada sam je napustila.
*
Odmah je primetno da Laošani nisu ni približno tako vredni kao Kinezi. Čini se da ne mare mnogo za obrađivanje zemlje ni za to da privređuju mnogo više od onoga najosnovnijeg što im je potrebno za život. Imaju male bašte, nekoliko leja sa zasadima nečega – i to je sve. Dok bi na njihovom mestu Kinezi svaki raspoloživi komadić tla obrađivali, ovde će radije sedeti u hladovini ili leškariti, čekajući da možda prodaju nešto u svojim mini-marketima, zapravo na pultovima i klupama ispred kuća (a u svakoj su isti proizvodi po istim cenama), ili pola litre kerozina za motorcikle koji su napravili u kućnoj radinosti.
Mladi se vozaju naokolo ili takođe sede na tremovima i slušaju muziku a često i plešu – nije neobično videti grupe mladića i devojaka kako igraju usred dana. Kada me primete kako nailazim putem, složno zavrište da me pozdrave. Muzika koju slušaju skoro uvek je domaća – to su veoma lepe, uhu prijatne melodije živog ritma. Iako ne znam o čemu pevaju, uz tu muziku imam osećaj da je život bezbrižan i lagan, i da je moguće ostati večito mlad i srećan.
I već posle nekoliko dana shvatam zašto mi se sve u Laosu toliko dopada – ovde su ljudi slobodni. Žive gotovo isto kao pre više hiljada godina, u zajednicama koje su po mnogo čemu slične prvobitnim. Imaju krov nad glavom, hrane taman koliko im treba i toplo im je. Odrastaju rasterećeni od briga u vezi sa budućnošću, karijerom, brakom jer nisu deo nikakvog sistema, ni u mašineriji modernog potrošačkog života, a očito se ne pretržu od želje ni da postanu. Njihova sloboda toliko je zavodljiva da mi se čini kako odavde zaista neću izaći ne godinu, nego godinama.
*
Fotografije su ovde

Tema ima 17 komenara.

  • Poslala/poslao: elektrokuhinja | Objavljeno: 08.01.2013 07:54
    Uzivam u tvojim avanturama. Kao da sam i ja tamo:)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 08.01.2013 12:39
      Elektrokuhinja, pa i jesi kad se tako uživiš. A Laos je svakako lepše mesto u ove zimske dane od te tao hladne i božićno puste Nemačke. Veliki pozdrav iz Vijetnijana!
  • Poslala/poslao: Mix | Objavljeno: 08.01.2013 09:27
    Uh, kakav post - imam utisak da si izašla sa robije u svet koji te je dočekao raširenih ruku i toplog naručja. Koliko sam se nervirao kad sam u bloku čitao protekla 3-4 teksta, toliko se sad radujem.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 08.01.2013 12:41
      Mix, upravo tako se i osećam. I baš zbog tog poređenja, sve doživljavam još mnogo snažnije, Tek sam u Laosu shvatila da su me u Kini zapravo najviše gušile te neslobode, koje se osećaju u svemu, na svakom koraku. A Laosani ne samo što su slobodni nego su i tako topli, pa mi to dodje ko melem na ranu.
  • Poslala/poslao: vlada | Objavljeno: 08.01.2013 10:12
    Sta sam ti rekao! Kako ti sad zavidim..al dobro bices ti tamo malo duze pa cemo organizovati neko zezanje!!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 08.01.2013 12:42
      Sve ti verujem sad := Nego, kupuje taj bicikl, sedaj u avion i doleći da se vozimo negde po ovim divnim krajevima ;)
  • Poslala/poslao: Sasa | Objavljeno: 08.01.2013 14:35
    Samo napred, ovo iz Laosa mi se posebno svidja
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 09.01.2013 10:46
      Hvala, Sasa! I meni se svidja LAos!
  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 08.01.2013 21:28
    Nisam bila na Laosu, pa ne mogu da tvrdim, ali sudecu po putopisu mnogo lici na Kambodzu. Nacin na koji opisujes ljude... ma definitivno Kambodzanci :D Uzivaces i kod suseda. Vec se lomim da skoknem opet, al' ovog puta na turu po Laosu, zato pisi detaljno :D
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 09.01.2013 10:47
      I ja jedva cekam Kambodzu. Inace, svi kazu da su te dve zemnlje vrlo slicne. Ajde, sedaj na avion i dolazi u ovaj kraj sveta :)
  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 09.01.2013 08:32
    Koliko mi je prethodni tekst "digao pritisak" /iako sam znao da su sva opisana desavanja proslost/, toliko je ovaj opustajuci. Uzivaj! Pozdrav
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 09.01.2013 10:48
      Ne mogu da ti opisem koliko se osecam opusteno i srecno ovde. mislim da nigde do sada nisam bila srecnija. ne znam sta je u pitanju, ali bice da je rec o tom osecaju slobode koji mi tako prija i leze mi ko "kec na deset"
  • Poslala/poslao: teta sladjana | Objavljeno: 10.01.2013 10:34
    Odnedavno pratim priče o tvom putovanju. Kao što si postavila kartu puta kroz Laos, lepo bi bilo, za nas nove, da postaviš kartu puta, od početka pa do Laosa, gde si hrabro prešla biciklom sve te nepoznate zemlje (sem nekog dela, kako sam pročitala, do Šangaja). Veliki pozdrav
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 10.01.2013 11:14
      Na sajtu je mapa: http://gea-tour.com/mapa-puta/
  • Poslala/poslao: maya | Objavljeno: 12.02.2013 15:16
    prelepo......udahnula si mi dah života, u ovom sivom danu...... čitajući tekst o Laosu, imam utisak da su neke države kao deca, slobodna, vesela, neopterećana,laka....i dok boraviš u njima ne možeš da ostariš,ne možeš a da ne osetiš ljubav u sebi i oko sebe. Pozdravljam te i želim sve najbolje
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 13.02.2013 05:20
      Ovo je lepo cuti, hvala! Slazem se, neke drzave, zapravo delovi sveta, kao da su jos uvek ptpuno neiskvareni, nalik na decu. Primecujem to i u Vijetnamu. Imaju naravno i neke osobine koje uzasno nerviraju, posebno yapadnbjake, ali generalni utisak mi je bas taj -- da su poput velike dece: srecni, veseli, otvoreni, indiskretni, prenaglaseni u reakcijama...
  • Poslala/poslao: Mirjana Kambodža | Objavljeno: 20.12.2015 11:39
    Verovatno si mnogo puta čula ovo ..hvala ti što postojiš...ali ja nemam nipta drugo reći....ja istinski uživam.Tvojim načinom pisanja bez sumnje sam u igri i iživotu sa njima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *