Paprika šok

(prekoredni post)
Policajka na železničkoj stanici u Sljodanki upozorila me je da budem oprezna ako kampujem kraj jezera.
„Ima mnogo napada na strance. Nedavno su opljačkali dvoje Poljaka“, kazala mi je.
„Ja vozim od severa, od Ust-Bargažina, i svuda sam kampovala. Nisam imala nijedan problem“, odgovorih joj.
IMG_3460Ipak, predostrožnosti radi, upoznala sam se s vlasnicom velikog ograđenog turističkog kompleksa bungalova u blizini kog sam nameravala da konačim. Uprkos mom očekivanju, nije me pozvala da postavim šator unutra, a ne zam ni zašto je sama nisam pitala, prećutno se saglasivši s tim da moju pokretnu kuću razapnem ispred njene ograde, s pogledom na jezero.
Odabrala sam mesto koje je s leđa zaštićeno ogradom, iza koje je na manje od tri metra udaljenosti njen bungalov, a sa bokova zaklonjeno visokom travom, visine skoro do krova šatora. Jedina otvorena strana ostala je ona prema jezeru i stazi kojom prolaze ljudi i poneko vozilo kad dolaze na piknik. Kada je pao mrak, zbog zelene boje mog šatora postala sam sasvim nevidljiva.
Ali samo do ujutru.
Bilo je videlo kada sam se probudila da proverim koliko je sati. Juče sam kupila voznu kartu za preostalih 90 km do Ikurtska jer je taj deo puta veoma loš, put je uzak i sav u oštrim serpentinama, a njime voze teški kamioni. Već sam delom videla kako to izgleda na potezu od Bajkalska dovde, s tom razlikom što je na ovoj deonici asfalt zamenjen novim. Ne, ne želim ponovo isti stres, teškaše koji se češu o mene i rizik da se skotrljam u nezaštićenu provaliju visoku nekoliko stotina metara. Zbog te odluke, sada i spavam ovde, bezmalo u centru grada, pored stanice — a oko njih se po pravilu uvek muvaju najusmlnjiviji tipovi — inače bih se smestila mnogo dalje, na obodu nekog sela.
Moj ciklokompjuter kaže da je tek pola šest, što je prerano, te ga vratim u džep šatora i spremim se da još malo odremam. Ali tada začujem šum iznad glave. Dolazi iz pravca ograde uz koju je prislonjen moj bicikl. Zapravo ne šum, već sasvim prepoznatljiv zvuk od pada dvolitarske boce vode na zemlju. To je jedna od zamki koje postavljam na moj bicikl svake noći — bocu vode, šerpu, nešto što će napraviti buku pri samom pokušaju da se bicikl pomeri s mesta. Uz to ga, naravno, i zaključavam lancem. A ako na njemu ostavim bisage kao sinoć, onda njih vežem gurtnama tako da potencijalnom lopovu treba nekoliko minuta da ih raspetlja — a dotle će već napraviti toliku buku da će me razbuditi.
IMG_3455 „Hej! Šta je to?! Ko je tu?!“, povičem na engleskom.
Začujem tapkanje stopala — okretanje u mestu od bicikla ka šatoru, te muški glas koji se obraća nekome:
„Amerikanec!“, kaže.
„Šta hoćete?! Ko ste vi?!“, povikah sad na ruskom, hitro otvarajući moj šator.
Dvojica mladića od možda trideset. Njihovi izrazi lica i način na koji stoje pored mog bicikla osmatrajući njega i mene nedvosmisleno mi kažu da nisu prijateljski raspoloženi.
Dok se pridižem u nameri da izađem iz šatora, bliži mladić, svetlije kose od svog drugara i nešto niži od njega, prilazi vratima šatora. A i drugar se pomerio, tako da mi je i on na gotovo metar udaljenosti.
„Šta hoćete?!“, ponovim iskoračivši iz šatora.
Vidim da je svetlokosi primetio da sam skoro za glavu viša od njega, te je malo ustuknuo.
„Money! Money!“, odgovori mi, kezeći se.
„Pozvaću vlasnike bungalova!“, odgovorim mu.
„Pozovi“, nasmeje se on.
„Fuck off!“, viknuh ljutito i uperih mu u oči paprika-šok sprej. Njega uvek držim do uzglavlja a sada sam ga, ustajući i izlazeći, sakrila u jakni koju sam ogrnula.
On podiže ruku da se zaštiti – kroz glavu mi prolete da nije možda naoružan — i brzo prsnuh dva puta, dva duga mlaza, i potom to ponovih i prema njegovom drugaru koji je već počeo da beži.
Te povikah koliko me grlo nosi: „Upomoć!“
I svetlokosi odskoči, nadavši se u beg nalik na jurcanje pomahnitalog bika koji ne vidi ništa pred sobom. Ne verujem da je uopšte mogao da zadrži oči otvorene koliko sam ga zaprašila, i to sa udaljenosti manje od pola metra.
Taj sprej sam kupila u Ulan Udeu, pošto sam prethodni, koji mi je poklonio još Ibrahim u Turskoj, izgubila prelazeći mongolsko-rusku granicu. Nisam očekivala da ću ga upotrebiti, jer sam i onaj prethodni nosila više od dve i po godine neotvoren. Ipak, poslušala sam vlasnika ribolovačke radnje gde sam ga kupila, i uzela sam istu vrstu koju koristi ruska policija. Očito, vrlo je efikasan jer kad se počešah prstima kojima sam držala bočicu, ožari me po koži kao da je neko pustio čitav mravinjak na otvorenu ranu na njoj.
IMG_3435Smesta uzeh da se pakujem, svaki čas pogledavajući u pravcu u kom su momci pobegli. Nešto mi je govorilo da još nije završeno.
I zaista, nakon nepunih deset minuta, kada je uspeo da zaustavi suze i kada je dejstvo preljute papričice malo uminulo, videh onog nižeg momka kako se vraća. Dolazi brzim, žustrim koracima, izbezumljen i odlučan u nameri da mi se osveti.
Pas iz dvorišta kraj kojeg sam spavala počinje da besno laje, i on prepoznajući opasnost.
Dozivam Tanju, vlasnicu ograđenog prostora, ali me ne čuje.
Tada ka meni poleteše velike kamenice. Ne kamenčići, već kamenovi prečnika deset-petnaest centimetara, dovoljni da me ubiju na mestu. Izmičem pred dva-tri, a onda i ja dograbim jedan s obale ka kojoj sam mahinalno krenula, hitnem ga prema momku, pa dograbim drugi i pojurim ka Tanjinoj ogradi. Besomučno udaram kamenom o nju, vičući da otvori jer sam napadnuta.
Videći to, mladić opet pobegne, ali ja se ne smirujem. Grabim punu šaku kamičaka i gađam pored prozora Tanjinog bungalova sve dok je ne probudim i dok se ne pojavi najpre na prozoru a potom i na kapiji.
„Lokalni tipovi“, kaže, kada sasluša celu priču. I pokuša da dozove policiju, ali sad mi nije potrebna. Sad sam sasvim sigurna da se moji napadači neće vratiti.
IMG_3446
*********************************
NAPOMENA:
– Ovo je moglo da se desi bilo gde, bilo kome, bez obzira na pol i bez obzira na broj spavača u šatoru
– Pokušaji pljačke (a posebno turista) se dešavaju svakog dana u gradovima, javnom prevozu, na javnim mestima
– Za tri godine na putovanju, tokom kojih sam najmanje u 80% slučajeva kampovala, desila mi se jedna krađa ručne torbe koja je ostala ispred šatora (ali bez ikakavih dragocenosti u njoj) i ovaj pokušaj koji je bio skoro pa predvidljiv. Statistički, imala sam manje problema sa nasilnicima nego bilo ko ko živi konvencionalnim životom u gradu.
SVE OVE PODATKE NAVODIM ZBOG ONIH KOJI NAMERAVAJU DA KOMENTARIŠU KAKO MI SE TO NE BI DESILO DA SAM:
– kod kuće
– u društvu, pogotovu muškom
– i da ne kampujem
Ostali komentari, koji ne sadrže nešto što se može podvesti pod ove napomene, kao i uvek su dobrodošli.
P.s. A o toj krađi torbe pisala sam u knjizi, pa eto razloga više da je naručite ako već niste:
http://www.snezanaradojicic.com/kako-da-narucite-knjigu/

Tema ima 4 komenara.

  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 07.07.2014 09:43
    Уф човече! Све се добро завршило. Мало ми сумњива и та полицајка, али да не грешим душу. Беше са оном торбом отишао и Скитуљко? Срећно ти даље педалање.
  • Poslala/poslao: Orion | Objavljeno: 07.07.2014 15:30
    А, бре, ти не да урнишеш статистику дешавања оваквих непријатности, него да по теби осигуравајуће куће подешавају моделе премија, банкротирале би све већ првог месеца. Тако да... :) Него, 1. Како одлучујеш који језик иде у употребу у некој средини и ситуацији? Уз све ограде да типично никада не значи да ће и у датој конкретној ситуацији ''у просеку боље'' помоћи, up first енглески, са свим асоцијацијама и предрасудама, ја ценим као инфериоран избор у односу на - српски. Моје је искуство, а ако инсистираш ископаћу и пристојну литературу да НИШТА, добро, скоро ништа није више застрашујуће од дреке на неком непознатом језику 0:-) а све ми се чини да и сама имаш емпиријских потврда тезе ;-) Да, помаже и ''за главу виша'', а још и више pepper spray, стоји. И да, pretty please, подели са нама марку, да знамо који јесте потврђено ефикасан. Него, 2. Фотографије су ти све мање привесци, а све више саставни део прича, бар онако како ја читам. Скидам капу са последњу. Ето.
  • Poslala/poslao: vladimir | Objavljeno: 07.07.2014 23:22
    Na žalost desilo se i takav incident ali spram vremena provedenog na putu i ishoda, ipak je dobro prošlo, Ako je već moralo da se jednom desi, neka ovo bude taj jedan put, pa da sad dalje bude kao i do sada. Provm prilikom dokupi još jedan sprej, da se ipak nadje. Srećno... pa da čitamo dalje lepe priče i lepa iskustva... :)
  • Poslala/poslao: draga | Objavljeno: 09.07.2014 20:49
    Cuvaj se Snezo! Srecno i samo napred!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *