Krivci za sve
9-20. januar 2013.
Posao: živeti na pedalama
Krećem nazad u Luang Prabang, ovog puta Rutom 13, najvažnijom i najvećom laoškom magistralom. Zahvaljujući njoj, Laos je pre nekoliko godina iz jedne od najsiromašnijih i najzaostalijih država Azije počeo da izrasta u turistički atraktivnu zemlju, što povratno utiče na ubrzani razvoj celokupne privrede. Vozeći savršeno glatkim asfaltom, razmišljam o tome koliko jedan običan put menja živote ljudi oko njega.
Zaneta u te misli, vrtim pedale lagano, kad opazim biciklistu koji mi dolazi u susret. Staje ne primetivši me i osvrće se unazad očekujući nekoga. Među putnicima na biciklima običaj je da se pozdrave prilikom susreta, da se upoznaju i popričaju ako imaju prilike, posebno kada se sretnu u ovako egzotičnim zemljama. Tim susretima uvek se obradujem, pa tako i sada prelazim na drugu stranu puta, znatiželjna da saznam ko je ovaj putnik, odakle dolazi i kuda ide.
„Zdravo!“, iznenađeno mi otpozdravlja jer me je tek sad ugledao.
I odmah započinjemo priču.
Sa još dva druga koji su malo zaostali iza njega zbog fotografisanja – a koji upravo stižu — napravio je tronedeljnu turu po Laosu. Nažalost, sutra lete kući – u Milano.
I mada mi se svi cikloputnici čine lepima bez obzira na to koliko su prašnjavi, umorni ili stari, ovi mi se posebno dopadaju, valjda zbog toga što smo „komšije“. A i sličan nam je stil, procenjujem, neprimetno odmerivši njihovu garderobu i opremu: pedalaju u planinarskoj odeći, koja je pogodna i za bicikl i za obično putovanje ili neki izlazak. Uz to, približno smo istih godina, ili su tek neznatno mlađi. No tu je sličnostima kraj, jer oni su radnici u nekoj fabrici, što je i razlog zašto imaju tako kratak odmor.
„Svake godine obilazimo po jednu zemlju Jugoistočne Azije“, objašnjava mi prvi muškarac. „Bili smo u Maleziji, prošle godine u Vijetnamu, sledeće idemo u Kambodžu, potom na Tajland…“
„Svaka čast, momci!“, kažem, i to iskreno i mislim.
Pokušavam da zamislim toliko razvijenu svest, želju za putovanjima i avanturistički duh kod prosečnog fabričkog radnika u Srbiji, i ne polazi mi za rukom. Zbog toga, nekako mi je neprijatno da im priznam koliko dugo sam ja na točkovima. I koliko dugo zvanično ne radim. Ali na direktno pitanje, moram da odgovorim.
„Pedalam okolo, tako, oko godinu i po dana.“
„Vau! Pa čime se baviš?“, radoznali su. Gledaju me s puno očekivanja, kao da bih im mogla otkriti recept za život na pedalama.
„Ja sam pisac“, odgovorim nakon kraćeg razmišljanja.
„A-ha!“, usklikne prvi muškarac kao da mu je odjedanput sve jasno. „Tebi je u stvari ovo posao.“
Nasmejem se. Potrajalo bi dok mu objasnim kako putujem da bih pisala i pišem da bih i dalje putovala. Kako mnogi ljudi čitaju o mojim avanturama i onda mi pomažu da bih istrajala u ostvarenju mog sna. Kako se čitav svemir udružuje da me podrži i kako… – premnogo je stvari koje bi trebalo objasniti – i to najpre sebi.
Bekpakerski raj
Drugog dana stižem u Van Vieng, grad na pola puta između Vientiana i Luang Prabanga. Od prvog pogleda mi se dopada, jer ne samo što ima reku nego se na drugoj obali proteže visok planinski masiv od kojeg ne mogu da odvojim pogled. Izdiže se skoro pod pravim uglom, sa liticama zaraslim u neprohodne džungle i vrhovima obavijenim maglom. Da li iko tamo planinari?, pitam se dok šetam glavnom ulicom zakrčenom turistima.
U poslednjih godinu dana, u nekoliko zapadnih medija je pisano o Van Viengu kao o bekpakerskom raju, mestu gde najradije dolaze mlađahni Zapadnjaci željni dobrog provoda koji podrazumeva žurke do zore, mnogo alkohola, droge i seksa u noćnim satima, a tokom dana tubing i skokove u vodu sa žice koja je razapeta nad rekom — u alkoholisano-drogiranom stanju, dakako.
I zaista, prosek godina belih ljudi ovde nije mnogo viši od prosečene starosti laoške nacije – devetnaest. Turistička ponuda je prilagođena njihovom dobu i željama: kafići i restorani u etno stilu, sa niskim drvenim stolovima oko kojih se sedi na mekim jastucima, sa nogama prekrštenim u lotosov cvet (ovde bi bilo neprimereno to nazvati turskim sedom). U svim barovima su obavezni ogromni plazma televizori, na kojima se do iznemoglosti vrte američki sitkomi, od kojih prepoznajem samo seriju Prijatelji.
Smeljuljim se u sebi dok pokušavam da uočim bilo devojku ili mladića koji po bilo čemu odudaraju od svojih vršnjaka. Ali bezuspešno, jer su potpuno uniformisani i unificirani.
Devojke su mahom svetlih kosa vezanih u labave punđe ili konjske repove, iz kojih im beže pramenovi, u majicama na široke bretele nedefinisane boje, tako da izgledaju isprane iako su, kada se bolje zagleda, nove i često brendirane, i širokim laganim pantalonama nalik na šalvare; mladići imaju tanke vunene kape nehajno naherene na jednu stranu, T-majice sa nalepnicom Beer Lao, ili Sabaidi, ili nekom sličnom, koja će sutra, kada se budu vratili kućama, svima nedvosmisleno potvrditi gde su bili ove zime, i širokim bermudama, dok oni alternativniji takođe nose šalvare, samo muški model; i jedni i drugi na nogama obavezno imaju isusovke, koje su inače skoro isključiva obuća ljudi u ovom podneblju – čak i kad obuku perjane jakne jer im je hladno na petnaest stepeni Celzijusa, na nogama će imati ove praktične papuče. Obavezni detalji su još brendirani mali ruksak preko jednog ramena i štampani vodič Lonely Planet koji se pomno iščitava tokom celog dana, u svakoj pogodnoj prilici. Na licima im je izraz „ja razumem Aziju“.
Skoro bih smela da tvrdim kako je upravo ovaj vodič „kriv“ za navalu turista u Laos. U jednom od izdanja, onom najpopularnijem, u kojem su obrađene sve države Jugoistočne Azije, poglavlje o ovoj zemlji počinje primedbom da je — za razliku od Vijetnama, Kambože i Tajlanda, koji su već dugo vremena poznati kao turističke destinacije sa specifičnim lokalnim atrakcijama – Laos ostao nekako u senci, kao neotkriveni biser koji čeka da zasija punim sjajem.
Jedna jedina rečenica u najprodavanijem i najčitanijem putničkom vodiču na planeti i – hiljade turista će pohrliti tamo, da ispravi tu grešku.
Nikada ne skreći s pravoga puta
Prilično sam tanka s vremenom zbog dužine trajanja moje vize. Produžila sam je u Vijentianu, ali nekom meni nerazumljivom računicom, moj zahtev za pet dana više rezultirao je produžetkom od tri. Gde i kako su se izgubila ona dva, nisam shvatila iako sam platila i za njih. Sada mi nema druge nego da dobro nagazim pedale ako mislim da na vreme stignem u Luang Prabang gde treba da se sretnem s našim ljudima — turistima – koji mi donose novu kreditnu karticu iz Beograda i da potom otpedalam do granice preko Ponsavana, gde sam planirala da ostanem jedan dan kako bih posetila tamošnje znamenitosti.
Plan bi bio realan da nije reč o brdovitom Laosu, gde su usponi pod nagibom od dvadeset procenata, i da ne pravim grešku birajući „prečicu“ – skretanje sa Rute 13 kako bih skratila pedeset pet kilometara (što je skoro ceo dan pedalanja) i poštedela sebe upravo tih uspona, pošto prečica ima samo jedan, doduše veoma veoma visok i strm, ali ipak samo jedan.
Nakon nekoliko sati guranja bicikla, sve što želim i čemu se molim je da stignem bilo gde gde ima ljudi. Nevažno kad – samo da stignem. Jer ovo nije normalno, ili barem nije za cikloputnike: uspon se otegao i nikad stići do vrha, a sve češće, deonice puta su izvan konstrukcije – tek nanosi peska koji nije ni utaban pa je guranje trideset-četrdeset kilograma teškog bicikla sa bisagama ravno nadljudskom podvigu. Na sve to – kiši. Usred suve sezone! I postaje sve hladnije.
Pokušavam da ustopiram retke vanove i džipove koji prođu ovuda, ali vozačima ne pada na pamet da stanu. Uopšte mi se ne sviđa situacija u kojoj sam se našla. Teško da ću izgurati do gore (gde god vrh bio, jer se od oblaka ne vidi) pre mraka, a ovde je nemoguće naći mesto za šator, sve i kad bih odlučila da noćim na planini – jer s jedne strane je provalija, s druge litica. Na sve to, nemam ni dovoljno vode. Očekivala sam da ću, kao i svuda do sada u Laosu, naići na neko selo i dopuniti zalihe, no od kuća ni traga kako je uspon počeo.
Šta ćeš sad?, pitam samu sebe dok se prekorevam što nisam malo pažljivije proučila mape na internetu.
Za početak, moram da nađem barem jednu bocu vode kako znam i umem. Zato uzimam praznu plastičnu flašu da mi bude pri ruci i čim začujem da nailazi neko vozilo, nebitno iz kog smera, počnem da mašem njome. Zaustavi se najpre jedan tuk-tuk sa najvećim brojem putnika po metru kvadratnom koji sam ikad videla, i vozač mi da pola litre iz svoje boce. Zahvalim, pretočim vodu u moju flašu a onda je sakrijem i ponovim mahanje drugom praznom flašom. I tako sve dok ne sakupim skoro tri litra. Sad sam mnogo mirnija — s tom količinom vode mogu da preživim i ceo dan ako treba.
A ne odustajem ni od stopiranja. I nakon dva-dva i po sata, jedan van usporava. Prilazim suvozačevom prozoru i čoveka u uniformi pitam da me povezu samo do vrha uspona. Na moje iznenađenje, pristaje. Brzo skidam bisage i ubacujem ih pozadi, a onda, uz pomoć vozača i drugog muškarca u uniformi, koji su izašli iz vana, unosim i bicikl. Suvozač mi ne dozvoljava da ostanem pozadi, gde će sigurno biti veoma neudobno, već sedam unutra.
Koliko sam imala sreće, shvatam posle nekoliko minuta, kada uđemo u onaj oblak – tamo ne postoji put, već samo nanosi peska u vidu visokih dina koje oblikuje snažan vetar.
„Što si krenula ovim putem?“, pita me uniformisani čovek na suvozačevom sedištu. „On je van funkcije.“
Objašnjavam mu svoje razloge, a on vrti glavom ne odobravajući. Kao inženjer koji radi na asflatiranju Rute 4, one kojom sam došla iz Luang Prabanga u Vijentijan, zna o čemu priča.
„O! Pa vi ste prava osoba da vas pitam u vezi sa laoškim drumovima!“
Smeje se, ohrabrujući me da postavim pitanje.
„Zašto ih, zaboga, projektujete bez serpentina?“
Njegov engleski je mnogo lošiji od mog, ali čini mi se da me je ipak razumeo. Međutim, odgovor je prilično neodređen: najpre se čudi kako to mislim i kako bi trebalo da ih projektuju, potom objašnjava da je teren takav i da je to jedini način.
Okej, hvala, kažem pomirljivo. I ne pomišljam da se raspravljam sa inženjerom oko njegovog posla.
A ima i toliko drugih tema o kojima želim da pričam s Laošaninom moje generacije koji koliko-toliko govori engleski i natuca ruski.
Cikloputnički karavan
Prvobitni plan da me ostave na nekoj raskrsnici, od koje imam još svega trideset pet kilometara zemljanog puta i dvadeset pet asflatnog do Luang Prabanga, menja se jer zbog nekog poziva moraju da se vrate nazad. No, zahvlana sam i na ovome – prevezli su me skoro dvadeset kilometara po nemogućem terenu za bicikl.
Nastavljam prašnjavim putem, koji mi neodoljivo liči na onaj kojim sam vozila kada sam pedalala od Luang Prabanga, ali mapa kaže da je reč o sasvim drugoj ruti. Na nekoj uzbrdici (ma smela bih da se opkladim da sam ovde već bila!), trgne me glas tik iza mene:
„Zdravo!“
Biciklista! – visok mlad momak, natovaren kao i ja. Na ovom nazovi-putu. Da ne sanjam?
Radosno otpozdravim. Vozeći uporedo, brzo razmenjujemo prve informacije o sebi. Ni on nije najsigurniji u to koja je ovo ruta, budući da je zalutao sa troje prijatelja. Smejemo se, a kad izbijemo na vrh, stajemo da pogledamo mape i sačekamo njegovo društvo.
„E, ljudi, nisam otkrio gde je taj vodopad, ali sam zato našao bicilistkinju!“, kaže momak kada nas sustigne najpre veoma visoka devojka, očigledno nejgova lepša polovina, a potom i dvoje znatno nižih i sitnijih biciklista – koji su takođe ljubavni par.
Upoznajemo se: ovo dvoje visokih su Holanđani, a drugo dvoje Španci. Putuju više od godinu dana, a sreli su se u Iranu i odatle pedalaju zajedno. Ruta im se podudara do Luang Prabanga, a posle se razdvajaju: Holanđani će u Vijetnam, Kambodžu i Tajland, odakle nameravaju u Indoneziju i potom u Australiju gde će verovatno stati i raditi kako bi popunili svoj budžet za nastavak putovanja. Španci će pak iz Laosa za Tajland, na venčanje svojih prijatelja, a zatim će da odluče kuda i kako dalje.
Druželjubivi su i opušteni na način koji mi se od prve veoma dopada i koji mi odgovara, pa im se pridružujem i ne pitajući da li je u redu da noćas kampujemo zajedno. Kada se setim da ih ipak priupitam, Vihor, kako je ime Holanđaninu, odgovori:
„Naravno! Pa već si s nama i sad ti nema druge.“
Stvarno mi se dopadaju iako su dosta mlađi od mene: najstariji je Španac kome su trideset dve godine, a ostali broje tek dvadeset i neku. No s tim uzrastom sam se oduvek bolje razumela nego sa svojom generacijom.
Jedino mi je malo teško da ih pratim, jer osim što su toliko mlađi, imaju i primetno manje prtljaga od mene. Ali to je uvek tako – par cikloputnika nosi skoro isto tereta koliko i onaj što pedala sam. Ko mi je kriv kad nemam (i neću) društvo.
No večeras mi baš prija promena, te se radujem što zajedno podižemo kamp i svi skupa spremamo večeru. A uživam i u priči.
Holanđani su prošli kroz Srbiju, zadržavši se u Novom Sadu kod nekoga sa Warm Showers liste. Kazuju mi ime čoveka, ali mislim da ga ne poznajem. A toliko ga hvale, da mi se grudi šire od ponosa kao da ih je ugostio neko moj najrođeniji. Otkrivam da znaju i za svojevrsnu surevnjivost između Novosađana i Beograđana, za neomiljenost potonjih u ostalim delovima Srbije, čime nisam oduševljena – te lokalne zađevice sigurno nisu nešto što bi stranac trebalo da nauči o bilo kojoj zemlji. No, kakogod: Srbija im se zaista dopala, mada su se u početku prilično pribojavali na kakve će ljude naići i kakva je situacija u zemlji.
Grrr! Ljutim se u sebi na medije, na propagandu, na celu mašineriju modernog društva koja nam svima tako (o)lako oblikuje svest i stvara predubeđenja. Čak i ovakvim ljudima, otvorenih pogleda, koji se ne boje sveta već žele da ga upoznaju izbliza, putujući prašnjavim putevima i družeći se sa lokalnim ljudima.
A kad smo kod puteva, sutradan iznenada shvatam da sam ovuda zaista već prolazila, samo u surptonom smeru. To izaziva provale smeha i – očekivano – postajem objekat njihovih šala. Međutim, dok se svim silama borimo da se iskobeljamo iz nedođije u kojoj smo se našli, moji saputnici i nesvesno očekuju da ih vodim, kao i da odgovorim na sva pitanja oko dužine ovog-prokletog-zemljanog-puta, oko udaljenosti Luang Prabanga, oko terena koji nas očeuje iza onog tamo brda…
Slaba vam je vajda od mene, drugari. Sećam se samo da nije još daleko od asfalta.
I zaista – uskoro izbijamo na put. Šta put — magistrala, bre! Autoput u poređenju s onim kuda smo prošli. E, odavde je već lako. Imamo još dvadeset pet kilometara, ali se dogovaramo da negde stanemo pre ulaska u grad kako bismo ručali. Pošto nemam iskustva sa laoškim drmuskim gostionicama, malo se dvoumim, brinući se ponajviše o ceni, ali onda otkrivam da se za svega deset hiljada kipa (jedan evro) može jesti koliko hoćeš. Treba samo naći gostionicu s velikim prometom, što je svojevrsna garancija za kvalitet hrane i dobar ukus jela.
Vihor nepogrešivo nalazi jednu takvu, a kada siti krenemo da zajašemo naše bicikle, pred nama se stvore dvoje novih biciklista – ona u kasnim pedesetim a on u šezdesetim. Odakle su pa iskrsli?! Kažu da su Englezi, a lepo su, ko svi normalni cikloputnici, pedalali Rutom 13. Jeste bilo ubrdo-nizbrdo, ali po asfaltu glatkom kao staklo, kroz živopisnu prirodu i brojna mala sela sa jeftinim hostelima. Jer ovaj par ne kampuje – na turi ostaju „svega“ tri meseca, pa im nije veliki trošak da svake noći plate smeštaj.
Sada nas je sedmoro. Mali cikloputnički karavan, šarolik, poput ovog sveta.
Osećaj za turizam
Najzad u Luang Prabangu!
Odlazim u isti hostel kao i prošli put, ali me dočekuje neprijatno iznenađenje. Zapravo dva: cena kreveta u zajedničkoj sobi je u međuvremenu skočila jedan evro, a od sutra će biti viša za još jedan. I nema veze što unapred znam da ću ostati dva dana – sutra ću morati da platim evro više.
Ma koliko mi se Laošani dopadaju, nimalo mi se ne sviđa njihov osećaj za turizam. Ne volim kada me posmatraju kao pokretni bankomat. Ne samo mene, već svakog belog čoveka bez razlike. Poput svih stranaca ovde, svesna sam da su cene za nas više nego za lokalce i Azijate. To niko i ne pokušava da sakrije. Znam i da za skoro sve treba da se cenjka – i prihvatam to kao kulturološku razliku. Nekad mi je čak i simpatično, ili smešno, kao u Noćnom marketu kada prodavačice suvenira, odeće, slika, svega i svačega hoće da turisti učine cenu. Prodajni razgovor izgleda doslovno ovako:
„Koliko košta ovo?“, pita turista.
„Dvadeset hiljada“, odgovara prodavačica. I kao iz topa, smesta dodaje: „Ali samo za vas, mogu da spustim cenu na deset.“
I tako će — samo za nas — svaka prodavačica smanjiti cenu upola, još pre nego što cenjkanje počne.
Ali suvenir ne mora da se kupi, dok krevet negde mora da se plati. A ako dođem u neki hostel s informacijom o jednoj ceni, pa me dočeka druga a od sutra će važiti treća – to je za mene dokaz o nepoštovanju gosta i neprofesionalizmu.
Koliko mizerno to ume da bude, uverila sam se u istom ovom hostelu, u kom su pre dve nedelje preko noći uveli pravilo da ormarići u koje mogu da se zaključaju dragocenosti koštaju evro po danu. Pokušali su da svim gostima naplate retroaktivno, ali koliko sam videla, niko nije ni pomislio da se maši za novčanik.
A da ne govorim o pijacama i onim „kućnim“ prodavnicama duž puteva, gde će pokušati da turisti prodaju nemernice po još višoj ceni od turističke, pa ako prođe – prođe. Najgore što takvom prodavcu može da se desi je da turista odbije da plati i da odustane od kupovine – jer dobro zna koliko šta košta (za njega). Na to će se Laošanin samo nasmejati i slegnuti ramenima, i ne pokušavši da se izvini ili izgovori i proda po važećoj ceni. Jer on sasvim sigurno zna jedno: doći će drugi turista, koji neće biti tako dobro upućen ili samo neće mariti da plati traženu cenu.
I zato sam ljuta — zbog alavosti, nezajažljivosti koju su kod ovih ljudi probudili beli čovek i njegov novac. I nije krivica njihova, već naša.
Nepoznato-poznati prijatelji
Pomalo me brine kakvi će biti ljudi koji su na sebe preuzeli da mi iz Beograda ponesu dve kreditne kartice, tri knjige i gomilu nalepnica koje sam poručila za moj bicikl. Ne poznajem ih, ne poznajem lično ni osobu koja mi ih je preporučila, a ni ona ne poznaje njih, osim preko mejlova. Niko nikoga ne zna uživo, ali od početka sve funkcioniše besprekorno kao da smo najbolji prijatelji celoga života.
U čitavu organizaciju uključeno je i troje mojih stvarnih, dugogodišnjih prijatelja. Najpre Željko, koji ima skoro sva moja ovlašćenja i kod koga se nalaze moja dokumenta, pronalazi u njima Maestro karticu i isporučuje je Sofiji, jednoj od tri osobe koje ne znam. Potom Dragana seda na kičmu zaposlenima u mojoj banci da bi mi na vreme izdali novu Visa karticu, jer sve se to dešava oko novogodišnji i božićnih praznika te postoji velika šansa da u čitavom džumbusu završnih računa i izveštaja moja kartica ostane zaključana, u neotvroenoj koverti ormarića mog ličnog bankara. Kada se nekako dokopa tog dragocenog komada plastike, kojem pridoda i tri knjige po mom izboru iz Platoa, u poslednjem trenutku, dan uoči puta presreće Slavišu, drugu osobu koju ne poznajem, i daje mu pomenute „darove“ za mene.
Za sve to vreme, od prvog mejla koji sam razmenila sa Jelenom, nezvaničnim vođom tročlanog tima koji dolazi u Laos, Raša Bajkoni pokušava da u Beogradu pronađe male nalepnice sa oznakom SRB za branik mog bicikla. Zašto? Ni zbog čega posebno, naprosto zato što sam poželela da i ja, poput mnogih cikloputnika koje sam usput srela, imam neku oznaku zemlje iz koje dolazim. Ne previše upadljivu, ne zastavu koja vijori za mnom ili grb preko celih leđa – jer ne volim transparentnost ni u kom obliku – već nešto diskretno a opet dovoljno uočljivo. Tek da se zna „oklen sam“. Nekako ih pronalazi, štampa preko njih zastavicu Srbije i adresu mog sajta, te kupuje i gomilu auto-nalepnica, kao i lagani, veoma praktični ranac sa natpisom „Beograd“, u koji kao slučajno ubacuje i sto dolara. I sve to dostavlja Sofiji.
A ja, na drugom kraju sveta, stižem u Luang Prabang istog dana kada troje turista doleće avionom. Šaljem im poruku i čekam. Nervozno šetam već poznatim ulicama, pokušavajući da iz glave proteram sumanute scenarije u kojima se zbog neke prepreke mi ne nalazimo, te ja tako ostajem bez magične kartice i mogućnosti da dođem do mog novca. A kad potisnem neverovatne zaplete, kojih bi se postidelo i najbednije piskaralo, počnem da brinem oko našeg susreta.
Kakvi su? Šta ako su neki blazirani bogati turisti koji hladnu begradsku zimu menjaju laoško-majnmarskom suvom i blagom klimom u top sezoni?
A onda se trgnem. Ma šta te briga i da su najveći snobovi na svetu, izdrži jedno veče s njima, zahvali na velikoj usluzi i onda svako svojim putem. Niko te ne tera da se družite (a bilo bi i tehnički neizvodljivo).
Stvarno ne znam šta me je spopalo, ali mi zapravo najviše liči na tremu – tremu zbog susreta sa nepoznatim zemljacima koji mi čine veliku uslugu. Naravno da ću podneti sat-dva u njihovom društvu kakvi god da su, ali unapred bi mi bilo krivo ako se ispostavi da su neki bezveznjakovići. Jer sve što mi je na ovom putovanju došlo od naših ljudi, poznatih a još više nepoznatih, toliko je bilo lepo i pozitivno, da svim silama želim da se ta slika ničim ne umrlja.
Postoji još jedan razlog za moje nespokojstvo: treba da ih zamolim da u Beograd ponesu male poklone za moje najbliže. Nema toga mnogo, jedan platneni ranac, koji, sa svim stvarima, nije teži od kilograma, ali usluga koju mi čine je ogromna. Njihovo putovanje trajaće četrdeset dana i sve to vreme treba da okolo nosaju i moj ranac. Nepoznati ljudi koji su me već zadužili. Zašto bi još i to uradili? Ko sam im pa ja?
Razbijam glavu oko toga da li sam preterala, a opet – sebično — ne želim da odustanem od ideje da preko istih „poštara“, kako ih je Jelena nazvala, otpošaljem male znakove pažnje i ljubavi ljudima koje volim a koje nisam videla duže od godinu dana.
Zato im, čim se upoznamo i čim mi predaju pošiljku iz Beograda, brže-bolje uvalim platneni ranac koji sam sabila i zategla koliko je god moglo a da se ne pocepa.
„Znam da ćete sigurno imati dosta stvari i suvenira koje ćete poneti za Beograd, ali zaista biste mi učinili ogromnu uslugu da ovo dostavite Dragani. Ti ljudi koje ste upoznali moja su „logistička podrška“ kod kuće, rade stvari koje bi uradili samo roditelji za svoje dete ili plaćeni opunomoćenici.“ I onda dodajem, iskreno: „Izvinite, stvarno.“
„Okej, ponećemo“, kaže jednostavno Slaviša.
„Ne brini se“, dodaje Jelena.
„Rasporedićemo između nas, naći će se mesta za to“, objasni Sofija.
Ah, ljudi! Pa vi ste divni! Dođe mi da vas sve troje izljubim.
A oni se smeju toplo, prijateljski. I pozivaju me na večeru u neki restoran na obali Mekonga, po Slavišinom izboru.
Veče sa prijateljima
Nisam ni bila svesna koliko mi nedostaje izlazak sa ljudima s kojima mogu da pričam na maternjem jeziku, čije asocijacije nepogrešivo razumem, čijim šalama se slobodno smejem ne razmišljajući da li sam ih dobro shvatila, sa kojima, štaviše, imam i neka važna zajednička interesovanja, poput planinarenja. Jer sve troje su planinari. I to ne bilo kakvi, nego ozbiljni visokogorci kako se ispostavlja.
Pre nekoliko godina, bili su u istoj grupi koja se pela na Nepal, do baznog kampa na preko četiri hiljade metara, a potom i na jedan vrh u Etipiji, na sličnoj nadmorskoj visini. Pojedinačno su se peli i na više vrhove, poput Damavanda u Iranu ili Chamser Kangrija u Indiji, koji se izdižu više od pet i po, odnosno šest i po hiljada metara. No brojke nisu toliko važne. Bitno je druženje, zajedništvo, izazov, adrenalin, i ono što ostaje nakon svega – uspomene.
Zbog nih, krenuli su i na ovo, „neplaninarsko-turističko“ putovanje za koje su se samoorganizovali. Kao zaljubljenik u Laos i Majnmar, i uopšte, u ovaj deo sveta u koji dolazi već nekoliko godina zaredom, Jelena se prihvatila organizacije celog puta.
Opušteno, prijatno veče, sa ugodnim, neobaveznim razgovorima o svemu i svačemu: planinarima, osobama koje zajednički poznajemo, poslu koji rade (od restauratora u muzeju do uspešnog menadžera u velikoj kompaniji), preko novosti iz Srbije, kulturnih i ostalih dešavanja u Beogradu, zemalja u koje smo putovali, osobina različitih naroda, političkih dešavanja u svetu… – teme su nesicrpne u društvu pravih ljudi. Mojih novih prijatelja.
Englezi koji se ne prave Englezima
Oba dana po nekoliko puta srećem onaj par Engleza. Prolazeći pored mog hostela druge večeri, zateknu me kako sedim napolju i kobajagi nešto radim na kompjuteru. Iz načina na koji im otpozdravim, pravilno zaključe da bih rado prekinula taj „posao“, te sednu za moj sto i otpočnemo jedan od onih neobaveznih razgovora.
Požale mi se kako su pokušali da iznajme spori čamac za vožnju Mekongom, ali je čamdžija zacenio zbog njihovih bicikala pa su odustali. Ne mogu da sebi oproste što pre nekoliko dana nisu to rezervisali preko interneta, jer je tada cena bila skoro upola niža.
Razuveravam ih, pričajući im iskustvo s podizanjem cena u mom hostelu.
Njih dvoje se ljute, a kada zajedno zdušno iskritikujemo laoške turističke poslenike, počnemo priču o našim daljim planovima. Oni će na Tajland, jer su turu počeli iz Bangkoka, pa su idući severoistočno, opisali krug kroz Kambodžu, Vijetnam i sad Laos, a završiće ga opet u Bangkoku, odakle lete kući. Ovo im je prva tura i tri meseca je za njih dug, zaista dug period. Znaju da to nije ništa u odnosu na moje putovanje, ali za početak su zadovoljni.
Kako nije ništa! Ta pogledajte se, dragi ljudi: čili ste i u formi kao da vam je trideset.
Šarlot, kako je Engleskinji ime, na momente me podseća na neki devojčurak. Vitka, viša od srednjeg rasta, s kratkom svetlom kosom, izgleda zaista odlično u lepršavoj suknji do iznad kolena i majici s kratkim rukavima, naizgled sasvim jednostavnoj odeći ali uklopljenoj s mnogo (engleskog) stila. I njen suprug Martin sjajno se drži. Veoma je visok, stasit i vitak, u košulji sa sitnim karo-šarama i laganim bermudama. A ono što mi je najlepše od svega je što u tim godinama deluju – zaljubljeno! Šarlot i dalje flertuje sa Martinom – vidim to u načinu kako mu dobaci nestašni pogled ili vragolasti osmeh, dok on pokušava da zadrži ozbiljan izraz iako mu se brk smeši od zadovoljstva.
Zato se zaista obradujem kada me pozovu da im se pridružim na večeri. O njihovom trošku, naglašavaju, jer ne upoznaje se svaki dan svetska cikloputnica. Ni tako skladni parovi, uzvraćam.
I evo me opet napolju, u večernjem izlasku sa nepoznatim a već dragim ljudima. Sve ih zanima u vezi sa mojom turom, ali ja samo započnem priču o nekoj zemlji ili nekom iskustvu, a oni se nadovežu, te razgovor ode u sasvim drugom pravcu. Ali ne smeta.
Prijatno mi je i uživam slušajući ih i posmatrajući kako pričaju, jedu, smeju se ili „prepiru“. I odjednom postajem svesna jedne svoje velike promene: nikada ranije nisam umela da budem zadovoljna celim svojim bićem što sam upravo tu gde sam i zahvalna za društvo u kojem sam, kao što sam to bila sinoć i kao što sam to večeras. Izgleda da sam naučila da budem sada i ovde, potpuno predana trenutku i otvorenog srca za sve oko sebe.
Vidimo se sabajle
Budistički monasi žive od milostinje koju prikupljaju. U Luang Prabangu običaj je da ranom zorom, još pre šest, napuste zidine svojih hramova i sa torbama prebačenim preko ramena, noseći u rukama drvene zdele, krenu ulicama. Stanovnici grada čekaju ih duž puta kojim će proći i, klečeći, spuštaju im milostinju – hranu koju su pripremili – u činije, dok monasi prolaze u koloni. To je jedna od najvećih turističkih atrakcija Luang Prabanga.
Zbog nje navijam budilnik na mobilnom da zvoni u pet, kako bih bila sigurna da neću zakasniti (tokom celog putovanja, ovo je tek treći put da setujem alarm – oba prethodna puta bilo je zbog ranog jutarnjeg prevoza, ferija i voza). Zapravo je dvostruko važno da stignem na vreme jer istom prigodom treba da se nađem sa Zoranom, bratom od strica mog prijatelja Bojana Budimca, koji je preko jedne turističke agencije takođe doleteo u Luang Prabang, kao i mojih troje novih prijatelja-planinara.
Slučajnost postaje još i veća ako se zna da mi je svojevremeno, pre skoro punih godinu dana, kada me je ugostio u Mumdžularu u Turskoj, Bojan čitao opis biciklističke avanture svog brata. I to kakve avanture!
Verujem da nema bicikliste ili motoriste koji nije čuo za Stazu smrti (Death Road, Yungas Road) u Boliviji i video one fotografije uskog, preuskog puta kojim vozila pokušavaju da se provuku viseći jednim točkom nad ponorom. Ta staza san je mnogih vozača dvotočkaša, koji sa ushićenjem i žarom u očima izgovaraju “Šta bih dao da se spustim njome!”. Odnedavno, staza je zatvorena za četvorotočkaše, tako da je sad mnogo bezbednija. No pre tog zatvaranja, Zoran i njegova supruga Mirjana vozili su njome bicikle. Zanimljivo je da nijedno od njih nije biciklista, čak ni rekreativni, već su samo ljubitelji egzotičnih putovanja. O tom spustu, Zoran je potom napisao kratki tekst, koji je poslao na adrese svojih prijatelja. Tako sam prvi put čula za njega.
A onda sam na moj blog postavila okvirni plan pedalanja za 2013. i pozvala prijatelje, poznanike, nepoznate, sve Srbe i Jugoslovene, da mi se jave ako dolaze u deo sveta u kojem sam, jer sam željna susreta i razgovora sa našim ljudima. I Bojan se setio bratovljevog putovanja. Povezao nas je i dogovor je pao – vidimo se u Luang Prabangu 13. ili 14. januara. Kakvi belosvetski skitači!
Nismo uspeli da se dogovorimo da se sretnemo dan ili veče pre, ni za sat-dva-pet kasnije, nego baš sabajle oko šest, kada monasi budu krenuli da obezbede hranu za taj dan. Ali nekome ko putuje oko sveta biciklom kao i nekome ko se turistički spušta niz Stazu smrti ludosti sigurno ne manjka, pa u tom svetlu vreme i mesto našeg susreta nisu toliko neobični.
Kao ni način kako smo se prepoznali:
Izađem na ulicu i kremljivo čkiljeći na turiste koji su počeli da zauzimaju mesta na ponjavama duž trotoara, sa kojih će deliti hranu monasima (a zašta su platili između tri i četiri evra lokalnim ženama), pokušavam da nekako prepoznam Zorana. Nemam ni približnu predstavu o tome kako izgleda, jer je na svim fotografijama sa spusta Stazom smrti, koje mi je Bojan pokazao, bio u zaštitnom oklopu – s kacigom za motorbajkere i u odeći koja pre nalikuje na skafander nego na biciklistički dres i pantalone. No uzdam se u sreću, i ona mi se osmehne.
Začujem srpski jezik. Momak u svojim tridesetim priča sa nekim.
„Ćao! Ti mora da si Zoran!“, uskliknem sa ništa manjim oduševljenjem od Henrija Stivensona kada je u džunglama Afrike pronašao doktora Livingstona.
„Nisam ja. Onaj tamo“, odgovori momak nimalo začuđen i rukom mi pokaza na „mog čoveka“.
Ha! Evo nas.
Upoznajemo se. Pričamo. Pa prekidamo razgovor da bismo fotografisali monahe. Onda ga nastavljamo. I tako jedan dobar sat ili malo duže. I Zoran ima da mi preda dve koverte, ali ovog puta reč je o njegovoj i donaciju dvoje planinara iz Novog Sada koji su mi već jednom pomogli. Kako su saznali da ćemo se nas dvoje sresti – nemam pojma. Svet je definitivno mali, u svim mogućim smislovima.
Džinovske kamene tegle i kašike od bombi
Laos je zemlja koja je u modernoj istoriji bila najviše bombardovana. Statistika kaže da je u dvanaest godina, koliko je trajao rat u Vijetnamu, svakih devet minuta na Laos padala po jedna bomba. Najviše je gađan severoistočni deo zemlje kako bi se presekli putevi kojima su se kretali Vijetkongovci i vojska Severnog Vijetnama, jer je prelaz preko Demilitarizovane zone (oko sedamnaeste paralele gde se nalazila granica između Severnog i Južnog Viejtnama) bio stogo kontrolisan. Danas, skoro pedeset godina kasnije, od neeksplodiranih, uglavnom kasetnih bombi, u Laosu gine više ljudi nego u saobraćajnim nesrećama ili od posledica ujeda zmija i napada divljih životinja – oko sedam stotina žrtava godišnje, od kojih je veliki broj dece.
Glavni grad severozapadne provincije koja se graniči sa Severnim Vijetnamom – Ksieng Khoun — bio je potpuno uništen u ratu, a na njegovom mestu je izgrađen novi, koji je dobio i novo ime – Ksien Muang ili Ponsavan. Danas je on turističko središte, prvenstveno zahvaljujući nalazištima neobičnih džinovskih kamenih tegli, koja su nominovana za Uneskovu kulturnu baštinu, a delom i zbog Kašika-sela, u kojem se izrađuje ehcajg od aluminijuma sa američkih bombi.
U Ponsavanu je sve u znaku kamenih tegli i neeksplodiranih mina: stilizovane replike prvih, od raznih materijala i znatno manjih dimenzija, ukrašavaju ulaze i bašte mnogih kuća, dok čaure deaktiviranih bombi najrazličitijih oblika i veličina imitiraju ograde oko zgrada ili vise sa nadstrešnica poput bilborda po kojima su ispisani turistički slogani.
Planirala sam da posetim sva tri postojeća nalazišta džinovskih tegli i Kašika selo, što je zbog opasnosti od mina moguće jedino sa vodičem. Nisam uverena da je to zaista tako i da pedeset godina nakon okončanja rata nisu očišćena najznačajnija turistička mesta, ali ne mili mi se da se tumbam i klackam nekoliko desetina kilometara – koliko su nalazišta udaljena od grada i jedno od drugog – i to po prašnjavim zemljanim putevima, onim iz kojih štrče oštri klizavi škriljci. Radije plaćam – i preplaćujem – „organizovanu“ turu koja još uključuje i obilazak sela gde se pravi rakija od pirinča. Vlasnik jeftinog hostela u kojem sam odsela vara me kako nema drugih zainteresovanih turista u ostalim hostelima, a što je navodno proverio. To znači da neću ići udobnim, klimatizovanim mini-kombijem, već motorom, koji će – gle čuda! – upravo on voziti. A i cena neće biti petnaest već dvadeset evra.
Nemam snage da se raspravljam ni vremena da tražim drugi aranžman. Ajmo tim motorom.
Samo je moje neiskusno (ne znam da li sam se pre ovoga tri puta u životu vozila skuterom i to po gradu) krivo za to što nisam mogla ni da pretpostavim kako će izgledati vožnja džombastim zemljanim putem. A da stvar bude dodatno loša, postarao se moj stomak, koji se od juče ponovo uznemirio i poslednje što mu je sada trebalo bilo je ovo tumbanje i prašina koju gutam sve vreme vožnje. Čak je i vodiču naporno, jer tokom trideset kilometara, koliko ima od grada do prvog nalazišta, stajemo dva puta radi pauze.
No napokon nekako stižemo. Istovremeno, pristiže i jedan kombi sa troje turista, potom i drugi sa samo dvoje – sa mnom, bilo bi nas taman dovoljno za jedno vozilo. Naši vodiči se, naravno, prave blesavi. Zašto bi delili zaradu kada tako lako mogu da naplate svaki punu cenu.
A mi, pokretni bankomati koji se oglašavaju njakanjem, stupamo oprezno uskim, vijugavim stazicama – nasipima iznad pirinčanih polja. Potom strogo pazimo da ne skrenemo sa zemljanog puta oivičenog malim kamenim znakovima sa oznakama da je ovaj teren očišćen od mina. Vodiči nam pokazuju rupe u zemlji prečnika tri-četiri metara od eksplodiranih bombi. Stare su jer iz njih raste već visoko drveće i gusto žbunje, no pogled na njih s udaljenosti od svega korak-dva ne izaziva baš naprijatniji osećaj. Po glavi mi se sve vreme mota glupi vic:
– Buš pukla?
– BUM!
No evo nas na platou sa kamenim teglama. Ogromne su, visine preko jednog i po metra, i u njih komotno može da uđe vrlo krupan čovek i da se sakrije. Ali to nije bila njihova namena, a šta jeste — naučnici nisu odgonetnuli ni do danas. Sve što se zna je da su izrađene u gvozdeno doba, a najzastupljenija je teza da su služile kao grobnice. Neke su imale teške kamene poklopce, ali većina je bila bez njih. Čudno je što su bile postavljane uspravno – a s vremenom su većinom završile u horizontali – kao i to što su očito mnoge bile bez dna. U nekima su čak sađena drveta, čija stabla su s vremenom postajala šira od šupljine u teglama, koje su tada „pucale“ – pa danas izgleda kao da su urasle u njih.
Šetkam malo između njih, fotografišem, pa krećemo dalje, na sledeće nalazište. Planom ture obuhvaćena su tri, od ukupno sedam koliko ih ima u okolini Ponsavana. No uz sve poštovanje prema spomenicima, ko vidi jedno od ovih nalazišta – video ih je sve (osim ukoliko nije reč o arheologu).
Zato jedva čekam posetu selu Ban Napia poznatijem kao Selo ratnih kašika. Dok se truckamo do tamo, imam mnogo pitanja za mog vodiča. Da li se svi stanovnici bave izradom kašika od aluminijuma sa bombi? Kako ih pronalaze? Gde prodaju ono što naprave? Koliko toga uopšte mogu da naprave? Da li su takve kašike toksične?…
I on mi objašnjava kada stignemo u selo i krenemo prema jednoj od kuća „izrađivača ratnih kašika“.
U otprilike deset kuća topi se aluminijum s bombi. Kada neko u ovo regiji otrkije minu, pozove službu za UXO i oni pošalju minere koji je deaktiviraju. Pošto je oni potom ne odnose, nalazači pozovu nekog od ljudi koji tope aluminijum da je preuzmu.
Proces izrade kašika – i viljuški – prilično je jednostavan. U dvorištu čoveka kod kojeg smo došli nalazi se peć u kojoj se otapa aluminijum. Ona ima dva otvora: veći, straga, i spreda manji. Straga se ubacuju veliki komadi metala, kako bi u peći otopili i sa njih otpali čelik i drugi metali. Potom se mali komadi aluminijuma u tečnom stanju sipaju u drvene kalupe, koji se ubacuju u peć kroz onaj prednji otvor. Nakon jednog minuta, kalupi se vade iz vatre, zapravo žara i pepela, i čim se malo prohlade, kašika je gotova.
Čovek kod kojeg smo došli ima kalupe za kašike, viljuške, male kašike sa dugim drškama, kao i za neke komade nakita i „drangulija“: naušnice, suvenire u obliku bombe, goluba, zmaja… Dnevno može da napravi i po hiljadu kašika i/li drugih predmeta, ako radi ceo dan.
I sve se to proda, najviše na uličnim marketima poput onoga koji sam posetila u Luang Prabangu. Moj vodič mi napominje i da su vršene opsežne analize u Švajcarskoj, koje su utvrdile da ehcajg izrađen od ovog aluminijuma nije toksičan.
I bez ove informacije, kupila bih jednu kašiku i viljušku, ne kao suvenire, već da bih ih koristila na mom putovanju. Cena je simbolična – po hiljadu kipa svaka (po deset centi). A kada već platim, opazim kod stražnjeg otvora peći neke šipke poput onih koje služe kao okov za nameštaj.
„Šta je ovo?“, pitam mog vodiča. „Ovo nije od bombi.“
„Nije. Sada je prilično teško naći bombe – treba ići duboko u džunglu — tako da se koristi i aluminijum iz drugih izvora“, odgovori bez uvijanja.
Nasmejem se u sebi. Šta sam ja u stvari kupila? Koliko je kašika i viljuški napravljeno od mina, koliko od miksa aluminijuma iz različitih izvora, a koliko ne sadrži čak ni procenat američkog „ratnog“ materijala već je izliveno od polomljenog i starog aluminijumskog nameštaja, kontejnera, okova, šipki?… Ali onda mi padne na pamet da nema nikakve razlike između lažnih „ratnih kašika“ i, recimo, komadića drveta sa krsta na koji je Hrist bio razapet, a za koje je tokom prethodna dva milenijuma posečeno verovatno nekoliko hektara šuma. I počnem da se smejem glasno — belom čoveku i njegovim novcima, koji su krivi za najveća zla i prevare ovoga sveta.
.
.
Fotografije su ovde
*Fotografija Staze smrti preuzeta je sa Interneta kao i sve fotografije kojima je ilustrovano zadnje “poglavlje” ovog posta.
Tekstovi su ti sve bolji i bolji, zapazanja dostojna antickog filozofa… srecan nastavak tvog fenoomenalnog (zivotnog) puta!
@TAnonymous , wow! Ovo mi mnogo znaci. Hvala!
Fenomenalno! Svi ti susreti sa raznim cikloputnicima, a onda i sa nasijencima, sigurno su ti dopunili baterije. Srecno dalje pedalanje!
Vojo, da znaš da jesu. Mnogo mi je prijalo, posebno ovo s našim ljudima.
Srećna Nova godina, zmijska 🙂
Prosečan stanovnik naše zemlje, u zavisnosti od raspoložive kinte, za idealan odmor smatra ili izvrndupečenje na plaži u najjeftinijem aranžmanu za standard, ili kao agencijski obilazak neke od nafuranih svetskih destinacija. Kamo sreće da se radi o stereotipnom šljakeru koji je na gurku završio tri razreda srednje ili ni toliko.
Mix, sećam se kad je pre 15 god moj prijatelj otišao da radi u Italiji. Da vozi kamione, kao emigrant. Bio je iznenađen kad je video da prosečan italijanski kaminodžija često sluša opere dok vozi. Uredno ima gole ženske po šoferšajbni ali sluša operu. To je stvar kulturnog nasleđa. I sa putovanjem na biciklima je ista priča — u zemlji koja Giro di Italia smatra događajem od nacionalnog značaja. Mnogo toga je do tradicije koja se baštini — a mi smo svaku našu presecali i pokušavali da je iščupamo iz korena. Ti bar znaš da smo među prvima u Evropi… Read more »
Vjeruj da sam zbog tvog bloga, ali i još jednog kojeg pratim i sam odlučio na jedno putovanje sa biciklom. To jednostavno moram da probam. Već ima 20-tak dana kako “treniram” i radim neke test ture da baš vidim jeli to za mene. Evo baš sam se maloprije vratio sa pedalanja i sjetio sam se tebe tijekom vožnje pa reko da postavim jedno pitanje tj. dva 😀 Pedalajući danas, ali i prethodnih dana, primjetio sam da se užasno puno znojim i sve to bude uredu dok idem po ravnom, a čim krenem uz manje brdo, nastaju problemi, pa se pitam… Read more »
@Tomislave, nekoliko saveta na brzinu: – nosite tzv. aktivni ves, majice od spec. sintetickih materijala koje odlicno regulisu hladjenje i brzo se suse nakon sto s eoznojite – na vrhu uspona obavezno se osusite i promenite majicu. uvek na spustu i na ravnom, znaci uvek kad nije uspon, morate imati do koze suvu majicu. – ne upinjite se svom snagom kad pedalate. uhvatite ritam i drzite ga. nije vazno kad cete stici vec kako. ako stignete sa dusom u nosu, nije dobro. prebacite prenos na najvecu zadnju sajbnu. ne gledajte u vrh, samo ispred sebe. ne zurite! – kupanje iz… Read more »
Pored svih svojih obaveza koje su me pritisle od početka ove godine, ne propuštam ni jedan tvoj putopis da pročitam, ni fotografije da pogledam. To su mi trenuci velikog uzivanja.
Srdačan pozdrav i sve najbolje.
Maro, hvala ti veliko! Masem s puta ka Laosu (ponovo, gde sma prinudjena da prebegnem zbog nemogucnosti da produzim vijetnamsku vizu a zbog kineske Nove godine i praynika)
Uživam u čitanju tvojih tekstova. Bravo i GO! GO! GO!
Hvala, Miroslave.
Sasvim sam sigurna da na najlepši mogući način provodim nedeljno pre podne,hvala Snežana.
Lep putopis.Sve najbolje.Srećno
Prosečni fabrički radniče, odličan ti je ovaj nik, baš si me nasmejao 🙂
Hvala na čitanju i pohvali.
I na lepim željama.
Srećna ti Kineska Nova godina 🙂
Let the force be with you!