*

Kada sam negde po isteku drugog meseca mog boravka na Balkanu kupila avionsku kartu za Tajland, bila je to isplanirana odluka koja nije ishodila iz mojih trenutnih osećanja i želja. Do njih nisam uspevala ni da doprem zbog vrtloga u kome sam se nalazila, a koji me je svakoga dana vukao prema drugom gradu, novoj tribini i društevnim aktivnostima kakve nisam imala ni u studentskim danima. Sada su mi nepromenjivi datum leta i novac koji je nepovratno prebačen s mog računa na račun avio-prevoznika predstavljali garanciju da će svemu tome zasigurno doći kraj. Pogurala sam sebe i jedva čekala da krenem.

Iako sam potiskivala sva pitanja na koja nisam mogla da odgovorim sa pouzdanjem dok se ne budem ponovo  izmestila, povremeno su me ipak zaskakala. Šta ako zaključim da ne želim da nastavim putovanje? Šta ako mi nije više do toga? Ako se ispostavi da sam se zasitila? Bilo bi nepraktično a i prilično skupo vratiti se čak na drugi kraj sveta da bih to utvrdila. Ali nisam znala kako bih drugačije osigurala sebi uslove da to saznam nego tako što ću nastaviti da radim sve isto kao i pre ‘balkanske pauze’.

Izbor Tajlanda kao nove startne tačke pokazao se kao dobar jer sam znala šta me tamo čeka, budući da sam ranije provela tri meseca vozeći po istoku i severu te zemlje. Volela sam Tajlanđane, njihovu ljubaznost i spremnost da pomognu drugome, njihovu uređenu i veoma bezbednu državu, kao i sve one prednosti koje verovatno primećuje samo cikloputnik: tuševe na besprekorno čistim benzinskim stanicama, besplatnu internet konekciju u kafeima Amazon koji se nalaze u sklopu njih, lanac prodavnica seven-ileven sa bogatom ponudom zapadnih proizvoda, poput hleba i nes kafe bez kojih nikako ne mogu, slobodu da se kampuje bilo gde. Od prvog ulaska u Tajland ponavljala sam da je ta zemlja idealna za nomade.

*

Pet dana u Bangkoku prolaze mi u oporavljanju od bolesti zbog promene vremenske zone, montiranju bicikla koji je stigao u sastavnim delovima, kupovini novog lap-topa pošto je ovde elektronika dosta jeftinija nego u Srbiji, razmatranju neočekivane ideje – koju sam dobila od putnika u zajedničkoj sobi — da se na jug spustim kroz Mjanmar privremeno izlazeći pa opet ulazeći u Tajland, potom apliciranju za mjanmarsku vizu i iščitavanju svega što se može naći o putovanju biciklom kroz tu zemlju.

Do graničnog prelaza koji je nedavno otvoren put me vodi kroz Kančanaburi. A tamo, i dalje, živi Aca – moj prijatelj koji me je ugostio prošle godine, pa smo se letos sreli negde kod Kraljeva, a pre dva dana došao je sa suprugom i dvoje najmlađe dece do Bangkoka te smo izašli na ručak. Iako u Kančanaburiju ostajem samo dva dana, kada poslednji put zagrlim Acu za oproštaj i otpedalam praćena njegovim pogledom, u srcu mi se nešto stegne. Mogla bih da zaplačem, ma da zaridam iz sveg glasa.

Ne znam šta mi je. Ne znam zašto mi ovo pada toliko teško. Čak ni oproštaj sa Draganom i Rašom, mojim bliskim prijateljima koji su me ispratili na surčinski aerodrom, nije me toliko pogodio. Dok okrećem pedale jedva grabeći dah zbog prevelike sparine i vlage, kao i te knedele koja mi stoji u grlu, pokušavam da analiziram svoja osećanja. Slutim šta je posredi: Aca je poslednja meni bliska osoba s kojom se opraštam, poslednji prijatelj koji me uživo prati u nepoznato.

 

Ipak, osećanje je prejako. Neminovno, pitam se da li mi to govori da sam se zasitila lutanja? Da sam željna smirenja? Ili sam samo preumorna od svega što mi se dešavalo u poslednje vreme, iscrpljena ne samo fizički nego još i više emotivno? Na hiljade ljudi bilo je oko mene, primila sam stotine zagrljaja, razmenila nebrojene osmehe, čula delove mnogih životnih priča, dobila bezbroj reči podrške, divljenja, zahvalnosti.  I sve to za vrlo kratko vreme, toliko kratko i intezivno da ništa od toga nije stiglo da se slegne.

Nemam odgovore. Jedino što mogu da uradim jeste da dam sebi vremena da ih saznam.

*

Iz perspektive ovog trenutka, skoro puna dva meseca nakon događaja o kojima pišem, moj izbor da prođem kroz Mjanmar bio je čist promašaj (iako će se kasnije ispostaviti da me je ta slučajna odluka uputila na zapadnu obalu Tajlanda zahvaljujući čemu sam izbegla velike poplave na istočnoj). Za moje stanje sveopšte, i fizičke i psihičke pa i mentalne iznurenosti, jedna od i dalje najzatvorenijih država sveta bila je preveliki zalogaj. Pogotovu što sam se uputila kroz njen južni deo koji je ekonomski najzaostaliji, a politički i dalje nestabilan zbog sukoba etničkih manjina sa predstavnicima vojne hunte. Svaka nova zemlja, a takva posebno, zahteva punu putnikovu prisutnost, sabrane misli, potpunu otvorenost i orgomnu toleranciju – sve ono što ja u tom trenutku nisam mogla da izvučem iz sebe.

U mojoj privatnoj beležnici ostaće zapisano da nikada za tri godine otkako sam krenula u svoju najveću životnu avanturu nisam imala tako težak period. Teži nego kada sam bila ostavljena od svog partnera i suočena sa odlukom da li da odustanem ili da nastavim, ili kada sam ostala bez ikakvog izvora prihoda. I kao i tada, i sada sam imala podršku – samo od neuporedivo većeg broja ljudi – dok sam nailazila na razumevanje tek kod uskog kruga prijatelja ili virtuelnih pratilaca. Ne bi prošao dan a da bilo u privatnoj pošti bilo na mom blogu ili Fejsbuk profilu ne zateknem poruku u kojoj me neko otvoreno proziva zbog nečeg što sam uradila i napisala. Ljudi su mi saopštavali svoja očekivanja – od moje knjige, od neke epizode koju sam doživela, od mog ponašanja, ili pak u vezi s mojim planovima. I to da su iznevereni u njima. Neretko, ton tih poruka bio je propovedni, s visine i s pravom sudije koji preslišava okrivljenog.

Iako znam da nisam prva kojoj se to dešava, da je svako ko je bio iole izloženiji javnosti doživeo slično, pogađalo me je. I ljutilo. Oduzimalo mi je i ono malo snage koju sam još uvek imala.

Ne duguješ nikome nikakva objašnjenja. Naravno da praviš greške i da nisi uvek u pravu kao i svi ostali, i uopšte ne treba da te pogađa što se neki ljudi, vođeni ko zna kakvim pobudama, naslađuju time da ti ‘skrešu u brk’ šta im sve kod tebe smeta (kao da ih neko prisiljava da te prate). Zaboravi više na to da ikome treba da se pravdaš osim ako nekoga nisi direktno nečim pogodila. Nauči da im ne odgovaraš — ponavljala sam sebi boreći se sa zabranama i kaznama u Mjanmaru, visokim temperaturama, putevima kojima samo teretnjaci mogu da prođu, rigidnim sistemom koji ne štedi ni turiste, a najviše sa svojim slabostima i sumnjama.

*

Ponovni ulazak u Tajland dočekujem sa olakšanjem. Prva benzinska pumpa sa tušem i seven-ileven čine mi se kao najveće civilizacijske tekovine. Ali čim me prođe početno oduševljenje, lako shvatam da je zapravo reč o tome što mi prija poznati teren. Ne može se ići u otrkivanje novih svetova sa nesređenim mislima i bez jasnog kompasa za sopstveni život.

U Tajlandu je sve tako lako: ako postavim šator na nečije zemljište, doći će najpre deca a potom i vlasnici da me pozdrave i ponude da pređem u kuću, a kada odbijem, udaljiće se i uskoro se vratiti sa hranom i pićem koje će mi predati uz blistave osmehe da bi odmah uviđajno otišli ostavljajući me da se odmaram; ujutru će pohitati u prodavnicu i kupiti mi slatkiše i flaširanu vodu za put.

Sutradan, na maloj benzinskoj pumpi, zaposleni me puštaju da se sklonim u hladovinu dok ne umine najveća žega. Daju mi šifru za internet i pokažu mi da se smestim u lepo uređenom zasvođenom prostoru u kome se nalaze masivne drvene garniture za sedenje. Nameravam da ostanem sat-dva, pa zbog toga potražim gde se nalazi utikač kako bih punila bateriju svog lap-topa. No kabl je previše zategnut pa se ubrzo spustim sa klupe na pod do utikača. Dole je i za nijansu svežije jer je popločano. Tu se udubim u čitanje o viznim pravilima u Maleziji, Indoneziji i Filipinima u koje nameravam da dalje idem.

U nekom trenutku, na obodu mog vidnog polja primetim da se nešto kreće. Mahinalno, osvrnem se u tu stranu i ukočim se: na manje od pola metra udaljenosti pravo ka meni gmiže zmijurina od metar ili čak i duža. Debela je, mrke boje, sa pravougaonim šarama. Nikad nisam videla veću zmiju užvio, izvan kaveza. Gotovo je neverovatno da sam za prethodne tri godine opazila tek jednu ili dve. Svakako, više njih je moralo osetiti mene i uteći. Šta bi ovoj da se stvori baš ovde? Otkuda takva zmijurina u hladovini, na čistom, uređenom i održavanom prostoru – unaokolo nigde nema žbunja – koji je predviđen za odmor ljudi? I kako je moguće da ide pravo na mene? Sve to potpuno je surpotno od uobičajenog ponašanja zmija.

Granice strahova se pomeraju sa iskustvom, pa su se moje prilično rastegle od početka putovanja. Sećam se kako sam drugog meseca na turi odbila da kročim na poljanu za koju je jedan seljak rekao da ima zmija. A tri godine kasnije sedim na manje od pola metra od jednog golemog primerka koji deluje kao ljuta otrovnica, i ne osećam strah. Mozak mi radi munjevitom brzinom:

Ne smem da činim nagle pokrete.

Šteta što mi je kamera čak gore na stolu pa ne mogu da je fotografišem.

Moram sasvim lagano da se povučem ka izlazu.

Dok mi te misli prolaze kroz glavu, izvlačim punjač iz lap-topa jer je taj pokret najneprimetniji i polako, ne ustajući, kliznem na stražnjici ka vratima. U istom momentu gmizavac oseti vibracije od mog kretanja i, budući da sam preveliki zalogaj za njega, promeni putanju skrenuvši pod pravim uglom i odlazeći od mene.

Sad već slobodno izađem napolje i pozovem zaposlene, objasnivši im gestovima šta se desilo. Popevši se na sto i potom pažljivo prelazeći na stolice, dva momka pokušaju da nađu zmiju ali njoj nigde ni traga. Čini mi se neverovatnim da je tako brzo utekla. Čini mi se nevrovatnim i to što se uopšte tu pojavila. Da mi se nije sve zapravo pričinilo? Jer nemam fotografiju*** i samim tim nemam dokaze da se to stvarno i dogodilo – što je paradoks doba u kojem živimo.

Ali to me ne muči toliko koliko pitanje zašto se tu pojavila. Za nekog ko u svemu traži viši smisao, ova epizoda potpuno je nerazumljiva. Da li je ‘poruka’ da moram da budem opreznija? Smatram da sam već vrlo oprezna i ne vidim na koji način sam ovo mogla da izbegnem. Da sam ostala da sedim za stolom, ne bih ni primetila zmiju i vrlo verovatno bi mi prešla preko bosih nogu jer su moja stopala bila na njenoj putanji. Ili bi došla do njih i onda…

(*** Kasnija pretraga na internetu otkrila mi je da je u pitanju Burmanski piton. Fotografije su preuzete odavde).

*

Naredne večeri izvodim čitavu akciju kako bih se neopaženo uvukla u jedan palminjak i tamo kampovala. Pošto je zemljište ograđeno živicom prema putu, vozim vrlo sporo dok ne opazim rampu. Otvorena je a do nje se nalaze jedna veća kuća i druga manja, pomoćna. Uz sam put jedan muškarac uređuje baštu a njegova žena sa dvoje male dece sedi malo dalje, za improvizovanom drvenom tezgom, i nešto prodaje. Svi me oduševljeno pozdrave ali iz razloga koji ne umem sebi da objasnim, produžim dalje. Nakon par stotina metara se zaustavim i krenem natrag, te neopaženo šmugnem kroz rampu. Moja igra žmurke potpuno je bespotrebna u Tajlandu jer bi mi oni ljudi, koji po svoj prilici tu žive i rade kao čuvari privatnog palminjaka, sigurno dopustili da tamo kampujem samo da sam ih pitala.

Ujutru ustanem pre svitanja što da bih izbegla susret sa njima, što da bih vozila po hladovini. Rampa je, očekivano, spuštena, pa moram da prenesem bisagu po bisagu preko nje a onda nekako uspevam da podignem i prebacim i bicikl. I umesto da se potom provučem ispod nje, izaberem da prođem pored desnog stuba uz koji je rampa pričvršćena. Tu se nalazi jedan dosta visok betonski stepenik na koji se popnem i onda zakoračim preko šiblja. U raskoraku, oštar bol zapara mi levu butinu i u pokušaju da izbegnem da se još više isečem na bodljikavu žicu koju tek sada primetim u polumraku, nespretno se odbacim i dočekam na desnu nogu. Koleno koje sam u srednjoškolskim danima povređivala više puta, pa pa sam jedne godine u tri navrata bila u gipsu po mesec dana, poklekne pod mojom težinom i ja se srušim na zemlju.

Tokom cele te akcije iz dvorišta jedne od onih dveju kuća laje pas i ja samo očekujem trenutak kada će neko izaći napolje da proveri šta se dešava. Srećom, ukućani spavaju čvrsto, pa uspevam da natovarim ponovo moj bicikl i trpeći bol u obe noge nekako otpedalam niz put.

Zaustavim se na prvom zgodnom mestu i zađem iza drveća. Moram da pregledam ranu i previjem je. Na levoj butini imam dva duboka zareza iz kojih krvari i nekoliko manjih ogrebotina na listu.

Srećom, nosim sve što mi treba u setu za prvu pomoć, koji sam baš obnovila pre nekoliko meseci u Sibiru. Ali pogled u torbu gde bi trebalo da se nalaze alkohol i aktivni kiseonik, kao i jod, gaze i zavoji, zaledi me više nego onaj jučerašnji susret sa zmijom. Torba je prazna! Nekako, negde, sve iz nje je ispalo a ja to nisam proverila pre nastavka putovanja. Kakva neopreznost! Pomislim na zarđalu čeličnu žicu i na paklene vrućine na kojima se i najbezazlenija ranica očas iskomplikuje ako nije odmah dezinfekovana. Ali, ne smem da paničim.

Imam malu buteljku sa rakijom, neke parčiće vlažne gaze i hanzaplaste, pa koliko-toliko očistim sve i onda previjem najveće rane. Na koleno jedva i da bacim pogled iako u njemu bolno pulsira. Svesna sam šta mi je jedini spas: da što pre stignem do prvog grada sa ambulantom, da me previju i da primim anti-tetanus. Prosto mi je neshvatljivo kako o tome nisam nikada ranije razmišljala – pre polaska na put pre tri godine odbacila sam ideju o bilo kojim vakcinama jer nisam imala novca. Sada sam pak stajala neuporedivo bolje sa finansijama, ali tokom boravka kod kuće nisam imala slobodnog vremena ni da odem kod lekara. Jedino sam stigla da kupim putno osiguranje, i to zato što sam ga platila onlajn i dobila polisu mejlom.

Za pedeset kilometara po brdovitom terenu, na temperaturi koja već u osam iznosi trideset stepeni dok je vlaga preko osamdeset procenata, na biciklu teškom šezdeset kilograma, sa povređenim kolenom koje sve teže savijam iako mišićima ne dopuštam da se ohlade, treba mi više od tri sata. Tokom njih, puca mi žica na zadnjem točku i nezgodno se zabija u menjač, pa kad je nekako izvučem, pri menjanju brzina lanac počinje da preskače. Neočekivani trzaji prouzrokuju mi još veći bol, ali nemam kada da se osvrćem na njega. Jedna usputna provera stanja moje rane utvrđuje me u uverenju da mi je hitno potrebna stručna medicinska pomoć.

U grad stižem baš uoči teškog pljuska. Pronalazim ambulantu i tamo me previjaju. Ali nemaju anti-tetanus vakcinu. Dok ne smislim šta ću dalje, moram negde da se smestim. Sasvim mi je jasno da od moje dalje vožnje neko vreme nema ništa. U ovom gradu mi se ne ostaje, jer na sto kilometara odavde, u Puketu, živi moj poznanik Voja koji me je pozvao u goste. A tamo ima i jeftinih hostela sa zajedničkim sobama, dok su ovde cene smeštaja preisoke. No, ove noći nemam izbora.

Tako plaćam sobu i dajem se u pretragu po internetu. Čitam sve o vakcini anti-tetanusa i malo me smiri podatak da je treba primiti do 48 sati od povrede. Sutra ću spakovati bicikl na autobus i njime otići u Puket gde sigurno imaju bolnicu. Tada otkrivam da postoji i jedna u gradu u kojem sam i da tamo mogu da primim anti-tetanus. Tako odšepam do nje, vakcinišem se i dovučem natrag u sobu. Usput kupim kesu leda namerna da je držim na kolenu dok ne pocrveni. Dok se ne zaledi toliko da izgubiš osećaj čak i ako bi ti nogu amputirali – kako mi je napisala moja prijateljica, doktorka Mirjana u poruci na Fejsbuku.

*

Prva tri dana u Puketu smeštena sam kod Voje i njegovog prijatelja Marka koji su u Tajland došli kako bi radili kao fotografi. Iznajmili su stan na trećem spratu i nema ni pomena tome da bih mogla da izađem do prodavnice. Tako mi oni donose po kesu leda svaki put kada se vraćaju sa snimanja. Gotovo mazohistički uživam u bolu dok mi se koleno hladi i ne skidam kesu sve dok se led sasvim ne otopi. Ima da trpim kad sam bila tako nepažljiva i kad nisam razmišljala na vreme.

Četvrtog dana otok je sasvim spao i mogu i da hodam, iako primetno hramljem. Nemam sumnji da će oporavak mog kolena potrajati najmanje dve nedelje ako ne i duže. Toliko ne mogu da ostanem kod Voje i Marka. Njihov stan se zapravo sastoji iz jedne sobe sa kupatilom i terasom, na kojoj ja spavam. Uz to, tamo sam sama po ceo dan dok su oni na poslu. Zato se selim u jeftinu zajedničku sobu u obližnjem hostelu. Osim cene, odgovara mi atmosfera koja vlada u takvom smeštaju: uvek ima turista i ako mi je do društva, priče, zajedničkog obroka, pića ili izlaska, ništa lakše nego da se pridružim nekome, ali i ništa lakše nego da stavim drugima do znanja ako bih da se osamim.

*

Prinuđena sam da mirujem. Očigledno je da su različiti znakovi koje sam primala od nastavka mog putovanja imali svhru da me upozore da malo stanem dajući sebi odmora i vremena da o svemu promislim. Kako god, sad više nemam izbora. Srećna okolnost je što mi viza dopušta da ostanem još skoro puna dva meseca u Tajlandu i što zemlja nije skupa. A imaju i dobar zdravestveni sistem ukoliko se nešto iskomplikuje.

Ne trudim se da po svaku cenu razmišljam o svim onim pitanjima koja sam sebi postavljala od povratka na put. Štaviše, čini mi se da se pre i više bavim svime drugim, samo ne njima. Ali onda, kada u sobu dođe novi putnik, uhvatim sebe kako naglas izgovaram svoje dileme i pažljivo slušam šta sagovornik ima da mi kaže. Obično to nije ništa novo što već ne znam i sama ili što mi neko drugi nije rekao, ali svejedno mi znači. Iako za tri nedelje, koliko ću ostati, ne upoznajem nikoga ko je duže od mene na putovanju, razmena iskustava i putničkih priča neprimetno me vraća u ono staro, dobro poznato stanje svesti i duha da mi je ceo svet dom. I tada shvatam: kosmopolitom i građaninom sveta se ne biva u svojoj kući već jedino izvan nje. To je osećaj koji mi je nedostajao i koji sada ponovo osvajam.

I kada najzad ponovo krenem zapedalavši ka jugu, sasvim prirodno skliznem u svoj pravi kolosek. Odjedanput, sve je opet na svom mestu: probudila se ona moja pređašnja, dobro mi poznata želja za daljinama i novim doživljajima, i putovanje je iznova dobilo smisao u sebi samom a ne u nekom cilju koji treba dosegnuti i onda ga prevazići. Nakon dugo vremena ponovo mi je dobro u mojoj koži, na moja dva točka, sa mojih šest teških torbi, u stalnom kretanju i nesmirivanju – slobodnoj po sopstvenom izboru i bez dilema o tome šta želim.

Fotografije se nalaze ovde.

<--break->