Preko preče naokolo bliže
U zelji da u ovim blogovima napokon sustignem vreme sadasnje, ovaj i naredni tekst, koji cu postaviti vec za nekoliko dana, bice znatno duzi od dosadasnjih. Ali kako su iseckani na mnogo malih epizoda, nadam se da nece biti prevelik napor za citanje.
Smogovci
Ulazim biciklom u Bangkok što je savim drugačiji doživljaj nego kada sam ovde došla autobusom, u maju. Kao i prvog puta, i sad mi je glavni utisak da je grad ogroman. Pridružuje mu se i drugi – da je toliko zagađen da mi se na momente čini kako ću se bukvalno ugušiti. Već sam sličan problem imala vozeći po istoku Tajlanda, koji važi za nerazvijeni deo zemlje, pa sam se pitala šta li će biti kad dođem u razvijenija područja.
Razmišljam o enormnoj zagađnosti vazduha u zemljama jugoistočne Azije. Kambodža se guši od izduvnih gasova miliona motora i nekoliko hiljada džipova, a više od nje Vijetnam, dok Laos još pomalo i diše na severu zemlje. Kina je pak smogovska komora u kojoj je pitanje trenutka kada će ljudi početi da padaju po ulicama jer su ostali bez kiseonika a čađ im se uvukla u sve pore tela. Jugoistočnoj Aziji preti ekološka katastrofa, ako već nije na delu samo što se alarmantni podaci prećutkuju.
Ovde retko ko nosi one maske za nos i usta, kao u okolnim zemljama. Pitam se da li je reč o sujeti i modi, ili su toliko navikli da im ne smeta. Kupujem jednu u nadi da će mi pomoći ali ne umem da dišem kroz nju – čini mi se da se još više gušim kad mi se ono platno, pri udisaju, prilepi za nos. Tako odbacujem masku i žaleći što nemam škrge dišem ‘sitno’ kao na slamčicu. Ali tako se ne može voziti bicikl jer je za fizičku aktivnost potrebna velika količina kiseonika, te ubrzo odustajem. Nemam mi druge nego da gutam smog nadajući se da neću pasti u nesvest.
Neki novi Bangkok
Ponovo sam u smeštaju kod Supaporn. Ovog puta, nema nimalo vremena od obaveza u školi. A nemam ga mnogo ni ja, jer po ceo dan pajam po Bangkou. Biciklom, jer je tako najjeftinije, iako mi zagađenost toliko smeta.
Razlog što sam ponovo došla u tajalandsku prestonicu je kupovina avionske karte za Katmandu. Nepalska kompanija koja ima najjeftinije letove iz Bangkoka ne prodaje karte onlajn, već, kao u pre-internet vremenima, u kancelariji, gde na printeru pljuckavcu odštampaju kartu i na nju udare pečat.
Odlazim tamo sa spremljenim kešom – jer ne primaju ni kartice – ali mi menadžer savetuje da sačekam dva dana, do prvog avgusta, kada počinje promotivni period i na sve letove odobravaju deset posto popusta. Za dvadeset dolara mogu da čekam dva dana.
U međuvremenu, obilazim bangkoške šoping molove u okviru kojih se nalazi i nekoliko radnji outdoor opreme evropskih i američkih proizvođača. Tražm da kupim novi šator jer ovaj sadašnji prokišnjava a unutrašnji sloj, onaj od mrežice, pun je rupa, dok se pod moje pokretne kuće ponaša kao sunđer umesto da bude vodoodbojan. Kako je počela sezona monsuna i nameravam da tokom nje pedalam po Tajlandu i da – s obzirom na cene smeštaja – sve vreme kampujem, bilo bi dobro da imam nešto kvalitetnije. Ono što sam videla kad su se u nekoliko navrata stuštili monsuni dok sam, srećom, bila u hostelima ili pod privremenim krovom, moj šator ne bi izdržao ni odozgo ni odozdo.
Tako odlazim u novi deo grada koji bi se slobodno mogao izmestiti u bilo koju svetsku metropolu. Ovde je sve izgrađeno u visinu, od materijala dominira čelik-staklo, sa ogromnih bilborda na fasadama poslovnih zgrada i tržnih centara vise reklame koje se vide iz aviona, na video-bimovima koje može da gleda okolnih nekoliko kavrtova smenjuju se nasmejana (izbeljena) lica Azijata u poslovnim odelima i kompletima, kroz tunele od stakla užurbane reke ljudi izlaze iz metroa i ulaze direktno u megacentre, dok dole ispod njih teku kolone vozila u po četiri i pet traka u svakom smeru. Ova metropola ne diše, već brekće u onom smogu kao kakva ogromna zver boreći se za dah.
Cene
Takse na Tajlandu su više čak nego i u Kini, čini mi se. Tako ono što u Evropi košta sto evra, ovde košta trista. Iako istrajavam u naporu da obiđem sve prodavnice kamperske i planinarske opreme, skoro sasvim sam sigurna da ovde neću kupiti šator. Neću da dam toliko novca. Domaći pak proizvodi smešno su jeftini – šator se može kupiti za trideset evra. Ima čak i visoku vodonepropusnost, ali dizajnirani su kao za plaže na kojima nikad ne duva vetar a kiša pada strogo pod pravim uglom na krov. Pravljeni su kao visoke kućice, čije su bočne strane otvorene i izložene udarima vetra i kiše.
Svašta, ponavljam svaki put kad mi u nekoj radnji pokažu takav šator. One evropske od trista evra koji u Švajcarskoj koštaju sto, neću ni da gledam.
Ma neću ni da kupujem šator. Šta ako i pokisnem – barem je toplo i osušiću se.
Zlatna ribica
Sve sam se nekako nadala da me višečasovni monsunski pljuskovi neće stići baš kada noćim na otvorenom, bez krova od kakve poljske nadstrešnice, kolibe, napuštene kuće, benzinske stanice. No, budući da uglavnom kampujem na mestima gde me ljudi teško mogu primetiti – što znači, i podalje od takvih objekata, verovatnoća da me monsuni promaše bila je jednaka glavnom zgoditku na lotu.
Ogromna je sreća već i što sam za mesec dana na Tajlandu imala možda dve ili tri kišne noći, dok su glavni pljuskovi bili tokom dana i to obično u vreme kada sam se nalazila u kafeima na benzinskim stanicama, gde sam satima surfovala.
Ali noć nakon napuštanja Bangkoka monsunska kiša naplatila mi je za sve ovo vreme za koje sam se manje-više uspešno provlačila.
Zbog iskustva od pre nekoliko dana, kada sam kamp postavila na ispucaloj zemlji a nakon jednočasovnog pljuska gacala u blatu do gležnjeva, pažljivo sam izabarala mesto. Peščana staza između dve njive sa palmama banana, naizgled potpuno ravna, sa ostrvcima trave po sredini. Udaljila sam se od asfaltnog puta oko petsto metara, sve vreme proučavajući stazu i kako ću njome izaći ako budu pljuskovi. Činilo se da se voda ne zadržava na njoj, jer su bare i blatišta bili u kanalima koji su je odvajali od njiva.
Kada je počelao da seva i grmi nakon što sam postavila kamp i smestila se, ostala sam spokojna. Doduše, nije mi bilo najprijatnije što se nebo cepa u blizini, sudeći po svega nekoliko sekundi koliko je delilo munje od gromova, pa sam se preslišavala šta sve imam metalno u šatoru i koliko je moj bicikl, sa hromolibdenskim ramom, udaljen od kampa. No već je ozbiljno pljuštalo i neko pomeranje dvotočkaša nije dolazilo u obzir. Ko će sad izlaziti na ovaj pljusak.
Radila sam na fotografijama, kada primetih da mi je pod šatora mokar. Hm. Pošto nemam dupli pod a i ovaj jedan se nije proslavio po količini vode koju može da podnese, praktikujem da postavim tanku foliju odozdo. Poučena ranijim iskustvom, uvek je presavijem duplo, kako ne bi bila duža ni šira od šatorskog poda, jer bi se tada sva voda slivala u nju.
Možda se to ipak sad desilo? Nema mi druge, nego navučem kabanicu i kišne pantalone i izađem napolje. Izvučem foliju i stavim je na krov šatora, preko cerade koju koristim kao dodatnu zaštitu od jakih padavina. Naime, moj šator je loša, kineska kopija poznatog španskog proizvođača kamperske opreme, te ima mnogo mana – a jedna od najgorih je što prokišnjava.
Uđem unutra i posmatram razvoj situacije na podu. Ali suprotno mojim očekivanjima, unutra je sve više vode. Imam prave bare u šatoru.
Opsujem naglas i najpre sve vredne stvari uvijem u duple kese – već su zaštićene, ali kako je počelo, bolje da dodatno osiguram pasoš, novac i kartice. Na isti način zaštitim i notbuk, kablove i mini-čitač, fotoaparat, diktafon i baterije. Sve to spakujem u jednu bisagu, koja nije sasvim nepromočiva, ali bolje od toga nemam.
Potom ponovo izlazim napolje i imam šta i da vidim – moj šator se nalazi usred ogromne bare. Iako je deo staze gde sam ga postavila izgledao potpuno ravan, očito da je tu neko malo udubljenje ili je zemlja rastresitija ili… Nemam vremena za pretpostavke, već vadim kočiće da oslobodim spošljni sloj kojim je privezan za tlo, i vučem šator u šašu pored puta. Tada pod svetlom čeone lampe vidim da su i tamo lokve vode. Kakav baksuz! Ne mogu vući šator okolo dok ne nađem neko uzvišenje jer je pun stvari i iscepaće se. Tada se okliznem na onu plastičnu foliju koja je služila kao dodatni pod, pa kao krov, a koja je sad spala. I sine mi ideja da nju postavim na šašu, pa preko nje šator. Vučem ponovo i onda zabadam kočiće. Bolje ni više od ovoga ne mogu. Šta bude, biće.
U šatoru mi je kao u dečijem bazenu. Sve je puno vode. Mokra je penasta podloga za spavanje, mokra je podloga na naduvavanje, kao i sve stvari koje su ležale po podu. Imam dva peškira i koristim ih da pokupim vodu koliko mogu.
A napolju i dalje grmi, seva i pljušti. Ne smanjuje jačinu, ako je i ne pojačava. Pitam se koliko će ona cerada preko spoljašnjeg platna šatora držati. Ali od brige nemam ništa. Jedina dobra stvar je što je moj bicikl, na kome su ostale dve zadnje bisage sa garderobom i veoma toplom – i skupom – perjanom vrećom, dobro zaštićene kabanicom kojom sam ih prekrila. I očito na mnogo boljem mestu nego što je bio moj šator – jer se voda ne skuplja pod njima.
Pošto ništa više ne mogu da učinim, a kako teško da ću zaspati od sebe, to večeram po drugi put, popijem tabletu za spavanje i stavim čepiće u uši. Skupim se na vlažnoj podlozi (ionako sam u tropima navikla da stalno budem mokra od znoja) i zaspim.
Budim se nekoliko puta a kiša jednako pada mada, čini mi se, smanjenom jačinom. Svaki put se zapitam kako li ću sutra izaći odavde i našta li će ličiti staza, ali kako ništa ne zavisi od mene, najpametnije mi je da nastavim da spavam i barem se odmorim što bolje mogu. Ako krov mog šatora počne da propušta uprkos onoj ceradi i budem prinuđena da presedim kao pod tušem dok onaj gore ne odluči kako je vreme da ga zavrne, ipak ću biti koliko-toliko odmorna.
Ali ujutru me dočekuje izennađenje — ono jezerce se skoro sasvim povuklo. Čak ni blato nije toliko veliko – tek na ponekim mestima ugacam u njega. Dok spremam doručak, opazim ribu kako se praćaka na suvoj stazi. Kako li je ona stigla dovde? Na otprilike sto pedeset metara u smeru u kojem se uputila nalazi se malo jezero, baruština zapravo, ali čini mi se nemogućim da je noćas isplivala odande i onda se nasukala. Gledam je nekoliko trenutaka, pa je podignem za rep i odnesem do one baruštine jezera.
A želja?, pomislim u sebi. Jeste da nisi zlatna ribica, no opet, spasavam te pa bi mogla da mi ispuniš neku želju. I zamislim se šta bih to zaista želela. A onda shvatim da svoje najveće želje već uveliko sama ispunjavam. Ne treba mi nikakva zlatna ribica.
Idi s mirom, kažem, i pustim je u ono jezerce.
Kod (još) jedne srećne porodice
U Kančanaburiju imam smeštaj kod Aleksandra, onlajn prijatelja koji me je pozvao još prošle godine da mu budem gost ukoliko budem prolazila tim delom Tajlanda. A prolaziću sigurno, pisao mi je, jer ne samo što je taj grad udaljen svega sto trideset kilometara od Bangkoka, već i što se u njemu nalazi čuveni most na reci Kvaj.
U međuvremenu, na Aleksandrovu adresu stigle su mi neke pošiljke – dve knjige iz Hrvatske, prečiščivač za vodu kao dar prijateljice iz Švajcarske i novo Brookssedište – a i on je, kada je nedavno bio u Beogradu, od mojih prijatelja preuzeo neka moja dokumenta i lekove i poneo ih na Tajland. Tako sam kod njega krenula kao kod Deda-Mraza.
Aleksandar je donedavno radio za UNHCR kao vozač i prevodilac, no sada ne radi. Ima pedeset godina i petoro dece iz dva braka. Troje su već odrasli i žive u Srbiji: Aleksandra i Stefana studiraju u Beogradu a Luka ide u srednju školu u Kraljevu. Iz drugog braka sa Amerikankom Emili, koja takođe radi za UNHCR u Kančanaburiju, ima četvorogodišnjeg Kepu i trogodišnju Sofiju.
U trenutku kada me je pozvao da im budem gost, u njihovoj kući bilo ih je svega četvoro. No kako se moje pedalanje oteglo, u međuvremenu je počeo školski raspust i u posetu su mu došli Stefana i Luka. Puna kuća čeljadi, rekao bi naš narod.
Već sam primetila da me uvek ugošćavaju samo srećne porodice. Razmišljajući o tome, zaključila sam da je reč o jednostavnoj logici: kada me neko presretne na putu i pozove da zastanem i konačim u njegovoj kući, taj sigurno živi u skladu sa svojim ukućanima jer bi, u suprotnom, bio previše zaokupljen porodičnim problemima i nevoljama da bi ga zanimalo da pomaže drugima. Isti je slučaj i sa ljudima koji me pozivaju u goste preko interneta.
Acina porodica mi se čini kao ostvarenje sna o tome da sva čeljad iz svih brakova jednog čoveka žive skladno, bez obzira na sve razlike. A one su ovde ogromne: majka prvo troje dece je Srpkinja i Acinih godina; majka najmlađe dvoje je Amerikanka i prilično mlađa od Aleksandra. Razlika između njegove najstarije ćerke i najmlađe je osamnaest godina. No sve troje starijih naprosto obožavaju ovo dvoje najmlađih, kao i obrnuto – klinci gldaju u Luku i Stefanu (Aleksandra je bila u Beogradu pa ne znam) kao u bogove. Najosetljiviji deo cele priče – prihvatanje Emili od strane Acine dece iz prvog braka – čini se kao najlakši jer njihova komunikacija teče sasvim glatko i prirodno. Očito su je ovi mladi ljudi prihvatili sasvim zrelo, kao suprugu njihovog oca, i njihov odnos ne mešaju sa njegovim razlazom od njihove majke. Ogromna, verovatno i presudna zasluga za to pripada Emili, koja je žena-ortak: na prvim mestu je drugarčina, odana, topla i empatična, pa tek onda žena koja dobro izgleda i još uvek je atraktivna za mnoge muškarce. Samog Acu pak najbolje opisuje reč – laf. Prethodnih deset godina njegov život se odvijao u neprestanoj korodinaciji između Tajlanda i Srbije, a od rođenja dvoje malih, i Amerike. Svaki čas leti tamo i onamo, ostaje po nekoliko meseci u Kraljevu da bi bio uz Luku koji je sada u pubertetu, a istu priču je prošao i sa dvema starijim ćerkama. I rezultat je vidljiv.
Pred putnikom sa strane ne može se folirati. Putnik sve vidi i nepogrešivo oseti. I najmanja laž pred njim se očitava desetostrukom snagom. Kao i svaka iskrena emocija. Putnici su naučili da prepoznaju brzo i nepogrešivo, jer je to jedini način da prežve i ostanu bezbedni.
Tako ja u Acinoj porodici vidim sklad. I vidim nejgov uspeh u izvođenju dece na pravi put iako on mnogo čime nije zadovoljan. Razočaran je što Luka ne želi da pređe na Tajland i ovde uopiše gimnaziju, koliko da se malo izmesti iz kraljevačke sredine koja za dečaka njegovih godina, bez stalne kontrole oca, nije baš najsrećniji izbor. No, Luka se izgleda zaljubio u Srbiji i ne želi da se preseli. Slična priča pre nekoliko godina desila se i sa Stefanom, koja je zbog ljubavi propustila odličnu stipendiju u Americi; sada nema ni ljubav niti pohađa fakultet koji je želela, ali, to je nejna velika životna škola.
No Acina deca su lepo vaspitana, dobri su ljudi, nemaju poroke. A to je valjda i najveći uspeh u vaspitavanju potomaka. Zar ne, Aco?, pitam ga poslednje večeri pred odlazak. Svako od njih ima svoju sudbinu, ali zdrav temelj ste postavili ti, tvoja prva žena i potom Emili. Vi ste srećni.
Zna to i Aleksandar, ali kao i svaki roditelj, nikada ne može da prestane da brine.
Most na reci Kvaj
Turisti dolaze u Kančanaburi da bi videli most na reci Kvaj, čuvenu građevinu iz Drugog svetskog rata. Podignut je 1943. prilikom gradnje pruge koja je vodila od Bangkoka (Tajland) do Jangona (Burma). Pruga u dužini od 415 km, od kojih je 303 km na tajalndskoj teritoriji, trebalo je da olakša Japancima osvajnje Burme. Gradnja je trajala šest meseci a gradili su je ratni zarobljenici: oko sto hiljada prisilno dovedenih azijskih radnika i oko deset hiljada zarobljenika (Australijaca, Britanaca, Amerikanaca…) umrlo je zbog tropskih vrućina, malarije, dezinterije, u napadima divljih zveri u džungllama
Ova dešavanja poslužila su francuskom piscu Pjeru Bulu za okosnicu fabule romana Most na reci Kvaj, prema kojem je potom snimljen istoimeni film 1957.
Film je dobio dva Oskara, od kojih je jedan za muziku – melodiju koračnice koju drsko, marširajući, zvižduću britanski zarobljenici kada ih okupacijske vlasti sprovode u logor.
Kad sam ga gledala prvi put, a ponovo i sada, pred dolazak, u meni je izazvao pomešana osećanja. Zamislila sam se nad dilemom da li se bezizlaz i besmisao mogu prevazići izokretanjem ugla iz kojeg se na njih gleda, i da li je u borbi za očuvanje zrna nade i integriteta dopušteno postati i saveznik onih protiv kojih se boriš. Ne znam šta sam bila ranije zaključila, ali u ovom ponovnom preispitivanju prisetila sam se 1999. u Srbiji i bombardovanja beogradskih mostova. I činjenice da su nas sve prisilili da postanemo saveznici ljudi na vlasti koji su isterivali mase na te mostove da ih brane svojim telima, a protiv kojih smo se već godinama borili.
Most na reci Kvaj sada je turistička atrakcija. Oko njega i dole na reci niklo je na stotine kafea, restorana, hostela. Lokomotiva sa dva vagona ofarbana u jarke boje vozi turiste s jednog na drugi kraj za nekoliko dolara. Aca i ja ga prelazimo pešice i uprkos tome što su mi sasvim žive scene iz filma, nemam nikakav osećaj da sam na značajnom mestu. Možda upravo zato što je ovaj sadasnji most podignut s namerom da bude meka za turiste, a po originalnom nacrtu koji su Tajlandjani otkupili od Britanaca nakon rata?
Hram tigrova
Nedaleko od Kančanaburija nalazi se Hram tigrova, mesto gde se monasi i volonteri iz celog sveta staraju o tigrovima koje su otkupili iz cirkusa ili našli ranjene u prirodi ili spasli od prodaje na crnoj berzi u Kini prvenstveno. Većina pripada vrsti indonežanskih a jedan je bengalski.
Hram postoji od 1994. godine i, osim stalno zaposlenih, u njemu radi veliki broj volontera iz svih zemalja sveta. Tigrovima se najpre pruža medicinska pomoć ukoliko im je potrebna a potom prolaze kroz razne obuke.
Trenutno ih ima 122, a među njima je najstariji i najveći jedan kome je 12 godina (prosečno žive do 15 godina u divljini, a oko 20 godina u ZOO vrtovima). Taj tigar je ‘glumio’ u mnogim holivudskim filmovima.
Svojevremeno su postojale sumnje da su tigrovi drogirani, međutim, ekipa ABC News je provela nekoliko meseci tamo i nakon toga podnela izveštaj u kome negira bilo šta nehumano i neprirodno u tretmanu ovih životinja.
A moj utisak?
Neobično i uzbudljivo iskustvo. Dotaći tigra, iako je sit i presit i otuda kao mala maca, prilično je napeto. U jednom navratu, jedan me je opaučio repinom po licu da sam umalo pala
Ipak, sve vreme nešto mi je smetalo. Šou, sve je šou. Nije mi bilo toliko strašno što su vezani lancima osim kada ih volonteri šetaju, jer tigar je ipak divlja životinja i ma koliko dobro hranjen te stoga neagresivan, uvek može da iznenadi. Ali kada sam shvatila da se ceo ‘program’ sastoji u tome da svaki turista priđe tigru, pomazi ga i uhvati za rep dok ga volonter fotografiše, i tako na pet-šest mesta, u nekoliko različitih okruženja, osetila sam se kao deo velike prevare.
Znam da je nemoguće rehabilitovati ove životinje i pustiti ih nazad u divljinu jer su izgubile instikt za preživljavanjem. Svesna sam i da mesta ne bi bilo da nije smišljen način kako da se zaradi dovoljno novca da bi se održavalo i da turisti ne bi platili ulaznicu trideset dolara samo da bi sa sigurne udaljenosti posmatrali slobodne tigrove. Ipak, moralo bi da postoji neko drugo rešenje.
Azijski maniri
Krećem na sever, prema Čang Maiju, koji je i cilj mog pedalanja po Tajlandu. A putu do tamo, prolazim korz Sukhotai, prvu prestonicu Sijamskog kraljevstva. Živela je od početka 13. do početka 15. veka, kada se središte kraljevine preselilo u Ajutaju, koju sam takođe posetila pre dve nedelje otprilike. Pošto je pre osamostaljivanja teritorija današnjeg Tajlanda bila u sklopu Kmerskog kraljevstva, to je uticaj Angkora veoma jak. Čak toliko, da sam na momente imala osećaj kako sam još uvek u Kambodži — Kmeri angkorškog doba nesumnjivo su za ovaj deo sveta predstavljali isto što i antički Grci za Evropu.
Odavde, biram da idem na zapad, do same granice sa Burmom, odakle bih potom nastavila na sever, uz granicu, i tako do Čang Maija.
Već drugu noć kampujem na istom mestu, u jednoj poljskoj otvorenoj kućici, nadstrešnici zapravo. Pod njom, zaštićena sam od kiše (koja, kao meni u inat, već drugu noć ne pada) a i od mrava koji su u tropima prava napast – ima ih svuda, u svim bojama i veličinama, a sve vrste nepogrešivo bolno ujedaju. Razlog što sam ovde ostala je pisanje novog bloga, koje mi je oduzelo dobar deo jučerašnjeg dana, pa sam kasno popodne odlučila da ne nastavljam put već da se odmorim do sutradan. Nadstrešnica se prošle noći pokazala kao dobar izbor iako je vrlo blizu puta. No, zaštićena je šibljem i rastinjem, pa sam ostala neprimećena.
Tako se ponovo skućim pod njom i uzmem da pripremam večeru. Moj gorionik je bučan pa nisam čula kada mi je iza leđa došla jedna starija žena. Osmotrila je šator i cerade koje sam okačila da bih bila što neprimetnija s puta (mnoge sitorinjske kuće imaju njih umesto zidova), a potom se dugo zagledala u mene. Uspela sam da joj objasnim da idem na sever, prema Čang Maiju, te sam ućutala i samo joj se široko osmehivala. Tajlanđani to uvek rade, pa je najbolje da ih podražavam. I starica je zaista otišla, rekla bih — prilično uspokojena.
Pao je mrak, pa sam se uvukla u šator i počela da čitam Sedam godina na Tibetu na mom mini-čitaču. Uključila sam i čeonu lampu jer mi svetlost sa malog monitora smeta ako sam u potpunom mraku.
U neko doba, jaka svetlost spolja osvetlila je moj šator. Pridignem se da pogledam, i razazanam dve baterijske lampe. A onda začujem glasove. Približavaju se.
Kad sasvim priđu i kad svi pomerimo malo ustranu naša svetla kako bismo mogli da vidimo jedni druge, shvatim da su mi u posetu došla tri policajca. Ah!, uzdahnem u sebi, unapred umorna od onoga što mi predstoji. Nema zemlje počev od Gruzije u kojoj me policija nije posećivala noću i ubđivala da moram da odem u neki hostel jer kampovanje nije bezbedno.
I ovi to ponavljaju na tai jeziku od kojeg ni reč ne razumem. Ali razumem pokret dlanom preko vrata kao da će me neko skratiti za glavu i kada pokažu na svoje futrole sa oružjem. Ne, nemam oružje. Imam paprika sprej, ali im to ne prijavljujem. U nekim zemljama je zabranjen. Ubeđujem ih da ću biti okej – to ‘okej’ bi trebalo da razumeju. I zaista odlaze posle nekoliko minuta.
Pratim kako se udaljavaju, čujem zvuk zatvaranja vrata od kola ali nikako da startuju motor i odu. Opet uzdahnem. Nema greške da će se vratiti.
I vraćaju se. Jedan priča na mobilni s nekim ko, u to mogu da se opkladim, govori engleski. Dobila bih opkladu, jer mi policajac pruža parat. Javljam se. No glas s druge strane, ženski dakako (uvek pozivaju žene prevodilice), jedva natuca engleski. Uspem da razumem upozorenje da je opasno da tu spavam, ali važnije bi mi bilo da ona mene razume i da im prenese kako se ne bojim i kako ne želim da se selim po mraku i da, na kraju krajeva, ne mogu da platim hostel. No slaba vajda od nje – sasvim sam sigurna da ništa nije razumela osim mog više puta ponovljenog „no!“ Natezanje s policijom će po svoj prilici još dugo potrajati.
I zaista se nastavlja nakon što prevodilica prenese policajcu ko zna šta što je razumela. U ovakvim situacijama u drugim zemljama produžila bih da se ubeđujem i da ih razuveravam da je opasno sve dok ne bi odustali ili dok mi ne bi ponudili besplatan smeštaj negde ‘na sigurnom’ – u dvorištu policijske stanice, bungalovu, nekoj gostionici. Što smatram da je u redu, jer nijedan policija na svetu neće reći da je bezbedno da turista kampuje pod otvorenim nebom. Pa ako već toliko brinu, neka mi nađu gde jeste sigurno. I nema to veze s tim što sam žensko i što sam sama – isto sam doživela dva puta tokom dvonedeljnog zajedničkog pedalanja sa onim Francuzom, po gruzijskom Svanetiju na Kavkazu. Jednostavno, turisti u Aziji spavaju u hostelima, osim ako nije reč o organizovanim planinarskim ekspedicijama.
Sada nemam volje da se raspravljam. Ulazim u šator jer me komarci nemilice jedu. Neko vreme sedim okrenuta ka policajcima koji mi i dalje uporno pričaju o opasnostima i kako treba da odem odatle. Već sam odustala od toga da im odgovaram, pa samo ćutim i čekam. No kako ne pokazuju nameru da prekinu i odu, izvalim se na moju podlogu, uključim mini-čitač i nastavim sa čitanjem. U nekom drugom delu sveta moje ponašanje bilo bi nepristojno. No na istoku nije neobično da se usred neke rasprave, onaj ko želi da je prekine, naprosto okrene na svoju stranu i poptuno isključi iz sveta oko sebe. Oko sebe kao da podigne zidove i nema te sile koja će ga ponovo prizvati u stvarnost.
Upravo to sam sada uradila. I policajci su zaista shvatili – nije prošao ni minut a oni su otišli. I nisu se više vraćali.
Pod zaštitom budiste
Jedne večeri zaustavila sam se kod neke stupe na izlasku iz grada Tak. Učinilo mi se da bi iza nje mogla da nađem relativno skirveno mesto da postavim šator. Ali kada sam ušla u ograđani prostor oko stupe, odnekud se pojavio budistički monah. Bio je sa spoljašnje strane ograde, ali one udaljene od druma s kojeg sam došla, i pozvao me je da kroz uski prolaz dođem do njega. Tamo, skrivena u onom rastinju koje mi se učinilo obećavajućim, nalazila se njegova mala kuća.
Ispostavilo se da monah govori dobar engelski pa sam ga zamolila da negde u blizini postavim kamp. Spremno me je odveo do nezavršene pagode i rekao mi da se smestim unutra, ispod nadstrešnice. Da stvar bude još bolja, odmah pored njegove kuće nalazi se nešto kao javno kupatilo – toaleti sa tuševima, tako da sam mogla da se okupam.
– Kada se smestiš, doži da pričamo – zamolio me je monah koji mi se predstavio kao Prairam.
I došla sam, naravno.
Prairam živi izdvojeno od ostale bratije – četiri druga monaha žive u nekoliko kilometara udaljenom hramu. Pripada teravada budistikom redu, koji je na Tajalndu brojniji od mahajana, drugog ogranka istog religijskog učenja. I umnogome fleksibilniji. Teravada sveštenici mogu čak i da stvaraju porodice i da poseduju imovinu ukoliko pripadaju manje strogoj školi u ovkiru tog učenja. Prairam mi objašnjava neka od najbitnijih pravila po kojima žve i ponašaju se. Tokom dana ne smeju da dotaknu ženu, niti ona njih. Jedino ukoliko su bolesni. I na tom mestu, Prairam ustaje, ulazi u kućicu i iznosi neku bočicu koju mi pokazuje. Kaže da je to lek za njegov bolni želudac, te kako je on bolestan, ja bih smela da ga dotaknem.
Malo me zbunjuje time, no prihvatam da je njegov način razgovora verovatno uslovljen time što živi u izolaciji. Naime, četiri druga monaha istog reda žive u hramu udaljenom nekoliko kilometara odatle. No ne uspevam da shvatim zašto je Prairam ovde sam.
Čudno mi deluje i njegovo insistiranje da ostanemo neprimetni kada stupu poseti jedan policajac na motoru. Utišava me objasnivši mi da ne želi da me policajac vidi jer bi onda došao sa brojnim pitanjima. Mogu da verujem ili da sumnjam u Prairamova obrazloženja, ali odlučujem da mu verujem. Nisam u divljini, na dvesta metara odavde su kuće i autoput kojim samo tutnje vozila. Nema razloga da se osećam nesigurno.
Kada se policajac udalji, odem u pagodu i spremim večeru. Danas sam kupila pečurke i sad ih pržim s jajima. Pozvala sam Prairama da mi se pridruži, jer, koliko znam, monasi smeju da jedu uveče, oko šest, koliko je sad otprilike sati.
O, on sme i preko dana, kaže mi.
Čudno. Prvi budistički monah za kog znam da to ustvrdi. No potom nije hteo da mi se pridruži u večeri i jedva sam ga naterala. Bilo je smešno i simpatično njegovo uporno odbijanje kad sam ga nutkala da uzme više. Stalno je ponavljao kako sam ljubazna i raspitivao se da li su u Srbiji svi tako ljubazni.
Za Srbiju inače nije ranije čuo ali zna sve glavne gradove većine evropskih zemalja. Tražio je da mu ispišem našu azbuku (ćirilicom) i učila sam ga naša slova. PItao me je da ostanem da ga podučavam engleski i srpski
Nikada nigde nije putovao iako ima 54 godine (a već 30 je monah) pa je radoznao kao dete. Čudi se što jednom plastičnom karticom (to je čuo odranije) možeš da podižeš novac – juane u Kini, rile u Kambodži, bahte na Tajlandu… (zna nazive monete u barem desetak okolnih zemalja). Smešno mi je što tako uzbuđeno priča o tome.
No onda usred priče ubacuje to da niakda u životu nije bio sa ženom.
Ups! Oprez! Možda je samo zaista prostodušan pa tako priča sve i svašta, a možda se nečemu nada. Iako sam skoro godinu dana u jugoistočnoj Aziji, a godinu i po u Aziji, još uvek ne poznajem dobro Azijate. Verujem im jer uglavnom jer nisu agresivni i znam da im je nezamislivo da žensko bude samo. Prvo pitanje svih koje sretnem je – gde mi je saputnik. Sada odlučujem da Prairamovo priznanje prihvatim zdravo za gotovo, kao da je rečeo bez ikakve primisli. Kao što verovatno i jeste.
Na isti način prihvatam i objašnjenje da on pripada podgrupi teravada budista koji smeju da poseduju novac. Ne pitam se d ali možda očekuje da mu platim za ponuđeni smeštaj. Nameravam da mu ujutru ostavim prilog u vidu hrane, što je inače običaj ako se konakuje u nekom hramu.
Tokom večeri pomalo će me zbuniti njegove ponovne opomene da budem što tiša, jer pored pagode prolazi seoski put i neko bi mogao da nas čuje. Ali, ne brinem se, jer su me ljudi iz najbližih kuća već primetili, no sve mi je to pomalo čudno.
Sve više mi se čini da je ovaj monah iz nekog razloga ‘proteran’ iz hrama ali nije razmonašen. Verovatno bi mu priča o ugošćavanju same žene donela još više negativnih ocena kod starešine hrama kojem zvanično i dalje pripada. Ali, ko će ga znati.
Provodim spokojnu noć a ujutru se spakujem dok je Prairam bio u prikupljanju milostinje za taj dan. Sačekala sam ga da se vrati da bismo se pozdravili i da bih uzela njegovu adresu. Želim da mu pošaljem fotografije na kojima je on – mali znak pažnje kao uzdraje za njegovu gostoljubivost.
Monsun na otvorenom
Doživela sam višednevne neprekidne pljuskove još na početku mog putovanja, tamo negde u Slovačkoj, leta 2011. Doživela sam snežnu oluju na Retezatu u Rumuniji i na Encijanu u Truskoj, nekoliko meseci kasnije iste te godine. Bez većih posledica, osim polomljenih šipki šatora, preživela sam grad sa ledenicama veličine oraha u Gruziji. Ostala sam živa i zdrava i nakon što su mi se bicikl i šator zaledili na -12 C na Romaniji. Nedavno, dobar deo noći pokušavala sam da se spasim od monsunskog pljuska i da ostanem suva iako mi je šator prokišnjavao i odozgo i odozdo. A onda me je juče sačekala monsunska oluja na vrhu planine Takeo.
Još od Taka, grada u podnožju, počinje uspon na ovu planinu visoku 790 m, ali prvih 15 km je blag, da bi onda postajao sve strmiji. Kako to obično biva, poslednja 2-3 kilometra su pod nagibom koji bi više odgovarao skijaškoj stazi nego putničkom drumu.
Vrh je u potpunoj magli. Nema sumnje da tamo pada kiša. Još negde od polovine strmog uspona razmišljam o tome da bi bilo pametno da nađem neku nadstrešnicu i sačekam da se gore razvedri. Ali, svuda oko mene je samo džungla, bez ikakvog znaka civilizacije. Tako nastavljam da pedalam, nadajući se da ću nakon vrha, kada se budem spusutil na drugu stranu, ugledati neko seoce, a to znači krov.
Na otprilike dva kilometra pre prevoja, u koji gledam kao u cilj nakon kog me čeka odmor nizbrdo i verovatno spas, stiže me kiša. Tačinije bi bilo reći da ja stižem na njenu teritoriju, pod oblake iz kojih nemilice pljušti još od zore – što ću saznati nešto kasnije.
Putem se već spušta potočić vode i postaje klizavo. A kako je sad već veoma strmo i moja brzina je spala na svega 3,7 km/h, to silazim sa bicikla i počinjem da guram. Kiša lije sve jače. I sve je hladnije. Vetar se takođe pojačava kako se bližim prevoju. Na momente, udari su toliko jaki da me zanose iako nisam na točkovima. I zalivaju me obilno vodom. Za svega nekoliko minuta mokra sam do gole kože. Jedino su mi još cipele suve iznutra, ali ubrzo osetim kako su se i moje čarape natopile vodom, te kako gacam u njoj.
Imam drugu kabanicu i nepromočive pantalone (ne postoji ništa 100% nepromočivo, već sve vodootporne stvari mogu da podnesu samo određenu količinu padavina nakon koje počinju da prošpuštaju), ali ne mogu da stajem o otvaram bisage jer bi se za minut sve u njima natopilo vodom, a želim i da sačuvam nešto suvo kada budem našla neki zaklon. Jedino što mogu da uradim je da nastavim da se krećem, dok se voda sliva sa mene.
Pred sam vrh ugledam dve nadstrešnice – stolove za piknik sa klupama, koji su natkriveni slamnatim krovovima. Veoma su mali, možda metar kvadratni, ali su mi sad jedini spas. U želji da stignem što pre do njih, sedam na bicikl i nekako uspem da krenem uz strminu, ali mi točak sklizne zbog blata na putu ili ulja od nekog vozila i prostrem se koliko sam dugačka. Samo mi treba da se povredim! Dok ustajem, preseče me bol u butnom mišiću. Još pre nekoliko kilometara osetila sam da me boli jer sam ga verovatno istegla, a sada sam ga dodatno povredila. Opsujem samu sebe naglas zbog neopreznosti i gluposti, te polako odguram bicikl do nadstrešnica.
Biram jednu za koju mi se čini da joj krov manje propušta. Naslanjam bicikl na klupu i skidam bisagu sa garderobom sklanjajući je sa kiše.
Najpre – presvlačenje. Nalazim suve stvari i peškir, te se brzo presvlačim. Ne marim što sa puta mogu da me vide. Oblačim tople, zimske stvari, drugu nepromočivu jaknu, pantalone i tešku plastičnu kabanicu. Najveći problem su mi noge, jer su cipele pune vode. Imam jedne tople čarape ali ne želim da ih pokvasim, pa uvijam stopala u kese a onda obuvam tanke čarape i mokre cipele. Barem će mi biti toplo kad se potparim u kesama.
Pošto krov kisne, podvlačim jednu od dve cerade koliko imam, ispod metalne konstrukcije koja drži trsku. Sad barem imam 30 centimetara potpuno zaštićenog prostora. Na drugu ceradu sedam, pa sve bisage slažem na sto, ispod one prve, gde ne kisne.
Kako se čini da ću ovde presedeti satima, raspakujem moj mali gorionik i skuvam supu da bih se zagrejala. Kako samo prija! Nemam termometar, ali sigurna sam da je temperatura spala na 10 C ako nije i niža.
Nakon možda pola sata, krenem stazom koja vodi od klupa udaljavajući se od druma, da ispitam šta se tamo nalazi. Čini se da ću ovde morati da presedim ceo dan, možda i noć, pa želim da nađem nešto bolje od stola za piknik pod krovom koji prokišnjava.
Nkon trista metara otkrivam dve kuće. Okolo su uređene bašte kao u rasadniku, a vidim i koke. Znači, neko tu živi. Vraćam se do bicikla i stvari, pakujem sve na njega i doguram ga do kuća. Uspem da dozovem dve devojke, koje me pozivaju unutra.
Ne govore engleski, ja ne govorim tai, ali se nekako sporazumevamo. One su ovde zaposlene kao vrtlarke, a žive u selu koje je udaljeno svega kilometar nakon onog prevoja. Jedan od njih, po imenu Dara, poziva me da noćim u njenoj kući, što odmah prihvatam.
Informacije koje saznajem najpre od njih, a kasnije i od drugih ljudi u selu, nikako mi se ne dopadaju. Prva se odnosi na vremensku prognozu za taj rejon – najavljene su neprekidne kiše naredna tri dana. To me brine mnogo više od druge informacije – da je put od Mae Sota, koji vodi uz granicu sa Burmom, veoma opasan.
Šta znači opasan?, pitam devojke, a potom i ostale.
Nema kuća, nema vozila, put je loš, ima mnogo uspona i opasno je da samo žensko tuda prolazi. Skoro trista kilometara nema ničega.
Navikla sam već na to da me lokalci stalno upozoravaju kako je negde (zapravo svugde) opasno. Ljudi se jednostavno plaše nepoznatog, a kad ih pitam šta je opasno – obično ne umeju da mi odgovore. Žensko ne putuje samo – to je duboko usađeno u svest najvećeg dela čovečanstva.
Ne mogu ništa protiv toga, osim da teram po svome. No sada se premišljam. Onespokojava me pomisao da 5-6 dana vozim kroz predele gde nema nikakvog znaka civilizacije, u sezoni monsuna, pa još preko planina. Gde da se sakrijem kad počne da pljušti? Kako da se ugrejem kad mi se sve stvari natope vodom? Kako da se osušim?
Ipak, ne odustaje mi se.
Druga devojka poziva prijateljicu koja govori engleski i koja mi potvrđuje da skoro 300 kilometara od Mae Sota do odvajanja za Čang Mai nema nijedne jedine kuće. Tamo niko ne živi. A vozila retko prolaze jer je taj put duplo duži nego ovaj kojim sam došla i na kojem postoji skretanje za autoput do Čang Maija. Njime, duž burmansku granicu prolaze samo vojna i policijska vozila, jer je ta regija veoma blizu ozloglašenom Zlatnom trouglu – gde se uzgaja i odakle se ilegalno distribuira opijum po celom svetu.
Hm. Ne dopada mi se ni ideja o susretu sa ‘organima’ i objašnjavanju sa njima.
Možda bi ipak trebalo da odustanem od duže rute, za koju sam mislila da će biti lepša i izazovnija?
Pozivam Acu i Elenu i pitam za mišljenje o tom putu. I dobijam savet da ne idem tuda osim ako me neka silna nužda ne goni da se uvaljujem u opasnost.
Ne, nimalo ne čeznem za rizičnim situacijama. Monsunski pljusak koji traje danima na planinama gde nema kuća ni skrovišta i gde temperature padaju na deset stepeni iako sam u tropima, čini mi se već dovoljno lošim.
Tako se ujutru spuštam nazad u Tak. Odavde ću glavnim putem, kroz civilizaciju do Čang Maija. Pa iako i ovde padaju monsunske kiše, koje nekad traju satima, uvek mogu da za kratko vreme stignem do nekog skrovišta, a pošto autput vodi kroz niziju, ni temperature ne padaju toliko nisko kao na planinama. Nekada treba biti pametan i odustati na vreme od prvobitne namere, te prihvatiti lakši put koji takođe vodi do istog cilja.
Fotografije Bangkoka su ovde a Kancanaburija ovde.
Citam o ovoj monsunskoj kisi I sama se mrznem. Morala sam da pojedem supicu nebili se ugrejala. Ne deluje naivno uopste. Cuvaj se da se jos ne razbolis tamo od te vlage i iscrpljenosti.
Čuvam se, ne brini! Razlog zbog kojeg sam i odlučila da period monsuna provedem na Tajlandu je što je barem toplo. Hvala an brizi 🙂
Gledam tvoj s estaj ispod nastresnice. Istu takvu je Antonio dobio nocas na nekom rancu da se skloni od kise 🙂 ali vidim tamo kod tebe je mnogo mokro :).
Cuvaj se !
Ksenija, hvala! Verujem da je Antonio već ušao u štos i da uspeva da nađe zaklon kad god je moguće. Dok sma vozila sa saputnikom, primateila sam da su muškarci skloni da ignorišu vremenske prilike i da se prave, hm, da kažem to kulturno – Spartanci. Nadam se da Antonio nije od te vrste.
Celi dan citam ovaj tvoj tekst. Ima tu puno stvari i stvarcica. Informacija, koliko o Tajlandu toliko i o tebi. Svidza mi se kako je bicikl i fizicki napor bicikliranja postao, ne u drugom planu, vec kao sastavni deo svega, pa zbog toga imas vise vremena za razgledavanje i pisanje. A to da je ponekad treba biti pametan i prihvatiti lakshi put, pa to ti svi mi koji se “bojimo” za tebe uvek predlazemo. 🙂
Pozdravljam te 🙂
Lepe opaske, Sergej. Hvala na čitanju, na brizi i komentaru.
Uzvraćam pozdrave!
Haos sta bi ja dao da mene pogodi monsunska kisa na otvorenom ili da mi se desi bar neka opasnost :DDDDDDDDDDDDDDDDDDD.Sto bi rakao George Carlin “Take fucking chance once in your life ” 😀
Haha, Stevo, pa to barem nije problem – samo se otisni negde van grada u prirodu i bićeš okružen ako ne opasnostima a ono izazovima.
Ja dodjem kuci, presvucem se, veceram, i onda sednem na miru da procitam tekst, pre spavanja. To mi dodje kao neka terapija. Ne dok jedem, ne dok sam u frvi, vec na miru, kad imam vremena.
Jos jedan odlican tekst. I cuvaj se tamo, ipak si ‘samo’ i ‘zensko’ 😉
Draga Elektrokuhinja, pa to ko ritual 🙂 Sad sam sva važna zbog toga, samo da znaš 🙂
Hvala i čuvam se, dajem sve od sebe da potrajem u komadu 🙂
Jeste duži post, ali vredan čitanja (ništa novo nisam rekao). Baš mi je legao ovako na sabajle, pre doručka i odlaska na posao. Posebno mi se svideo opis Acine porodice. S druge strane Prairam mi nekako mutan, a opet je sve dobro prošlo. 🙂
Dragi Vojo, slažem se. I meni je taj Prairam do kraja ostao mutan ali nisam s emnogo brinula jer sam bila na 200 m od kuća. Da je drugačije, da se nalazio negde na osamljenom mestu, verovatno bih odbila gostoprimstvo. Čim ne osećam potpunu sigurnost već imam sumnji, ja bežim. Sećam se jednom u Kirgiziji, oko jezera Isiku Kul, kad me je jedan muškarac kumio da tamo ne kampujem jer su endavno bila neka masovna ubistva i poyvao me u svoju kuću. Razveden, živi samo sa sinom, malim dečakom. Ali od prvog momenta osećala sam s eapsolutno bezbednom i zaista… Read more »
Здраво Снежана!Већ неко време пратим твој блог,али ово је први пут да коментаришем неки текст.Одушевила ме је прича о Александру и његовој породици.Свака част,само напред! 🙂
Pozdrav Filipe 🙂 Dobro došao na blog, među komentatore.
Drago mi je što ti se sviđa priča o Acinoj porodici – zaista i jesu za priču, srećnu priču 🙂
Uh…pa kad bih sebe pitala a zašto ovhe uh…mislim da mi ni najednom do sada postu nije tako i toliko želudac bio u grču. Aleksandar i njegova porodica su divni i svaka čast njemu na održavanju porodica na tolikoj udaljenosti. A tebi? Toliko bih volela da znam šta je u tvojoj glavi ali baš, kad te toliko kise saleti i kad si toliko umorna i kad je toliki nagib i kad imaš smao 30 cm suvog prostora i kad ne znaš gde i šta dalje? Ali nije sada ni mesto ni vreme i sigurna sam da ćeš mi to nekom… Read more »