Trebalo bi da napišem jednu knjigu samo o čudima s ovog putovanja. Bila bi to podebela zbirka neverovatnih priča koje nikada ne bi mogle da budu siže ni za jedan roman, možda jedino za bajku, ali bi i u njoj delovale previše naivno i očigledno. Čak bi i deca smatrala preteranim obrazac po kome mi se ta čuda uvek dešavaju — u situaciji kada mi je nešto nužno potrebno, desi se da to i dobijem. I to sasvim izvesno, kao da je svemir fontana želja. Kao da imam neku nevidljivu čarobnu lampu. Ili zlatnu ribicu. Dovoljno je samo da mi nešto zaista zatreba – i to se desi ili stvori.
Na primer, topli, mirni dom za oporavak jer sam se razbolela. Bez brige: stiže mejl od nepoznatih čitalaca mog bloga koji žive baš u gradu u kome sam se zatekla i koji me pozivaju u goste nudeći mi da ostanem koliko god mi odgovara.
Ili sam ostala bez novca, jer mi je podstanar otkazao a stanarina mi je jedini izvor prihoda. To je bar lako: desetine ljudi koji prate moje putovanje odjedanput će se zainteresovati za moje finansije i početi da mi šalju novac.
Ako mi očajnički treba tuš i smeštaj u dva iza ponoći, u velikom gradu u koji sam stigla nakon dvodnevnog klackanja vozom, ni to nije problem: čuvar objekta kog upitam za pravac samoinicijativno će mi ponuditi upravo to u zgradi koju obezbeđuje.
Desi li se da sam gladna a bez hrane u nigdini, ništa ni za to: iz kombija koji zaustavim da priupitam za udaljenost do prve prodavnice, spontano će mi pružiti celu veknu hleba, i to svežeg!
Treba da se registrujem u emigracionom a to može samo preko državljanina zemlje u kojoj sam ili hotela za koji nemam novca? Nema mesta panici: ljudi će me pozvati na konak i ponuditi se da odu u policiju i sve završe za mene.
Ne znam kuda da krenem – srešću nekoga da me uputi.
Treba mi krevet – negde će mi ponuditi smeštaj.
Desio mi se peh – priskočiće mi u pomoć.
Nemam novca – stići će nečija donacija.

I tako već godinu i po dana.

*
No biće da moja vera u čuda nije dovoljno jaka, jer uprkos njima i tome što sam shvatila da ih gotovo sa izvesnošću mogu očekivati, uporno tražim način kako da zavisim samo od sebe. A to pre svega znači da imam dovoljno novca jer većina situacija iz kojih me je spasavalo čudo, rešiva je uz malo više para.
Kako do njih doći tokom putovanja? Jedini način – a da se ne staje i ne ostaje na jednom mestu – jeste raditi nešto preko intereneta.
Ali šta?
Nisam učitelj engleskog jezika, ni programer, niti znam da radim bilo šta od „unosnih“ poslova za koje su potrebni samo dobra konekcija, računar i dovoljno vremena.
Jedino umem da pišem. I izgleda da se ljudima dopada kako to radim, jer svaki moj tekst s ovog putovanja pročita nekoliko hiljada čitalaca. Zavidna brojka, rekla bih, u našoj maloj Srbiji gde se i knjige poznatih pisaca štampaju u svega nekoliko hiljada primeraka.
Još pre početka putovanja pokušavala sam da nađem neke novine, časopis, magazin, koji bi bili zainteresovani da objavljuju priče o mojim avanturama. Ako ništa drugo, verovala sam, a ono putujem na originalan način za naše pojmove i navike, a i prva sam s ovih prostora koja pokušava da prepedala ni manje ni više nego ceo svet. Ali odgovora ni od koga.
No onda, sredinom 2012, tek što sam prebrodila do tada najozbiljniju finansijsku krizu tokom mog Puta – kada sam ostavši bez podstanara i para počela da prodajem kvas na ulicama Rusije – kao najveća nagrada došla mi je ponuda da pišem za jedan portal. Za novac.
Dok su mi ljudi koji me podržavaju i koji mogu i žele da mi pomognu zasipali uplatama, simbolično „kupujući“ kilometre mog putovanja, Milan i Višnja ponudili su mi stalni izvor prihoda. I siguran, sudeći po tome što su honorari za tekstove krenuli odmah iako je portalu trebalo još oko pola godine da osvane na Mreži.
Rezultat mog minulog rada ili još jedno od čuda? Oboje, čini mi se. Jer ceo aranžman deluje gotovo neverovatno: mogu da pišem koliko hoću i kad hoću, da prerađujem stare tekstove, da kompilujem od „restlova“ — šta god, svaki će biti uredno plaćen. I uz sve to, stručno preveden na engleski.
Ne, previše je dobro da bi bilo istinito. I dalje mislim da sanjam.

*
Vest o rođenju portala Q-sphere na Mreži zatekla me je u Vinju. A za njom, usledilo je još jedno čudo, možda najveće od svih do sada.
U svim mojim preračunavanjima mesečnog budžeta, uvek mi nedostaje najmanje još sto evra. Svojevremeno, u onom „pređašnjem“ konvencionalnom životu, radila sam različite poslove od kojih su neki bili bolje a neki lošije plaćeni, ali skoro uvek, čak i kad sam imala veoma dobru platu, nekako mi je nedostajalo najmanje toliko da pokrijem sve troškove. I to se nastavilo i sada, na ovom putovanju.
Kako obezbediti tih famoznih sto evra više ako se desi da niko tog meseca ne „kupi“ nijedan kilometar mog pedalanja i ako iz nekog razloga (bolesti, recimo) ne napišem nijedan tekst za portal? O mogućnosti da u isto vreme ostanem bez podstanara i stanarine, ne smem ni da razmišljam.
Kad odjedanput, kao da čita moje misli i zna za moje brige, javlja se Dobrotvorka. Čitateljka mog bloga iz Zapadne Evrope, žena koja radi za međunarodnu humanitarnu organizaciju. Pita za broj mog deviznog računa na koji bi mogla da uplati donaciju.
Šaljem joj instrukcije iako me mnogo više okupira nešto drugo u njenom mejlu: teza da ona na svom poslu i ja na mom putovanju upoznajemo možda i iste ljude, samo u različitim „ulogama“.
„Lica korisnika našeg programa su lica ljudi koji “traže”, lica poniženih ljudi; dok su lica koja ti vidiš možda tih istih ljudi – ali ljudi koji “daju”. Lica ljudi kojima je kroz neki običan zivot vraćeno ono ljudsko dostojanstvo.“
Kakvo opažanje! Na njemu se može razviti čitav roman!
I dok se bavim tom idejom, razmišljajući o mogućim zapletima u takvoj priči, tek ovlaš i s pola pažnje pretrčavam preko drugog dela njenog mejla.
„ Elem, u želji da se i ti skoncentrišeš na ono gde si pošla, i da utrošiš svoju snagu na pokazivanje sebe u najboljem svetlu, a NE u gubitku snage na novčane probleme, u prilogu ove poruke ti šaljem potvrdu o prenosu sredstava, i to:
– 100 eura
– stizaće ti automatski svakog kraja meseca (počev od ovog pa do januara 2014);
– ja preuzimam sve troškove slanja i tvog primanja – tako da ćeš primati svih 100 evra svaki put.“

Evo, ga – čudo! Potpuno neočekivano, ničim izazvano ni nagovešteno samo me je strefilo. Toliko sam zatečena da ne mogu odmah da shvatim. Pa čitam ponovo i ponovo mejl i prikačeni nalog za prenos sredstava.
A onda, kad mi najzad dopre do svesti da jeste tačno i da se čudo zaista dogodilo i da će se događati narednih godinu dana, počinjem da se smejem. Smejem se na sav glas u sobici jeftinog hostela, poput onih srećnih dobitnika na lutriji, kada “polude” zbog glavne premije. I u sebi se pitam da li ta žena, moja Dobrotovorka, shvata šta je uradila, koliko je meni ovo velika stvar, verovatno najveće od svih čuda koja su mi se desila na Putu?
Toliko je neverovatno, toliko je neshvatljivo, da mi se čini ne da sanjam, nego da me moja životna avantura premašuje, da prevazilazi moju moć poimanja.
Nemam dovljno reči. Ne postoji dovoljno veliko “hvala” u koje bi stalo ono što osećam. Ostajem u neverici, otvorenih usta.
*
Znam da ću jednom napisati knjigu o svim čudima s mog putovanja. Biće to podebela zbirka sasvim neverovatnih priča u koje će poverovati svi ljudi velika srca.
.
.
.