Zemlja Kambinih potomaka

17 –22. mart 2013.
Granični prelaz između Laosa i Kambodže. Dok stojim u redu za izlaznu overu pasoša, opazim natovareni putnički bicikl nedaleko od reda za ulaz u zemlju. Potražim pogledom vlasnika i zadržim se na visokom muškarcu u pedesetim, u biciklističkim bermudama. I nehotice se zagledam u njegovu protezu na levoj nozi, od polovine butine. Naježih se. Kakav duh!, pomislih s udivljenjem. Nakon overe mog pasoša, požurim da mu se javim.
Njegovo ime je Martin i Belgijanac je. Turu je započeo u Bangkoku i napraviće krug po Jugoistočnoj Aziji koji prave mnogi cikloputnici: Tajland—Kambodža—Laos—Tajland. Za to ima tri meseca. Pokušavam da ne gledam u njegovu protezu, pa skrećem pogled na njegov bicikl, sa vrhunskom opremom. Ali preko srednje vreće za šator, nadohvat ruke, položena je rezervna proteza.
Ne znam da li je pristojno govoriti o invaliditetu sa strancem kog ste tek sreli, pa ne pitam ništa. A volela bih da saznam kako je ostao bez noge. I da mu odam priznanje što uprkos tome ostvaruje svoje snove. Dok razmenjujemo informacije o cenama smeštaja u dve zemlje, zapitam se koliko li je tek on izložen radoznalosti ovdašnjih ljudi koji ne poznaju pravila bontona, nego poput dece upadljivo zagledaju, dotiču, zapitkuju kad vide stranca. Mogu da zamislim kakve je sve scene doživljavao zbog svoje proteze. Uzimam to za naum, da se setim toga svaki put kada se iznerviram zbog indiskretnosti Azijata.
*
Iz priča drugih putnika, bila sam pripremljena na to da je Kambodža zemlja u kojoj se džungla nemilice raskrčava, ali sam svejedno neprijatno iznenađena. Duž obe strane puta su goleti sa panjićima što vire iz tla nalik na hiljade invalidnih vojnika u besmislenom stroju koji više nikad neće biti spreman da zaštiti zemlju od prejakog sunca, monsunskih kiša, snažnog vetra s okeana. Odavde, s puta, ne vidim smisao te seče, jer na goletima ništa nije zasađeno niti izgrađeno što bi donekle opravdalo to temeljno i posvemašnje raskrčavanje. No zato primećujem mnogo tabli sa natpisima, mahom na kmerskom koji ne razumem, ali ispod abugida slova obično je ispisan broj telefona arapskim brojevima. Nesumnjivo, sve ovo zemljište je na prodaju.
I o tome sam slušala od drugih putnika. U Kambodži se rasprodaje doslovno sve: zemlja, šume, čitave oblasti, i to za male novce. Kupci su mahom stranci, koji ovde započinju biznis, u najvećem broju slučajeva vezan za turizam.
A prodavci nakon uspešne transakcije kupuju – džipove. Toliko „lexusa“ nema ni na američkim drumovima. Iako sam na drugom kraju sveta od Srbije, imam neodoljiv ‘deja vu’ osećaj. No čini mi se da je ovde malo manje strašno jer državu ne rasprodaje vlast, već siromašni Kambodžani. A oni ipak ne znaju šta čine.
*
Tipične kambodžanske seoske kuće su sojenice na visokim stubovima – često preko tri metra od tla. Od laoških ili vijetnamskih se razlikuju najviše po obliku krova i po bojama. Kmerski krov se uvek sastoji iz dva ili tri manja, koji, gledano s bočne strane kuće, stoje jedan do drugog kao piramide, sa središnjom kao najvećom. Ne znam ništa o kmerskoj arhitekturi, ali ta dva-tri mala krova podsećaju me na stilizovan simbol hrama Angkor Vat, nalik na onaj koji se nalazi na kambodžanskoj zastavi.
U kuću se ulazi stepenicama, preko balkon-terase, koja je natkriljena, a njeni otvori imaju oblik osmougaonika. Zanimljivo je da su daske duž zidova nejednake dužine i da na mnogim kućama nisu skraćene ni izravnane.
Iznad ulaza u sojenicu vise kalendari, venci od cveća, fotografije ukućana i njihovih predaka ili, češće, kambodžanskog kraljevskog para u šljaštećim mesinganim ramovima. Preovlađujuće boje su crveno-braon, plava i roze. Prve dve su nacionalne boje sudeći po kambodžanskoj zastavi, a treća je vezana za budizam.
*
Prvi grad u koji dolazim je Stung Treng. Njegovo ime u doslovnom prevodu sa kmerskog znači „reka trske“. Grad je sedište istoimene provincije, koja je u prošlosti bila prva oblast Kmerskog carstva, potom se našla u sklopu Kraljevine Laos da bi početkom prošlog veka, tokom postojanja Francuske Indokine, bila vraćena Kambodži. Stung Treng je smešten na levoj obali reke Se Kong, pritoke Mekonga.
Da bi se iz pravca severa, odakle dolazim, ušlo u grad, mora se preći most, a potom sledi isključenje sa magistralnog puta koje vodi direktno duž reke. Pažnju mi odmah privlači uređenost obale. Pešačka staza, klupe okrenute ka vodi, na dva-tri mesta odmorišta za piknik. Ali dobar utisak kvari smeće koje se razvlači okolo a kada priđem nasipu kako bih napravila fotografiju reke, pogled nadole izaziva mi osećaj da sam na otpadu. Trebalo bi da naučim da Indokina, kad je reč o čistoći, nikad ne iznenađuje pozitivno.
*
Na ulicama je upadljiv pidžama modni trend. Kao i svugde u svetu, mahom žene prate modu, pa bezmalo svaka treća hoda okolo u dvodelnoj pidžami. Deseni su različiti, ali preovlađuju cvetni. A kako je zimski period, pidžame su mahom s dugim rukavima i nogavicama. Kambodžanke koje strogo drže do toga da budu trendi, uklapaju svoje šešire sa bojom i stilom pidžame. Odstupanje od toga primećujem samo kada je reč o čarapama. One su uvek na prugice, dvobojne, sa odvojenim palcem za flip-flop papuče. Čula sam da isti modni hit ove zime i proleća vlada u Majnmaru.
Muškarci pak veoma vole bele košulje s dugim rukavima i pantalone sa uskim nogavicama. Ima mnogo krojačkih radnji koje šiju odela za dvadeset četiri sata.
*
U Kambodži se uporedo koriste dve valute: američki dolar i kambođanski ril. Odnos između njih je stabilan, tako da je potpuno svejedno kojom monetom se plaća. Belgijanac Martin mi je rekao da prosečna cena sobe iznosi oko sedam-osam dolara, ali brzo se ispostavlja da se njegov pojam jeftinog ne podudara sa mojim.
Od mladića koji me zaustavlja na ulici dobijam ponudu da se smestim u upola jeftinijoj sobi, pa krenem s njim da pogledam kako to izgleda. Za moje pojmove, sasvim pristojan smeštaj, te pristanem. Umesto jednog, moći ću da ostanem dva dana i da napišem novi tekst za blog.
Nešto kasnije, upoznajem se i sa ostalim cenama. Odlazim na market, uličnu pijacu gde se prodaje doslovno sve. Pada mi u oči koliko ima bostana, pa se setim da sam pročitala kako tajlanđanski naziv ovog grada – Čang Tang – u prevodu znači „grad lubenica“.
Ono što me posebno raduje je što se svugde može kupiti baget. Nije to pravi francuski baget, mada se i on može naći, već kifle raznih oblika i gramaže. Cena im se kreće od petnaest centi do pedeset.
*
Sedam u restoran hostela u kome sam prvo pitala za smeštaj i odustala ne želeći da platim onih Martinovih prosečnih osam dolara. Imaju veoma brz vajrles, pa naručim pivo, prvo kambodžansko. Kratko proučavanje izloženih napitaka u frižideru otkriva mi da su dva najzastupljenija brenda „Angkor“ i „Cambodia“, u limenkama standardne zapremine od trista trideset mililitara. Cena je dolar za jednu, dok u marketu iznosi šezdeset centi.
Pogledam malo okolo i opazim ormar sa putničkim vodičima i mapama – upravo ono što mi treba. Jedva poverujem da poslednje izdanje Usamljene Planete o Kambodži košta svega pet dolara (u Laosu je najjeftiniji primerak bio petnaest), dok mapu plaćam tri. Sada sam kompletno opremljena.
Otvaram pivo i nazdravljam kambodžanskim cenama, koje su niske čak i za moj budžet. Gotovo sam sigurna da ću planiranu dugu pauzu za odmor i pisanje knjige napraviti u ovoj zemlji.
*
Recepcionar koji radi i kao konobar govori dobar engleski. Koristim priliku pa ga pitam zašto se Kambodža zvala Kampučija a pre tog naziva je takođe bila Kambodža, a još pre njega Kmerska Republika… – ova zemlja menjala je svoje ime barem onoliko puta koliko i zemlja u kojoj sam rasla a koja više ne postoji.
Objašnjava mi da je ime Kambodža zapravo pogrešan zapadnjački izgovor naziva Kampučija, koji se ustalio. Kmeri sebe smatraju potomcima bramanskog kneza Kambu Svajammbhua, i otuda taj naziv zemlje – „Cambu“ i „chea“, što doslovno znači „Kambini potomci“.
*
Iako u ovom gradu živi dosta Laošana i mešoviti brakovi i deca mešanci su česti, ipak uspevam da uočim izvesne razlike u izgledu pripadnika dva naroda. Kambodžani su prosečno niži od Laošana, mladići su tanušni ali se do sredjeg doba raskrupnjaju, a koža im je za nijansu tamnija. Bučniji su i otvoreniji od svojih suseda, a prijatno iznenađenje je da mnogi govore kakav-takav engleski dok svi znaju nekoga ko ga govori i spremni su da ga odmah pozovu telefonom da pomogne u sporazumevanju i prevođenju. Smeju se mnogo i čini se da nikada nisu loše volje.
Moj priručnik kaže da je u ovoj zemlji nepristojno pokazati bilo koju negativnu emociju. Kada su ljuti, Kambodžani se osmehuju; ako su tužni, opet se osmehuju; ako su bolesni i nesrećni, svejedno ne skidaju osmeh s lica. Biti bez osmeha, biti namršten, tužan ili gnevan znači ne biti vredan tuđeg poštovanja – to je ‘lose face’.
Zapažam i jedan običaj koji nigde u Jugoistočnoj Aziji nisam srela – novac se uvek daje i prima obema rukama. Isti je slučaj i sa predmetima koji prelaze iz ruku u ruke.
*
U gradu ima veoma mnogo stranaca i putnika na biciklima. Za dva dana koliko ostajem, upoznajem čak šestoro cikloputnika i jednog koji se priprema da to postane. Simpatičan mladi Španac našao se na bekpakerskom proputovanju kroz Kambodžu i pošto je otkrio da je zemlja ravna, odlučio je da kupi bicikl i putovanje nastavi na dva točka. Slučaj je hteo da naleti na dvoje drugih Španaca, par, koji doduše sebe predstavlja kao Baskijate. Izgleda da su oni iscrpli sve savete koje su novopečenom kolegi mogli da daju, jer je ovaj saleteo mene beskrajnim pitanjima.
Tokom priče s njim i s ono dvoje, u kafe pristiže i sredovečna žena. Reč po reč i uključuje se u naš razgovor. Ispostavlja se da je Nemica, koja već godinu dana putuje kao autostoperka.
To je nešto što se nikada ne bih usudila da probam, ni u društvu, a nekmoli sama. Tokom dve godine na putovanju naučila sam da verujem ljudima, nekoliko puta desilo se da su me potpuni stranci povezli svojim kombijima ili vanovima, ali svejedno mi se čini da nikada ne bih mogla da putujem na taj način.
A možda mi se samo čini. Nekada sam mislila da nikada ne bih smela da putujem sama.
*
Nakon dva dana krećem dalje. Put me vodi niz Mekong, prema gradu Kratie. Pejsaži su i dalje nezanimljivo ogoleli i ravničarski, sunce nemilosrdno prži a hladovine nigde, ljudi u selima su ljubazni i osmehnuti, a deca mi dobacuju: „Hello!“ Primećujem da su vozači uglavnom pažljivi, te me zaobilaze u dosta širokom luku a ako upotrebe sirenu, onda je to sasvim kratko, koliko da me opomenu da nailaze.
Do Kratija mi treba dva dana, pa negde na pola puta stajem da nađem mesto za kamp.
Prvo kampovanje u svakoj zemlji čini me pomalo nervoznom jer još uvek ne poznajem narod pa ne znam šta bih mogla da očekujem ukoliko me neko primeti. Da li su gostoljubivi? Da li će me pozvati kod sebe u goste? Ili će zvati policiju? Da li će radoznalo želeti da ostanu i prate šta radim kao da gledaju rijaliti šou?… od zemlje do zemlje, od oblasti do oblasti, ljudi drugačije reaguju na usamljenu kamperku sa putničkim biciklom.
Odlažem to saznanje što god duže mogu, tako što nastojim da ostanem neprimetna. Ne palim čeonu lampu ako postoji mogućnost da neko opazi svetlost i ne pravim buku. To mi sada ne pada teško, jer sam ionako smlaćena od jare pa i ne pomišljam da možda pišem ili čitam, a nije mi ni do jela jer priprema hrane podrazumeva paljenje gorionika i sedenje kraj njega, te napor oko seckanja i potom mešanja. Želim samo da nekako zaspim, što se čini nemogućim s obzirom na osećaj da podmetač poda mnom gori i da ću se u šatoru ugušiti od sparine.
*
Sutradan se isključujem sa magistralnog puta i ponovo se približavam Mekongu. Ali reku skoro i da ne vidim od niza kuća uz nju. Sve su drvene i ispred svake se prodaju neke sitnice, dragunlije, grickalice, piće. Limenke i boce nalaze se u velikim plastičnim kontejnerima u koje se stavljaju komadi leda. Ovaj se dovozi u obliku ogromnih stubova ili ploča koje se seku testerama a zatim se, prema potrebi, drobi na manje komade.
Struja je u Kambodži veoma skupa – i to je jedna od prvih stvari koju putnik sazna o ovoj zemlji. Ako hoće da u hotelskoj sobi ima klima-uređaj, mora da plati dva-tri puta višu cenu nego za onu sa ventilatorom. Cena kilovat časa u Kambodži je pedeset centi, što je oko deset puta više nego bilo gde u Zapadnoj Evropi. Pri tome, prosečna kambodžanska plata iznosi manje od dva dolara dnevno.
Zato su i frižideri luksuz i ima ih samo u skupim hotelima i restoranima. Putnik hladno piće može da popije samo u prepodnevnim satima, dok se led u onom plastičnom kontejneru ne otopi. Popodne i predveče najbolje što može da dobije jeste rashlađeno piće. Ali sve je bolje od vrele vode u mojim bidonima.
*
Između Stung Trenga i Kratija nalaze se zanimljive turističke rute, nazvane „Mekong Discovery Trails“. Na mojoj mapi, ucrtano je desetak tačaka sa različitim sadržajima: od boravišnih farmi na kojima turista uz malu nadoknadu dobija smeštaj u kmerskoj porodici i sa njom zajedno radi upoznajući na taj način život i običaje ljudi uz reku, preko biciklističkih tura po zemljanim putevima koje uključuju kampovanje u džungli i obilaske zabačenih sela, do tura čamcem ili kajakom i meni najzanimljivijeg u ponudi – posmatranja mekonških slatkovodnih delfina.
Već sam u Laosu, na ostrvu Don Kongu, pokušala da vidim Iravada delfine, vrstu koja može da živi i u slanoj i u slatkoj vodi. U Mekongu su na ivici istrebljenja – ima ih svega osamdeset. Pre civilnog rata u Kambodži, njihov broj se kretao oko hiljadu. Međutim, tokom vladavine Pola Pota, bio je dozvoljen lov na njih, najviše zbog proizvodnje ulja.
Od početka novog milenijuma, organizacija WWF koja štiti životinje u njihovim prirodnim staništima, ulaže ogromne napore da spreči izumiranja delfina u Mekongu, između laoške granice i Kratia. Iako je lov na njih zabranjen, situacija se nije popravila, pošto umire alarmantan broj odraslih jedinki, a procenat preživljavanja beba-delfina tokom prve godine života jednak je nuli. Do kraja ove decenije, Iravada delfini će nestati iz Mekonga.
Jedan od načina na koji se finansiraju projekti usmereni na istraživanje uzroka smrtnosti mekonških delfina i njihovu zaštitu, jeste prodaja ulaznica za njihovo posmatranje sa čamaca ili obale. Tako barem piše na tabli biletarnice gde kupujem kartu. Cena iznosi deset dolara po osobi za sat vremena posmatranja, a ukoliko grupa broji tri člana ili više, cena je sedam dolara. Na brzinu se dogovaram sa dvoje mladih Britanaca da budemo zajedno na čamcu, a tri devojke koje upravo dolaze sa reke potvrđuju nam da ćemo zaista i videti delfine u „velikom broju“.
*
Par Britanaca veoma je dopadljiv, a pažnju mi privlači mladićeva majica na kojoj je natpis: „Adriatic sea – Korčula“. Kaže mi da je bio na hrvatskim ostrvima, a planira da sa devojkom poseti i Crnu Goru i Srbiju, ali ne u ovoj turi, nego kasnije. Sada su na petomesečnom putovanju po Jugoistočnoj Aziji, i bili su u Burmi, na Tajlandu a sutra prelaze u Laos.
Hvali mi se da je posetio rodno mesto svog dede Burmanca, dok njegov otac nikad nije bio u zemlji svojih predaka i zbog toga mu sad zavidi. Očito je veoma ponosan na svoje korene, jer mi zatim priča o idijskom poreklu svoje majke i baki učiteljici koja je predavala u internacionalnoj školi u Delhiju.
Njegova devojka je pak čistokrvna Britanka, čiji koreni sežu u tamošnje tlo unazad nekoliko vekova.
Dok skoro beščujno plovimo prema mestu gde bi trebalo da ima delfina, krišom ih posmatram. Veoma su lep par, ali dok mi ona deluje pomalo hladno i uzrdžano na tipično engleski način, dotle je on otvoren i srdačan, a u ophođenju neposredan poput ovdašnjih ljudi, samo što za razliku od njih ima i dobre manire. I kao i mnogo puta, zaključujem da su mešanci sveža krv za svaki narod.

*
Divlje delfine je teško videti, a još teže fotografisati. Posmatranje i očekivanje da se pojave nema ničeg zajedničkog sa slikom njihovih dresiranih srodnika u bazenima, koji na čovekovu komandu ili namamljeni hranom izranjaju iz vode, skaču u visokom luku i opet zaranju. Sve troje pomno motrimo površinu vode, i zaista uspevamo da ih ugledamo, kao što su one devojke rekle. Ali to je toliko brzo, trenutak kada im leđa izrone iz vode traje svega nekoliko sekundi, pa ne stižemo ni da okinemo fotoaparatom.
Pribegavam drugoj taktici i snimam video-klip. Ali nepredvidljivi Iravada delfini marfijevski predvidljivo baš tada ne žele da izrone. Tako snimam mirnu površinu vode, dok ne ispunim celu SD karticu. I, naravno, dok je brišem, praveći prostor za novi snimak, oni se pojave.
Na kraju odustajem. Za blog ću kopirati fotografiju sa WWF sajta a sada ću da uživam i da ih samo gledam – ako se uopšte ponovo pojave.
*
U Kratie stižem s nadom da ću u tom gradu uspeti da nađem nekog majstora za bicikle koji će moći da zameni žice na mom zadnjem točku. Čak tri su mi se istovremeno polomile zahvaljujući veoma lošem putu nakon isključenja sa magistralnog i velikom teretu u mojim bisagama. To je jedan od retkih kvarova na biciklu koji nisam naučila da sama popravim – doduše, nisam ni pokušavala da naučim.
Tako, kada se smestim u hostel koji su mi Britanci preporučili jer je čist a jeftin, krenem u potragu za servisom ili makar majstorom. Za razliku od Laosa, Kambodža je ravna i zbog toga mnogi lokalci voze bicikle. Što logično znači da neko mora da ih popravlja.
Jedna od nedopadljivih osobina Azijata je što klimaju glavom potvrdno čak i kada apsolutno ništa ne razumeju stranca. „You probably have no idea what I’m talking about?“, kažem, ili im postavim neko slično trik-pitanje u negaciji, na koje oni po navici potvrdno klimnu, pri tom se, naravno, najsrdačnije osmehujući. Ružno mi je što ih tako testiram, ali nema drugog načina da se uverim kako me zaista ništa ne razumeju, pošto su vrlo ubedljivi u svom povlađivanju.
Tako se sada ispostavlja da majstori kod kojih me je poslala vlasnica hostela i ne naslućuju šta pokušavam da saznam od njih. Za razliku od Laošana kod kojih to nisam primetila, Kambodžani imaju problem sa asocijacijama i logičkim povezivanjem, skoro poput Kineza. Tako uzalud pokušavam da od momaka iz uličnog servisa doznam na kom drugom mestu bih mogla da upitam za zamenu žica i centriranje točka, pošto oni to ne umeju da urade. Nakon skoro pola sata bezuspešnog sporazumevanja rukama i pomoću crteža, odustajem.
Nakon obilaska celog grada i istog pitanja u svim servisima motorocikala, na kraju mi ne preostaje drugo nego da kupim autobusku kartu za Pnom Pen. Do kambodžanske prestonice nema nijednog većeg grada od ovog u kojem sam trenutno, pa je verovatnoća da u nekom od njih nađem servisera koji ima rezervne žice i ume da centrira točak gotovo zanemarljiva. A ne bih se ni usudila da vozim sa tri polomljene, natovarena kao što jesam.
A i cena autobuske karte je više nego prihvatljiva – sedam dolara za mene i dva za bicikl. Iako vozač s kojim se dogovaram insistira da je kupim odmah, ne pristajem. Pošto provereno razume engleski, na kraju se dogovrimo da me ujutru pokupi ispred hotela. Daje mi svoj broj mobilnog, da se čujemo sat vremena ranije kako bih ga podsetila. Vođena nekim predosećajem, zovem ga već te večeri, ali ispostavlja se da je broj pogrešan a greška nije moja – vozač ga je sam zapisao u moj notes. Dobro je što nisam unapred kupila „kartu“.
– To je prevarant – objasnjava mi gazdarica hotela. I u dva minuta organizuje mi regularan minibus koji takođe ide sutra ujutru. Cena je ista – sedam za mene, dva za bicikl. Možda onaj i nije bio prevarant?
.
.
Fotografije su ovde.
.
.

Tema ima 13 komenara.

  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 22.05.2013 08:28
    Ove pidžame su bile totalni hit i u Hanojiu. Bilo mi je suludo da ih nose samo uveče. Preko dana ih nisam viđala, pa sam zaključila da se oni spreme za spavanje a onda izađu još malo ispred kuće da bleje :) Kao da sam ponovo tamo, uživaj :)
  • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 22.05.2013 08:34
    Ovde ih nose po ceo dan, a videla sam da neke idu i na posao u tome! Ludilo! :) Pozdrav!
  • Poslala/poslao: mirjana | Objavljeno: 22.05.2013 13:43
    Možda grešim, ali imam utisak da je ovaj blog nekako sa lakoćom napisan, u crticama;ima više lucidnih zapažanja...Iako skoro svaki tvoj blog "lako" iščitam sa uživanjem, ovaj je posebno "light"-k'o oni baloni sa helijumom :-) Hvala ti na tome, samo napred!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 23.05.2013 08:09
      Mirjana, drago mi je da to čujem :) Mislim da je reč o tome što sam odmorna i opuštena i što sam pisala u više naleta a ne pod pritiskom da treba da postavim novi tekst na blog. Takođe, Kambodža mi se dopada, već sam se prilično navikla na zemlju i ljude, pa verovatno i otuda ta lakoća. Ima još nešto što je u vezi sa stilom a što sma malo promenila, ali nije sad toliko važno. U svakom slučaju, "drago nas je čuti takov što" :)
  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 22.05.2013 21:45
    Rekao bih da su tvoji opisi ljudi, prirode i mesta kroz koje prolazis nekada tako slikoviti da su fotografije prosto suvisne. Uzivao sam citajuci. Pozdrav
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 23.05.2013 08:10
      Hvala, Vojo :) Ja mislim u slikama i primećujem gomilu detalja, i verovatno se to oseća.
  • Poslala/poslao: Radmila | Objavljeno: 23.05.2013 00:51
    Dok čekamo priču iz Pnom Pena kaži mi u kakvom je stanju Mekong? Da li delfini možda nestaju zato što je reka zagađena?
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 23.05.2013 08:21
      Radmila, ne znam ogovor. Naoko, Mekong nije previše zagađen, posebno kada se uzme u obzir to koliko je dug njegov tok. Čak ni u Kini nema teške industrije oko ove reke. Koliko sam čitala na sajtu WWF-a, nigde se nije pominjala zagađenost Mekonga. Kao mogući uzrok navodio se ribolov i postavljanje ribarskih mreža, ali to je eliminisano jer je ribolov ovde sad zabranjen a stanovništvo se preusmerava na poljoprivredu. Ako te zanima to u vezi sa Irevada delfinima (ime su inače dobili po istoimenoj reci u Majnmaru, gde ih sad više nema), imaš dosta toga na WWF sajtu (ovo je link).
  • Poslala/poslao: Suzana | Objavljeno: 30.05.2013 09:39
    Bravo, Snezana! Uzivala sam citajuci.Po meni, ovo je tvoj najzrelijii blog za sada. Vidi se da si opustena i pises "natenane". Veliki pozdrav (iz tvog Beograda ove i sledece nedelje) :-) Suzana
  • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.05.2013 07:21
    Draga Suzana, hvala ti veliko. Mnogo mi znači ta vrsta povratne informacije u vezi sa pisanjem. Ne znam šta je tačno posredi (i odmor i dovoljno vremena i mala promena stila tj. skraćivanje rečenica) ali pokušaću da se držim tog "kursa" sad kad sam uhvatila "mustru" :) Zavidim ti na Beogradu! Uživaj tamo i za mene! Ja sutra krećem dalje, nisam izdržala na jednom mestu više od mesec dana. Idem rema Sijem Ripu i hramu Angkor Vat pa ću pokušati da se tamo zadržim malo duže i nastavim pisanje. Ali najpre da stignem do tamo po ovim tropskim vrućinama :) Veliki pozdrav i hvala na čitanju!
  • Poslala/poslao: Nikola | Objavljeno: 31.05.2013 10:02
    Zdravo Snezana, redovno citam i nestrpljivo iscekujem svaki tvoj novi blog pa eto red je i da ti se zahvalim sto ih pises. :-) Mnogo je ljudi koji sanjaju o avanturama poput tvoje ali se malo njih u to i preposti (iz ovih ili onih razloga). Tebi svaka cast i siguran sam da ces svojim pisanjem pomoci onima manje neodlucnim da naprave korak napred, a onim vise neodlucnim da sarenije sanjaju o zeljenim putesestvijama. Puno pozdrava i vetra u ledja :-)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.05.2013 14:19
      Nikola, hvala ti. Mene uvek iznenadi kad se ispostavi da ovaj blog prati više ljudi nego što mislim. A u pravu si što se tiuče podsticaja -- dobila sma više mejlova u kojima su mi ludi napisali da sam ih podstakla da učine nešto za sebe, da ispune sebi (ili probaju da ispune) neki davnašnji san. I na to sam baš baš ponosna. Uticala sam čak i na neke prijatelje i poznanike da ostave cigarete i alkohol i počnu da voze bicikl :) To su stavri koje me stvarno čine ponosnom :) Veliki pozdrav!
  • Poslala/poslao: Mirjana Kambodža | Objavljeno: 20.12.2015 17:35
    Evo mene na mom terenu :)...sa posebnom pažnjom sam ovde i čitam polako da ne bih slučajno nešto propustila...hvala ti do neba :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *