Povratak u Laos

20-25. februar 2013.
Verovatno najbolji način za proveru koliko nam se neka zemlja dopala jeste kada moramo da se neplanirano vratimo u nju. Kada sam shvatila da ću morati nazad u Laos kako bih odatle ušla u Kambodžu, osetila sam radost kao pri povratku kući. Radovala sam se tihoći Laošana nakon prebučnih Vijetnamaca, njihovoj blagosti nasuprot srdačnoj napadnosti potonjih, sreći koju sam tamo osećala za razliku od svakodnevnog stresa kod njihovih suseda. Posebno me je veselilo što ću voziti južnim delom zemlje, jer sam to želela još prvog puta, ali mi se nije uklapalo u tadašnji plan. Ako sam negde već morala da se vratim, onda je Laos bio najbolji izbor.
Odmah nakon vijetnamsko-laoške granice, počinje nacionalno biodiverzitetno područje Dong Apham, za koje sam u vodiču pročitala da čuva neke od poslednjih netaknutih područja tropskih šuma u Jugoistočnoj Aziji. I zaista, kao da sam ušla u drugi svet u kojem džungla preti da proguta asfaltni put kojim niko ne prolazi. Saobraćaj skoro i da ne postoji, a nema ni ljudi. Vozim već dosta dugo, uzbrdo-nizbrdo, uzbrdo-nizbrdo, često gurajući zbog već poznatih mi, mrskih laoških strmina, ali nisam videla nijedno selo, nijednu kuću, nijednu nadstrešnicu za odmor. To je iznenađenje jer su na brdovitom severu sela raspoređena prilično ravnomerno duž asfaltnog puta i retko će se desiti na dvadeset-trideset kilometara nema naselja.
Napredujem veoma sporo, a pogled na mapu me obeshrabruje – prvo naselje mogu da očekujem tek za sedamdeset-osamdeset kilometara. Po ovakvom terenu, to znači dva dana vožnje. Vremena imam na pretek, samo, gde kampovati? Ne privlači me ideja da tek tako razapnem šator u oblasti koju naseljavaju velike mačke i slonovi, dok u njenim rekama žive Sijamski krokodili – kako kaže moj vodič. I bez njega, ono što vidim deluje mi previše divlje i nepoznato da bih se usudila da tu ostanem preko noći kao jedini humanoid. Uz to, moje zalihe vode su sve tanje zbog velike vrućine, i do večeras neću više imati ni kapi.
„Hajde, pojavi se, sigurna sam da postoji neka kuća!“, govorim u sebi, gledajući sve vreme levo-desno. Tražim pogledom neku stazu ili čistinu koja bi mi ukazala na prisustvo ljudi, ali rastinje uz put deluje kao da nije krčeno godinama. Znam da je to varka, jer se vegetacija u tropskom pojasu obnavlja neverovatnom brzinom za predstave nas, kontinentalaca. Krajem zime, stanovnici u ovom pojasu pale sve što raste oko puteva i na poljima, da bi već na izmaku leta – za pet-šest meseci – sve ponovo bujalo kao i pre raskrčavanja.
Da nije bilo male reke i nekoliko dečaka koji su se kupali u njoj, ne bih primetila da se u njenoj neposrednoj blizini, skriveno iza drveća, palmi i visokog žbunja, nalazi seoce sa svega četiri kuće. „Ma dovoljna mi je i jedna!“, pomislih razdragano, skrećući s puta na krivudavu stazu koja vodi do njih. Ne želeći da opet imam noćnu posetu naoružanih seoskih čuvara, a poučena lošim iskustvom sa uplašenim odbijanjem lokalaca da kampujem na njihovom imanju, postavila sam šator na mesto za koje mi se učinilo da je prilično skriveno od pogleda i sa puta i iz malog naselja. Ali još nisam stigla ni da ga razapnem do kraja, a tu su se već stvorila dvojica seljana — jedan sa prebačenom puškom preko ramena, drugi u pratnji psa koji je, za sada, samo prigušeno režao na mene. Unapred spremna na to da ću moljakati, objašnjavati a možda se čak i natezati sa njima, upitah ih da li mogu tu da kampujem.
– Da – odgovori mi čovek sa psom.
– Da – spremno potvrdi i onaj naoružani.
U trenutku nisam mogla da poverujem – ovo mi se desilo još samo jednom u Laosu! I kao i tada, na obali Mekonga, tako su me i sada pozvali da noćim u nekoj od kuća. Zahvalila sam najtopije i odbila. Iako tokom putovanja nastojim da prihvatam sve pozive od lokalnih stanovnika, u Jugoistočnoj Aziji sam vrlo brzo shvatila da je uputnije spavati u šatoru nego u nekoj od njihovih kuća. U svega petnaest-dvadeset kvadrata živi i spava i po desetoro ljudi, pa je unutra prilična dušegupka jer često nema ni prozora.
– A da se makar premestiš tamo, u šumarak bliže kućama? — pita me naoružani.
— Hvala, ovde mi je savršeno dobro, a i tamo je tlo izbrazdano i neravno.
Odustaju od daljeg nagovaranja. Stoje po strani i gledaju kako dovršavam s postavljanjem šatora. Pa kako unosim stvari iz bisaga. I pripremam namirnice koje ću kuvati za večeru. Prošlo je sigurno pola sata otkako su me primetili i došli, a ne pokazuju nameru da odu. Ta azijska radoznalost i zaludnost — jer većina nema nikakvog drugog posla — postaje veoma naporna posle izvesnog vremena. Osećam se kao bačena u neki rijaliti program protiv svoje volje. Ali kako reći ljudima u njihovoj zemlji, u njihovom selu a možda i na njihovom imanju, da odu i ostave me samu? Zar to nije nepristojno?
Tada se setih saveta jednog cikloturiste, Austrijanca Bernharda, kog sam srela nedavno u Vijetnamu.
„Ti si stranac a stranci su uvek čudni, šta god da rade. Naš bonton ovde ne važi i ako nešto želiš, moraš to direktno da im kažeš“, objasnio mi je. Već skoro deceniju, on pravi ture po Indokini i nesumnjivo je da dobro poznaje ovdašnje običaje i mentalitet ljudi.
Sada sam ga poslušala i ovoj dvojici Laošana sam mimikom objasnila kako moram da se presvučem, istuširam i odem u ve-ce, te da bi bilo poželjno da me ostave nasamo.
– Okej – odgovorili su uglas i odmah se povukli. Ni traga od ljutnje ili uvređenosti na njihovim licima.
Izgleda da mi, Zapadnjaci, u Aziji uvek preterujemo, bilo zato što se ponašamo preterviše slobodno (poput mnogih veoma mladih bekpekera koje sam sretala), bilo što se trudimo da budemo diskretni prema našim merilima. A u stvari je jednostavno – samo treba prihvatiti njihov način.
*
Jedna od mana dugog putovanja je što putnik nema vremena da natenane gustira utiske, živeći od njih danima. Koliko god da je danas nešto impresivno, već koliko sutra ili najkasnije za nekoliko dana zaseniće ga nešto drugo, novi utisak potisnuće stari, gurajući ga u neku pregradu sećanja iz kojeg će možda isplivati tek tamo jednog dana, po završetku putovanja.
Već je prošlo godinu dana otkako se završila moja veza sa čovekom s kojim sam krenula na put oko sveta. Osam meseci zajedničkog putovanja, kojem su prethodila tri meseca priprema i deset meseci dopisivanja, bili su početak ostvarenja mog sna. Život mi je podario temu za neverovatnu priču o snovima, ljubavi, nesvakidašnjoj avanturi, samo je još trebalo da je ispričam. A za to mi je bilo neophodno da negde stanem, da se zaustavim na duže, na pet-šest meseci ili koliko treba, i da u miru pišem. Ukoliko to ne budem uskoro uradila, sećanja će sasvim izbledeti potisnuta snažnim novim utiscima i knjiga o početku moje životne avanture isprepletane sa ljubavnom bajkom verovatno nikada neće biti napisana.
Ali nije tako lako stati u bilo kojoj zemlji. Treba da se podudari mnogo okolnosti: da viza bude jeftina i da se može produžiti na duži period, da mi se zemlja i njeni ljudi dopadaju, da smeštaj i hrana nisu skupi, da je klima povoljna. Od ranije sam razmišljala o Indokini, ali Kinu sam odbacila jer nije ispunjavala skoro nijedan od uslova, Laos je bio preskup za moj budžet, a vijetnamska vizna pravila i cene smeštaja odvratili su me od ideje da tamo ostanem. Razmatrala sam mogućnost da stanem u Kambodži ili Tajlandu, ali sam najpre morala da posetim te zemlje i onda da odlučim.
Pritiskalo me je i vreme, jer temperature su već u februaru skakale do trideset stepeni Celzijusa, a vlaga je bila ogromna. To nikako nije pogodovalo putovnaju biciklom, i bilo je dodatni razlog da se što pre negde zaustavim. U rashlađenom stanu ili sobi, sa tušem koji je dostupan u svakom trenutku, vrućina će biti mnogo podnošljivija.
Kambodžanska vizna pravila su bolja od tajlandskih, a i život je jeftiniji. Može se ostati čak i do godinu dana, ukoliko se kupi biznis viza, koja se zove još i ‘obična’ (ordinary). Zbog toga sam prvenstvo davala Kambodži, uz malu zadršku dok se ne budem uverila kako to tamo zaista i izgleda.
Za početak, trebalo je da budem sigurna da ću u zemlju ući sa običnom vizom. Sve informacije s interneta potvrđivale su da se ona lako dobija, samo da je pet dolara skuplja od turističke. Moj plan je bio da odmah iz Atapoa, prvog laoškog grada u koji sam ušla nakon prelaska vijetnamske granice, krenem na jug, ka Kambodži i da na graničnom prelazu pazarim vizu.
A onda sam se, surfujući u Atapou, predomislila i odlučila da ću sigurnosti radi krenuti u laošku prestonicu Vientian, gde postoji kambo-džanska ambasada, i direktno u njoj podneti zahtev za vizu. Ukoliko bih do tamo vozila bicikl, trebalo bi mi više od dve nedelje a najvećim delom tog puta moraću da vozim ponovo, kada se budem vraćala na jug. Tako sam odlučila da u Vientian odem autobusom a onda da pedalam niz Mekong sve do najjužnije tačke u Laosu, gde je granica sa Kambodžom.
*
Pošto autobus od Atapoa do Vientiana putuje četrnaest sati, mislila sam da pribegnem staroj taktici i da se vozim u nekoliko navrata na kraćim deonicama, a između njih da se negde odmorim ili prespavam. Tako sam najpre kupila kartu do Paksea, do kojeg se stiže za pet-šest sati.
To je bio lokalni minibus sa tvrdim sedištima-klupama i prtljažnikom na krovu. Na njemu je bilo sigurno nekoliko stotina kilograma tereta, prekrivenog ceradom i učvršćenog kanapima – gledano sa zemlje, delovalo je kao da autobus ima dva sprata. Vozač i njegovi pomoćnici smestili su odozgo moj bicikl, pa sam platila dve karte – četiri i po evra za mene i pet za teret – i ušla unutra. Po podu između sedišta bile su poslagane vreće sa cementom, pa nije bilo tako lako ni ustati ni sesti. Na zadnji red sedišta vozač i njegovi pomoćnici poslagali su gomilu kutija do krova. Nisam mogla da razaznam šta je u njima, ali bile su teške, sudeći po njihovim grimasama dok su ih utovarivali kroz prozore, kako bi ubrzali celu akciju. Putnici, sve Laošani, sedeli su sasvim spokojno i čekali da se utovar završi.Po završetku utovara, čekali smo još skoro pola sata da se motor zagreje. A kada smo napokon pošli, autobus je doslovno milio.
Prišla sam iza vozačevih leđa i pogledala u komandnu tablu – manje od dvadeset kilometara na čas! Primetio me je i mimikom me upitao šta gledam. Nekako sam mu objasnila i onda ga upitala hoće li kasnije ići brže. Učinilo mi se da je razumeo, jer je više puta klimnuo glavom potvrdno. Vratila sam se na svoje mesto iščekujući.
Nakon pola sata i dalje smo išli sporije nego što bih ja pedalala. Niko od putnika nije pokazivao ni najmanju uznemirensot zbog toga, niti je izgledalo da je bilo kome čudno što se krećemo toliko sporo. Sačekala sam još deset minuta, pa dvadeset, a kada ni nakon punog sata kako smo napustili stanicu nismo izašli iz druge brzine, ponovo sam ustala da protestujem.
– Da li je ovaj autobus ispravan? – upitala sam iako je sasvim očito bilo da nije. Nijedan lokalni autobus u Laosu ne bi smeo da izađe na drum.
Vozač mi je pokazao rukom da se strpim, ali sam ga upitala – dokle? I kada ćemo stići u Pakse ako bude vozio tom brzinom?
Slegnuo je ramenima nezaonteresovano, a njegovi pomoćnici su počeli da se smeju. Meni nije bilo smešno. Užasavala me je pomisao da u toj skalameriji provedem narednih dvanaest sati, koliko će nam trebati do Paksea. Stajala sam tamo iza njegovih leđa, sa unezverenim izrazom na licu, ne znajući šta da uradim. Da ga pitam da izađem pa da nastavim biciklom? Ili da se vratim i ćuteći istrpim do sutra ujutru, ili do sutra u podne, ili čak do uveče?
Vozača je očito nerviralo moje prisustvo njemu iza leđa (zašto misle da je u redu kada oni satima stoje i posmatraju mene a nije kada ja posmatram njih?, upitala sam se osvetoljubivo), pa je u jednom trenutku samo zakočio i rekao mi da izađem i nastavim biciklom pošto mi se očito žuri. Mašio se za novčanik i vratio mi novac, a njegovi ‘momci’ istrčali su i hitro spustili moj bicikl sa krova.
– Hvala, majstore, pomogao si mi da se odlučim! – uzviknula sam, mašući mu dok je autobus kretao dalje.
Pričvrstia sam bisage na moj dvotočkaš, smejući se unepred zbog pomisli da ću uskoro stići i prestići onaj krš. Samo da vidim njihove grimase kad ih budem preticala! Ali kad sam sela na bicikl, shvatila sam da ova vožnja uopšte neće biti zabavna. Čeoni vetar je duvao toliko snažno, da sam vozila ispod deset kilometara na ravnom. U borbi s vetrom, zaboravila sam na autobus, pokušavajući da se odlučim šta da uradim: da nastavim iako će uskoro krenuti uspon na skoro dve hiljade metara, ili da se vratim i kupim kartu za drugi autobus, ovog puta ‘VIP’, što je zapravo značilo da ima klima uređaj i krevete – i da verovatno razvija veću brzinu od dvadeset na sat. Izgurala sam još malo, dok autobus nije zamakao, a onda sam okrenula natrag.
*
Spavaći VIP autobusi u Laosu ne bi se razlikovali ni po čemu od evropskih, kada vozači ne bi primali čak i tri puta više putnika od broja kreveta. Nisam mogla da utvrdim koliko košta karta za ‘sednje’ ali na svaki krevet smestilo se po četvoro do šestoro mahom mladih ljudi. Putnici sa kartama za spavanje, koje su nesumnjivo skuplje, nisu se bunili, niti je iko odbio da primi saputnike. Kao da je pitanje časti da niko i ne pokuša da se ispruži na svom krevetu dokle god ima onih koji bi zbog njegovog komfora morali da stoje. Lep primer solidarnosti koja nesumnjivo potiče iz kuće, gde desetina čeljadi deli veoma mali prostor.
Kod mene u ‘gostima’ bile su dve devojke, koje su izašle tek oko deset uveče. Jedva sam dočekala da se pružim i utonem u snove. Ali tada sam otkrila da je krevet veoma kratak, možda metar i sedamdeset. Mogla sam i da pretpostavim, jer većina ovdašnjih muškaraca meni je do ramena a od žena sam prosečno viša za dve glave. Ipak, uspela sam da se nekako skupim i da vozač nije trubio svaki put kada nekoga pretiče ili ulazi u krivinu, kao i da nije stalno pojačavao jednu te istu numeru (veoma lepu etno-pop pesmicu, ali napornu nakon bezbrojnih preslušavanja), uspela bih da se malo odmorim. Ovako, stigla sam u Vientian kao pregažena.
Odmah sam požurila u kambo-džansku ambasadu, da već iskoristim to što sam u gradu rano ujutru. Kad tamo, iznenađenje – ambasada je zatvorena zbog nekog praznika. Mrzim to, ali ko me pita. Odlazim u isti hostel u kojem sam boravila poslednji put i odsedam u zajedničkoj sobi za tri evra. Ne mogu da spavam od prevelike vrućine, pa kako sam sama u sobi, uzimam da pišem – malo za blog, malo za Q-sphere od čijih honorara sad živim, a usput nabacim i poneku ideju za moj budući roman.
Sutradan ponovo odlazim u ambasadu i ponovo uzalud – običnu vizu koja se nekada zvala biznis ne mogu da dobijem zato što nemam nikakav dokument od mog poslodavca.
– Zar nije reč o vizi namenjenoj onima koji planiraju duži ostanak u Kambodži? – bunim se.
– Jeste, potvrđuje službenica, ali morate da imate neki dokument.
– Kakav dokument? To nije biznis viza — uporna sam.
– Nije više ali bila je do nedano – odgovara službenica mrtva-hladna.
Ne mogu da verujem da ne shvata apsurdnost toga što mi je upravo rekla.
– Ja apliciram sada, a sada se to zove obična viza – je l’ tako? – ne odustajem.
– Jeste, ali svejedno morate da imate prateće papire – odgovara mi i onda se okreće i odlazi. Tipično azijatsko ponašanje – kad oni odluče da je dosta, sasvim mirno će ustati i otići ne hajući za to što vam nisu odgovorili ili vas nisu uslužili. I sve vreme će ostati spokojni, sa osmehom na licu.
A ja? Mogu da gunđam, da se bunim, da pričam sama sa sobom – koga briga.
*
Pre odlaska iz Vientiana dobila sam poruku na Fejsbuku od drugara bicikliste.
„Snežo, molim te čuvaj se. Mnogo me je rastužila vest o pogibiji ovo dvoje biciklista čije putovanje sam pratio“. I uz poruku, prikačen link za sajt britanskog Telgrafa. Nisam morala ni da otvorim stranicu, a već sam ih prepoznala – Meri i Pit, britanski par koji sam srela prošle godine u Turskoj, prilikom obilaska manastira Sumela.
Taj manastir nalazi se na planini Mela i pedalala sam do gore sa svim teretom u mojim bisagama, planirajući da negde kampujem i sutradan produžim u pravcu gruzijske granice, kuda sam se uputila. Bio je već kraj aprila i prilično toplo na obali Crnog mora, a uzbrdica konstantna, pa sam vozila veoma polako i povremeno zastajala da napravim pauzu i fotografišem predivne pejsaže oko mene. Nakon jedne od tih pauza zapedalala sam sa novom snagom, kada su me sustigla dvoja kola.
–Hej! Bravo! Samo napred! – povikali su iz njih neki momci i devojka, dok su me preticali. Iz drugih, neko je izbacio i palac, čestitajući mi.
Kada sam nakon više od sata stigla u podnožje manastira i sela na stepenice neke drvene kućice da se odmorim, preda mnom se stvorilo dvoje ozarenih stranaca.
– Zdravo ponovo! Mi smo ti svirali iz kola. Mi i naši prijatelji. I mi smo biciklisti, ali smo ovde došli na četiri točka – rekla je u dahu devojka.
Nisam odmah shvatila da su takođe cikloputnici, pa sam ostala pomalo uzdržana prvih nekoliko minuta. Sretala sam svakog dana mnogo stranaca kojima je bilo zanimljivo da popričaju sa putnicom na biciklu i malo sam bila umorna od uvek istih pitanja i sličnih razgovora. No ovo dvoje su prišli mom biciklu i pažljivo ga osmotrili, a onda je muškarac primetio:
– Dobar ram, najbolje gume i sedište na svetu – šta više treba cikloputniku.
– Hej, pa vi ste… isto putujete biciklima? – upitala sam ih.
Potvrdili su i na to umalo što ih nisam zagrlila. Prošlo je već dva meseca kako sam raskinula sa mojim partnerom i saputnikom, i sve vreme od tada vozila sam sama. Nisam srela nijednog biciklistu iako sam nedavno bila izbila na crnomorsku obalu, koja je jedna od prometnijih cikloturističkih ruta u Turskoj. Kako sam im se sada obradovala!
Ko sam – ko su, odakle sam – odakle su oni, kad sam krenula i kuda idem dalje – kad su se oni otisnuli put sveta i kuda dalje planiraju…? Mnogo pitanja a odgovori nas obostrano raduju. Jer toliko je sličnosti – svi smo krenuli u julu 2011, rute su nam bile prilično slične a i planovi.
Njih dvoje, Meri i Piter, kako su mi se predstavili, želeli bi da idu preko Irana, ali kao britanskim državljanima biće im teško da dobiju vize. Imala sam svežu, proverenu informaciju da se u Trabzonu viza dobija za dan, čak i ako ste nosilac britanskog pasoša, i to sam im rekla, nagovarajući ih da pokušaju – kad već toliko žele da posete nekadašnju Persiju.
Na temu želja, spontano se nadovezla i moja storija o odluci da nastavim putovanje oko sveta iako sam nedavno ostala sama. Slušali su me pomno, saučestvujući, a kada sam završila, Meri mi je čestitala na hrabrosti i odlučnosti. Piter je rekao da bi bilo malo šta god da kaže na to.
Popričali smo još o koječemu a onda su oni morali da pođu. Poželeli su mi da izdržim i ne odustanem, a ja njima da dobiju vizu za zemlju koju bi toliko voleli da posete.
Naš susret nije ni po čemu bio poseban – i pre i kasnije imala sam mnogo sličnih. Ali samo ponekad dešavalo mi se da cikloputnici ostave tako snažan utisak na mene zbog energije kojom zrače, zbog načina na koji žive svoju avanturu i na koji pričaju o njoj. Do sada je bilo svega nekoliko takvih parova: mladić i devojka iz Lozane koji sam srela negde na Dunavskoj magistrali, ovo dvoje Britanaca i holandski par s kojim sam kampovala nadomak Luang Prabanga prilikom prve posete Laosu. I zanimljivo je – a o tome razmišljam tek sada pišući ovaj tekst – svi su se bavili nekom umetnošću: švajcarski par činili su muškarac fotograf i devojka muzičar, Britanci su oboje bili multimedijalni umetnici u jednoj art školi, a Holanđani spoj muzičara i slikarke.
Sličan se sličnom raduje, kaže naš narod. I sličan sličnog oplakuje.
Ne znam zašto me je vest o pogibiji Meri i Pitera toliko potresla. Čak i ako otpišem veliki deo tih osećanja na sebičan — a ljudski razumljiv – strah zbog toga što se to moglo i meni dogoditi, jedan manji deo na to da su bili prvi biciklisti koji su me iskreno podržali da istrajem nakon raskida – ipak mi ostaje nejasno zašto sam narednih dana intezivno razmišljala samo o njima.
Zamišljala sam kako voze autoputem nadomak Bangkoka, verujući da je zaustavna traka sigurnija od vožnje običnim putem s kojeg te vozila izguruju ili te pretiču na nekoliko centimetara udaljenosti. Već su skoro pune dve godine na putu, na putu svojih života, prošli su kroz više od dvadeset zemalja i imaju u nogama dvadeset i više hiljada kilometara. Rade veliku stvar, hrabru stvar, nešto zbog čega su srećni i ponosni na sebe i zbog čega se njihovi roditelji ponose. Imaju živote na kojima im mnogi zavide i koji ljude inspirišu da i sami učine nešto veliko za sebe i pokrenu se iz svoje letargije.
I onda, sasvim glupo i nerazumljivo, jedan sekund tuđe nepažnje – piće u ruci i kapa koja pada na pod auta a vozač se saginje da je podigne – i Meri i Pitera više nema. Da li su na mestu ostali mrtvi? Da li su patili? Šta su poslednje pomislili? Da li su…?
Nema smisla. Nijedna prerana smrt nema smisla, ali ova je potpuno neshvatljiva. Zašto su krenuli na toliki put da bi tako skončali? Šta je bila njihova misija i zašto je tako prekinuta? Da li su bežali od usuda koji ih je pratio ili su mu požurili u susret?
Danima sam mislila o tome i uvek bih završila sa suzama u očima. A onda sam na njihovom sajtu, čitajući arhivu, pronašla da su poslušali moj savet i aplicirali u Trabzonu. Dobili su vizu i posetili su Tabriz, Isfahan, Širaz… gradove koje su toliko želeli da vide. Naš susret imao je smisla. Čudno, ali nakon tog otkrića osetila sam se bolje, kao da sam i nehotice učinila nešto dobro za to dvoje tridesetčetvorogodišnjaka kojima nije bilo suđeno da požive duže.
.
Video Pitera Rutakoji je pobedio na festivalu „Snimljeno sa bicikla 2012.“
.
.

Tema ima 8 komenara.

  • Poslala/poslao: Aleksandar | Objavljeno: 27.04.2013 19:23
    Naterala si mi suze na oci nakon poslednjeg dela tvog bloga.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 29.04.2013 07:03
      Aco, i ja sam se rasplakala pišući :(
  • Poslala/poslao: vlada | Objavljeno: 28.04.2013 07:35
    Cao Snezo, Ah, opet ti zavidim... Ne znam zasto, ali iz nekog razloga obozavam tu idilicno- melanholicnu atmosveru Laosa. Nekako je cudna, posebna drugacija..... Mnogo se razlikuje od Kambodze, Tajlanda i pogotovu Vietnama. Verovatno to ima veze sa Laoskim Budizmom koji je jos uvek duboko ukorenjen u narodu. No, ubedjen sam da ce ti se i Tajlan svideti ako se budes drzala na odstojanju od poznatih turistickih mesta. Jedino je on po cenama malo jaci od svih okolnih mesta, ali je zato klopa i ostalo najbolje. Samo izbegni suvozemnu rutu od Sihanukville-a do Tajlandske granice ako budes isla tim pravcem. Tu je drum zaista misaona imenica. Mnogo bolje je ici brodom odatle do prve Thai luke a dalje nastaviti biciklom uz obalu. Ti krajevi su prelepi a uz put ima i nekoliko fantasticnih ostrva. A sto se mene tice, ja sam opet u nasoj dragoj dezeli od pre nekolko meseci. Nije nostalgija, vec jedan drugi i ne bas veseo razlog. Ali o tom-potom. Takodje moram reci da si u pravu sto se tice stavljanja svega na papir. Jedna fascinantna stvar zamenjuje drugu, impresije se smenjuju, zamenjuju jedna drugu itd. Neverovatan osecaj. A ako se ne stavi na papir izgleda kao jedan sladak san....
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 29.04.2013 07:14
      Vlado, nisam srela nikoga ko ne voli Laos. Ima nešto u toj zemlji, nešto zbog čega se ljudi tamo osećaju srećnima. Oko Vijetnama, Kambodže, Tajlanda mišljenja i utisci su podeljeni - jednima se dopada, drugima ne - ali kad je reč o Laosu, svi su složni da su ta zemlja i ti ljudi posebni. A i priroda im je prelepa, da ne pominjem gradove poput Luang Prabanga. Što se obilazaka okolo tiče, za sada neću mrdati odavde. Sredinom maja radim visa-run i prelazim u Tajland na jedan dan, ali to idem busom a vraćam se avionom. Koliko sam videla, bus ide upravo tom rutom za koju si sugerisao da je treba izbeći, ali ja mislim da je taj put nedavno rekonstruisan. Bilo bi lepo saznati ime ili naziv tog restorana koji drži naš zemljak. Slučajno sam naletela na ovo, pa sam pomislila da nije možda taj lik na kog i ti misliš, pošto govori "slovenski" (koji bi valjda trebalo da bude srpski). Žao mi je što si morao da se vraćaš, posebno zbog ne tako lepih okolnosti. A i čujem da je u Srbiji "divno". Mislim da se ja nikada neću vratiti, ili barem ne u neko skorije vreme od deceniju-dve :)
  • Poslala/poslao: Dragan alias Stanke55 | Objavljeno: 30.04.2013 07:04
    Sudbina ili "sudbina", karma, šta već reći... Dakle: http://forum.krstarica.com/member.php/78578-traziteljka Ova Tražiteljka "traži" a ipak ne nađu svi oni koji traže ... http://www.youtube.com/watch?v=xZw9UtgJ-mw Sudbina je ponovila i defekt sa menjačem: na tvom prvom biciklu ROG, negde iza Avale... Onda kada je Kostadinović majstorisao na menjaču! "Mislim da se ja nikada neću vratiti..." pa seti se pesme Mike Antića! Ne vraćaj se dok TO ne pronađeš! Tekstovi su ti sve bolji, a i bicikliranje je na nivou globtrotera. Ave 011! Stanke te salutant.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.04.2013 11:12
      Stanke, hvala na javljanju i na podršci. Pozdrav
  • Poslala/poslao: vlada | Objavljeno: 02.05.2013 16:42
    Cao Vagabond Princes, Da, da dobro si cula u Serbistan-u je jos lepse i divnije nego kad si otisla. Tako da za tu sledecu deceniju ili dve, koliko vec planiras da bazas, neces verovatno nista svetlo propustiti. A sto se tice 'onoga'' gde govore Slovenski, mislim da to ipak nije to. ''Ono'' o cemu sam ja cuo je pravi pravcati nas bircus tj. kafic negde na toj obali. No, naci cemo ga kad tad, a mozda se i sam javi kad cuje za zedne cikolputnike! A sto se tice one rute do Tajlanda, bila je za izbegavanje bicikletom ali nije strasno ako se ide tim njihovim kombijima koji deo puta glume dzipove a deo puta amfibije. Takodje tokom putovanja mi putnici smo imali redovne kondicione treninge i razgibavanja u obliku guranja kombija preko divno dizajniranih blatnjavih kratera i dzombi. A to ' put 'nedavno rekonstruisan'' Ha, ha, ha ! Pre ce biti da su samo ofarbali splavove kojima prevoze putnike i vozila preko reka. ( Mostovi - he, he, he.. Koji mostovi???) Uz to, kada sam ja isao bila je susna sezona, a ti mislim da ides u vreme kisne sezona. Da sam na tvom mestu ja bih poneo ''slauf'', kupaci i jedne dobre kaljace ............ Srecno !
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 06.05.2013 10:29
      E baš si skeptik po pitanju Kambodže. Stvarno su popravili mnoge puteve, videla ja svojim očima. I grade nove (usput seku drveće i džunglu, ali ko još mari za ekologiju). Još nije počela kišna sezona. Sad je ono najteže podnošljivo doba godine, između suve i kišne, kad su temperature užasno visoke a kiše nema ni za lek (dobro, ima povremeno ali slaba vajda). Toliko je vrelo tlo, da ne može da se spava u šatoru, jer si kao na užarenoj ringli. No takvo vreme mi pogoduje pisanju jer "ne merem" da se smucam. Oću da umrem od vrućine i vlage pa mi je jedino podnošljivo u sobi. A kad sam već po ceo dan unutra, onda i radim :) Veliki pozz (a naći ću ja tog našeg u Snooky-ju)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *