'Nemogući' Vijetnamci

20-31. januar

Pred svakom novom granicom osećam se kao na ulazu u nepoznatu kuću. Još od vrata procenjujem atmosferu tog doma – vremenske prilike, kvalitet puta, prizore oko njega – i tražim znakove dobrodošlice u ponašanju domaćina. I gotovo uvek, prvi utisci su nepogrešivo tačni — ono što uočim odmah po ulasku, pratiće me posle sve vreme mog boravka u toj zemlji.

Prvi utisci

U Vijetnam ulazim na graničnom prelazu koji se smestio na vrhu planine. Dok pokušavam da povratim dah od pedalanja strmom uzbrdicom, carinik brzo pregleda moju vizu, udara pečat i vraća mi pasoš. Široko mi se osmehujući iza stakla, neočekivano glasno drekne: „Hello!!! Welcome in Viet Nam!“ Trgnem se, čak malo i odskočim od carinske kućice, a onda uzvratim osmehom, zahvalivši mu na dobrodošlici.
Zakotrljam se nizbrdo, kroz red brvnara duž puta. Odmah primećujem razliku u odnosu na laoške kuće: ovde nema sojenica, barake imaju prozore i od puta su odvojene visokom žičanom ogradom s kapijom koja se zaključava; a kao najjači utisak nameće mi se brojnost: na malo prostora načičkano je na desetine kuća koje se gotovo naslanjaju jedna na drugu poput gradskih. Gde god je bilo mesta, građene su u više redova, ali prolazi između njih vode u cik-cak jer pročelja onih pozadi uvek zatvaraju uzani prolaz između kuća ispred njih – kao da se laktaju za malo daha, za bolji pogled i više sunca.

Između ulica i oko kuća razvlači se smeće koje leti po putu, gomila se u kanalima duž njega, „ukrašava“ padine umesto cveća, plovi rekama, nasipa obale… – imam utisak da će se Vijetnamci ugušiti u tolikom đubretu. Na više mesta vidim kako ga spaljuju, ali čini se da ga proizvode nekoliko puta brže no što su kadri da ga unište.
Dok lagano klizim odličnim putem, pored mene zuje motoristi sa svih strana, poput mušica: to se provlači, zavlači, zaobilazi, skreće, staje, izleće, preseca mi put kako kome odgovara, bez ikakvog nagoveštaja o sledećem potezu. I svi trube, pritiskaju sirene do iznemoglosti, radosni što ih imaju, beskrajno srećni kada zvuk njihove nadglasa ostale i pobednički se vine do decibela koji mi ozbiljno ugrožavaju nervni sistem.
Brojnost, smeće, buka – prvi su utisci po ulasku u Vijetnam.

„Hey! Hello!!!“

Ali najjači utisak je — neverovatna srdačnost ljudi.
„Hello!!!“, dobacuju mi pokraj puta, iz kuća, sa brda, iz pirinčanih polja, s druge obale reke, s motora, iz kola i kamiona. Ko god me opazi, obavezno mi dovikne to: „Hello!“
Otpozdravljam, pokušavam da odgovorim svakome, ali nekada pozdravi stižu prekasno, kada već projezdim pored mesta s kojeg su poslati. Tada samo mahnem rukom.
Ali nema šanse da prođem tek tako. Vijetnamci hoće da čuju odgovor. Traže da im uzvratim sa „Hello!“ a bilo bi poželjno i da svakog ponaosob pogledam i otpozdravim klimanjem glave. Jer kada to izostane, oni kao da se ljute. Počinju da viču sve glasnije i brže: „Hey! Hello!!! Hello!!! Hello!!!…“ ne prekidajući sve dok im se ne izgubim iz vida.
I svi se smeju naglas, počev od prljave, bosonoge dece što se igraju kraj puta, preko radnika na pirinčanim poljima sa nogama u vodi do kolena, žena sa ogromnim pletenim korpama koje prte na leđima, momaka i devojaka na motorima, sa obaveznim kacigama nalik na šlemove, do retkih vozača (uvek) dobrih automobila, koji otvaraju prozor da bi mi se javili.
Kakvi ljudi!

Ništa bez cenjkanja
U prvom gradu kroz koji prolazim zastajem kod jedne prodavnice mobilnih telefona i upitam momke koji rade za bankomat. Postoji jedan u tom mestu, kažu, ali sam ga prošla.
Mrštim se. Ne vraća mi se kilometar i po uzbrdo, ne samo zato što je uzbrdo već i što se smračuje te žurim da nađem mesto za kamp.
Momci se smeju i nešto me zapitkuju. Svi su veoma mladi, ili samo tako izgledaju. Srednjeg su rasta, oko 175 centimetara visine, veoma tanušni i sitni, pa zbog tog stasa, a i lika, deluju kao da su svi u onom prelaznom uzrastu, kad više nisu dečaci ali se još nisu razvili ni u muškarce – poput večitih Petar Panova.
Primećujem da nekolicina boji kosu u crveno ili smeđe – što je moda u ovom delu sveta, jer sam isto zapazila u Laosu i na jugu Kine. Ako nisu jednostavno podšišani na kratko, onda imaju frizure, i to su uvek dva tipa: pramen stepenasto šišane kose koji od razdeljka pada ukoso do brade, zaklanjajući pola oka, ili ćuba na sredini glave, nalik na stilizovanu čiroki – oštre ravne kose Azijata ne ostavljaju mnogo mesta kreativnosti.
Podignem malo glas da bih prekinula njihove šale i upitala ih gde mogu da promenim laoški novac koji mi je preostao, ali Vijetnamce je teško nadglasati. Začuđujuće je da tako sitni ljudi mogu da budu toliko grlati. Kad zagraje svi u glas, to je nalik na ono naglo odvrtanje ogromnih zvučnika baš u trenutku kada ste se vi našli kraj njih.

Ali ne odustajem, već pozivima da me saslušaju pridodajem i široko mahanje rukama ispred njihovih očiju. Pomaže tek kad im pokažem novčanicu koju hoću da promenim.
Jedan od prodavaca, koji me zbog tankih brčića podseća na Klerk Gebla, izdvaja se od ostalih i klima mi potvrdno glavom. Njegovi drugari se stišavaju i zauzimaju bolje pozicije oko staklenog pulta pored kojeg stojimo kao za predstavu.
I ona zaista počinje.
Cenjkanje. Istočnjaci obožavaju da se cenjkaju. Uopšte nije važno koliko nešto zaista košta, već koliko dobro su se prodavac i kupac pogađali oko toga. Pa makar bila reč i o kupoprodaji stranog novca.
Kako ne znam koliko vijetnamskih novčanica vrede moji laoški kipi, puštam Klerku da mi ponudi cenu. Nikad nisam bila dobra u računu, a veliki broj nula na novčanicama doslovno me užasava, pa se zbunim već kod jednostavnog delenja. No uopšte ne sumnjam da mi je ponudio otkup po nekoj minimalnoj ceni, te kupujem vreme tako što uzimam jednu od novčanica koje mi je pružio i zagledam je (a na njoj čak pet nula!). Kako je svima jasno da sam tek prešla granicu, moja znatiželja nikome nije neobična.

Klerk moje oklevanje shvata kao odbijanje, pa već ponuđenim novčanicama dodaje jednu novu (takođe sa pet nula). U međuvremenu, uspevam da preračunam u sebi približan iznos koji bi trebalo da dobijem, budući da znam koliko moji laoški kipi vrede u evrima i koliko se za ove može dobiti vijetnamskih donga.
Ova nova pauza praćena je smehom drugara koji počinju da se šale na Klerkov račun. Dobro je, to znači da sam na odličnom putu da dobijem – za mene – prihvatljivu cenu.
Ohrabrena time, i ja se smejem, pokazujući mu mimikom da doda još novca ili ću otići. Naravno, blefiram. Ali dobra sam u tome, jer sam skoro svakoga dana to praktikovala u Laosu, sa tamošnjim prodavcima.
Klerk nevoljko pristaje i dodaje još jednu novčanicu. Pokušava da se našali sa mnom, praveći se kao da će zadržati moje kipe ne dajući mi vijetnamske denge, ali kako moja reakcija izostane, on se malo uozbilji i najzad mi pruži novac. Brojim i računam. Onda klimam glavom i svi se smejemo srećni i zadovoljni, uvereni kako smo odlično prošli.


Šta to…?
Vozači motora a još više njihovi saputnici okreću se tako upadljivo za mnom kada me zaobiđu, da me čudi kako ne uvrnu vratove ili se ne prevale sa onih sedišta zbog gubitka ravnoteže. Ni u jednoj zemlji do sada ta radoznalost nije bila toliko izražena.
Za sat vremena pored mene prozuji najmanje sto motora i najmanje pedeset ljudi zablene se u mene kao da sam putujući cirkus, redak zver, čudo neviđeno. Neki se osvrnu samo nakratko, kao da im treba vremena dok im do svesti dopre šta su ugledali i ko se to kotrlja putem, pa se onda ponovo okrenu munjevitom brzinom, iskrive vrat, polegnu telom preko zadnjeg točka ili se presamite u stranu i ne skidaju pogleda s mene sve dok me ne izgube s vidika.
Dođe mi da im se isplazim, ali umesto toga samo progunđam nešto naglas ili, onim najindiskretnijima, dobacim jedno: „What?!“ Na to mi oni svaki put – mahnu! Srdačno, prijateljski, široko se osmehujući (ukoliko nemaju one maske preko usta i nosa).
O, Bože, kakav svet! Sva moja narogušenost trenutno se istopi kao mehur od sapunice. Čak zatičem sebe kako im odmahujem!


A oni bi baš da pomognu
Stajem kod neke oveće seoske prodavnice da se opskrbim namernicama. Naslanjam bicikl na drveni stub i ulazim unutra. Ovo „unutra“ u Vijetnamu treba shvatiti uslovno, jer su i ovde, kao i u Laosu, sve radnje bez čeonih zidova, bez stakala ili vrata — zbog velikih vrućina. No kako su ovde kuće zidane od čvrstih materijala, za razliku od laoških koje su uglavnom od bambusa, taj frontalni zid ima rol-vrata, obično garažna, koja se spuštaju tokom noći. Danju, dokle god je radnja otvorena, tu se slobodno ulazi i izlazi. Deo robe poređan je na police, no veći deo je poslagan na kutije na podu ili se nalazi u gajbama. Na koji način prodavci kontrolišu kupce – ostaće mi tajna. Jedan od odgovora je da uglavnom svako poznaje svakoga pa ako prodavac i ne zna po šta je neki kupac došao, a ono je siguran u to da neće pokušati da ga pokrade.
Stranac je, naravno, opšta atrakcija. Posebno ako je žensko, pa još samo i – na biciklu! Svi se sklanjaju da prođem i pilje u mene.

Nova zemlja — drugačiji proizvodi na nepoznatom jeziku. Zagledam pažljivo amabalažu, ne bih li po sličicama otkrila šta je tačno unutra. Na pojedinim omotima su opisi i uputstva na engleskom, pa se zadržavam da pročitam o kakvoj vrsti artikla je reč. Cene nigde nisu ispisane.
Neko mi dahće za vratom. Osvrnem se, a ono – troje lokalaca iza mene koji me prate u korak, pokušavajući da preko mojih ramena i moje glave vide šta to zagledam. Kao u crtanom filmu, svi istovremeno zauzmu stav mirno široko se iskezivši. Viša sam za glavu od njih i znatno krupnija, pa sama sebi ličim na Big Mamu koja je postrojila nestašnu dečurliju. Ali umesto da me sada – kada su „uhvaćeni na delu“ – ostave na miru, da sama zagledam između kutija, oni usrdno krenu ispred mene, podižući nasumice različite proizvode i nudeći mi ih kao da su apsolutno sigurni kako mi upravo treba to što su mi pokazali.
Zalud ponavljam: „No!“ – oni se samo smeju i nastavljaju da mi „pomažu“.

Uživo s livade
Postavljam kamp na livadi, iza poslednjih kuća neke varošice. Mesto mi se čini prilično dobrim, jer iza mene se izdiže ogromna stena, tako da sam s jedne strane zaklonjena od pogleda. No, tu su dvojica čobana koji čuvaju krave. Najpre se prave da me ne primećuju a onda priđu i sa daljine od nekoliko metara počnu da posmatraju kako podižem šator.
Okej, momci. Jasno mi je da je vama beskrajno dosadno s tim kravama i da sam ja velika atrakcija u vašem ataru. Možete da stojite tu do mile volje i gledate – nećete me iznervirati.
M-hm, da, kad se ne bih zvala Snežana.

Nakon četrdeset minuta otprilike, pošto sam se već kompletno raspakovala i smestila, oni su i dalje na istom mestu. Samo što su u međuvremenu posedali, i to tako da naizmenično mogu da prate šta ja radim i šta se dešava s njihovim kravama. Samo večeras, na vašoj livadi, dva programa uživo!
Postajem sve nervoznija. Zagrejala sam vodu da se okupam a ide mi se i u ve-ce. Otišla bih iza živice uz koju sam okrenula drugi ulaz mog šatora, ali ne bih da ostavim sve stvari čobanima na „izvol’te“, ne zato što se bojim da bi nešto ukrali, već što bi najverovatnije želeli da vide šta je unutra i da zagledaju stvari koje koristim. Vidim im tu želju na licima, u načinu na koji me gledaju – samo li im se osmehnem i pokažem da sam prijateljski nastrojena, eto njih u mom šatoru, da se družimo. A možda bi, u silnoj radoznalosti, neko od njih dvojice krenuo za mnom da vidi kuda sam se to uputila – pamtim nekoliko takvih situacija u Kirgistanu i Kini, kada sam na kraju morala da im objasnim gde idem i izričito naglasim da nikako ne želim nečiju pratnju.
Tako svi ostajemo tu gde smo, samo što ja ulazim u šator i zatvaram „vrata“. Valjda će sada da shvate i odu?
Neće.
Deset minuta.
Još nisu shvatili.
Pola sata.
Ustali su i neznatno se udaljili od šatora. Stoje tako okrenuti da posmatraju svoje krave ali krajičkom oka vide i šta se dešava sa mnom.
Polako se smračuje. Udaljavaju se nevoljko.
Mrak! I najzad „čist teren“. Izjurujem i trčim iza živice. Aaaah! kakvo olakšanje.

A što si takva?
Iz sna me bude neki glasovi i svetlo upereno u moj šator. Stavljam naočari, hitro se izvlačim iz vreće i grabim paprika-sprej za ne daj Bože. Onda otvorim vrata šatora.
„Hello!!!“ zagraje muški glasovi. Razaznam tri različita, a toliko izbrojim i ručnih lampi.
Šta sad ovo znači kog đavola?, pitam se dok čekam da mi se približe.
Pod jakim svetlom moje čeone lampe vidim široke osmehe tri momka. Jedan je čobanin od danas a druga dvojica su mi nepoznati. Moj znanac slobodno prilazi, seda tik uz ulaz i pruža mi ruku.
„My name is…“, i reče neko ime koje sam odmah zaboravila.
Ona druga dvojica se veselo smeju, pa mi i oni pružaju ruke i predstavljaju mi se.
Čini mi se da su malo pijani ili pod dejtvom nekih droga. U svakom slučaju, više su nego raspoloženi za druženje u ove sitne sate – proveravam na ciklokompjuteru i vidim da je ponoć prošla.
Zaboga, ljudi, probudili ste me. Vidite koliko je sati, kažem služeći se pantomimom da bi me razumeli.
„Sorry!“, odgovara moj „poznanik“ kroz radosni smeh, kao da sam ispričala najbolji štos na svetu. Ali ne pokazuje nameru da ode. Zanima ga zar se ne plašim da spavam pored te stene, na vrhu koje je pećina.
Nisam je ni primetila, a i da jesam, ne hajem za drekavce i akrepe.

Smejuči se naglas, momci počinju da pričaju nešto između sebe, često pokazujući na vrh stene, pa na mene. Izgleda da im je baš zabavno i da mogu tako do ujutru. Ali ja ne mogu!
Sklapam dlanove kao pri molitvi. „Please, go!“, molim mog „poznanika“. I pokazujem mimikom da mi se spava.
„Please! Please! Please!“, ponavljam, skoro na rubu očaja.
Nakon desetine molbi, moj čoban se najzad umilostivi i ustane. Kaže nešto svojim drugarima i oni krenu – razočarani, sudeći po njihovim izrazima na licima.
A kad svetla njihovih lampi zamaknu u daljini, ja uzmem da se pakujem. I da se usred noći selim na drugo, skrovito mesto gde me niko neće uznemiravati.

Prvi susret s Pacifikom
Trećeg dana izbijam na Južno Kinesko more. Vozim do same plaže i tu vezujem bicikl uz ogradu nekog hostelskog kompleksa.
Poslepodne je i okean se povukao nekoliko stotina metara, pa oku koje poput mog prvi put vidi toliku oseku izgleda kao da nestaje. Osećam iznenadni poriv da pojurim prema vodi, vičući poput Vijetnamaca: „Hey! Hello!!!“ u želji da ga zaustavim, ali se uzdržim zbog mnogih šetača. Umesto toga, brzo izuvam cipele i zavrćem nogavice, te smejući se od sreće krenem u susret Pacifiku.
Mrki vlažni pesak, koji je voda oblikovala poput beskrajnih paralenih nabora, tek neznatno uleže pod mojim stopalima. Kako dobar osećaj! Kao da hodam po Zemljinoj kori kakva mora da je bila pre nekoliko eona, kad se tek ohladila. Pravim nekoliko fotografija pokušavajući da ukadriram i sebe i pesak i okean.
Ma baš me briga šta će ko da misli! Vrisnem i potrčim prema talasima.

Ja bih malo na „godišnji“ odmor
Iz puke radoznalosti, odem u onaj kompleks hostela pored plaže i upitam za cenu sobe. Putnici koje sam sretala u Laosu pričali su mi da je u Vijetnamu hrana neverovatno jeftina – u šta sam se već uverila – ali da su hoteli skuplji nego u ostalim zemljama Indokine – od osam do deset evra za budžet smeštaj.
„Ovde mora da je čak i duplo više“, pomislim, prolazeći kroz uređeni park prema najvišem od nekoliko jednospratnih pansiona sa sveže okrečenim fasdama u neboplavoj i ljubičastoj boji, u kojem je smeštena recepcija.
Unutra – tri devojke koje me dočekuju osmesima i rečima dobrodošlice. Pokazuju mi cenovnik na vijetnamskom, a u njemu treću stavku i cenu od sto hiljada donga (nešto manje od četiri evra).
„Da li ste sigurne?“, pitam više puta.
Prva cena na listi je trostruko veća, druga duplo, no devojke mi objašnjavaju da je reč o VIP sobama i vode me u jednu — ona je na spratu, s pogledom na okean, s plazma televizorom preko pola zida, fensi tuš-kabinom. Potom mi pokazuju sobu za sto hiljada, u prizemlju, s pogledom na borove koji zaklanjaju more, sa običnim TV-ekranom i standardnim tušem sa kabinom. Kupljeno! – mislim da ću nekako podneti nevipovski smeštaj.
I onda se setim kako je u nekom od gradova gde sam bila stala hostel koštao otprilike isto toliko – što sam videla kada sam tražila WiFi. Te zaključim da nije nemoguće da je ovde malo jeftinije, da su spustili cene pošto im sobe očito zvrje prazne.
Dajem im pasoš, plaćam i čekam račun. Devojke se čude — to nije praksa u Vijetnamu.
Verujem vam, ali ipak vi meni napišite na nekom papiru i potpišite da sam platila. Uz mnogo dogovaranja, kolebanja, smeha, nekako mi napišu priznanicu.

A sad — odmor!
Spokojno odlazim u sobu i razbaškarim se na ogromnom krevetu. Uveče izađem da napolju pripremim večeru na mom gorioniku, koju potom postavim za drveni sto s pogledom na okean.
Ovo je život! Zašto ne bih ovde ostala duže, mesec-dva, da se dobro odmorim od pedalanja a možda i da napišem knjigu o kojoj već odavno razmišljam? Stvarno, šta me sprečava?
Ujutru odlazim na recepciju da platim za još dva dana. Računam da ću dotle odlučiti da li da ostanem ili da odem. Treba da upoznam okruženje, mali grad u čijem predrgađu je ovaj kompleks, da se uputim u cene, da na interentu nađem informacije o produžavanju vijetnamske vize…
Za recepcijom je neka nova devojka. Pružam joj dvesta hiljda vijetnamskih donga i objašnjavam da ću ostati još dva dana.
„To je još šesto hiljada“, odgovara ona.
„Molim?!“
Devojka mi pokazuje cenovnik i prvu stavku u njemu – trista hiljada.
„Mora da se šalite?“
Ne, ona je mrtva-ozbljna.
Pokazujem priznanicu i objašnjavam da su tri njene koleginice juće popodne barem tri puta ponovile da je cena sobe u parteru sto hiljada. Da sam znala da je trista, ne bih je uzela.
Utom dolazi neki muškarac u odelu. Kad čuje o čemu je reč, i on ponavlja kako moram da platim još dvesta hiljada za prošlu noć. One devojke su pogrešile.
Ha! Čuj samo — pogrešile! Onda naplati razliku od njih, ne od mene! Ne pada mi na pamet da plaćam zbog tuđe greške!
Stvarno sam ljuta jer mi se čini da je opet reč o cenjkanju. A i da grešim, to je neprofesionalizam i nepoštovanje gosta – onog sa Zapada, dakako, jer dupli parametri u Aziji uvek se odnose na turiste i na lokalce.
Vijetnamac se takođe ljuti. Počinje da viče na mene, insistrijaući da platim.
Ne mogu da verujem da viče na gosta hotela! I to na gosta koji ama baš ništa nije zgrešio.
A onda — upire kažiprstom u mene u pokušaju da me istera napolje.
Mora da sanjam. U nekom priručniku o ponašanju u Aziji jedna od prvih „lekcija“ za strance bila je: nikada ne pokazujte ništa jednim prstom. Kad sad — Azijat to radi stranom turisti.
Ne, ovo se ne dešava. Biće da sanjam. Evo da proverim: sad ću ga upozoriti da prestane da mi preti tim prstom. I da spusti ton.
Pokazujem mu rukom da prekine. I pominjem policiju i ambasadu (mada niti znam njihove brojeve niti imam mobilni telefon).
Ne znam da li zbog dobrog blefa, ili što sam za glavu i po viša od njega i barem dvadeset kilograma teža, a pride i sva narogušena, tek, on se trgne, skloni ruku iza leđa, prestade da viče ali zato poče glavom da mi pokazuje prema izlazu.
Ma idi do đavola i ti i tvoj hotel i prevare s cenama! Ne mili mi se da ostanem i sekunde duže, mada bi trebalo da iz inata presedim ovde do podneva, dokle je regularni rok za odjavu gostiju. Umesto toga, izađem napolje, spakujem se u rekordnom roku i napustim hotel.
Ništa od mog „godišnjeg“ odmora ovde.

I opet – hotel
Dobra stvar ovog jutarnjeg „izbacivanja“ je ta što imam vremena da još za dana dopedalam u Vinj. U ovom gradu, koji ni po čemu nije značajan osim po tome što se u njemu rodio Ho Ši Min, od ranije sam bila planirala da predahnem i da pronađem neku mikrobiološku laboratoriju u kojoj ću uraditi analize i najzad otkriti šta sam to zapatila u crevima jedući uličnu hranu u Laosu.
Relativno lako pronalazim sobu za pet evra, koja je na poslednjem spratu hostela, tako da imam i ogromnu, krovnu terasu. U hostelu nema WiFi konekcije, no sa jednog mesta na njoj sasvim dobro hvatam signal iz bezobrazno skupog hotela preko puta.
Ali kao da iznenađenja sa hotelskim osobljem nije bilo dovoljno za jedan dan, jedna od dve recepcionerke izražava mi svoju naklonost tako što uzima moj šešir i stavlja ga sebi na glavu. Bez pitanja. Spontano. Kao da smo bliske prijateljice.
Sutradan, kada krenem u supermarket u kom ću se zadržati dobra dva sata, ostavim ključ na recepciji i zamolim recepcionerku da mi očiste sobu, izbace smeće i promene posteljinu. Po povratku, zateknem prepakovane stvari koje sam izvadila iz bisaga, a ove otvorene i u njima sve poslagano redom koji nisam ja pravila.
A?!?

” Tup!“ – to je moja vilica zinula do poda. Stojim i blenem u lične stvari po kojima je čistačica hostela preturala, verovatno ih isprobavala a onda presložila kako ona misli da treba. E ovo je stvarno previše!
Stuštim se sa poslednjeg sprata u prizemlje kao furija. Međutim, devojčina smena je već prošla a njena koleginica jedva shvata zašto sam ljuta. Kako ne zna engleski, poziva komšinicu koja ga govori i razume dovoljno da – nakon što joj ispričam šta me je izbacilo iz takta – krene da mi se najusrdnije izvinjava.
„Tako je u Vijetnamu“, pokušava da mi objasni. „Mi toliko volimo strance i turiste da su nam kao članovi porodice. Ne ljutite se na nju, više neće ući u vašu sobu.“
I neće. Narednih pet dana, koliko ću ostati u ovom gradu, sama ću menjati posteljinu i prazniti korpu sa smećem, ne dozvoljavajući više nikome da mi pređe preko praga.

Doktore, šta mi je?
Pretraga na internetu otkrila mi je da u Vinju postoji jedna jedina bolnica, koja srećom ima gastro odelenje. Otuda sam pretpostavila da ima i laboratoriju – kako drugačije dijagnostikovati šta muči probavni trakt težih pacijenata?
Krenem, dakle, tamo. Ali kad stignem, portir me preusmeri u zgradu do bolnice. U redu.
Dok vezujem bicikl za sobraćajni znak, kroz stakla u prizemlju vidim nekoliko ljudi u belim mantilima. Sede za stolom nalik na školsku klupu.
Namestim osmeh, jer – to sam već naučila — ovde se svi uvek smeju, i uđem.
Zdesna ona klupa sa trojicom doktora, nijednim ispod šezdeset godina, sleva pult sa najmanje deset sasvim mladih devojaka, medicinskih sestara ili farmaceutkinja, a iza pulta police sa lekovima.
„Primaju“ me doktori. Sedam na dečiju plastičnu stolicu. U svim vijetnamskim restoranima, kafićima, a, kako vidim, i u medicinskim ustanovama stolice su uvek niske, plastične, one koje mi koristimo za decu kada se igraju u dvorištima i baštama, a u koje, ako imaju ručke sa strane, zapadnjak prosečne visine i građe jedva može da sedne.
Jedan od doktora ispisuje na neki papir, list iz običnog bloka, moje podatke iz pasoša. Ne uliva mi poverenje, pogotovu kad počne da insistira na tome kako se izgovara moje ime – jako važna stvar u ovom trenutku.
Da bih ga prekinula, poturam mu papir sa ispisanim simptomima koji me muče, a koje sam u hostelu, uz pomoć Guglovog translatora, prevela na vijetnamski. Sva trojica se nadnose nad list i čitaju. Potom klimaju glavama. Pa opet čitaju. Očekujem da će makar jedan od njih pokazati da razume šta me muči, jer treba da im pokažem i drugi papir, na kome sam, uz pomoć one susetke koja pomalo govori engleski, ispisala molbu: „Uputite me u laboratoriju da uradim analize na parazite i bakterije.“
Sačekam još nekoliko sekundi, a onda im ipak dam i taj papir.
Čitaju redom, jedan za drugim. Papir ide iz ruke u ruku kao kakva šifrovana obavest koju je teško rastumačiti. Nakon minut ili dva, jedan od doktora najzad me udostoji odgovora: mahne otvorenom šakom kao kada mi pokazujemo da je neko blesav.
Ne, sigurno nije hteo da mi to kaže. Osmehujem se, pravim upitnu grimasu i opisujem rukom široki polukrug prema ulici, kućama, gradu, pitajući – gde?
Kad opet onaj gest rukom kao da sam luda.
Dobro. Ja stvarno nemam pojma šta to znači, ali smela bih se opkladiti da nije uvredljivo, kao što bi bilo u Srbiji*. Ajde da probam nešto drugo – da tražim lekove za moje stanje.
Tu se prisetim da u Vijetnamu skoro svuda postoji besplatni WiFi, pa izvadim iz ruksaka moj notbuk i otvorim Guglov prevodilac. Doktori više ne obraćaju pažnju na mene, tako da se premestim ispred pulta s lekovima. Cenim da bi već i to trebalo da bude dovoljno jasna asocijacija šta hoću, ali nije. Nije, jer se odnekud stvori neka starija žena u belom mantilu, koja bi da me potera prema izlazu. Koji je đavo ovim ljudima? Ili si im svetinja, ili nepoželjni element – sredina ne postoji.
Ignorišem je i ukucavam pitanje, koje potom, prevedeno, pokazujem devojci u belom mantilu što stoji najbliže pultu. Tri, četiri, pet koleginica stvori se istog časa do nje i sve glave se istovremeno unesu u mali ekran pokušavajući da shvate verovatno uvrnut prevod mašine. Onda mi uzimaju kompjuter. I proučavaju prevod iza pulta.
Stvarno nemam strpljenja za ovo. Uzimam od doktora onaj prvi papir sa ispisanim simptomima, poturam ga kroz pult i pokazujem na kutije s lekovima koje su poređane na policama.
Nekoliko minuta nerazumevanja, objašnjavanja, ponovnog kucanja i prevođenja jednostavne molbe: „Dajte mi lek za dijareju“, dok najzad jedna od farmaceutkinja ne shvati i ne maši se za kutiju sa nekim praškom u kesicama. Vadi i daje mi – jednu!
Otimam joj iz ruku celu kutiju, plaćam, uzimam notbuk i izjurujem napolje. Bogu hvala da nisam ozbiljnije bolesna.

Mirni dani u Vinju
Ako sam trenutno, sticajem okolnosti morala da odustanem od dužeg odmora, a ono sam sebi priuštila kraći, petodnevni. Dok prođe kiša koja je počela da pada svakog dana. Dok se moj stomak malo ne smiri. Dok ne pročitam i treću, poslednju knjigu koju su mi prijatelji iz Beograda doneli u Luang Prabang. Dok… dok ne saberem prve, (pre)snažne utiske o ovoj zemlji i njenim ljudima, dajući sebi vremena da se malo priviknem na njih i njihovu prenaglašenost koju nije uvek lako podneti. 

*gest rukom sa otvorenom šakom, koja se u vazduhu okreće levo-desno opisujući polukrugove, u vijetnamskom “body-lenguage” znači “ne”, “nema”.

Tema ima 10 komenara.

  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 19.02.2013 10:23
    Iako su nam zapazanja manje-vise ista, fascinira me koliko je konacni utisak drugaciji i naravno drago mi je zbog toga :) Nekako sam iz Vijetnama otisla kao pokisla i mislim da je stvarno vreme da se vratim, da ga natenane, s vise strpljenja ponovo obidjem :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 19.02.2013 15:16
      Pa ne znam šta da ti kažem. Provela sam mesec dana u Vijetnamu koji sutra moram da napustim (pisaću o tome) ali nisam uspela da se naviknem na tu agresivnu srdačnost, na buku, na potpunu neorganizovanost i pokušaje da me prevare na svakom koraku i naplate mi više. S druge strane, pomagali su mi gde god su mogli i zaista su pozitivni i šire to oko sebe. Rekla bih da su miks Laošana i Kineza. I još bih rekla da me u poređenju s ovim potonjima, nisu ni upola toliko nervirali upravo zbog te pozitivnosti i otvorenosti. Nameravam da se vratim u Vijetnam jer hoću da posetim Sajgon i jug, te je moguće da ću još promeniti mišljenje, ali ipak mi se na kraju više dopadaju nego što mi se ne dopadaju. Jedino što bih se teško odlučila da u kontinuitetu ostanem duže u toj zemlji, jer su zaista veoma naporni.
  • Poslala/poslao: Nevena NS | Objavljeno: 20.02.2013 09:06
    Svejedno što kažeš da do kraja ima više pozitivnih nego negativnih utisaka, ja sam sve vreme imala isti onaj osećaj skučenosti i nelagode kao kada sam čitala tekstove uz Kine. Sve vreme sam čekala da pročitam nešto što bi mi opustilo taj grč u stomaku, ali toga u tekstu iz Vijetnama nema. Prosto mi je drago što više nisi tamo.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 21.02.2013 08:12
      Nevena, zao mi je ako ostavlja takav utisak. Moj glavni utisak je - uzasno su naporni, prebucni i neposteni. Nisam se osecala skuceno, neprotiv, ni neslobodno. ALi je tesko podneti toliku napadnost koja je na granici agresivnog ponasanja i stalno zavlacanje za svaku sitnicu. Drugaciji su nego Kinezi utoliko sto su zaista srdacni i zaista veseli i zezatori. U vecini drugih osobina prilicno su im slicni.
  • Poslala/poslao: Branimir | Objavljeno: 20.02.2013 14:46
    Pozdrav Snežana , zaista si hrabra devojka i svaka ti čast ! Da li si imala nekih problema sa biciklom ili si u potpunosti zadovoljna izborom ( i rama i guma i sedišta itd..) Srdačan pozdrav iz N.Sada Branimir
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 21.02.2013 08:17
      bRanimire, hvala! Pa vidi, meni je ovaj bicikl poklonio moj drugar Sale Tochak a poklonu se ne gleda u zube :) No, mogu da kazem da me dobro sluzi. Gume mi je u Beogradu prvi put donirao Uros sa Bezanijske Kose, koji ima bici radnju. Rec je o Schwable Marton Plus. Izvoyila sam na njima 17.000 km sa teretom od 30+ kg, i mojom tezinom, imala svega dva puta busnu unutrasnju gumu. U Sangaju mi je prijatelj i domain Vlada Veljic poklonio novi par istih guma, koje sad gaye vec 5.000-ti km bez ijedne rupe. Sediste je Brooks, koje sam porucila iz Londona. brooks je zakon i skoro svi cikloputnici iskljucivo njega koriste. Ram je hromolibden a to je najbolji materijal za ovakva putovanja -- laksi je od celika, a podjednako izdrzljiv. Skoro sve ostalo sam barem jednom zamenila.
  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 21.02.2013 14:00
    Kod one nocne posete satoru sam vec video reprizu Kine (a i dosta drugih detalja me asociralo na putopise odande). Svaka ti cast kako izlazis na kraj sa svim i svacim na svom putu. Pozdrav :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 22.02.2013 05:48
      Pa lice, lice dosta, samo sto su pre svega druzeljubivi. Ovakav nacin putovanja ima mnogih prednosti u odnosu na klasicne nacine, ali je cesto i mnogo naporniji u raznim smislovima, a pogotovu kad je rec o ljudima od kojih ne mozes pobeci kao kad imas neki aramzman ili putujes u licnoj reziji. Ne mozes reci lokalcu: "Ne zelim da me gledate dok postavljam sator i pripremam se za odmor", jer na njegovoj si zemlji, ili njegovog komsije. Oni svi zele samo da budu ljubazni a ta preterana radoznalost je inace tipicna za Aziju. Stalno to pukusavam da prihvatim ali je zaista tesko, posebno kad se dovucem negde mrtva-umorna i prljava i gladna i sve sto zelim je samo - mir.
  • Poslala/poslao: Momir | Objavljeno: 27.02.2013 12:19
    "Možete da stojite tu do mile volje i gledate – nećete me iznervirati. M-hm, da, kad se ne bih zvala Snežana." Ovo ti je dobro :) Vidim te u Rumuniji kako tražimo otvorenu kafanu da pijemo kafu, ceo dan do posle podne... Nastavi dalje, samo te posmatram :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 27.02.2013 13:49
      Gde se toga seti! Ako me pamćenje služi, bila sam savim cool u onoj rupčagi gde si nas odveo (zaveo) :D

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *