*

Čang Mai je verovatno jedini grad na Tajlandu za koji će svi posetioci – i mladi i stari, i oni željni provoda i oni što traže mir i oni koji predano obilaze istorijske znamenitosti – složno ustvrditi da im se dopada. Za same pak Tajlanđane, on je kulturni simbol nacije zbog velikog broja hramova u njemu – čak tri stotine, što je skoro jednako broju hramova u Bangkoku koji je nekoliko puta veći.

Čang Mai je podignut u trienaestom veku. U osnovi je oblika ravnokrakog pravougaonika, oko kojeg je opkopan kanal i podignuti su bedemi radi odbrane od napada Burmanaca. Danas, duž celog kanala postoje brojni vodoskoci, a kako je u vreme moje posete bila u toku internacionalna izložba papirnatih fenjera, to su mnogi eksponati postavljeni da plutaju na vodi. Ostaci nekadašnjih zidina nalaze se samo na uglovima grada i na dva prolaza u grad, preko nasipa. Ovih danas ima dosta, sa svake strane po tri-četiri a postoji i nekoliko drvenih mostova za pešake. Pošto je stari grad zapravo veoma mali (površina je nešto veća od četiri kilometra kvadratna), saobraćaj je regulisan tako da su sve ulice jednosmerne. Oko grada se kruži u jednom smeru, a unutar nekadašnjih zidina u drugom. Iako izgleda nemoguće izgubiti se, meni je to pošlo za rukom nekoliko puta.

Nakon dvodnevnog odmora, krenula sam u obilazak hramova.

Nisam njihov preveliki ljubitelj, mada ne mislim ni da si videvši jedan, video sve. U Indokini većina srednjovekovnih hramova izgleda kao da su juče sagrađeni. Prezlaćeni su i često restauirani iz temelja, što ovde nije metafora već zaista znači da su srušeni do temelja pa iznova građeni. Znam da po budističkom učenju stare stvari nose lošu karmu i da se ovde smatra da je nešto tim lepše što je šarenije i blještavije, ali ipak nikako ne uspevam da se na to i priviknem.
Uprkos tome, nastojim da obiđem barem one hramove i stupe koje preporučuju turistički vodiči. I dešava se da mi se poneki zaista i dopadne. U Čang Maiju su bila čak tri ili četiri takva koja sam poželela da ovekovečim na fotografijama, zato što i dalje izgledaju stari ili zbog nekog detalja na njima koji mi je privukao pažnju. Ispostavilo se da su to i hramovi koje preporučuju turistički vodiči kao ‘must see’.

*

Skoro svakodnevno obilazim i markete u Čang Maiju.

U Indokini, reč “market” označava svaku malo veću skupinu tezgi na kojima se nešto prodaje. Tako u svakom gradu postoje mali dnevni marketi, koje bismo mi nazavali pijacama, gde se prevashodno prodaje voće, povrće i priprema se hrana, pošto u Aziji svi jedu na ulici, obično sedeći za malim plastičnim stolovima na plastičnim hoklicama ili plastičnim dečijim stolicama. Uporedo sa ovim malim marketima, koji postoje u svakom kvartu, svi iole veći gradovi imaju i velike markete, gde se prodaje doslovno sve, kao na našem buvljaku. Ovi veliki dnevni marketi nalaze se uvek u zatvorenom i rade svakog dana, najčešće od devet do šest. Osim njih, veliki gradovi imaju i subotnje ili nedeljne markete (ili i subotnje i nedeljne), sa još bogatijom ponudom budući da tada izlažu i prodavci koji dolaze iz okolnih mesta ili čak iz drugih gradova.
Osim malih i velikih dnevnih i vikend-marketa, za Indokinu su specifični noćni marketi. Opet je reč o tezgama na otvorenom, obično posred jedne dugačke ulice, a često se šire i po bočnima. U noćnim marketima uglavnom se prodaje hrana, ili je barem na prvom mestu i u prvom planu. Ali ne izostaje ni ponuda garderobe, suvenira, cveća, kozmetike, džindžuva, obuće, malih kućnih aparata… Druga, podejdnako važna namena noćnog marketa je da bude korzo, večernje šetalište, mesto za promenadu i turista i domaćih, pa su na trotoaru duž njega smešteni najbolji kafići i restorani u zapadnjačkom ili nekom egzotičnom etno-stilu.
Život se ovde odvija na ulicama, od marketa do marketa.

Pošto moram da obavim sve pripreme za let na Nepal, na uličnom marketu kupujem ogromnu ceradu, zipere dužine nekoliko metara i trake za ručke, te odlazim u deo gde su smeštene švalje. Jednoj od njih crtam kakvu torbu želim da mi sašije, da bih u nju mogla da spakujem moj bicikl i sve bisage.

Potom pronalazim biciklistički servis i menjam zadnji točak na mom biciklu. Nedavno sam otkrila da je razlog što mi se žice često lome taj što ih ima svega 32 dok je za putničke bicikle minimum 36. Dobro je što sam to shvatila nakon više od dve godine putovanja.

*
I Čang Mai ima svoju Avalu. Zove se Su Tep (Su Thep) i nalazi se u neposrednoj blizini ovog grada. Njen vrh je na 1669 mnv, što je trosturoko više od Avale, ali glavna atrakcija Su Tepa – hram That Doi Sutep, poznatiji kao ‘zlatni hram’ – nalazi se na tačno 1000 mnv (što je inače idelana visina za zdrav život na bilo kojoj paraleli zemljine kugle). Put do tamo je dug nešto više od petnaest kilometara, i po mnogo čemu me je podsetio na avalski uspon: najpre po nagibu koji nije prevelik ali je kostantan, po neverovatnom broju biciklista kojima je ova ruta očigledno kondicioni trening, po još većem broju izletnika i turista koji u svim mogućim prevoznim sredstvima (motorima, tuk-tukovima, autobusima, kolima, kamionima…) hrle gore, po pogledu na grad u podnožju koji uzalud puca jer se od smoga skoro ništa ne vidi jasno (iako je Čang Mai jedan od najmanje zagađenih tajlandskih gradova) i, na kraju, kad sam nakon više od sat i po pedalanja dopedalala do cilja – po vašaru nalik na one prvomajske u nas.
Hram That Doi Sutep poznat je i po tome što se nalazi na vrhu brda do kojeg se treba uspenjati uz 309 stepenika. Jeste da nisu visoki, kavi su obilno u ovom delu sveta, ali barem jednom će svako ostati bez daha do vrha.
A na vrhu iznenađenje – stranci, kaže natpis na tabli, moraju da skrenu desno gde će kupiti ulaznicu. Ulaznica za hram? Mislim, hram je jednako manastir jednako džamija jednako sinagoga – i ne mogu ni da zamislim da za ulazak u verski objekat moram da platim. Nije stvar u ulaznici koja košta simboličan jedan dolar, već u samoj koncepciji da stranac za ulazak u verski objekat treba da plati. Gunđam i pitam onog na šalteru da li zaista misli da je to okej, no njegovo znanje engleskog je taman dovoljno da prodaje ulaznice i uputi strance kuda dalje.
A to dalje vodi me još nekoliko stepenika uzbrdo do kapija kroz koje se ulazi u hram.
Kako promolim nos unutra. tako me zablesne neverovatna količina zlatne. Iako nema sunca, toliko se presijava da moram da stavim sunačane naočari. Pomislim kako su moje cimerke, jedna Maležanka i Španjolka, koje su juče posetile hram, zdušno izjavile kako nije vredno mučenja jer nije ništa posebno. A meni se opet na prvi pogled dopada. Nije da mi otima uzvik „Vau!“, ali ima u sebi neku snagu.
Moj štampani vodič kaže da je izgrađen krajem 15. veka i da pripada budističkom redu teravada. Za mnoge Tajlanđane, ovaj hram predstavlja sveto mesto.
Obilazim ga polako, upijajući atmosferu.
Nekoliko desetina Tajlanđana hoda u krug oko stupe čitajući molitve.
Jedan monah u pagodi daje blagoslove turistima.
Mnogi kleče ispred statua Bude. Pale sveće i mirišljave štapiće. Ostavljaju cveće nalik lalama.
Iako je unutra nekoliko stotina ljudi, vlada neverovatna tišina. Duž zidova je oblepljeno upozorenje: „Ne galamite“ i svi ga poštuju. To sam već primetila u Indokini – lokalci poštuju svoja sveta mesta barem onoliko koliko i turisti. Nezamislivo je videti nekoga da uđe unutra nepropisno odeven, ili da ne skine kapu s glave, ili da ne izvadi ruke iz džepova… što sma sve viđala po našim manastirima.
Iako ne volim gužve ni ‘must see’ turisitčke atrakcije, ovde se osećam sasvim prijatno. Kružim okolo, palim sveće za roditelje kojima je danas dvanaest godina kako su se upokojili, sedim ispred jednog Bude i sklopljenih ruku, shodno budističkim pravilima, izgovaram u sebi molitve za moje bližnje.
Potom se još malo muvam okolo, pravim footgrafije i onda odlazim. Uvek napuštam hramove, crkve, džamije, sinagoge – rečju, sva mesta koncentisane duhovnosti spokojnija nego što sam u njih ušla. Tako i sada.
Naravno da je vredelo truda.

*

Kako sutra napuštam Čang Mai i idem na sever Tajlanda, otišla sam u najveći ovdašnji market – Tesco, da se opskribim svim što će mi trebati. Mislila sam da po povrtaku postavim fotografije najlepših hramova u Čang Maiju koje sam obišla, ali…
Poznato je da na Tajlandu vladaju velike seksualne slobode iako nikada na ulici nećete videti par koji se drži za ruke, grli ili, ne daj bože, ljubi. Javno ispoljavanje emocija je tabu, ali zato možete slobodno da ličite na šta želite, u pozitivnom, negativnoom, u svakom smislu – i niko vas neće čak ni čudno pogledati.
Jedna od specifičnosti Tajlanda su lejdi bojsi (lady boys). Reč je zapravo o mahom mladim muškarcima koji se oblače kao žene, šminkaju se kao žene i ponašaju kao žene. Dakle, o travestitima. Među njima ima i onih koji su izvršili operaciju promene pola (koja je ovde neuporedivo jeftinija nego bilo gde u svetu), a koji se zovu katheji (kathoey). Međutim, taj izraz retko ko od turista koristi, pogotovu što je skoro nemoguće razlikovati ko je lejdi boj, ko je katheji a ko pravo žensko.
Ovdašnji ljudi su sitne građe, uskih ramena i bokova, posebno muškarci, dok se žene obično veoma raskrupnjaju čim pređu dvadeset petu. Pošto nisu skoro uopšte maljavi i kako imaju bejbi-fejs i male noseve, muškarci uglavnom deluju nemuževno, barem po našim zapadnjačkim standardima. Vrlo su retki slučajevi da su zapadne žene poludele za nekim Indokinjaninom, dok su mnogim zapadnim muškarcima Indokinjanke i uopšte Azijatkinje veoma atraktivne. Sve to pogoduje lejdi bojsima.

Prvog sam videla na jednoj pumpi negde ispred Bangkoka. Bio je veoma vitak i delovao krhko, kao što mnogi dečaci (kao uostalom i devojčice) ovde deluju. Nije se maskirao u ženu niti imao žensku odeću. Tek diskretna šminka i ženstveno ponašanje. Kada sam ga nešto upitala, ženskim glasom mi je odgovorio na savršenom engleskom. Sa mojih skoro 180 cm visine i atletskom građom, osetila sam se kao razbijač(ica) pored njega. Ali, bio mi je lep. Zaista jeste.
Nisam videla više nijednog – zapravo više nijednog nisam prepoznala – do večeras. Ovaj radi na odeljenju peciva u Tesco marketu. Veoma je debeo i napadno našminkan. Trudi se da imitira ženski glas, ali sam ga po njemu najpre i prepoznala. Nije mi se dopao, najviše zbog toga što je bio tiliko prenaglašen u svemu.
No, zbog njega sam promenila nameru da okačim nekoliko fotki hramova, i umesto toga pišem ovaj tekst.
Moj prijatelj Aca, kod kog sam odsela u Kančanaburiju, živi već skoro deset godina na Tajalnadu. U nekom razgovoru, pomenuli smo i lejdi bojse. Rekao mi je da ih nepogrešivo prepoznaje. I ispričao mi je priču o majci jednog lejdi bojsa.
Dečak je od malena pokazivao da želi da liči na devojčicu. Tako se oblačio, a kada je ušao u pubertet, počeo je da uzima hormone i da se šminka. Sada ima 17 godina.
Acu je zanimalo kako su ga prihvatali u školi pa je to pitao njegovu majku.
Nije razumela šta je pita, pa je promenio pitanje.
– Da li je imao nekih problema u školi zato što je ličio na devojicu? – bilo je novo Acino pitanje.
Majka se začudila.
– Ne. Zašto bi imao problema?
– Zato što je drugačiji, što liči na devojčicu, što… – nije znao ni on tačno zašto bi takav dečak imao problema.
No majka je najzad razumela šta ga interesuje.
– Sve je to Božije delo a sve što je Bog stvorio je podjednako lepo – odgovorila mu je.
I to je to. Razlog zašto sam toliko zavolela ovaj deo sveta. Zašto volim ove ljude. I zašto su uvek osmehnuti i pozitivni – jer razumeju da je sve oko nas Božije delo i da je otuda sve podjednako lepo. Koliko god bilo različito.

*

Za Pai sma prvi put čula od mojih cimerki, mladih bekpekerki s kojima sam bila smeštena u zajedničkoj sobi u Čang Maiju.

–        Svi su nam preporučili da obavezno posetimo taj grad – rekle su mi.

–        Što? Šta tamo ima? – moje pitanje je bilo logično.

–        Ne znamo. I mi smo isto to pitale i svi su nam odgovorili: „Nema ništa, ali morate tamo da odete“.

Pomislila sam: kakva smešna i ujedno intrigantna preporuka – nemoj da propustiš da vidiš mesto u kome nema ništa. Potražila sam Pai na mapi, misleći da napravim turu do tamo pa da nastavim ka Čang Raiju na severu, što je bio moj prvobitni plan. Ali karta mi je otkrila da između ta dva grada ne postoji veza, pa kako mi se ne mili da istim putem vozim i u odlasku i u povratku, odbacila sam ideju o poseti Paiju-u-kome-nema-ništa. Krenula sam na sever, s planom da najpre posetim selo Karen ili Pendung, burmanskog plemena u kojem žene nose zlatne okove oko vratova pošto ‘žirafa vratove’ smatraju idealom ženske lepote. Pogrešna informacija sa interneta odvela me je do pred ulaz u neku pećinu, pored koje je trebalo da se nalazi Pandung selo. No sela nigde, a razgovor sa jednim lokalcem kog sam zaustavila potvrdio mi je da sam na pogrešnom putu. Postoje tri Karen sela, i sva tri se nalaze uz tajlandsko-burmansku granicu, u oblasti do koje se stiže preko Paija.

Ljuta na sebe zbog ovog promašaja – i to sada kad mi je vreme ograničeno jer za nedelju dana moram da se vratim zbog leta za Nepal – nisam htela ni da uđem u pećinu, već sam krenula nazad, do skretanja za Pai, udaljenog četrdeset pet kilometara. U međuvremenu sam promenila plan – napraviću turu do granice i tih sela, a onda se vratiti zaobilaznim putem koji se spušta južno – ukoliko budem imala dovoljno vremena. Ukoliko ga ne bude bilo, spakovaću bicikl na autobus i tako se vratiti u Čang Mai.

Pogled na profil visina prilično me je obeshrabrio – očekivalo me je oko sedamdeset kilometara konstantnog uspona, a trećina od toga, i to pred kraj, vrlo strmog puta. Već sam se uverila da i na Tajlandu, kao i u mnogim azijskim zemljama, putevi preko planina retko kada imaju one dobro projektvane sepertnine koje pod skoro neosetnim nagibom od pet procenata lagano vode do vrha. Mnogo češće, građeni su gotovo direktno preko vrha, najkračom i najstrmijom rutom.

Napredujem veoma sporo. Zahladnelo je, nebo je muljavo i sve vreme vozim kroz maglu. Za sada ne pada kiša, ali sitne kapi od prevelike vlage bockaju me po licu i golim rukama. Majica na meni je mokra kao da sam je potopila u vodu. Ne vredi da se presvlačim, jer će se za pola sata desiti isto i sa drugom.

Ušla sam u oblast u kojoj nema naselja, samo džungla s obe strane puta. I opet sam zaboravila da se snabdem dovoljnim količinama vode – imam tek oko pola litre u bidonu. Zato parkiram bicikl i zaustavljam retka vozila pitajući vozače da mi dospu malo ako imaju viška. U sebi se smejem razmišljajući o tome kako bih mogla da patentiram ovaj svoj izum – žickanje vode. Nisam čula da je iko to radio. No stvar dobro funkcioniše i ovde kao i u Laosu gde sam, koliko se sećam, to prvi put primenila u nuždi, te nakon kratkog vremena imam skoro dve litre dragocene tečnosti. Sad mogu mirno dalje.

Uskoro se ispostavlja da to nije bilo neophodno, jer nailazim na selo. Kuće su drvene i građene su u tradicionalnom stilu, a većina deluje bogato. Pažljivije zagledam i otkrivam da su mnoge zapravo gostionice koje nude smeštaj. Zastajem ispred jedne u čijem lepo uređenom dvorištu se nalazi tabla sa natpisom WiFi.

Gostionica je zatvorena van sezone, kaže mi vlasnik koji govori engleski, ali mi dopušta da koristim internet. Već izvesno vreme primećujem da mi kontakt sa ljudima koji me prate sve više znači, da sam se vezala za ‘publiku’, kako je to definisao jedan moj prijatelj. Pa dobro, razumljivo je – ipak sam stalno sama na ovom putovanju. Lakše je izdržati kad si u društvu, makar i virtuelnom.

Tako sad postavljam novi status na Fajsbuk, odgovaram na neke komentare na mom blogu i otpisujem na mejlove. Kad završim, osećam se kao da sam se sita ispričala sa prijateljima i poznanicima. Uz njihovu podršku i želje za srećan put, krećem dalje.

U nekoliko navrata moram da prekinem sa vožnjom i potražim zaklon jer počinje kiša. Srećom, svaki put traje kratko. No pred sam početak najtežeg dela uspona, onog od dvadeset pet najstrmijih kilometara puta, stušti se monsunska provala. Srećom, bila sam se zaustavila u jednom kafeu nekoliko minuta ranije. Uspela sam samo da istrčim napolje i prekrijem bicikl i bisage ceradom. A onda sam se spremila na dugo čekanje.

Nakon dva sata, kiša nije smanjivala jačinu. Upitah gazdaricu da ostanem tu i postavim šator između apartmana u zasebnim kućicama, koje izdaje po ceni od dvadeset dolara. Iako mi nije delovala previše predusretljivo, iznenadio me je njen spremni pristanak. Još mi je ponudila i da koristim kupatilo u jednoj od praznih soba. I sve to besplatno.

Ujutru sam bila spremna da zagrizem najteži deo puta. Malo sam vozila a mnogo više gurala. Mnogo puta sam pomislila da neću uspeti i da ću morati da se vratim. Na pojedinim deonicama bilo je toliko strmo da sam gurajući bicikl, gotovo doticala tlo kolenima. Morala sam da stajem na manje od sto metara da bih došla do daha. Verujem da upravo tako izgledaju usponi alpinista na vrhove preko pet hiljada metara. Korak po korak, u najdoslovnijem značenju te reči. Pomaci u dužini stope. Deset stopa pa pauza da se dođe do daha. Pluća gladna kiseonika. I uvek iznova pitanje: „Čemu sve ovo?“ I opet isti odgovor: To je samo izazov. Na kraju se uvek stigne. I zaborave se muke i bol, a ostane slatki ukus pobede – nad samim sobom. Nad slabošću tela i duha.

Na samom vrhu je ček point i policija koja legitimiše putnike u vozilima. Dele mi osmehe i dobacuju čestitanja. Tu su i toaleti, pa se presvlačim i oblačim suvu i toplu odeću. Spust će biti strmoglav, jer je s te strane brdo strmije od ove s koje sam došla. Skoro i da ne uživam u njemu, koliko je naporno stiskati kočnice sve vreme i balansirati kao na toboganu.

Naposletku, skotrljavam se u kotlinu, okruženu visokim planinama. Iako sam mrtva-umorna, prilično nervozna da što pre stignem i smestim se negde, da se okupam, jedem i odmorim se, otimaju mi se oduševljeni uzvici. Kakve su to samo panorame!

S obe strane puta nanizani su restorani, kafei i hosteli u etno stilu, sa prostranim krovnim terasama, s kojih nesumnjivo puca još neverovatniji pogled nego odavde, s puta. Mrzi me da stajem i fotografišem – biće vremena sutra za to.

Poslednji skoro neznatni uspon pred ulazak u grad umalo me nije dokrajčio. Došlo mi je da bacim bickl, ustopiram taksi i smestim se u najskuplji hotel, pa makar posle danima gladovala. Nekad mi stvarno bude previše mučenja. No već znam šta pomaže u takvim mometima. Zato silazm s bicikla, smeštam se na zgodno mesto pored puta i pravim sebi užinu. Pun stomak provereno smiruje nervozu, a uz to daje i novu energiju. Nakon pola sata, s novim entuzijazmom nastavljam ka Paiju.

Kad – već sam u gradu. Zaista se ni po čemu ne izdvaja od ostalih tajlandskih varošica, osim po tome što na koju god stranu da se pogleda, svuda okolo su planine. Veoma su visoke, jer se jasno vidi da su na vrhu četinarske šume.

Nalazim smeštaj u bungalovima od bambusa na padini s druge strane reke Pai. Deluju neodoljivo šarmantno u celom tom okruženju i od prvog pogleda imam utisak da bih ovde mogla ostati veoma dugo. I ne raditi ništa: samo se izležavati u hamoku na terasi bungalova, slušati tišinu i odsutno gledati u planinske vrhove u daljini. Ponekad malo pešačiti, malo voziti zemljanim putevima po okolini grada i – uživati.

Tačno je da u Paiju nema ništa. Osim još uvek živog duha nekadašnjih hipi zajednica iz sedamdesetih, kada je ovo mesto, poput Katmandua i Kabula, bilo kontrakulturna kolonija. Veliki broj rege klubova u gradu, stranaca sa dredovima u kosi, a uveče miris marihuane i hašiša koji me u prolazu zapahnjuju iz skoro svakog kafića. Opušteno mesto iz kojeg mi se ne ide nikuda dalje. Tako odbacujem plan da posetim Karen sela. Nemam vremena da do tamo stignem biciklom, budući da su usponi još strmiji od ovih do Paija. Razlozi protiv su sasvim ubedljivi: transport autobusom je preskup i samoorganizacija takve ture zahtevala bi mnogo napora za koji sad jednosavno nemam snage.

Ostajem pet dana u bungalovu, u društvu sa podjednako lenjim turistima koji se izležavaju po ceo dan u ljuljaškama, slušajući muziku, čitajući knjige ili naprosto dremuckajući. Atmosfera Paija čini mi se idealnom pripremom za taj grad o kome maštam već decenijama, još od srednjoškolskih dana kada sam prvi put pročitala Katmandu Stevana Pešića, verovatno najbolji putopisni roman ikada napisan na srpskom.

*

Tako dočekujem i poslednji dan boravka u Paiju — danasnji.  Sutra se vraćam autobusom u Čang Mai, a prekosutra vozom u Bangkok. Dan kasnije, letim na Nepal.

U sebi, već sam se oprostila s Tajlandom. S jedne strane, žao mi je što ga napuštam. Provela sam svega dva meseca vozeći po ovoj zemlji, što ni izdaleka nije dovoljno za utisak da sam je  upoznala. Ponekad mi se čini da sam postala ‘razmažena’ na sasvim osoben način – mesec-dva čine mi se prekratkim za boravak u bilo kojoj zemlji. No s druge strane, još od Kambodže osećam svojevrsnu zasićenost od ovog dela sveta. Iako su zemlje jugoistočne Azije koje sam posetila – Laos, Vijetnam, Kambodža i Tajland – po mnogo čemu različite, ipak ih povezuje dosta sličnosti. Sličan im je kulturološki obrazac, istorije su im usko isprepletene, uzajamni uticaji su vidljivi na svakom koraku i, ono što putnik koji živi na drumu primećuje mnogo više od turista, u istom su klimatskom pojasu i na približno istim geografskim paralelama, pa svuda vladaju skoro potpuna ravnodnevica, velika vlaga, tropske jare i/li monsuni. Nakon punih deset meseci otkako sam došla u ovaj deo sveta, treba mi promena od svega toga.

.

.

Fotografije Chang Maija su ovde.

Fotografije Paija su ovde.

.

.