Na putu za Mongoliju

*
Ne volim velike gradove. Odvikla sam se od života u gužvi i buci, od udisanja smoga i zamagljnog pogleda na uske komadiće neba. Ali nije samo to ono što me odbija od gradova. Najveći problem nastaje kada treba izaći iz nekog od njih, dokopati se čistog vazduha, širokih vidika i one tišine u kojoj su zamrli svi zvukovi napredne civilizacije. Problem je posebno velik kada taj grad iz kog treba pobeći u slobodu ima nekoliko puta više stanovnika nego cela Srbija, a prostire se na površini koja bi obuhvatila Beograda i Novi Sad u nekom ogromnom prstenu, prečnika preko sto kilometara. Upavo takav je Peking iz kog pokušavam da se iskobeljam grabeći na sever, tamo prema granici i Mongoliji.

Pošla sam u najgore vreme, oko osam, zaboravivši da radni svet tada kreće na posao i da ću upasti u jutarnji špic. I evo me, na mom biciklu kao na kakvom neverovatno jakom kljusetu koje se jedva i nazire ispod svih tih bisaga i torbi koje sam nekako poskačila na njega, kako pokušavam da se probijem. Prsten po prsten, jer tlocrt Pekinga izgleda kao pet koncentričnih krugova, izvlačim se sa trećeg, odakle sam krenula i nekako se uključujem na četvrti. Koliko mi se prethodnih dana i nedelja činilo da je kineska prestonica, barem u radno vreme, neverovatno tiha i prazna, jer na ulicama gotovo da nije bilo ni vozila ni ljudi, toliko sad imam utisak da sam uletala pravo u košnicu.
Iako ne žurim kao svi ti ljudi i ne marim previše ako ne stignem dokle sam danas naumila, gotovo momentalno podležem stresu i počinjem da se nerviram. Kao da sam u nekom džinovskom bubnju nalik na one u kojima se mešaju kuglice sa brojevima na lotu, osećam silu centrifuge koja postaje sve brža i jača, i ja više ne mogu da se opirem već se prepuštam da me besomučno rotira i meša dok me na kraju negde ne izbaci, kao srećni broj koji se dokopao slobode.
 
*
Negde na obodu petog prstena, kada se soliteri prorede pa između blokova počne da se nazire da postoji i nešto iza, neka brda i ravnice, sačeka me čeoni vetar. Udari su mu toliko snažni da iako vozim po ravnom, tek sam neznatno brža od nekog brzohodajućeg pešaka. Dok se upinjem da ostanem u sedištu i održim ravnotežu, razmišljam o tome da će mi tako biti nadalje stalno – uskoro ulazim u Gobi pustinju, najpre u njen južni obod koji zahvata deo Kine nazvan Unutrašnja Mongolija, a potom me čeka predaliranje kroz njen najveći deo kroz samu Mongoliju. „Navikni se na vreme!“, ponavljam sebi. „Taman da odmeriš svoje snage do granice, jer kako ti bude ovde, tamo će biti još i gore.“
Vozila sam po kiši, i po toplim monsunima i po hladnim kontinentalnim pljuskovima, po snegu na planinama, po tropskim vrućinama i na deset stepeni ispod nule, ali ništa mi toliko ne smeta kao vetar – čeoni vetar. I kad god me prati – zapravo zaustavlja – uvek se setim jedne anegdote o Romima, u kojoj Ciga izjavljuje upravo to – da mu od svih vremenskih nepogoda vetar predstavlja najveći problem. A kako ti pripadnici manjinske grupe i ja živimo u sličnim okolnostima, napolju, pod smešno tankim, nestabilnim krovom, te zavisimo od Sunca i vremenskih prilika, to nam je i strah od vetra zajednički. I opravdan.
Jer kada uveče nađem mesto za kamp, sasvim zadovoljovajuće, na zemljištu udaljenom od glavog puta, ne previše izloženo znatiželjnim pogledima i koliko-toliko zaštićeno od direktnih udara vetra, te razapnem moj šator, shvatam da mi sve predstavlja neuporedivo veći napor nego inače. Iako sam čvrsto zategla sva krila, moja pokretna kuća jedva se odupire vetru, a platno se ponaša kao puna jedra. Moram da unesem sve stvari unutra kako bih ga dovoljno opteretila. Sasvim sigurno neće ga odneti, ali zato veoma lako može da ga iscepa. A da ne govorim o zvuku udara u šatorsko platno zbog kojeg teško da ću uspeti i oka da sklopim.
 
*
Od polaska iz Pekinga sam na nekoliko benzinskih pumpi pokušala da kupim gorivo za moj kamperski gorionik, ali ni na jednoj nisu hteli da mi ga prodaju. Nije pomagalo ni kad sam ih preklinjala, ni to što sam im pokazala za šta mi treba, ni kad sam počela da se prepirem sa službenicima na stanici.
Na trećoj se slučajno zatekla neka devojka koja govori engleski.
„Zabranjeno je točiti gorivo u bilo šta izvan rezervoara“, obajsnila mi je. „Ranije je bilo nekoliko slučajeva protesnog samospaljivanja, pa su vlasti donele taj zakon.“
Zinula sam u neverici.
„Ali ja sam pre godinu dana prošla pola Kine i svuda sam mogla da kupim benzin.“
Devojka na to sleže ramenima i smeje se. „Žao mi je, zaista, ali takvo je pravilo. Morate da odete u policiju i registrujete se, da dobijete ID karticu, i tada možete da kupite gorivo u bocu.“
Na sam pomen da imam bilo šta sa kineskom birokratijom, obuzima me užas. Ne, radije ću sve do Mongolije paliti logorsku vatru nego da prođem kroz svu papirologiju u mašineriji koja je smišljena da se i najjednostavnija radnja uspori i rastegne na nekoliko sati – koliko zbog treniranja građanske poslušnosti, toliko zbog upošljavanja miliona ljudi koji ne bi imali posla da nema svih tih bespotrebnih šrafčića u birokrtskoj mašineriji.“
„Ali ja sam stranac i neću da se zapalim sasvim sigurno“, kažem.
Devojka se smeje i odgovara da zna ali da ne može ništa protiv pravila. Ne može čak ni da umoli onog što toči gorivo da na njenu ID karticu meni sipa pola litre u bocu. Momak na licu ima izraz koji nedvosmisleno govori da ni pod pretnjom smrtne kazne neće pištolj za točenje goriva izvući iz rezervoara devojčinih kola i sipati i kap dragocene – i opasne – tečnosti u bilo šta drugo. Jeste da sam ja belac i da sam očigledno putnik i da mu pod nos poturam mongolsku vizu kao očiti dokaz da nameravam da preživim barem dok ne stignem do te zemlje – pravila su pravila, a u Kini niko ne želi da ih krši. Niti da preuzme odgovornost za odstupanje od njih. Tako ni menadžer, kog devojka poziva objašnjavajući mu moj slučaj, ne pristaje na predlog da mi se udeli malo benzina.
Predlažem devojci da kupim neko crevo i pretočim iz njenog rezervoara na taj način, iako to nikada nisam radila. Međutim, na pupmi ne prodaju ništa što bi moglo da posluži toj svrsi.
„A je l’ može dizel?“, pita onaj menadžer shvativši valjda da mi gorivo zaista treba za kuvanje a ne da se polivam njime.
„Baš bih da vidim kako ćeš da zapališ dizel“, odgovaram na sprskom, i odbijam na engleskom.
Devojka mi se još jednom izvinjava zbog kineskih zakona, seda u svoj auto i odlazi.
A za njom, i ja – s praznom bocom.
 
*
Pola godine pauzirala sam od ture i ponovo se treba privići na sve: na trvdo sedište, na bol mišića u nogama, na brojne neprijatnosti povezane sa izloženošću velikom fizičkom naporu pod otvorenim nebom. I kao što po pravilu uvek biva, okolnosti se i sada udružuju tako da mi sve dodatno otežaju. Osim čeonog vetra koji i drugog dana duva nesmanjenom jačinom, počinju i uzbrdice. Na mapi sam videla da treba da pređem preko nekog masiva i sa šezdeset metara nadmorske visine, na koliko se nalazi Peking, uspenjem se na skoro hiljadu i po. Gobi pustinja se zapravo prostire na platou čija je prosečna visina između hiljadu i hiljadu i po metara, što i jeste jedan od razloga zbog kojeg se naziva hladnom pustinjom.
Okrećem pedale vrlo polako, a svaki okret postaje sve bolniji. Sedište me je opasno nažuljalo još prvog dana i ne mogu da sedim ni nekoliko minuta u istom položaju, već moram da ga promenim.
„Do đavola i Bruks“, razmišljam. „Poslali su mi muški model, koji anatomski ne odgovara ženama, i naravno da mi je pakleno neudobno da sedim na njemu. Ima da kupim ono tapacirano široko sedište nalik na fotelju, samo da nađem gde ga prodaju!“
Dotle, obmotavam ovo penastom podlogom za sedenje koja donekle ublažava bol i čini da mi bude malo komfornije.
Problem mi pravi i nos koji nemilice curi zbog suvog vazduha. Koža oko nosnica već mi se odrala i ličim na nekog sifilističara. Stavljam debeli sloj Nivea kreme, jedine koju imam kod sebe, ne hajući kako izgledam ljudima koji me vide izbliza. Ionako sam sva umotana kao mumija, sa dve kape, tamnim naočarima, kacigom, pa beli masni nanos ispod nosa ne menja mnogo na celoj toj čudonoj pojavi.
Negde krajem drugog dana dosetim se da probam da vozim sa maskom preko usta i nosa. Nikada to nisam mogla, ali sada se pokazuje kao odlično rešenje – spas od peska koji gutam zbog vetra a i kao zaštita za moj napaćeni nos.
 
*
Brine me da li ću stići do granice pre isteka moje kineske vize. Prespora sam zbog vetra i svih tegoba koje su me snašle, a i nikako ne volim da vozim pod takvim pritiskom, trkajući se sa vremenom. Pomisao da skratim deo rute stavljajući bicikl u voz ili autobus užasava me. Najpre, treba da kupim kartu. Da bih to uradila, moram da pokažem pasoš sa vizom, onaj probušeni, stari. A to znači da treba da objasnim i zašto je viza u starom a ja imam novi bez nje. Potom, treba da objasnim da moram da unesem bicikl ne sklapajući ga, i šest ogromnih torbi. Ne, previše je koplikovano i radije ću da vozim i noću ako treba, da bih stigla na vreme.
Ali lako je reći. Sedište žulja i bolovi postaju nepodnošljivi. Vetar ne prestaje. Danju sunce prži i temperatura se penje skoro do trideset stepeni a noću je ispod nule – jutros je u mom šatoru bilo skoro minus deset. Moj bicikl sa svim torbama sad teži preko šezdeset kilograma jer nosim i debelu zimsku odeću i hranu. Dugo nisam vozila i već nakon dva-tri dana moram da zatežem kaiš na pantalonama – kilogrami (ionako prkeomerno naslagani tokom pauze) naprosto se tope. Sve to me iscrpljuje. Nisam sigurna da ću imati snage do granice.
Stajem u malom gradu da nađem internet i ponovo preračunam razdaljine, te da vidim šta mi je činiti.
Za razliku od prošlog puta u Kini, kada sam tražila internet kafee i stalno se raspravljala oko toga što nemam ID karticu jer kao stranac i ne mogu da je imam, a bez nje je nemoguće koristiti javni računar, sada odnekud postupam mnogo pametnije. Odlazim u hostel gde imaju WiFi i pitam da koristim konekciju. Odobravaju mi bez ikakvih pitanja, a kako je signal veoma slab u parteru, žena sa recepcije odvodi me na prvi sprat, gde se nalazi ruter. Sedam na stepenice i pokušavam da otvorim Guglovu mapu.
Iz sobe do mene čuje se stenjanje – mladi par koji je stigao u hostel kad sam i ja ušla platio je sobu da bi vodili ljubav. Još od pre znam da je to praksa mladih u Kini. Sobe se mogu iznajmiti prema svačijem novčaniku, pa shodno svom materijalnom stanju, parovi neophodnu intimu nalaze u nekom od nebrojenih motela, hostela, hotela.
Na trenutak, dok čekam da mi kineski ometači zapadnih sajtova na sekundu odobre pristup Guglovom servisu, vidim scenu u kojoj se nalazim sa strane, kao okom filmske kamere, i počnem da se smejem naglas. Luda belkinja sa kacigom na glavi koju je zaboravila da skine, sa belim slojem kreme ispod nosa, sedi na podestu dva sprata u jeftinom hostelu, hvatajući signal rutera koji je postavljen visoko na zidu, dok iz sobe do stepenica dopiru sve ubrzaniji jecaji Kineskinje koja samo što nije doživela orgazam.
Ovaj svet je potpuno blesavo mesto.
 
*
Do petog dana shvatam da ću se bespotrebno iznuriti još pre ulaska u mongolski Gobi, gde će mi pak biti potrebna sva snaga. Još nisam odlučila šta da uradim i kako da rešim problem kratkog vremena, ali sam sve bliža ideji da u Ulan Kuabu, velikom gradu u koji bi trebalo da stignem sutra, pokušam da sednem na voz i prekratim rutu za jedan dan, tokom kojeg bih se odmorila i malo oporavila.
No pre ulaska u njega, zaustavim se u drugom gradu da potražim banku i razmenim dolare pošto kod sebe nemam dovoljno kineskih juana. Grad deluje dosta prostrano, kao i većina kineskih gradova, a duž glavne ulice vidim na desetine banaka. Uđem u prvu i pokažem novčanicu od sto dolara.
„Ne-ne!!!“, poviče Kineskinja iza pulta.
„Da li je ovo banka?“, pitam je.
„Da“, odgovara. Njen engleski je jedva dovoljan da me razume.
„Onda mi razmenite novac“, kažem.
No opet dobijam odgovor u vidu užurbanog, gotovo prestrašenog odbijanja. Ovoga puta, prati ga i neodređeno mahanje rukom dole niz ulicu. Očito, negde me šalje. Ali gde? I zašto ne mogu da razmenim pare u ovoj banci?
Umorna sam od kineskih apsurda, ili onoga što meni, kao zapadnjaku, izgleda apsurdno u ovoj zemlji gde sve uvek mora da bude po najstrožim pravilima. Shvatam da mi je upravo to smetalo u Kini prvog puta – ne ljudi, jer oni su i tada bili uglavnom ljubazni kao i ovi koje srećem sada, nego sudaranje sa zidovima brokratije, zakona, pravila koji te okružuju na svakom koraku. Gde god da kreneš, šta god da pokušaš da uradiš – od obične kupovine u supermarketu preko zamene novca u banci do dobijanja dozvole da izađeš iz zemlje – svuda oko tebe je kineski zid Sistema.
Umorna sam od toga već posle mesec dana.
Zato samo sedam u stolicu nasuprot one službenice i kažem: „Ja odavde ne mrdam dok mi ne razmenite novac.“
Ako neko razume tvrdoglavost, onda su to Azijati. Jer, njima je ona najsvojstvenija – kada Azijat odluči da je dosta, da ste prešli granicu njegovog strpljenja i njegovih snaga, nema te sile koja će ga pomeriti iz njegove odluke da više ni prstom ne mrdne. Okameniće se i stajaće tako na jednom mestu ćuteći i ne mićući se i neće ga biti briga ni ako se ceo svet bude srušio tu, pred njegovim očima. Upravo takvu tvrdoglavu odlučnost osetila sam u sebi kada sam, bez imalo drame, sela, preksrstila ruke i rekla da se neću pomeriti dok ne dobijem juane za svoje dolare.
Kineskinja ju je smesta prepoznala. Skočila je i prošla na ovu stranu pulta, te me pozvala da krenem za njom. Izašle smo napolje, ušle u taksi i odvezle se do Kineske banke. Tamo me je sprovela do šaltera gde mi je njen kolega, spetljan kao da nikada pre to nije radio, promenio novac. Potom me je smestila opet u taksi i vratila se sa mnom nazad u svoju banku.
Opraštajući se od nje, pogled mi slučajno pade na minibus iza zgrade u kojoj je radila. Mimikom, upitah je da li je to autobuska stanica, a kad mi potvrdi, iskoristih priliku da je pitam i da li bih mogla da stavim bicikl u autobus do sledećeg grada. Uz najbolnije grimase na licu, dočarah joj da me bole noge i zadnjica i da sam mrtva umorna.
Sada su i devojka i taksi-vozač, kao i čuvar banke te nekolicina prolaznika, udružili napore da mi organizuju otpremanje autobusom. Pozvali su telefonom stanicu, raspitali se da li može, a onda me poslali tamo. Taksi vozač je pošao sa mnom da mi pomogne oko kupovine karte, a u čekaonici se našla i jedna studentkinja koja priča engleski. Uz njenu pomoć, našli smo autobus sa dovoljno velikim prtljažnikom da smestim moj bicikl i kroz sat vremena vozila sam se ka Sonid Joukiu, poslednjem velikom gradu pre mongolske granice.
 
*
Dan i po pauze provodim u hostelu uglavnom spavajući. Nisam ni bila svesna koliko sam zapravo izmorena. U pauzama kada sam budna, perem stvari koje se ovde suše neverovatno brzo, zbog suvog vazduha i visokih dnevnih temperatura, odgovaram na mejlove, sređujem fotografije i spremam sve za novi blog koji ću postaviti kad budem napustila Kinu, a pre nego što se otisnem u monsolski Gobi.
Drugog dana osećam se odlično i krećem rano ujutru. Još je veoma hladno, pa sam umotana kao nindža. Vetar je sada bočni i neuporedivo mi je lakše. A i oni žuljevi su delom zacelili pa mi sedenje na neodovarajućem Bruksu nije toliki problem.
Oko mene – pustinja. Dokle god pogled dopire, svuda samo žuti pesak ili kržljavo stepsko rastinje. Teren nije sasvim ravan, već blago zatalasan, ali nema više onih brda sa visokim usponima koja sam ostavila iza sebe. Moj GPS pokazuje da sam na hiljadu i tri stotine metara nadmorske visine.
Put je odličan, širok asfaltni autoput, sa po tri trake u svakom smeru. Nije mnogo prometan – na pola sata prođe po jedno vozilo.
Širina. Sve je tako ogromno. Kraja nema. I pusto i tiho. U mongolskom Gobiju neće biti ni ovog puta, a ni kuća koje ulgedam tu i tamo, uglavnom na velikoj daljini. Vidljivost je neverovatna – opažam objekte čak i do petnast kilometara ispred mene. Ugledam tako skupinu od tri-četiri kuće i obradujem im se kao znaku civilizacije, orijentiru koji mi objektivno ništa ne znači, osim svesti da eto, tamo ima nekih ljudi. I učini mi se da su tu, nadomak ruke, čim ih tako jasno vidim. Onda pogledam na moj ciklokompjuter i zapamtim dotadašnju kilometražu. Nastvim da vozim mereći koliko ima do onih krovova, jer želim da steknem osećaj o razmerama u pustinji. I onda krene da se dešava uzmicanje. Kuće kao da postaju sve dalje ili se put udaljava od njih. Ali nemoguće je i jedno i drugo, jer nigde ne skrećem a linija autoputa je prava. Povremena niska brda – naizgled niska – sasvim ih zaklone na nekoliko minuta pa se već uplašim da to nije bila fatamorgana, ali onda se opet pojave, čim izbijem na vrh uzvišenja. Na kraju ipak stižem do skupine krovova. Više od deset kilometara okretala sam pedale od momenta kad sam ih prvi put ugledala. Kakav fenomen pustinjskog prostranstva!
Povremeno, tišina i praznina postaju nepodnošljivo teške. Pomišljam kako bi bilo dobro imati neku muziku, iako je skoro nikada nisam slušala na ovoj turi. Uvek mi se činilo da bi moj doživljaj stvarnosti, sveta oko mene, bio osiromašen kada bih isključila njegove stvarne zvukove i prepustila se muzici. No, ovo sada je potpuno drugačije. Kako li će tek biti tiho u mongolskom Gobiju, gde ne prolaze ni ovi retki automobili?
Pada mi na pamet ona rečenica iz Dostojevskog: „A možda smrt izgleda baš ovako?“ Ne kao karamazovska soba sa paukovima, već kao pustinja bez kraja. I ti sam u njoj.
Začudo, ta pomisao nije mi neprijatna. Kao ni osećaj koji imam u okruženju ovog ničega oko mene. Ispunjava me neki čudan mir dok ritmično okrećem pedale. I sasvim ludo, sve ovo oko mene mi se stvarno dopada.
 
*
Drugog dana nakon odmora ulazim u pogranično mesto Erenhot. Duž puta, desetine skulptura zelenih ogromnih dinosaurusa. Ovde, u okolini ovog grada, nađeni su skeleti mnogih od njih a sada su izloženi u muzeju koji nameravam da posetim. Kineski umetnik koji je ovo osmislio pustio je mašti na volju, pa se tako njegovi izvajani dinosaurusi jure po pustinji, zaskaču jedan drugog, igraju se, bore, a dva najveća, sa suprotnih strana puta, izvijaju se jedan prema drugom praveći luk, na čijem vrhu su njihove glave. Jezici zapravo, jer, ta dva sasvim simpatična dinosaurusa se – ljube. Ova preistorijska scenografija dopunjena je imitacijama starih izumrlih vrsta drveta, ali i solarnim panelima uz svaku lampu pored puta, kao i vetrenjačama oko kojih dinosaurusi trčkaraju.
Kineski osećaj za lepo!, pomislim smejući se u sebi.
Krenem najpre da nađem prevoz nekim motornim vozilom za sutradan, budući da je ovaj granični prelaz zatvoren za pešake, bicikle i motorcikle. Kod železničke stanice, gde bi, prema informaciji iz Vikipedije, trebalo da bude mnogo džipova i minibusa, nema nikoga.
„Hello!“, javlja mi se jedan momak.
Pomislivši da zna engleski, pitam ga za pomoć.
Mladić mi pokaže da sačekam, a onda pozove mobilnim svoju prijateljicu i da mi aparat da razgovaram s njom. S Kinezima, to sam već naučila, nije lako postići praktičan i konkretan dogovor. Oni pričaju mnogo i izokola, izbegavajući da kažu bilo šta direktno, čak i kada je to nešto afirmativno i kada je reč o pomoći. Tako sada naš razgovor traje više od pola sata, a sve što sam želela bilo je da mi mladić napiše na kineskom ‘autobuska stanica’ kako bih mogla da odem tamo i pokušam da kupim autobusku kartu. Umesto toga, nakon nebrojenog ponavljanja, pristala sam da me on odvede tamo jer je veoma blizu mestu na kome smo.
Ušao je u svoja kola a ja sam ga pratila na biciklu. Po dolasku na stanicu, opet je pozvao devojku i ovoga puta dogovarale smo se oko kupovine karte i dodatnog plaćanja prtljaga. Kada sam na kraju došla u posed dragocene karte, usledio je još jedan razgovor.
„Moj prijatelj će vam pokazati gde možete da ručate, ali vam savetuje da držite bicikl na oku. Potom, ako nemate ništa protiv, on bi otišao svojoj kući“, rekla je devojka.
A ja sam se, kao nedavno moj prijatelj Vlada u poseti Pekingu, zapitala da li sam zaista u Kini. Ovoliku ljubaznost ljudi i spremnost da pomognu doslovno me vodeći za ruku dok sve ne obavim, srela sam još samo u Tajlandu.
I tada sam shvatila: sigirno postoji razlika između Kineza na sveru i u drugim delovima zemlje koje sam posetila prošlog puta, ali razlika postoji i u mom ophođenju prema njima. Očito, ovi ljudi žele da pomognu i učiniće sve da olakšaju strancu boravak u njihovoj zemlji, ali… E, to ‘ali’ je presudno važno – ali stranac ne sme ničim ni da nagovesti da ga nervira što ovde vlada potpuno drugačija logika, što su pravila tako apsurdna, što je i najjednostavnija radnja maksimalno iskomlikovana Sistemom. Ukoliko to osete, Kinezi će momentalno promeniti ponašanje – ili će se uplašiti da neće moći da vam odgovore i pomognu, ili će se osetiti povređenim pa će ragovati grubo i nadmeno, ili, a što je najčešće, i jedno i drugo.
Zaista, za ovu zemlju treba imati mnogo, ali mnogo strpljenja i vremena.
 
*
Za razliku od pre nekoliko dana, sada treba da promenim višak juana u dolare ili mongolsku monetu – tenge. Potonje ne prodaju, kaže mi službenica u banci, dajući mi dva papira da ih popunim. Potom me šalje za šalter. Provlačim one papire, pasoš i novčanice kroz mali otvor za to namenjen, kad, sa druge strane čujem: „Ne može“.
„Molim?“
„Ne možete da kupite dolare“, odgovara službenica na lošem engleskom.
„Kako ne mogu? Imam višak juana, sutra napuštam Kinu i hoću da ih zamenim.“
„Stranci ne mogu da kupuju dolare“, čitam objašnjenje sa ekrana njenog smartfona. Morala je da uključi translator da bi mi objasnila.
U neverici sam. Opet kineski zid Sistema. Ali ne stižem da se pobunim, a iza mojih leđa se već stvorio čuvar banke koji spremno pruža svoju ID karticu službenici.
„Da li ste saglasni da on kupi za vas dolare?“, čitam sa ekrana.
„Naravno!“, uzvikujem, u još većoj neverici.
I za nekoliko minuta sve je gotovo. Čuvar odlazi i ne sačekavši da mu zahvalim. Kakvi ljudi!
Vrteći glavom u neverici, pođem u centar da u supermarketu potrošim preostelu sitninu.
Na ulazu, moju poveću ručnu torbu za bicikl stave u veliku platnenu kesu a ovu zapečate i vrate mi je. Ali nakon desetak koraka setim se da sam u torbi zaboravila svesku u kojoj imam upisane osnovne kineske reči, poput: ‘slatko’, ‘slano’ i tome slično, a koje su mi sada neophodne da bih znala šta od hrane kupujem. Vratim se nazad da mi samo otpečate torbu na deset sekundi i ponovo je zatvore, ali ne – ne može nazad. Jedna prodavačica me povlači za ruku dajući mi do znanja da treba da je pratim. Sprovodi me kroz ceo, orgoman supermarket do kasa na izlazu. Tu prijavim – ništa, i onda mi otvore torbu. Dograbim onu moju svesku i pitam ih da zatvore torbu i da se vratim nazad, ali, naravno, ne može. Tako napravim još jedan krug i ponovo uđem u market, gde mi ponovo zapečate torbu.
„Pravila, pravila, da bi me udavila ili kičmu savila, neka glupa pravila“, počnu da mi se vrte stihovi u glavi. S ironijom posmilim šta bi Bora pevao da je bio u Kini.
*
Dva dana pre isteka vize napuštam Kinu. Pribojavam se problema na granici zbog toga što mi je viza u starom pasošu koji je poništen. Ali, odlučna sam u nameri da izađem iz zemlje i da ne platim nikakve penale. Naposletku, više nemam ni para, ovih kineskih, a stranu valutu niko ni mrtav ne bi pomsilio da uzme. To bi bilo nezamislivo kršenje pravila.
Desetine Kineza i Mongola sa tovarima i duplo većim od mog čekaju da se ukrcaju u autobus. U jedna od nekoliko autobusa koji svakoga dana kreću u sito vreme. Ja sam već platila duplu cenu karte, a oni sada plaćaju na ulazu u peron. Tamo stoje dve uniformisane žene i orgoman razvodnik i naplaćuju prtljag te pokazuju ko će u koji autobus.
Mene ostave za kraj. Bisage popakujemo u prtljažnik, a bicikl dva razvodnika unesu unutra, između sedišta. Iznenađena sam ovom kineskom inventivnošću koja je sigurno protivna pravilima.
Nakon pet minuta vožnje, stižemo na prelaz. Nervozna sam. Niakda nisma bila ovoliko nervozna iako imam dobar predosećaj. Znam da se na kraju uvek sve reši, čak i u Kini, ali previše je komplikovano i košta premnogo vremena i nerava. Samo kad bih to mogla da nekako izbegnem.
Stojim u redu u imigracionom odelenju ponavljajući u sebi: „Biće sve okej, opusti se.“
Malo se pribojavam i zbog toga da li ću stići na vreme jer ne znam d ali će autobus čekati ako procedura overe mog pasoša bude potrajala. Ne znam kakva je kineska praksa.
I evo me, licem u lice sa uniformisanim službenikom koji treba da u moj pasoš stavi izlazni pečat kao oslobađajuću presudu. Upravo tako se osećam – nadomak slobodi od Sistema. Jedan mali, pravougaoni pečat crevene boje deli me od nje.
Predajem oba pasoša i objašnjavam mu. Razume engleski ali nije siguran šta treba da radi pa poziva nekog kolegu. Ovaj mi kaže da pođem sa njim.
Već me hvata panika ali nemam izbora nego krećem.
Ulazimo u neku sobu, gde ovaj drugi službenik objašnjava trećem Kinezu u unifromi moj slučaj. Ovaj klima glavom, uzima oba pasoša i pokazuje šta treba da urade.
Ne, ne smem još da verujem da je sve šprošlo tako lako i brzo.
Vraćamo se za šalter, drugi prenosi prvom šta je rekao treći, i prvi udara onaj oslobađajući pečat u moj novi pasoš.
„Yes!“, vrisnem kad izjurim iz zgrade imigracionog. „Bye, bye, China!“
 
.
Fotografije su ovde

Tema ima 14 komenara.

  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 13.04.2014 00:18
    A sad sa srećom u osvajanje Mongolije. Taman sam pošao na spavanje kad sam video da si objavila novi blog. J***š spavanje, prvo čitanje. Kao i obično - uživao sam i uživeo se u priču. Veliki pozdrav i vetar u ledja ti želim :)
  • Poslala/poslao: Драган | Objavljeno: 13.04.2014 08:56
    Писма из (добровољног) изгнанства.... Овидије је писао из свог (принудног) изгнанства: Ex Ponto а, потом и Иво Андрић: Ex Ponto, не знам зашто, ко зна? Ето, сада и Снежана нам пише из Понта....
  • Poslala/poslao: Orion | Objavljeno: 13.04.2014 09:18
    Primećujem jedan baš fini kvantni skok u pisanju, priča ti sad mnogo lakše teče, baš, baš lepo :) I fotografije su nekako odabrane i ukadrirani pejzaži mnogo dobri :D Hvala! i skoro svaka nameće pitanja: ovo opet THE Zid ili je od ranije? Kauč na stanici je udoban? Belo je boja žalosti tu? I, i... ma da ne preterujem, da te pitam još i kako se osećaš kad dobijaš netražene savete?
  • Poslala/poslao: Draga Amro | Objavljeno: 13.04.2014 13:54
    Draga Snezana, Ne znam kako ranije nisam cula za tebe, ili mozda jesam u prolazu, ali nisam obratila paznju, ali evo danas naleteh na tvoj sajt, ne znam ni sama kako, od linka do linka valjda. Da, znam kako! Trazila sam tekstove o tome kako nekom dosadi posao, heheh :) Procitala sam samo ovaj tekst i jos par onih koji su prethodili tvom putovanju. U svakom slucaju, pomerila si mi stolicu na kojoj sedim! A dok sedim tako na toj stolici i sanjam o slobodi koja mi iz ovog ugla (kancelarija, ogroman screen kompjutera koji me je pojeo i prozor sa pogledom na industrijsku zonu jednog grada u jednoj modernoj Pustinji) izgleda nedokucivo, eto pojavis se ti i uneses mi makar malo nade da covek moze da zivi onako kako zeli i da moze da glatko prolazi kroz neke tamo glupe man-made Sisteme, da ima jos dobrih ljudi na ovom svetu i da je strah mnogo gadan kad pocne da te kontrolise, zato se treba suociti sa njim. Divim ti se Ženo hrabra i odlucna i hvala ti sto svoj put delis sa svima nama! Od danas te pratim i zelim sve najbolje, a najvise ti zelim dobro zdravlje i sto manje ceonog vetra! Cuvaj se molim te u pustinji Gobi! Malo me strah kad pomislim kako ces tamo sama, ali vidim da imas puno onih koji su sa tobom, ma makar i virtuelno, da te bodre i podrzavaju. I ja sam jedna od njih od danas! Veliki pozdrav!
  • Poslala/poslao: draga | Objavljeno: 15.04.2014 10:05
    kao i uvek divan tekst.hvala Snezo! svako dobro Vam zelim!
  • Poslala/poslao: baki70 | Objavljeno: 15.04.2014 20:56
    Kao i uvek odličan tekst. Drago mi je da si se dokopala Mongolije. Pozdrav
  • Poslala/poslao: Lana | Objavljeno: 16.04.2014 15:59
    Citajuci tvoj Blogove pvodu me u mislima u te tvoje dozivljaje . Divno je citati i osjecati ono sta i Pisac djeli s nama , dozvoliti samom sebi da se prebacimo u taj OPISANI trenutak . Hvala Snezana ja uzivam u tome , sve naj naj za dalji put i neka te dragi BOG i dalje cuva i prati tako da si uvijek na pravom putu , AMEN .
  • Poslala/poslao: Katja | Objavljeno: 18.04.2014 13:17
    Divno, Snezo, u dahu sam procitala, bas je zanimljivo. Ocigledno Kina je savrsena zemlja da vezbas strpljenje :-) svaka ti cast , kako izdrzavas sve poteskoce u putu. Jedva cekam novi post o Mongoliji. Pozdrav iz BG-a!
  • Poslala/poslao: Ana | Objavljeno: 22.04.2014 12:13
    Malo je reci, ali ja sam Vama odusevljena.
  • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.04.2014 13:06
    Zaista se izvinjavam što tek sada odobravam vaše komentare ali naprosot ih do sada nisma videla. Odjednom mi s epojavilo 11 novih komentara koji čekaju na odobrenje d abudu objavljeni. Kliknem u čudu, misleći da je spam, kad ovoliko ljudi čita i komentariše. Mora da je pustinjski pesak napravio negde zastoj u komunikacijama :) Hvala vam svima na čitanju, lepim komentarima i podršci :)
  • Poslala/poslao: Ivana | Objavljeno: 07.01.2016 22:34
    Draga Snežana, evo na Božić dan završavam čitanje Vaše druge knjige u dahu. Svratila sam na blog da vidim i slike opisanih predela iz knjige da potvrdim jel sam li ih verodostojno zamislila. Hvala na divnoj avanturi. Hristos se rodi !
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 09.01.2016 13:18
      Draga Ivana, Vaistinu se rodi! Hvala na čitanju :) A fotografije je najbolje da pogledate iz Galerije, ili direktno na: www.picasaweb.com/snezana011
  • Poslala/poslao: Natasa | Objavljeno: 10.05.2016 03:19
    Sta reci, u Kini zivim dve godine i nemam ni zivaca ni strpljenja za njih vise, ovde na jugoistoku u Shnzhenu od njih sam dozivela ono sto najvise mrzim a to je dvolicnost i podmuklost. Mislim da bi mi otvorena mrznja vise prijala nego njihovo bez predmetno kezenje! Snezana, odlican tekst, sve mogu da zamislim i da razumem. I sama pisem blog o njima ali nazalost nemam priliku da budem u prirodi daleko od njih pa da bar na taj nacin osetim ushicenje posto sam inace planinar i ronilac. Pokusavam da budem objektivna u svojim tekstovima ali nama koji zivimo 24 sata sa njima to uopste nije lako...Nadam se da cemo imati priliku da se upoznamo! Srdacan pozdrav!
  • Poslala/poslao: Natasa | Objavljeno: 10.05.2016 03:22
    Evo moje stranice na facebook-u, vezana je za prirodu.!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *