9-15. juli 2013.

Kuda krenuti?

Došlo je vreme da polako napustim Kambodžu. Nigde nisam ostala toliko dugo – čak četiri meseca – manje biciklirajući a više se odmarajući. Pa iako sam se zasitila Kambodžana, njihove kulture, jezika, običaja, i toliko sam željna promene da ću ‘baciti’ sto dolara ne iskoristivši šestomesečno produženje vize, ipak mi nije lako da je napustim. Sada, kada sam posetila i poslednje što je trebalo videti, i kada me od granice s Tajlandom deli manje od dva dana pedalanja, meni se nešto ne žuri. Gledam puteve i granične prelaze na mapi, te odlučujem da ne idem glavnim, na istok zemlje, koji je ujedno i najkraći, već da produžim prema nekom od severnih prelaza. Pretražujući na internetu šta tamo mogu da očekujem, saznajem dosta zanimljivih informacija.

Najpre, da postoji još jedan kompleks hramova, koji je pre nepunih pet godina uvršćen na Uneskovu listu kulturne baštine. Nalazi se na samoj kambodžansko-tajlandskoj granici i svojevremeno je tu bilo moguće preći iz jedne u drugu zemlju. Međutim, oko te teritorije vodili su se vojni sukobi nedavno, tako da je prelaz sada zatvoren. Mnogo vojske koncentrisano je sa obe strane – povremeno, shodno trenutnim političkim odnosima između dva suseda, iza zidina hrama mogu se videti strojevi tajlandskih graničara. S ove, kambodžanske strane, i inače su naseljeni u ogromnom broju uz granicu.

Ovde se, naime, nalazilo poslednje uporište Crvenih Kmera, na čelu sa Polom Potom i svom petoricom njegove „čelične braće“.

Genocid kakav istorija ne pamti

Godina je 1970. i u Kraljevini Kambodži desničari su izvršili državni udar. Dotadašnji kralj podržao je Komunističku partiju koju je predvodio Pol Pot, do tada beznačajni politički lider. Komunisti koji su se prozvali Crvenim Kmerima, pet godina kasnije zauzeli su Pnom Pen i proglasili Demokratsku Kampučiju.

Želeći da ožive drevno kraljevstvo Angkora i njegove agrarne zajednice stvarajući čisto poljoprivredno socijalističko društvo, Crveni Kmeri su ispraznili tromilionsku prestonicu. Stanovništvo Pnom Pena su oterali na prisilni rad na pirinčana polja, koja su se za intelektualce ali i za svakoga koga bi smatrali nepodobnim, pretvorila u ‘polja smrti’: seljaci su morali da ih miniraju, a onda su ‘disidenti’ puštani na njih da ih ‘preoravaju’.

Crveni Kemri su ukinuli novac, banke, privatno vlasništvo, zabranili ispovedanje religije, zatvorili su bolnice i škole, zabranili čitanje, pisanje, učenje stranih jezika i posedovanje knjiga. Intelektualci, zanatlije, privrednici i svi koji su smatrani opasnošću za sistem – zatvarani su, mučeni i ubijani. Monstruoznost je išla dotle da su čak ubijani i ljudi s naočarima zbog pretpostavke kako su visokoobrazovani.

Deca su odvajana od roditelja i angažovana u posebnim radnim grupama ili odgajana kao vojnici. Zatvorene su pošte, televizijske i novinske kuće, a televizijski i radioaparati konfiskovani. Zabranjena su neovlašćena okupljanja više od dve osobe na javnom mestu. U Kambodži je proglašena “nulta” godina, zemlja je izolovana od spošljašnjih uticaja, strani državljani su proterani a sve ambasade su zatvorene.

Najstrašniji genocid dogodio se 1978. godine na istoku zemlje, kada su Crveni Kmeri za samo nekoliko dana pobili više od 260.000 ljudi. Crveni Kmeri ubijali su zašiljenim bambusovim štapom, nabijali žrtve na kolac, a mnogi nesretnici u drvenim kavezima izgladnjivani su do smrti.

Omiljena parola Crvenih Kmera bila je: ‘Nema koristi ako te zadržimo. Ako te uništimo, ništa ne gubimo’.

Godine 1978. Pol Pot je počeo da napada Vijetnam, što je dovelo do propasti njegove vladavine. Vijetnam je uzvratio invazijom i uskoro je okupirao Kambodžu. Bio je uspostavljen pro-sovjetski režim, a Pot i njegovi saradnici pobegli su na sever zemlje, uz tajlansku granicu. Odatle je vodio gerilski rat uz podršku Kineza i Amerikanaca, sve do 1989. Tada je izgubio podršku i objavio raspuštanje svoje organizacije.

Umro je navodno od srčanog udara, ali prava istina nikad nije otkrivena.

Trojici preživelih, najviših Potovih saradnika, koji se godinama nisu čak ni krili već su sasvim mirno živeli na severu zemlje, suđeno je za genocid tek pre četiri godine u Pnom Penu, pred tribunalom Ujedinjenih nacija. Optuženi su za ubistvo, smrt ili nestanak milion i sedam stotina Kambodžana, što je četvrtina ukupnog stanovništva te zemlje.

Nijedan nije priznao krivicu. Prema definiciji Ujedinjenih nacija, pokolji koje su izvršili ne mogu se smatrati genocidom jer je ovaj definisan kao namera “da se u potpunosti ili delomično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili verska skupina”.

Kako objasniti?

Muka mi je. Želudac mi se grči. Pobegla bih što pre odavde. Ali gledam nasmejana lica dobroćudnih Kmera. Dobacuju mi „Hello“ i mašu mi. Smeju se šta god da ih pitam ili da im kažem. Za četiri meseca, nikada ni od koga nisam čula da s ežali. Ili da priča o mračnoj prošlosti.

Neki momci i devojke, njih četvoro, koji su rođeni otprilike kada je Pol Pot umro, voze svoje motore uporedo sa mnom kako bi mi pravili društvo dok prolazim kroz njihovo mesto. Ne govore dobro engleski, ali ipak možemo da pričamo. Veseli su i srdačni. Pričaju mi o svojim planovima da studiraju u Pnom Penu i postanu doktori i advokati. Sa kim god sam razgovarala od mladih ljudi u Kambodži, svakome je želja da studira i postane intelektualac.

Iako je namera Crvenih Kmera bial da pre svega ubiju duh svojih sunarodnika, očito u tome nisu uspeli. Roditelji ove dece pamte to vreme. Samo oni znaju šta su preživeli i kako su ostali živi, pogotovu ovde, na severu zemlje. Ali svoju decu, rođenu u slobodi, u obnovljenoj kraljevini, podstiču da se školuju. I ne boje se budućnosti, ni neke nove „čelične braće“, kako su visoki funkcioneri Crvenih Kmera sebe nazivali.

Neko ko ne zna šta se ovde dešavalo pre samo jednu generaciju, rekao bi da je došao u najsrećniju zemlju na svetu. A nakon svega, Kambodža je i zaslužila da to postane.

Kuća „gvozdenog brata“

Anlong Veng je pogranični grad koji je poznat po kući „brata broj dva“, Ta Moka, zvanog Kasapin. Nedaleko od nje nalazi se i pećina u kojoj se krio dok nije bio uhvaćen. Čekao je sedam godina na suđenje i u međuvremenu umro neosuđen, nekažnjen.

Da li želim da posetim mesto gde je živeo i kovao monstruozne planove?

Dvoumim se. Nisam htela da obiđem ‘polja smrti’ nedaleko od Pnom Pena. Niti da posetim bivši zatvor Tuol Sleng, poznatiji pod nazivom S-21, u kome je mučeno i ubijeno oko 20.000 ljudi. Sada je to muzej gde se mogu videti hiljade lobanja žrtava genocida.

Bila sam svojevremeno u Jasenovcu, na školskoj ekskurziji. Fotografije logoraša, dece kojima proviruju kosti kroz tanku kožu, proganjale su me godinama u snovima. I dan danas povremeno imam noćne more u kojima proživljavam apokaliptične ratove, logore i gibilišta. Proganja me ljudska sposobnost za najgora zverstva, dok na javi očito tragam za dobrotom u ljudima. I, hvala nebesima, nalazim je posvuda na mom Putu.

Ići ili ne? Pomaže mi internet i fotografije koje pronalazim – kuća ko kuća, ništa posebno u njoj ili oko nje. Tako da ipak odlazim.

Nikada ni po čemu ne bih rekla da je u ovim odajama, na čijim zidovima su oslikani hramovi kompleksa Angkor Vat, Kasapin smišljao najgnusnije zločine protiv svojih sunarodnika. Neki momci došli su i polegali po podu. Puše i smeju se. Malo dalje, na brdašcetu s kojeg se pruža lep pogled na jezero, nekoliko mladih sedi, priča i smeje se glasno, otvoreno. Po njihovoj odeći – belim košuljama i crnim suknjama i pantalonama – vidim da su školarci. Njihov smeh odzvanja celim platoom.

I ja osećam kako me u grudima steže dok mi na oči naviru suze. Simbolika je prejaka – simbolika pobede života.

Kampovanje zabranjeno

Do drugog hrama pod zaštitom Uneska vodi verovatno najbolji kambodžanski put. Asfaltiran je pre nekoliko godina i nije prometan. Najvećim delom prati graničnu liniju, pa s moje leve strane sve vreme vidim planinski masiv koji pripada Tajlandu. S ove strane su pak mahom ravnice i džungle. Za razliku od većeg dela Kambodže, ovde nisu posečene niti ih spaljuju. Uživanje je ovuda okretati pedale.

Pošto znam da se hram nalazi na vrhu brda koje se izdiže šesto metara iznad površine mora, te da će biti naporno voziti uzbrdo, odlučim da nadomak cilju negde kampujem pa sutradan, odmorna, po jutarnjoj hladovini zagrizem uspon. No, nije lako naći mesto za kamp. Velika je opasnost od neekspolodiranih mina, pa ne bih da silazim sa neke zemljane staze. Sve one pak vode do kuća u kojima žive mahom vojnici sa porodicama, među kojima ima i dosta bivših pripadnika Crvenih Kmera.

Zato sma veoma oprezna. Ali mrak polako pada, a ja nikako da nađem mesto. Kuće, kasarne, ili džungla – nigde slobodnog parčeta zemlje na koje bih se usudila da kročim. I kao po pravilu u sličnim situacijama, počinje i kiša.

Ma do đavola! Skrećem s puta na zemljanu stazu koja vodi ka džungli i na jednom proširenju podižem šator. Sudeći po neugaženoj travi, ovim putem se ne prolazi baš često. Ipak bih da se sklonim malo od njega, no s obe strane je visoka trava. Ne smem da rizikujem.

Ostajem na putu i postavljam kamp. Taman se smestim, kad, evo nekog na motoru. Sam muškarac. Smeje se i pokazuje mi palac kao da mi čestita. Srećom, staza je ovde dovoljno široka da može da se provuče ne silazeći s nje.

Kad zamakne iza drveća, više ne mogu da ga vidim, pa pomislim da možda staza vodi do njegove kuće. Dobro, barem zna da sam ovde i neće me oterati.

Počinjem da spremam večeru dok ‘kupanje’ ostavljam kad bude pao potpuni mrak jer ne znam da li može da me vidi odande gde je. Ali čovek se vraća. Pokazuje mi na veliki plastični kanister koji sad ima na motoru. Šta li je u njemu?

Zanimljivo mu je da stoji i posmatra me kako kuvam. A ja bih da ode i ostavi me nasamo. Nakon možda deset minuta, kada sam pripremila večeru, zamolim ga da ode jer bih da jedem. Samo klimne glavom i onda me zaista ostavi.

Huh. Završavam večeru i ulazim u šator. Još mi se ne reskira s kupanjem.

Čujem glasove. Muškarci, nekolicina njih. Provirujem. Ima ih trojica. Jedan natuca pomalo engleski. Priča mi da će me pojesti tigar iz džungle. Smejem se na to i objašnjavam da se ne bojim životinja. Čovek me poziva da kampujem ispred njegove kuće, nedaleko odatle.

Hm. Vrlo rado ali već sam postavila šator i raspremila se i sad mi se zaista ne seli. Pada i kišica a i mrak je, a kad god sam se pakovala noću, uvek sam nešto zaboravljala i gubila. Zato odlučno odbijam ponuđeno gostoprimstvo i ljudi na kraju odlaze.

Valjda smo sada završili s posetama radoznalaca.

Crveni Kmer

Ali nije prošlo ni pola sata, kad začujem motor džipa. Jaka svetla farova osvetle moj šator. Kakav baksuz! Ovaj očito hoće da prođe putem i moraću da se pomeram. Ne znam kako ni gde, ali po svoj prilici ću sve morati da spakujem da bih to izvela. Druga mogućnost je da zađem u polje dva metra – što mi se nikako ne dopada kao ideja.

Izlazim napolje da vidim šta mi je činiti. Kad tamo, jedan veoma krupan, ljutit Kmer, sa još trojicom sunarodnika. Počinje da viče na mene i maše rukama. Jedan mladić mi prevodi da moram da se selim odatle. To je zemljište ovog čoveka i on me ne želi tu.

Pokušavam da ga umolim da ostanem. Objašnjavam se. Nudim dokumenta na uvid.

Neće ni da čuje. Viče sve glasnije. Da nema ovih drugih ljudi, mislim da bi i fizički nasrnuo na mene. Ne sećam se da sam se do sada srela s nekim tako agresivnim Kmerom.

Nakon dugog natezanja, mladić mi nudi da me prebace do nekog hostela gde ću moći da postavim kamp u dvorištu.

Nemam mi druge nego se pakujem. Pod farovima, sve vreme slušajući galamu ljutitog Kmera.

Kada vide da sam natovarila stvari na moj bicikl, jednostavno se odvezu na glavni put.

„Hej! A gde ću aj sada?!“ viknem za njima.

Mladić koji samo što nije ušao u džip slegne ramenima.

Ne mogu da verujem! Ostaviće me ovako po mraku i kiši, nasred puta?

Da barem znam gde je onaj „komšija“, da odem kod njega.

„Zašto ste tako negostoljubivi? Kako možete da me oterate i onda ostavite ovako?!“, pitam gotovo plačevnim glasom.

Smeh velikog Kmera i sleganje ramenima mladića. Ulazi u džip i odvoze se u noć.

Spasioci

Psujem na sav glas dok vozim nazad, u pravcu omanjeg grada do kojeg ima nešto manje od deset kilometara. Već sam tamo pitala za cene smeštaja, ali u sve tri gostionice soba je koštala preko deset dolara. To je duplo više nego bilo gde u Kambodži i zato sam i produžila odlučivši da kampujem. No, sad nemam izbora. Traženje mesta za šator po mraku i kiši nije uputno ni u civilizaciji, gde nema džungla ili minskih polja.

Nailazi mi jedan pikap u susret. Usporava. Od farova ne vidim vozača, ali kad stane, ugledam uniformu. Na dobrom engleskom obrati mi se suvozač. On je vladin službenik a vozač je pripadnik turističke policije. O meni ih je obavestio onaj mladić, pa su krenuli da me presretnu i ponude mi pomoć. Odvešće me na sigurno, gde ću imati besplatan smeštaj, a ujutru mogu da nastavim dalje.

Utovarujemo moj bicikl u prtljažnik i onda me odvoze do objekta za koji sam danas mislila da je kasarna. I jeste i nije, objašnjava mi vladin službenik. Vlasnik objekta takođe priča engleski i usrdno mi se izvinjava zbog grubosti i ponašanja onog Kmera. „On je bivši vojnik“, kaže, a ja ništa više i ne pitam. To može da znači samo jedno – bivši pripadnik Crvenih Kmera.

Neću ni da mislim kako sam mogla da prođem.

Hram Phra Viham

Nisam dobra u matematici, ali ako se u sedam kilometara put penje sa sto na šesto metara nadmorske visine, to znači da je taj uspon prosečno strm. Toliko, da ne mogu da vozim moj pretovareni bicikl. Zato guram. I gunđam. I razmišljam da li da odustanem. Kao da moram i ovo da vidim. Koga briga, na kraju krajeva, da li sam to posetila ili ne?

No, nije štos u tome, već u treniranju volje. Ako nešto započneš, to treba i da završiš. Mala pobeda je mala samo u broju pobeda koje treba osvojiti da bi se stiglo do krajnjeg cilja, ali dok se osvaja, veća je i od njega. Jedno odustajanje neće promeniti mnogo, ali će olakšati da u budućnosti učinim isto – da kažem „teško je i ne mogu ja to“.

A nije istina da ne mogu. Mogu. Uvek se može napred. Samo treba stisnuti zube.

I, u ovom slučaju, gurati. Uporno. Korak po korak, lijući decilitre znoja.

Na kraju, pred poslednja dva kilometra, moram da ostavim bicikl. Toliko je strmo da se gore ne može ni kolima, samo džipovima ili motorima. Ja ću peške.

S obe strane puta su seoca. U njima žive vojnici sa svojim porodicama. Mnogi su aktivni i naoružani. Sede kraj puta ili leškare u mrežama razapetim između dva drveta. Pitaju me gde mi je motor i da li želim da mi pozovu nekoga da me izveze do vrha.

Odmahujem rukom. Idem u hram koji je vekovima bio mesto hodočašća. A hodočašće podrazumeva napor da se stigne do svetog mesta. Što je veća muka doći do njega, što mu je teže prići, to se hodočašće smatra svetijim, zbog veće žrtve, zbog podviga.

Je li bilo dosta mog podvizavanja, Budo, Višnu, Šivo, koji god da si?

Uneskovi kriterijumi

A na vrhu – razočarenje. Jedna kapija nekadašnjeg hrama koja se rekonstruiše, dugačak zid, zapravo kameni put do druge kapije, koja je u mnogo boljem stanju, i to je sve. Dobro, tu je i pogled na polovinu Kambodže, ali koliko znam, vidici nisu obuhvaćeni kriterijumima za svrstavanje nečega u svetsku kulturnu baštinu.

Turista nema. Ima nešto Kambodžana koji su došli ovde na piknik. „Ulaz“ je besplatan.

Kada u povratku budem ipak odsela u jednoj od gostionica u obližnjem gradiću, pročitaću Uneskovo obrazloženje o ovom hramu.

Već u prvoj rečenici ističe se jedinstvo arhitektonske strukture, građevinskih i dekorativnih elemenata i spektakularnog pejzaža. Znači, ipak se računaju vidici.

Dok pišem beleške za budući blog o ovoj poseti, pokušavam da se uzdržim od ironičnih komentara koji mi padaju na pamet zbog tog obrazloženja. Ko je, na kraju krajeva, kriv Đavoljoj varoši što nema spektakularni pogled.

Zbogom, Kambodžo!

Sutradan stižem nazad u Anlong Veng. Ujutru ću preći na Tajland. Radujem se, ali mi je i žao. Vezala sam se za ovu zemlju i ljude. Upoznala sam ih dovoljno da sam Kambodžu počela da osećam kao svoj drugi dom.

Mogu lako da zamislim da ovde živim. Čini mi se da Srbija i Kambodža imaju dosta sličnosti. Ljudi su podjednako lenji i voleli bi da im novac pada s neba. Druželjubivi su i srdačni. Vole da se šale, da se dobro provedu i dobro jedu, da popiju. Vole i da prevare, da zavrnu strance makar za pedeset centi. Mnogo praznuju i skoro svakog meseca imaju po nekoliko neradnih dana.

Administracija im je beskrajno komplikovana a sve državne službe korumpirane. Uz malo ‘podmazivanje’, moguće je završiti svaki posao. Lako i brzo, uz tapšanje po ramenu.

U svemu tome, neodoljivo me podsećaju na nas. Jeidina razlika je u tome što se uvek smeju. Pozitivni su i nikada, ali nikada se ne žale. Ni zbog čega. Zbog siromaštva, zbog tropskih žega, monsunskih kiša i poplava, nemaštine, stradanja. Čak ni zbog pomora u vreme Crvenih Kmera. Tačno je da ih tome uči budizam, ali ima nešto i u ličnom izboru. Volela bih kada bismo ga i mi napravili i kada bi Srbija postala zemlja nasmejanih ljudi – bez obzira na sve okolnosti. Jer može se, očito se može i drugačije prihvatati stvarnost.

Napomena:

Za deo o Crvenim Kemrima korišćen je tekst Mladena Marića.

.

.

Fotografije su ovde.

.

.