Prašinarenje
28.12.2012—6.1.2013.
Pa šta ako bih se za nedelju dana vraćala istim putem nazad? Kao da bi mi bilo prvi put da vozim istom rutom samo u suprotnom smeru. I kao da i to nema svojih prednosti – recimo tu što podrobno upoznaš pejsaže duž obe strane puta i obavezno se začudiš što si u prvoj vožnji toliko toga propustio da primetiš; a da ne govorim o psihološkom fenomenu zbog kojeg se povratak istim putem nazad uvek čini kraćim nego odlazak njime.
Zašto sam onda tvrdoglavo htela da od Luang Prabanga do Vijentijana vozim sporednom, zaobilaznom rutom, umesto glavnom trasom, kojom sam planirala da se potom vratim u Luang Prabang? Verovatno zato što nisam imala pojma kakav put me očekuje iako je na mapi iscrtan tankom linijom, a objašnjenje u legendi opisuje ga kao „zemljani put u svim vremenskim okolnostima“. Mhm, da. Samo što zavisno od agregatnih stanja vode, isti zemljani put u suptropskom pojasu može da se pretvori u Saharu ili u močvaru Amazona.
Krenem, tako, tim putem. A još uvek rovitog stomaka od najezde parazita i/li bakterija, koji su iz jedne sasvim male banane što je dugo stajala na suncu, oljuštena dakako, nahrupili u moj želudac i razbaškarili mi se u crevima. Nakon prvih par kilometara tumbanja, odskakivanja, upadanja u rupe, klizanja po džombastom kamenju koje štrči iz onoga što se zove dirt-road, sa opasno uznemirenim (jadnim mojim) stomakom i zacementiranim plućima od prašine koja bi me obavila gustim, daviteljskim oblakom svaki put kada bi neko vozilo protutnjilo pored mene – morala sam da stanem. I da potražim neko skrovito mesto gde ću postaviti šator u koji ću se pružiti koliko sam duga, da bih naredni dan i po prespavala dok se zalečim i sakupim snagu za nastavak pedalanja.
Recite Laošaninu ili cikloputniku koji je pedalao kroz Laos da ste vozili Rutom 4, i gledaće vas kao ludaka ili mazohistu. Što vam je to trebalo? Zar ne umete da čitate mapu? Mogli ste i da pitate lokalce.
O kakavim zabitima je zapravo reč, shvatam tek kada otkrijem da se ni u jednom od sela duž ovog puta ne može naći flaširana voda. Dok u celom Laosu svi piju kupovnu vodu, pa i u sojenicama od deset metara kvadratnih koriste isključivo one velike plave balone od 20 ili 50 litara, dotle duž Rute 4 kupovne vode nema ni za lek. Blago meni gde sam došla – i kud sam pošla.
Točim vodu sumnjive čistoće sa seoskih česmi i prokuvavam je. To je zanimacija koja mi dnevno oduzima najmanje po dva sata, pošto mi treba oko četiri litre samo za piće.
Ali sve se povlači pred uzbuđenjem zbog prelaska Mekonga – s leve na desnu obalu ferijem, mada bi više odgovaralo istini kada bih to nazvala skelom. Brodić koji je gura neodoljivo me podseća na „junaka“ iz jednog crtanog filma o tegljačima i brodovima. Preko cele strane tog plovila oslikana je crvena zastava sa srpom i čekićem, a s vrha kapetanove kabine se vijore zastave Laosa i komunista.
Pravim grešku, pa umesto da budem na obali predveče, kad je nebo vedro i svetlost odlična za fotografisanje, odlažem prelazak reke za ujutru, zaboravljajući da su sve do podneva teške magle. Sutradan uspem da nabodem prolaz do skele (barem nije bilo prašnjavo jer je pesak na putu još bio mokar od vlage u vazduhu) i potom malo odstojim na obali, čekajući da se razdani. No brzo odustanem – na kraju krajeva, Mekong je neodvojiv od magle, barem u mom sećanju na filmove o ovom delu sveta.
Na dvesta-trista metara uzvodno od ovog gaza niče most. Dve trećine su već završene. Živo me zanima da li ga podižu Kinezi, suvereni monopolisti u zemljama Indokine. Prijateljica koja je na odmoru u Burmi pisala mi je kako tamo sve grade Kinezi, skoro besplatno, ali zato imaju ugovore o eksploataciji sagrađenih objekata narednih trideset do pedeset godina. Nemam koga da pitam, ali se iskreno nadam da su Laošani bili mudriji na svojim tenderima.
Jesu – saznajem nekoliko dana kasnije, kada ponovo pređem reku, sada u suprotnom smeru. I tamo, sasvim južno, blizu granice s Tajlandom, niče most. Samo što se tek počelo s njegovom izgradnjom.
Sa mnom na skeli je jedan inženjer, koji pomalo govori engleski. Pitam ga ko finansira i podiže most. Vlada Laosa, kaže. Radujem se zbog toga, a njemu je drago što se stranac raduje zbog laoškog napretka. I nezavisnosti, dodajem.
Zbog svega što me je snašlo, tajming mi je loš pa se ozbiljno brinem da me Nova godina ne zatekne usred neke nedođije na Ruti 4. Nije da pridajem veliki značaj Novim godinama – dočekala sam ih dovoljno na najrazličitije načine – ali još uvek pomalo sujeverno verujem da će mi cela naredna godina ličiti na njen početak. (A ne bi trebalo, jer me najsvežije iskustvo, s dočeka prošlogodišnje, uverava upravo u suprotno: tačno u ponoć 2011, moj tadašnji saputnik i ja smo se pomirili i veoma strasno ušli u 2012. godinu; shodno mom sujeverju, trebalo bi da mi je cela 2012. bila u znaku neverovatno dobrog seksa, što nažalost nije bio slučaj.)
Zato žurim da stignem do jedinog grada na ruti kojom sam krenula – Šijaburi. Moj štampani vodič kaže da je to mesto poznato kao „postojbina slonova“ i da odatle kreću turistički slonovski karavani. Zvuči obećavajuće. Možda bih mogla da se častim jednodnevnom turom? — bilo bi baš „cool“ započeti novu godinu na leđima slona.
Ali od ulaska u grad, do trenutka kada sam ga napustila tri dana kasnije, jedini slonovi koje sam videla bili su kamene skulpture u gradskom parku.
A ni turista nije bilo ne da se popuni slonovski karavan, već nijednog u krugu od nekoliko desetina kilometara. Tako mi je propao plan da u društvu stranaca dočekam Novu godinu u nekom finom restoranu, ili na ulici (na kojoj se ništa nije dešavalo).
No zato je bilo toplo (30 stepeni Celzijusovih) a i trpeza je bila prste da poližeš: poveća riba na žaru punjena nečim veoma ukusnim, uz odličan hleb (kog su stranci u Laosu vazda željni jer ga je veoma teško naći), salate i (nažalost) bezalkoholna pića. Pomena vredna je i odlična WiFi konekcija, jer sam se sita ispričala sa milima i dragima u Srbiji i, zahvaljujući vremenskoj razlici od plus šest časova i Skajp konferansu, s njima „uživo“ sam ušla u Novu godinu. Nek nam je srećna!
Truckanje. Prašina. Gušenje. A onda, sasvim neočekivano – asfalt. Zašto baš ovo parče i baš odavde a ne odande ili odnekud drugde – znaju valjda samo inžinjeri koji su na njemu radili. Kada bih srela nekog, upitala bih ga i zašto, pobogu zašto, na uzbrdicama nisu pravili serpentine, kao svuda u svetu, nego im se putevi uspinju u pravoj, najkraćoj liniji preko brda, bez ijednog zavoja. Svojevremeno, u Kazahstanu, mislila sam da nigde ne postoje strmiji putevi, ali laoški su ih premašili i vode za nekoliko procenata – ako ove kosine nemaju 20 a možda i više procenata, oda ja ništa ne znam o uzbrdicama.
Nema šanse da vozim uz njih, pa silazim i guram. Ali i guranje je skoro nemoguće, jer sam toliko povijena, skoro da sam polegla po biciklu, a kolena mi dodiruju tlo, da nemam dobar odraz ni sebe da izguram a nekmoli još četrdeset-pedeset kiograma, koliko teže moj bicikl i bisage.
Gunđam. Psujem. Proklinjem laoške arhitetke, inžinjere, graditelje. Onda se tešim da je moglo biti i gore, da je ostao zemljani put. I tu mi sine odgovor – pa eto zašto su ovu deonicu asfaltirali. Po onom skliskom kamenju u suvoj sezoni a blatu u kišnoj, teško da bi ijedna kola, osim džipova, ovuda mogla da se uspenju.
Stajem na manje od pedeset metara. Odmaram, uzimam vazduha i nalivam se vodom. Jer vrućina je paklena. Onda nastavljam.
A kada izguram do nekog vrha, sednem na bicikl i skotrljam se – u provaliju. U svega par stotina metara, koliko ima do dole, brzina na mom komjuteru dostigne pedeset kilometara na čas. I to zato što kočim, inače bih verovatno poletela. Nošena inercijom, stignem negde do sredine narednog brda, a onda ponovo siđem i ponovo guram.
I tako skoro ceo jedan dan.
Na sve muke pedalanja ovim lošim i teškim putem, veliki problem mi predstavlja i kampovanje.
U Laosu? Tamo gde roditelji uče bebe da mašu i osmehuju se strancima? Nemoguće.
Ali je istina. Iz nekog razloga, Laošani se boje kampera. Ne bih rekla da su u pitanju religiozni razlozi ili neko sujeverje, pre mi liči na strah od podmetanja nečega (bombe?), od špijunaže (kao da bi špijuni jahali bicikl težak 40 kilograma), od neke (kakve?) neprijateljske delatnosti.
Ako me neko primeti kako sam razapela šator — iako to nijednom nisam uradila na nečijoj njivi, već uvek u pustarama, na skrajnutim putevima kojima niko ne prolazi, na obodu prašume – u naredna dva sata sasvim sigurno mogu da očekujem posetu seoskog obezbeđenja.
To su momci u civilu sa mašinkama na ramenima. Da, sa mašinkama. Kada sam prvi put videla nekog klinca – jer nije imao više od devetnaest godina – na motoru sa mašinkom preko leđa, bila sam zblanuta. Šta je ovo? Gerila? Jeste da smo prilično blizu granice sa Tajlandom, ali koliko znam, nema nikakvih sukoba između ove dve države, a pogotovu ne vojnih. A onda su me, u noći kada sam postavila šator na obali Mekonga, pohodila četvorica takvih momaka.
Seoska policija, predstavili su se. I odmah mi objasnili da tu ne mogu da spavam. Nedvosmislenim gestom ruke, jedan mi je pokazao kako će me neko skratiti za glavu budem li tu ostala.
Ma hajte, ljudi! Policija nigde ne voli kampere jer ne voli da preuzima odgovornost za idealiste koji još uvek toliko veruju u dobrotu ljudskog roda, da slobodno spavaju pod otvorenim nebom, ne bojeći se eventualnih napadača. Zato policajci na sve načine pokušavaju da kampere oteraju u hostel gde će biti na sigurnom i gde neće morati da brinu za njih.
Znam to odavno, te odgovaram da se ne bojim i da nemam nameru da se sada selim negde: već je noć, a sklapanje i pakovanje šatora po mraku nikako nije moj omiljeni sport.
Ali policajci insistiraju. Obilaze oko šatora. Zaviruju unutra. Sumnjičavo zagledaju moje bisage. Moj multifuel gorionik izaziva im najveće podozrenje. Šta li očekuju da ugledaju, da mi je znati. Smiruju se tek kada im ponudim na uvid moj pasoš sa urednom vizom Laosa i Vijetnama, sledeće zemlje koju ću posetiti.
Ponovo pokušavaju da me nagovore da odem u gostionicu ali ja tvrdoglavo ostajem pri tome da ne mrdam sa plaže. Na kraju odustaju i odlaze.
Slična, gotovo istovetna scena dešava mi se nekoliko dana kasnije, kada šator postavim u jednu od onih od tla izdignutih otvorenih kućica, namenjenih za odmor tokom poljskih radova ili za skrivanje od pljuskova u kišnoj sezoni. I opet moja tvrdoglavost da se ne selim bude jača od njihove želje da me „zaštite“.
Osim lekovitih svojstava ovog dirt-roada (džombe koje su idealne za razbijanje bubrežnog kamenja) i kupanja u prašini (za besplatno peskiranje rama mog bicikla), deonica Rute 4 koja prati laoško-tajlandsku granicu nesumnjivo je najlepše parče puta kojim sam vozila od ulaska u ovu zemlju. Kako to izgleda?
Put prati Mekong, koji mi je s desne strane. Pogled na reku je uglavnom otvoren, a magla se dovoljno podigla da na drugoj strani jasno razaznajem tajlandske kuće. Tamo je sve zeleno, dok je rastinje s ove strane smeđe-crvenkasto, zbog prašine koja ga prekriva. Kako je nivo reke veoma nizak, iz vode su izronila brojna zelena ostrvca, kojih nekad ima toliko da se čini mogućim preći sa jedne na drugu obalu skakućući po njima.
Šteta što moram da krvnički stiskam volan bicikla i da pomno pazim kuda teram točak, te ne mogu da uživam u pegledu na reku i tajlandsku obalu. No mašine na nekoliko deonica ove rute, koje utabavaju zemlju, ravnaju je, krče rastinje oko puta, govore o tome da će uskoro ovde biti postavljen asfalt. A još i kad oba mosta budu završena – Ruta 4 postaće najatraktivniji laoški put, sa ubedljivo najlepšim pogledom. I unapred žalim što verovatno njime više nikad neću voziti.
Nakon pet dana stižem u prestonicu – Vijentijan. Neveliki grad, na obali Mekonga, koji je postao prestonica nakon ukidanja Kraljevstva Laosa i proglašenja komunističke države. Ne znam nikoga kome se dopada: putnici tvrde da je ružan i nezanimljiv, a u njega dolaze samo da bi produžili vizu ili da bi prešli u Tajland, preko Mosta prijateljstva.
Moj prvi utisak je prilično neutralan. Kao i u slučaju Luang Prabanga, najpre primećujem neverovatno veliki broj stranaca – kao da se pola Evrope, Amerike i Australije preselilo ovde da provede zimske mesece. Ima turista i iz azijskih zemalja – Indonežana, Japanaca, Indijaca – ali u zanemarljivo malom broju.
Nalazim smeštaj u zajedničkoj sobi za tri evra. I tek što se raspremim, kad stižu četvoro biciklista, od koji su dvoje, ljubavni par, na tandem-biciklu. Odmah ih prepoznam: upoznali smo se pre nekoliko meseci u Biškeku, u Nomadskoj kući, gde smo zajedno čekali kinesku vizu. Stanem da malo popričam s njima, kad stižu dva nova momka na biciklima. Jedan mi se srdačno javlja – da li ga se sećam? sreli smo se u Tbilisiju prošlog proleća. Klimam potvrdno, kroz smeh: svet je globalno selo, ili to samo cikloputnici imaju slične rute.
U Vijentijanu produžavam vizu ali ne krećem odmah nazad u Luang Prabang. Imam dovoljno vremena, koje koristim da se malo odmorim. Vozim se okolo na nenatovarenom biciklu (kakav čudan i lep osećaj!), obilazeći hramove i muzeje.
Kada se malo udalji od glavne ulice, u kojoj su smešteni svi hoteli, i zađe u one manje, sporedne uličice, grad kao da dobija sasvim drugačiji izgled. Ne može se reći da postaje lep i dopadljiv na način na koji je to Luang Prabang, ali zainteresovani turista može da uoči neke osobenosti koje su mu na prvi pogled ostale skrivene.
Tako uočavam mnogo malih kružnih skverova u sporednim ulicama. Zaista su mali – ostrvce u sredini jedva da ima pet metara u prečniku – a ulice koje se oko njega sabiraju i od njega razgranavaju često nisu široke ni toliko da se mimođu jedan automobil i bicikl. Verovatno su veoma stare i građene neplanski, pa su čvorove koje su pravile inžinjeri morali da razmršavaju ovim mini-kružnim tokovima.
Da sam verovatno u pravu, potvrđuju mi i brojne ulice koje se naglo završavaju, udarajući pod pravim uglom u neku drugu.
Primećujem i dosta neobičnih zgrada, sa pročeljem veoma uskim, ne širim od tri metra. Ne shvatam zašto su tako projektovane kada nisu stisnute između drugih kuća – naprotiv, oko mnogih je prazan prostor. Izgledaju kao evropske kuće ali zaokrenute za devedeset stepeni u odnosu na ulicu pa su im uske strane postale pročelje i začelje. (Tek kada budem ušla u prvi vijetnamski grad, otkriću da je to tipična arhitektura vijetnamskih kuća.)
Dok se u manjim ulicama primećuje prilično stihijska gradnja – i ulica i kuća, dotle je u onim glavnim saobraćajnicama sve kao „pod konac“: široki bulevari sa zelenim ostrvima između traka za različite smerove, raskrsnice pod pravim uglom, velelepni kružni tokovi usred kojih se, na ostvrima, nalaze turističke znamenitosti…
Spoj stihijskog i planskog, starog i novog, opuštenog i strogog – daju neki šmek Vijentijanu i ja ne mogu da kažem da mi se grad ne dopada. Možda mi je najmanje dopadljiv upravo onaj najturističkiji deo — šetalište pored Mekonga, koje danju uglavnom zvrji prazno, dok je uveče prenatrpano tezgama na kojima se prodaje sve i svašta. (No već i površan pogled dovoljan je da se otkrije da ponuda nije ni približno tako kvalitetna ni originalna, kao u Noćnom marketu u Luang Prabangu.)
Sasvim slučajno, u Vijentijanu otkrivam jednu prodavnicu outdoor opreme. Treba mi mnogo toga, jer nakon godinu i po dana svakodnevnog korišćenja (što je otprilike dvadeset godina kod prosečnog kampera), moja oprema je prilično dotrajala. Najugroženiji mi je krov nad glavom – šator, čije šipke su se iskrivile a potom i polomile posle gotovo apokaliptičkog grada u Gruziji, kada su s neba padale ledenice veličine oraha. Krpila sam ih, kalemila pomoću drugih šipki, ali pravilo je da se za prvom polomljenom, vrlo brzo lome i ostale – svar je u čistoj fizici i raspodeli pritiska, koji se sada nužno menja.
Kad, gle: šator poznatog španskog proizvođača kamperske opreme za svega šezdeset evra! Sigurno je kopija, jer cene u Evropi se kreću od dvesta pedeset evra pa naviše. No nisam gadljiva na replike ako su solidne, pa zato otvaram šator u radnji i sklapam ga. Dopada mi se: veći je od mog i viši, pa ću najzad moći da sedim u šatoru. I lakši je skoro pola kilograma, a to nije zanemarljiva razlika.
Sve mi odgovara osim boje spoljašnjeg sloja koja je intezivno plava. Kako ostati neprimećen kad ti kuća blješti i u polumraku? Pitam za drugu boju, ali jedino su na raspolaganju ta i jarko crvena, koja ne dolazi u obzir. Dugo se premišljam šta da radim. Ako zanemarim to što će se nadaleko plaviti, šator izgleda sasvim solidno za te pare (a teško da bih mogla i da izdvojim neke veće). Ma kupiću ga, samo ću morati da mnogo više vodim računa o tome gde ga postavljam.
I tako, dobih novi krov nad glavom.
Sad mi još sledi rastanak sa starim. Iako nastojim da se ne vezujem za stvari – jer moj način života mi to ne dozvoljava – teško mi je. Stari šator kupila sam namenski, za ovu turu, a uoči prve probne vožnje na Siciliji. Od tada pa sve do pre neki dan pružao mi je utočište od vetrova, kiša, oluja; u njemu sam doživela najlepše trenutke ljubavnog ushićenja i isplakala reke suza zbog ljubavnog razočaranja; u njemu sam dobro spavala, mnogo maštala i – skoro neprimetno — izrasla u svetskog putnika.
.
.
Fotografije su ovde
Mozda je kampovanje jednostavno zabranjeno na javnoj povrsini kao u vecini evropskih zemalja. S druge strane Laos, kao i Kambodza, je i dalje pun neaktiviranih bombi od silnih bombardovanja. S druge strane sumnjam ja da se policija brine za bilo cije dobro bilo gde u svetu. 😉
Nije zabranjeno, to sam prvo proverila pre ulaska u zemlju. Što se tiče neaktiviranih mina, nikada nisam odlazila na teren gde već nisu bili primetni tragovi da je ranije neko tu boravio, tipa: staza, ulegnuta trava i sl. A što se policije u svetu tiče, postoji izuzetak — gruzijska policija koja čini sve da pomogne turisti i ispoštuje njegovu želju. Ako si pratila moje blogove o Gruziji, verovatnno se sećaš dvojice policajaca koji su me sve vreme pratili po dirt-roadu i čak spavali u svojim kolima da bme čuvali jer sam ja htela da kampujem u nekoj nedođiji. Moj prijatelj… Read more »
A odakle izbi zmija i gde? Jel iz Mekonga?
Ne znam, preplašile smo jedna drugu na plaži, izronila je ni iz čega i promenbila boju na vratu (te sudim da je malo otrovna).
Cini se da je Loap iz Ceske.
No, fotka je od pre dve godine, sa Sicilije i jednog od prvih razapinjanja Loapa, da, starog šatora iz Češke. Mislila sam da je jasno da je fotka sa starim šatorom, u znak oproštaja. Novi je marke (fake) Salewa.
To kako slavis Novu Godinu… imala sam i ja takve nekakve sujeverne momente. Dok mi se nije desilo da sam Novu Godinu prespavala, sama kod kuce. Ta godina je bila puna putovanja, dobrog sexa, zabave svakojake, selidbe s jednog kraja sveta na drugi i tako dalje. Od tad vise ne brinem kako slavim Novu Godinu. 🙂
Elektrokuhinja, ma slažem se, sve je to samo sujeverje ali ipak malkice verujem i dalje 🙂
“I unapred žalim što verovatno njime više nikad neću voziti.”
Nekako nemam utisak da se ovo putešestvije svodi na to da ti je potrebno da ga “izbaciš iz sebe” pa da se skrasiš k’o čovek kad se vrneš u Srbiju 🙂
Ne svodi se, Mix, nadam se. Ali previše je mesta na ovoj planeti na kojima bih želela da vozim prvi put, da teško da će biti prilike da se negde vratim i vozim drugi put. Takođe, za ovo vreme, naučila sam jednu veoma bitnu istinu: obično nema drugog puta i druge prilike. To važi i za život, naravno, samo što nije toliko očigledno kao na ovakvom putovanju. Zato — ništa ne ostavljati za sutra jer ko zna kakvo će ono biti i (s) čime će nas dočekati 🙂
Hvala na objasnjenju u vezi satora. Nisam mogao da pretpostavim da se radi o starijoj fotografiji 🙂
Naravno, ja uvek zaboravim da ono što je meni očigledno, nije i ljudima koji čitaju blog jer ne koriste oni tu stvar svaki dan kao ja 🙂
2010 se tako spuštamo poluraspadnutim rent-a-bajkovima niz neku planinčuru (nije potrebno mnogo opisivati, jedno od onih mesta na kojima je život svega – ljudi, biljaka, životinja – štur ali neverovatno jak, urezan u stvarnost) i mislim, uživajući u spustu, ko zna kad ću i da li ću ikad opet ovuda… krenuli smo u papučama i gaćama +/-, bez vode, bez hrane, s idejom ‘ajd da vidimo šta je iza one krivine’ i vraćali smo se u hotel polumrtvi i reš pečeni…
Vratili smo se… 50 minuta kasnije.
Tako da 🙂
Mix, ko zna. Ipak, ja se trudim da se ponašam ko da nikad neće biti prilike za reprizu. A ako bude — suepr!
Laosani ispadose “tezi” od Kineza po pitanju kampovanja. Osim ovog zmijoljupca, nadam se da nisi imala bliskih susreta sa drugim zverinjem. Pozdrav
Vojo, da, neverovatno nešto. Neko mi na drugom forumu napisa da je to možda (verovatno) zbog sprečavanja šverca droge. Ipak je tu Zlatni trougao. Ko zna.
Što se gmizavaca tiče nisam imala bliskih susreta sa živima, ali ih ima mnogo mrtvih i pregaženih na putu. No još uvek manje nego što sam ih viđala prošlog leta u Gruziji, posebno u Tbilisiju i okolini.
Eh, znaci nema nekog laoskog Grigorija ili kako se zvao policajac iz Gruzije 🙂 Gledam na google-mapama, pa taj put 4 je oznacen isto debelo kao put 13, tj. kao glavna drzavna dzada. A izmedju tih puteva ima neki tanji put, kako li to cudo tek izgleda….
Drago mi je da si konacno resila sator, nadam se da te proteklih tri nedelje dobro sluzi!
Jeste, prvo što sam ja pročitala na LP forumu u vezi s laoškim mapama i putevima je otprilike ovo: budite oprezni jer se na mnogim mapama nalazi ono što treba da bude a ne kakvo je trenutno. I zaista, ako recimo iscrtaš na Google Map ili na mom omiljenom http://www.bikeroutetoaster.com južni prelaz preko Mekonga, sa rute 4, pokazaće ti da tamo postoji most. On će biti, ko što reče onaj inžinjer, ali za sada su to samo četiri tanka betonska stuba koji bi trebalo da nose jedan od stubova budućeg mosta. 🙂 Inače, da, Ruta 4 jeste magistralna po važnosti,… Read more »
Kako ide kroz Vietnam? Ne reci lose, imam prelepe uspomene iz te zemlje!
Pa ne mogu da kažem da je loše. Ali prilično je naporno. Verujem da imaš prelepe uspomene, imala bih ih i ja da ne putujem biciklom. Bilion ljudi, često veoma agresivno, dobacuje mi: Hej! Hello! i očekuje da svakome POSEBNO odgovorim. Ako ne odgovorim svima petoro, koliko ih recimo stoji pored puta, ali svakom posebno, postaju veoma agresivni sa ponovnim HEJ! (koje zvuči kao Hajl!) Hello! Hello! Hello! Mnogi dobacuju iz svojih bašta i njiva koje su i po 50-70 metara od puta i to iza mene, kad ja već prođem. I ne prestaju da viču za mnom dok im… Read more »
Haha, pretražujem neke rute i posetila sam sajt koji često posećujem. I pazi ovaj intervju, tj. pitanje i odgovor: 4. In your journals, you talk about being followed by crowds and generally gathering a lot of attention on your bicycle. Was this enjoyable for you or sometimes stressful? I have biked in Vietnam, Laos and Cambodia and have found the Vietnamese people the by far the most open and friendly as you ride along the road. It can get tiring saying hello in response to everyone as you ride along. It is great to see how happy people, and particularly… Read more »
Ima još jedna promena, koje ti naravno nisi svesna, ali koja se jasno vidi. Prolepšala si se zahvaljujući ovom putu, ostavio je lep trag na tvom licu.
Zloćko, hvala. Iskreno, više puta sam pomislila kako se desilo upravo suprotno, ali kako sad zaista ne marim kako izgledam, ne potresam se mnogo zbog toga. U svakom slučaju, lepo je čuti takav kompliment.