Od puna srca

25-27. april; 24. maj – 1. jun

*

Moje odredište je Kampot, mali grad na jugoistoku Kambodže, na obali Tajlandskog zaliva. Do tamo imam oko dva dana vožnje. Nameravam da noćas kampujem, ne toliko da bih uštedela – jer sobe se skoro svugde mogu naći za oko pet dolara – već radi slobode da stanem u trenutku kad osetim umor ne razmišljajuci o tome da li se u blizini nalazi neko naselje sa gostrinskom kućom.

Negde oko tri, nebo stade da se oblača. Iako je tek počinjala kišna sezona – ovde zvana predkišna — već sam naučila da to ne mora da znači ništa. Nebo može da se mršti satima, da se zacrni, seva pa čak i grmi podmuklo, a da kiša uopšte ne padne. Ili pak da, iz neznatno zasenčenih oblaka grune monsunski pljusak čija jačina ne jenjava satima. Stranci to ne umeju da procene, dok su lokalci, razumljivo, nepogrešivi.

Za svaki slučaj, pomno osmatram s obe strane puta kako mi ne bi promaklo nijedno potencijalno mesto za kamp, ukoliko kiša zaista bude počela. Ali duž druma se nižu samo kuće i njive, kuće i njive. Na jednom poljančetu s druge strane puta opazih dva bicikla sa velikim ruksacima na prtljažnicima. Zbog konfiguracije terena, ne mogu da vidim vozače, ali odnekud mi se učini da imaju neki problem sa svojim dvotočkasima. Zato se zaustavih i pođoh dole, niz mali nasip da ih potražim.

Kad tamo – dvoje mladih, skoro dece, sede i jedu lubenicu. Nemaju više od po devetnaest-dvadeset godina. Pozdravim ih i upitam da li im treba neka pomoć, a oni me punih usta, smejući se, ponude lubenicom. Slatka je, preslatka – kažu. I ne, nemaju nikakav problem, osim što su bicikli koje voze prilični krševi. Pogledam pažljivije i prepoznam lokalne dvotočkaše koji najviše liče na one kakvi se voze kod nas u vojvođanskim selima. Imaju tri brzine, velike točkove (29 inča), sedla udobna i široka kao fotelje, i smešne volane, pa vozač sedi na biciklu pod pravim uglom, grudima prkoseći otporu vazduha i vetru. Upitam ih otkuda im ti bicikli.

I tu, u nekoliko rečenica, u kratkoj ispovesti, otkriju mi možda jednu od najlepših i najromantičnijih ljubavnih priča koju sam do sada čula. Devojka je Austrijanka, a momak Francuz. Putovali su svako za sebe, kao bekpekeri po Jugoistočnoj Aziji. A onda su se upoznali na plaži u Sihanoukvilu. I zaljubili se. Odlučili su da putovanje nastave zajedno. Ali da bi sto više vremena proveli jedno s drugim i zaista se dobro upoznali, kao i zbog izazova avanture, rešili su da kupe bicikle. Kupili su čak i šator, ali do sada ga nisu otvarali. Shvatam da se devojka boji kampovanja jer me momak upita da li ja, na mojoj turi, spavam u šatoru. Kada im potvrdim da u devedeset posto slucajeva kampujem, on značajno pogleda devojku klimajući glavom sa odobravanjem, kao da joj kaže: “Eto, vidiš”.

Zanima ih i da li sve vreme putujem sama. Zaustim da im ispričam kako sam bila posla sa dečkom kog sam upoznala upravo radi ture oko sveta. Da se, kao ni oni, nismo poznavali pre toga. I da im objasnim da me je u međuvremenu napustio bez ikakvog razloga, ostavivši me usred nigdine. Ali se ugrizem za jezik. Ne, ne želim da ih uplašim i zatrujem mojim iskustvom. Mladi su, skoro deca, i svim srcem veruju u ljubav i srećni ishod njihovog upoznavanja i putovanja. Neka tako i ostane.

“Da, sve vreme putujem sama. Ja sam vuk-samotnjak”, kažem. I dodam kao objašnjenje koje većina ljudi uvek prihvati i razume: “Ja sam pisac, i kao i svi umetnici, malo sam na svoju ruku.”

Devojka i mladić klimnu glavom, upute mi poglede pune simpatija i divljenja, i nakon što razmenimo informacije o jeftinom smestaju u gradovima u kojima smo do sada odsedali, pozdravimo se i rastanemo. Čista srca, poželim im svu srecu ovoga sveta.

*

Odavno nisam doživela da mi celo selo dođe “u posetu” kad negde postavim šator. A upravo to se desilo kada sam se na brzinu, jer je počeo pljusak, spustila s puta na neku njivu i brže-bolje otvorila šator pod krošnjom nekog drveta. Već je padao sumrak, pa sam se ponadala da neću biti primećena dok mrak sasvim ne padne – a posle, kad počne noć, biće mnogo lakse ostati pritajen.

Ali kiša me je izneverila i nakon jednog tuša koji je potrajao možda pola sata – taman dok sam ja razapela šator i raspremila se – naglo je stala i nebo se skoro momentalno razvedrilo. Opet videlo. I gomila radoznalih seljana koji mi prilaze i okružuju me sa svih strana.

Smejem se. Neštedimice im delim osmehe – jer ovo je zemlja osmeha i svi se uvek i u svakoj prilici osmehuju. Usput, pokušavam da pripremim večeru. Ne samo što sam gladna nego ne mogu tek tako da sedim i gledam se sa njima, dok me oni komentarišu na svom jeziku. Zatvorila sam šator kada su pokazali nameru da vire unutra i ulaze u njega. Tako, kezeći se, pokusam svoju večeru dok me oni uporno posmatraju, a onda se pozdravim sa njima, mahnem im i gestovima objasnim da idem sad da spavam. Uđem u šator i zatvorim ga.

Ali oni ne odlaze. Čujem kako i dalje komentarišu. Čini se da ih dolazi jos više. Bilo ih je oko petnaest-dvadeset, a sad ih je najmanje još upola toliko. Glasovi se pojačavaju, a onda zacujem i poziv: “Madam! Madam!” Muški glas. “Police, madam!”

Agrrr!, gunđam u sebi. Mogla sam i da pretpostavim da će neko pozvati policiju. Nema mi druge nego promaljam nos napolje. A tamo, zaista se okupilo celo selo. I jedan policajac. Ne zna engleski, ali tu se nađe neki čovek koji nabada poneku reč. Opasno je, kaže, da tu ostanem. Treba da odem u obližnju gostinsku kuću.

Oh! Usred sela, usred njiva, okružena kućama sa svih strana! Ne, nimalo nije opasno – objašnjavam mu. Ne mogu sad da se pakujem i selim. I pokazujem mu da mogu da odu, da se ne bojim. Jeste opasno, tvrdi on. Prelazi rukom preko vrata, kao da ga seče. Ne znam šta to tačno znači u Aziji – ali sam od ranije saznala da ne znači da ce me neko preklati. Neće mi se to (štagod) desiti, uveravam ga. Nakon nekoliko minuta takvog natezanja, jednostavno prekinem raspravu i uđem u šator. U Evropi ili bilo gde na Zapadu to bi bio loš manir, ali u Aziji je jedini način da pokažete kako želite malo privatnosti. Ovde ništa nije nekulturno – ništa osim vike i lošeg raspoloženja. I okupljeni zaista shvataju. Čujem kako ih “prevodilac” šalje kućama i kako se glasovi udaljavaju.

Ali, moja nada traje kratko. S možda deset-petnaest metara udaljenosti i dalje dopiru glasovi. Razaznajem dva-tri. Mislim, zaustavili su se trenutno, i uskoro će da odu. Čekam. I dalje čekam. Ne odlaze. Prolazi petnaest minuta. Pola sata. Još su tu. Rešim da provirim iz šatora. Kad, imam šta i da vidim: moj “prevodilac”, policajac i još jedan seljanin sede na međi dve njive i pričaju. Kad me primete, mahnu mi. “Prevodilac” mi dovikne: “we stay” i “protect you”. Oni to ozbiljno?

Izađem iz satora i priđem im. Pomođu gestova, objasne mi da su se dogovorili da cele noći, na smenu, muškarci iz sela dežuraju pored mog šatora.

O, ne! Nemojte, molim vas. Neću moći da spavam ako vi ostanete tu. A i bučni ste. Sve to im nekako objašnjavam. Ne znam šta razumeju, ali nakon dugog i napornog ubeđivanja, na kraju pristanu da odu. Stojim na međi, u skoro potpunom mraku, i mašem im dok odlaze. Nikada se nisam toliko radovala ničijem odlasku.

*

Pomen Kampota kod svakog turiste i lokalca izaziva nepodeljeno odobravanje praćeno širokim osmehom i klimanjem glavom. Turisti će reći da je grad mali i šarmantan, a Kambodžani da je značajan zbog uzgajanja crnog bibera i plantaža soli. Moja ideja bila je da u njemu nađem hostel s povoljnom cenom, u kome bih ostala duže, da se odmorim i započnem pisanje knjige.

Ali kao i uvek kad nešto očekujem pod uticajem tuđih sugestija, i sada sam se razočarala. Grad mi se uopšte nije toliko dopao. Ništa mi se nije učinio ni lepšim ni šarmantinijm od Kratija ili Stung Trenga, koji takođe leže na reci. Šetaliste pored reke Kampot uređeno je poput šetaliđta duž obale Mekonga u gradovima u kojima sam prethodno bila: popločano je, ima dosta klupa i zelenih površina, a jedan deo namenjen je za rekreaciju na otvorenom, sa mnogim spravama za vežbanje. Arhitektura je takođe prepoznatljiva – francuski kolonijalni stil.

Osim šetališta, poseban je jedino pogled na obližnje planine, nazvane Beli Slon I Bokor. Pored prve sam prošla dolazeći u Kampot, a na drugu sam nameravala da se popnem. No pre nego što se uputim tamo, idem u posetu obližnjem zoološkom vrtu.

ZOO vrt u Kampotu nalazi se u privatnom vlasništvu. Zauzima dosta veliku površinu, pa je uputno otići tamo ili motorom ili biciklom. Cena ulaznice je pristupačna – četiri dolara, a na samom ulazu obavezno je fotografisati se pored spomenika bengalskog tigra, koji je zaštitni znak ovog životinjskog carstva.

Uprkos tome što ne volim kaveze ni ograđene prostore ni u kom obliku i što smatram da su zoološki vrtovi robija za životinje, ovaj kampotski se, od svih koje sam do sada posetila, najviše približava prirodnim uslovima u kojima su zveri živele pre nego što su dospele ovde – ista je klima a tu je i džungla. Kod nekih to deluje toliko autentično da sam se bojala da priđem blizu iako je bilo očito da je ograda veoma jaka. Kavezu benglaskog tigra sam prišla, najviše zahvaljujući tome što liči na klasičan kavez, ali drugoj divljoj mački, u mnogo većem, u rastinje zaraslom kavezu, nisam smela. Kako me je namirisala, tako je prišla ogradi i krenula da hoda gore-dole, češući se o nju. U bujnom rastinju – svom prirodnom okruženju, na udaljenosti od svega nekoliko desetina metara, delovala je zaista zastrašujuće. Ustuknula sam i odlučila da ne prilazim bliže. Mom strahu doprinelo je i saznanje da ta mačka, kao i ostale životinje u ovom vrtu, živi slobodno u džunglama Bokor planine, na svega nekoliko kilometara odavde.

U povratku iz zoološkog vrta, iz jedne kuće kraj puta začuh muziku. Ništa neobično, jer Kambodžani su prilično bučan narod a i vole da se vesele, i vrlo često se može čuti da odnekud trešti njihova muzika, uglavnom domaća. Ali ovo je zvučalo kao svirka uživo, pa se zaustavih da proverim. Priđoh i na visokoj terasi kuće ugledah momke koji sviraju bubanj i klavijature, dok nekolicina drugih plešu i daju ritam dlanovima. Dole, u dvorištu, njihove devojke i žene igraju se sa bebama. Pitam ih za dozvolu da fotografišem momke, a ovi me, odozgo, srdačno pozovu da se popnem. I pre nego što stigoh da se odlučim, jedan se već nađe dole, sa pivom koje mi nudi. Prihvatam, naravno, i penjem se.

Snimam ih kako uvežbavaju jednu numeru. Od momka koji govori engleski, saznajem da je reč o grupi koja namerava da uskoro počne da svira u nekom restoranu za novac. Kažem im da ću postaviti snimak na Jutjub, što izaziva njihovo oduševljenje. Razmenjujemo mejl adrese, kako bih im poslala link, i potom odlazim. Lep završetak jednog dana u blizini Kampota.

*

Uspon na planinu Bokor ostavila sam kao krunu kampotskih dana. Pošto je dugačak trideset kilometara, a iz nivoa mora se uspinje na skoro hiljadu i sto metara nadmorske visine, to sam odlučila da u jednom danu ispedalam gore i tamo kampujem, a sutradan se vratim u Kampot.

Krećem veoma rano, pre pet. Treba najpre da stignem do odvajanja za Bokor, a i želim da najveći deo puta savladam pre nego što počne žega, oko jedanaest. Prosečan procenat uspona iznosi oko sedam. Put je odličan, nov asfaltni, sa velikim brojem serpentina. Jedini problem je što nigde nema hladovine. Veoma je naporno I čini mi se da nikada neću stići do gore. Na mom ciklokompjuteru kilometri se beskrajno sporo uvećavaju. Pedalam po čitavu večnost dok ne napravim jedan više.

Ponela sam pet litara vode, ali već nakon prvih nekoliko kilometara jasno mi je da to neće biti ni približno dovoljno. A jasno mi je i da usput nema izvora niti prodavnica. Ali, nije mi prvi put, tako da već znam šta mi je činiti. Imam sreće što je subota pa veliki broj ljudi dolazi na Bokor na piknik. Stajem kod jednog parkiranog kombija i praveći se nevešta pitam mlade Kambodžane gde mogu da napunim moje boce s vodom. A oni mi na to spremno daju tri male flaše od po pola litre. Smejući se zadovoljno u sebi, nastavljam dalje.

Iz mnogih kola i kombija ljudi mi sviraju u znak pozdrava i dobacuju reči podrške. Iz drugih samo vire kroz prozore i samo što ne ispadnu naginjući se kako bi me što duže gledali. Uvek sam se pitala koliko lokalcima cikloputnici deluju čudno, natovareni bisagama, dok se preznojavaju okrećući pedale. Posebno u zemljama takozvanog Trećeg sveta, gde vlada nepokolebljivo uverenje da svi stranci, belci pogotovu, imaju mnogo para i da je njima sve jeftino. Zašto se onda muče? — pitanje je na koje verovatno nikada neće dobiti odgovor koji bi razumeli. A onda se opomenem da slično misle i mnogi zapadnjaci, čak i mnogi moji prijatelji.

I zaista, u čemu je štos? Zašto dahćem i stenjem i lijem litre znoja i srce mi povremeno preskače zbog velike vlage i visoke temperature, kad za svega par dolara mogu da stignem gore u klimatizovanom kombiju? Zašto ne odustajem i kad mi se čini da nema šanse da nastavim dalje, da mi je duša u nosu i da ću pasti sa bicikla? Zašto ne prihvatim ponudu četvoro turista da me povezu svojim pikapom? Dvoje od njih krenuli su biciklima uzbrdo, ali momak je odustao, dok je devojka nastavila. Dvoje drugih, u vozilu, prate ih kao logistička podrška. Svi žive u Pnom Penu, a troje od njih su Britanci dok je devojka iz pikapa Australijka srpskog porekla – njen otac je Novosađanin a majka Bačanka, doseljena iz Mađarske. Zaustavili su se da sačekaju svoju drugaricu biciklistkinju negde na dvadesetom kilometru od početka uspona, gde sam i ja pravila pauzu. I kada su se svi okupili, velikodušno su mi ponudili da me povezu do gore.

“Hvala, ali ja ću lagano, na biciklu”, odgovorila sam. Mislim da me je razumela jedino biciklistkinja koja me je uskoro prestigla, jer je bila neuporedivo brža budući da nije nosila nikakav teret. Njen momak, onaj što je odustao – ne verujem da je shvatio.

Razmišljam o tome dok bodrim samu sebe da izdržim poslednjih deset, devet, osam… kilometara do vrha. Nema poente, rekla bih. Nema je, osim što je dragocen osećaj svaki put kad pobediš sebe i svoju slabost – tela ili duha, ili oboje. I što te takve male pobede ispunjavaju osećanjem ponosa i treniraju te za životne izazove. Kroz njih, neminovno naučiš da nakon velikog broja malih uspona i malih pobeda, u jednom momentu moraš stići do velikog cilja – šta god to bilo za svakog od nas. A kada se istreniraš da ne poklekneš (iako to možeš da uradiš u svakom trenutku), na sigurnom si putu da ostvariš šta god da si naumio. Jer u životu uspevaju samo oni koji ne odustanu.

Na kraju stižem. Umorna sam kao što odavno nisam bila. Kupam se u znoju. Od vrućine i znoja sva sam se osula plikovima I bubuljicama. Ali se osvežavam u čistom, javnom toaletu. I presvlačim u suvu odeću. Pa ručam i zasladim se bananama, ujedno se odmarajući. I opet sam kao nova. Samo s pobedom više zbog koje sam ponosna na sebe.

*

Spremajući se za posetu Bokor planini, pročitala sam da se na vrhu nalaze ogromna statua ženskog Bude, kockarnica i noćni klub. Tu su, takođe, ruševine stare crkve, ostaci nekadašnje železnice i, ono što me je najviše provlačilo, neverovatni pogled na Tajlandski zaliv. Nigde nisam pročitala da je možda najveća od svih atrakcija – magla. Ali čim sam stigla do vrha, gde se nalazi statua Bude, to sam otrkila.

Sedim i ručam ispred jedine prodavnice, kada iz pravca uzvišenja, gde se nalazi spomenik, ka parkingu i platou na kojem su tezge, poče da kulja dim. Izgleda kao da gori, kao da je neko zapalio ogromnu vatru, samo što dim nije crn već svetlosiv. Pitam prodavačicu šta se to zapalilo, a ona prasne u smeh.

“To je magla”, objasni mi. “Diže se s mora, a ljudi dolaze ovde da bi je gledali”

U tren oka, našli smo se u neprozirnom oblaku. Doslovno se prst pred okom nije video. Nekoliko minuta kasnije, vetar je oduvao oblak i sve je ponovo bilo kristalno prozirno dokle pogled dopire.

“Vau!” uskliknuh. Tako nešto nikad do sada nisam videla.

Krenem dalje, do pravog vrha, gde se nalazi stara kockarnica i završetak asfaltnog puta. Sutra ću se slikati pored ženskog Bude, jer ovuda moram da se vratim. Imam još pet-šest kilometara goredoliranja, tokom kojih nekoliko puta doživljavam isti fenomen – da se potpuno izgubim u oblaku magle a uskoro ponovo “progledam”.

Najupečetljivije je bilo kada sam postavila šator. Utrkujući se s maglom, pronađoh zaravan sa drvećem iza kojeg ću ostati neprimećena s puta čak i kada oblak bude otplovio. No s druge strane, naspram puta i mog šatora, sve je bilo potpuno belo i toliko neprozirno da nisam mogla ni da pretpostavim šta se tamo nalazi. A onda, dok sam raspakivala stvari, magla se nakratko povukla i preda mnom je pukao pogled na drugu stranu Tajlandskog zaliva. Kakva slika! Sa vrha litice, posmatram obalu I pučinu u daljini a u provaliji ispod mene kako se kovitla para i podiže gore, da bi ubrzo opet sve obavila u neprozirni oblak.

Imala sam sreće što sam našla ovo mesto. Ili je ono moja današnja nagrada za napor što sam izdržala do vrha. Kako god, vredelo je truda. Obuzima me ona sreća kada počinjem da se smejem naglas iako sam sama – da se kikoćem čisto onako, od puna srca.

…——————————–

.

.

Fotografije Kampota i okoline su ovde.