IMG_5857*

Prijatno sam iznenađena zbog otkrića da je put koji vodi južno iz Daveija asfaltiran i dosta dobar. To me dodatno oraspoloži, čineći da se osetim kao da sam neočekivano dobila neki dar koji mi omogućava ne samo komfornije nego i zanimljivije putovanje. Jer dok vozim, mogu da opušteno posmatram život oko sebe ne brinući se da li će mi točak upasti u neku rupu ili će moj šezdeset kilograma težak bicikl odskočiti od oštrog kamena bolno škripeći.

Desetak kilometara po napuštanju grada skrenem s glavnog puta da obiđem stupu i statuu ležećeg Bude dugačku sedamdeset pet metara. Veću sam videla jedino u Dunhuanu u Kini, u kompleksu budističkih pećina koje su u prošlosti predstavljale važno duhovno središte na Putu svile. Bio je to moj prvi ulazak u jedan budistički hram. Taj utisak pomešanog čuđenja, divljenja i osećaja sopstvene beznačajnosti nikada neću zaboraviti. Razmišljajući sada o tome na koji način bih to mogla da dočaram čitaocima mog bloga, dosetim se saveta fotografa da se veličina nečega najbolje vidi u srazmeri sa ljudskom figurom. Zato napravim jednu fotografiju na kojoj stojim ispred ležećeg Bude sa podignutom rukom.

Putem prolazi mnogo skutera i motora. Puno je i bicikala, onih čeličnih grdosija na čije pedale treba nagaziti svom snagom da bi se ogromni točkovi okrenuli. Kada prestignem nekog, osmehnem se vozaču i svaki mi uzvrati. Nastojim da ne obraćam pažnju na njihove crvene zube, usne i desni koje izgledaju kao da su se upravo napili nečije krvi. To je i jedan od presudnih razloga zašto odbijam da se pridružim veseloj grupi muškaraca i žena koji slave nešto pored puta. Postavili su šatore, a ispred njih plastične stolove na koje su poređali hranu i piće. Nekoliko muškaraca svira na tradicionalnim instrumentima a žene plešu. Lica su im prekirvena puderom koji štiti od sunca i ujedno izbeljuje, i svi – i muškarci i žene – muljaju u ustima lišće betela, pljujući okolo crvene ostatke iz kojih su isisali narkotički sok. Sve to zajedno neodoljivo me podseća na kakav ritualni ples. Stajem i oni me srdačno pozivaju da im se pridružim, ali im objasnim kako samo želim da napravim nekoliko fotografija i video-snimaka. Čini se da nemaju ništa protiv toga i da se čak osećaju počastvovanim, jer brže-bolje svi dojure i zaplešu preda mnom, gurajući se da uđu u kadar. Dirne me ta detinjasta želja da budu „na slici“. Kada završim, pokažem im fotografije i video i zauzvrat dobijem desetinu najširih osmeha za koje su sposobni. Naravno, svi do jednog su crveni.

Nešto kasnije zaustavi me policajac. Na šturom engleskom zatraži mi pasoš koji potom fotografiše svojim mobilnim telefonom. Jedan muškarac u sarongu servilno mu pomaže u tome. Potom me policajac propita odakle idem, koliko dana sam provela u Daveiju i kuda sam se uputila. Dok odgovaram, primetim da na bradi ima mladež iz koga raste dugačka bela dlaka. Očito je neguje jer mu pada skoro do ramena. I ranije sam u više navrata primetila da i muškarci i žene u južnoj Aziji revnosno neguju takva obeležja na svojim licima kao da se njima ponose. Kod mene to izaziva blago gađenje pa se trudim da ne spuštam pogled s njegovih očiju. Dok mi pun sebe objašnjava kako je odavde do Pavola njegov rejon i kako će on biti odgovoran ako mi se nešto dogodi, pokušavam da shvatim načela dopadljivosti koja vladaju u ovom delu sveta. Zašto Azijati koji osede — što je veoma retko — uredno boje svoje kose u crveno, a dlake iz mladeža puštaju da narastu poput stabljiki čarobnog pasulja?, pitam se, ali ne uspevam da shvatim.

No čim zamaknem par stotina metara iz njegovog vidokruga, zaokupi me ozbiljnije i znatno važnije pitanje — da li sam promašila put? Upravo sam prošla raskrsnicu na kojoj nema nikakvog znaka. Htela sam da produžim desnim putem koji prati obalu, ali mi je jedan Burmanac sa bicikla mahnuo da skrenem na onaj levi. Verovatno je pretpostavio kuda idem jer me ništa nije pitao. Na mom GPS-u ovaj drugi nije ucrtan ali to mi se već dešavalo. Potrajaće nekoliko minuta dok kompjuter nađe moju rutu i preračuna udaljenost do zadatog cilja. Međutim, uređaj počinje da pušta zvukove kao kada se resetuje. Usporim i ne silazeći s bicikla posmatram šta se dešava na ekranu: zaista se resetuje, pa onda pokuša da učita put kojim idem ali stigne do osamdeset procenata i opet se resetuje. Nešto tu nije u redu.

Nakon sedam-osam kilometara, kada se moj GPS sam ugasi, odlučim da stanem i proverim gde sam. Ne dopada mi se pomisao da zalutam u Mjanmaru, gde je turistima dopušteno da noće samo u licenciranim hostelima. Pitam ljude iz kuće pored puta da li se tuda ide za Mjeik, veliki lučki grad u koji ću stići tek za nekoliko dana. Žene klimaju potvrdno i mašu rukama u pravcu u kom sam pošla, ali na moje ponovljeno pitanje pokažu u suprotnom smeru, potpuno me zbunivši. Obuzme me nervoza. Sunce već ozbiljno prži  i uskoro ću morati da napravim dugu pauzu jer će biti pretoplo za vožnju. Zbog previsokih temperatura i vlage vazduha, u Tajlandu sam jedva disala. Biće mi potrebno neko vreme da se ponovo naviknem na ove tropske uslove na koje moje telo sada snažno reaguje u vidu kratkog daha na ivici gušenja, obilnog znojenja i neutažive žeđi. Jedan muškarac iz one kuće priđe mi i u prašini pored puta štapićem nacrta raskrsnicu koju sam prošla pokazujući mi da treba da se vratim do nje i onda nastavim uz obalu.

Zapucam nazad, do raskrsnice i još malo dalje, do onog mesta gde me je zaustavio policajac. Ali sada ga nema. Pokušavam da od ljudi u okolnim kućama saznam gde mogu da ga nađem, ali niko me ne razume. Svi se samo smeju dok moj GPS luduje.

Stojim tako nemoćno nasred puta, ne odustajući od pokušaja da nađem nekog ko će me razumeti. Pitam sve prolaznike, zaustavljam vozače skutera i tako sve dok najzad ne začujem kako me neko pita na dobrom engleskom: „May I help you, madam?“ Mladić na motoru koji je došao iz istog smera kao i ja maločas, objašnjava mi da ga je poslao čovek iz one kuće gde sam pitala za pravac. Rekao mu je kako neka strankinja luta ne znajući kuda da krene.

„Kakvi ljudi!“, pomislim postiđena zbog moje nervoze i ljutnje.

Taj osećaj me ne napušta ni kada se ponovo uputim nazad, levo od raskrsnice pa preko onog mosta, kuda sam već dva puta prošla. Jer, to jeste put koji mi treba, šta god da kaže moj navigacioni uređaj.

 

*

Nepunih deset kilometara nakon skretanja, asfalt se pretvorio u šljunkoviti put prpeun oštrog i povremeno klizavog kamenja. Moram da usporim kako se moj bicikl ne bi raspao od truckanja. Na pojedinim deonicama čak silazim i guram ga kroz peščane nanose u koje mi propadaju točkovi. Nema sumnje da će mi tom brzinom biti potrebno najmanje dva dana da stignem do Pavola, prvog grada južno od Daveija u kome postoji hostel. Što znači da ću morati da negde kradom kampujem.

Prolazeći kraj budističkih hramova, na trenutak pomislim da u nekom upitam za konak. Ali, da bih saznala da li su unutra monasi ili monahinje koje jedino smeju da me ugoste, morala bih da ostavim bicikl kraj puta i ispenjem se na vrh brda jer se kao po pravilu svi hramovi nalaze na najvišim tačkama u okolini. A to mi se ne mili iz više razloga: pretoplo je da bih se penjala, ne ostavlja mi se bicikl izvan vidnog polja, neko bi me sigurno video što znači da bi me odmah prijavio policiji koja bi me u najboljem slučaju samo legitimisala i ispitivala a mnogo verovatnije — strpala u prvi prevoz i poslala njime u grad gde postoji hostel, a možda i deportovala iz zemlje; ako bih ipak otrkila neki ženski hram, ne znam kako bih moj tenk-bicikl izgurala do vrha.

Zato odustajem od te ideje i polako se pripremam da nađem neko skriveno mesto. Kupujem dovoljno vode za piće, tuširanje i spremanje večere i doručka, te počinjem da pomno osmatram okolinu. Ovo što radim nije mi novina budući da uvek nastojim da ostanem neprimećena, što zbog sigurnosti a što zbog mira. Zbog toga gledam da ostanem dovoljno blizu naselja kako bih u slučaju nužde mogla da pozovem nekoga u pomoć, a opet dovoljno daleko kako me slučajni prolaznici ne bi primetili i raširili glas o mom prisustvu. Tako radim i sada, zastajući na izmaku iz jednog sela. Opazila sam stazu koja se odvaja desno u džunglu, pa kada se uverim da niko ne dolazi putem, strčim dole i odguram bicikl iza visokog rastinja. Brzo skinem reflektujući prsluk koji nosim na zadnjoj torbi radi bolje uočljivosti na putu i zastavicu koja me čini vidljivom i sa velike udaljenosti. Odstojim neko vreme u mestu osluškujući. Kada se uverim da me niko nije primetio, krenem da ispitam kuda vodi staza.

Nedaleko od mesta gde sam stala račva se u dva pravca. Jedan odmah odbacim jer liči na rov kojim bi bilo teško gurati bicikl, a drugim zamaknem nekoliko stotina metara. Oprezna sam jer u Mjanmaru ima mnogo neeksplodiranih mina, pa ne skrećem nikud sa staze. No nigde ne primećujem nikakvo proširenje, osim onog gotovo na samom početku, na kome se jasno vidi da je utabano ljudskim nogama. Vratim se nazad i proverim još jednom da li se s tog mesta vidi put (ili ja s puta), pa kad se osvedočim da ni najpažljiviji posmatrač ne bi mogao da me primeti kroz sve to drveće, doguram bicikl. Za svaki slučaj, odsedim još neko vreme pretvarajući se da sam tu zašla kako bih se malo odmorila u hladovini. No kada ni nakon skoro sata niko ne naiđe stazom, odvažim se i postavim kamp. Još za dana uspem da se istuširam i pripremim večeru, pa se povučem unutra čim se spusti prvi mrak.

Iznenada, začujem zvuk motora iz unutrašnjosti džungle. Smrznem se pri pomisli da će neko uskoro naići stazom i ugledati me, ali sad nemam izbora. Ne mogu da se pakujem i tražim drugo mesto jer se smračilo. Šta bude – biće. No onaj zvuk se ne približava, kao da motor radi u mestu. Možda je agregat?, pomislim, naprežući sluh. Kada se ni nakon pola sata zvuk ne pojača, zaključim da ja najverovatnije reč o tome. Odahnem, i gotovo istovremeno i motor se isključi.

Veče provedem trudeći se da ne pravim nikakve zvukove i ne paleći čak ni Kindle da me ni taj slabašni izvor svetlosti sa njegovog ekrana ne bi slučajno odao. A ujutru, ustanem pre svitanja. Do šest — kada se sunce pomalja – moj šatzor je već spakovan a sve stvari su u bisagama na biciklu. Tek tada posvetim se pripremanju doručka. Ako neko naiđe i upita me šta tu radim, mogu da se pretvaram kao da sam skrenula s puta da bih se malo odmorila i nešto prezalogajila. Spremna sam i da se zakunem da sam vozila cele noći od Daveija.

Dok ispijam kafu, jedan skuter skrene sa glavnog puta na stazu koja vodi pravo do mene. Pretrnem ali zadržim spolja mir. Pravim se kao da nema ništa normalnije nego da sedim tu u šest ujutru i uživam u svojoj kafi. Vozač skutera, Burmanac u svojim pedesetim, parkira se nedaleko od mene, izvadi ispod sedišta neku torbu nalik na džak i krene u džunglu. Prolazeći kraj mene, osmehne mi se i ja mu uzvratim na isti način. A onda pribegavam telepatiji: Ne, šaljem mu poruku mislima, nema ničeg neobičnog u tome što sam ja tu i džaba zagledaš moj bicikl kao da na njemu tražiš dokaze da sam napravila neki prekršaj protiv pravila koje propisuje mjanmarska vojna uprava. Uostalom, ionako sam već otišla.

*

Sto kilometara deli me od grada, i kada bi se ovaj makadam pretvorio u asfalt, stigla bih do večeri. Ali kao za inat meni, kako dalje odmičem, tako put postaje sve gori. I sve brdovitiji. Negde do podneva odbacim i poslednje nade da ću večeras spavati bezbrižno, na dozvoljenom mestu – u hostelu. Nemoguće je da stignem do tamo.

Pomirena s tim, dosta pre sumraka otpočnem novu igru žmurke sa mjanmarskim vlastima i njihovim podanicima. Pređem na suprotnu stranu puta i jednom širokom stazom spustim se do kraja, ulazeći u šumu čije me drveće podseća na breze. Nedaleko od mene protiče reka a sa suprotne obale dopire lavež psa. Kao i sinoć, najpre sednem na jedno deblo i čekam da vidim šta se dešava i da li će neko naići. Vrlo brzo, onaj lavež počne da se približava a za njim začujem i ženske glasove. Kroz stabla i lišće razaznam tri ženske prilike. Oklevam samo kratko a onda ustanem i krenem da guram bicikl nazad, prema glavnom putu. Negde na pola uspona do njega, začujem iza sebe kako me one žene dozivaju. Osvrnem se i vidim kako mašu rukama u pokušaju da mi nešto objasne. Možda me pozivaju da ostanem kod njih? Vrlo je moguće, ali u tom slučaju, mjanmarska pravila propisuju da moram da se upoznam sa šefom sela i da tražim dopuštenje da ostanem kod mojih domaćina; potom nas dvoje treba da odemo u policijsku stanicu da se tamo prijavim. Sve zajedno, deluje mi previše komplikovano i zahtevno. Radije ću opet potražiti neko skrovito mesto.

Odglumim kako nastavljam da vozim putem pa se posle nekoliko minuta vratim, no sada da bih potražila skrovište na suprotnoj strani puta. Tamo se nalazi jedno proširenje iza kojeg je terasasti uspon što vodi do dela prekrivenog visokim šibljem. Između rastinja su idelano ravne travnate površine i ja sam rešena da se smestim na nekoj od njih.

Da bih to uspela, moram da iznesem bicikl i teret, što činim u nekoliko navrata, noseći jedno po jedno. Dobro je što saobraćaj na glavnom putu nije gust i što dosta ranije čujem kada se približi neko vozilo, pa imam vremena da šmugnem iza šiblja. Nakon pažljivijeg promatranja, mesto koje sam najpre odabrala učini mi se previše blizu druma iako me sasvim sigurno niko ne može videti odozdo. Iz nekog nejasnog razloga, ipak se premestim malo dalje, pored uvale koja se u kišnim danima pretvara u oveću baru. Zemlja je tu još uvek vlažna sa brojnim otiscima od goveda i druge stoke.

Bez žurbe postavim šator, raspremim se i priuštim sebi temeljno kupanje. Dok se presvlačim u čistu garderobu, začujem neki šum. Primirim se i pažljivije oslušnem.

Neko isprekidano dahće kao da se zadihao. Zvuk dolazi iz pravca glavnog puta i sve mi je bliži. Još sam na mestu gde sam se kupala, s druge strane presahle bare, kada na dva-tri metra iza mog šatora i šiblja koje ga razdvaja od sledeće čistine – one na kojoj sam najpre nameravala da kampujem — ugledam jednu od one tri žene, najstariju rekla bih. Odmah pomislim da me je nekako opazila te da je krenula za mnom da me potraži, verovatno da bi me pozvala u goste kod njih. Pred očima mi se smrači pri pomisli na čitavu proceduru koja mi predstoji ako me otkrije. Ali kao ni sinoć, nemam kud, osim da čekam i nadam se da me nekim čudom neće primetiti. I to se zaista i dešava – prilika zamakne i otežano disanje se izgubi u drugim zvukovima iz džungle.

Vratim se do šatora i pripremim večeru. Moj gorionik je prilično bučan, pa je čista sreća što sam s kuvanjem završila pre nego što sam začula nove zvukove. Ovog puta, došli su sa suprotne strane, one gde sam se kupala. Pokušavajući da se bez pomicanja smanjim koliko mogu, sedim ispred šatora i gledam kako se druge dve žene provlače na pet-šest metara udaljenosti od mene. I naizmenično nešto izvikuju, dok očito dozivaju onu prvu ženu.

Odjedanput, sve mi bude jasno i, da nisam u škripcu, nasmejala bih se grohotom. Baka koja je verovatno malo senilna odbauljala je u džunglu a ćerka i unuka su krenule da je nađu pre mraka. Biću stvarno najveći baksuz ako umesto nje pronađu mene. A onda mi padne na pamet pitanje: „A šta ako se starica izgubila?“, te osetim neodoljivu želju da dozovem njene tražiteljke i pokažem im u kom pravcu je otišla. No, obuzdam se jer vrlo brzo shvatim da su glasovi utihnuli te da su verovatno našli baku i vratili je kući.

Sada mogu da odahnem.

 

*

Dan odmora u Palovu bio mi je neophodan a prija mi i društvo slovačkog cikloputnika koji je u Mjanmar ušao na krajnjem jugu, vozeći iz suprotnog smera od mene. Celo popodne sedimo na terasi hostela deleći iskustva sa putovanja, a potom razmenjujuć informacije o delovima Mjanmara kroz koje smo prošli. Tako doznajem da me nadalje čeka asfalt ali i da mogu da vozim još samo devedeset kilometara, do grada Mjeik, odakle moram da nastavim ferijem do granice. Naime, kroz najjužniji deo Mjanmara strancima je još uvek zabranjen prolaz zbog čestih sukoba gerile i vojske.

Znači, još samo jedan dan vožnje, razmišljam napola s tugom, napola s olakšanjem. Žao mi je što moja tura kroz ovu zemlju neće trajati duže, a opet, i ovih nekoliko dana prilično su me izmorili. Za potonje nisu krivi ni loš put ni paklene vrućine, već jedino psihološki pritisak da moram da stignem do nekog hostela ako ne želim da se krijem i strepim da ću biti otkrivena i kažnjena zbog toga što kradom kampujem.

To je glavni razlog zašto do mog poslednjeg odredišta u Mjanmaru krećem još pre svitanja, kako bih bila sigurna da ću do večeras prevliti tih devedeset kilometara čak i ako iskrsne nešto nepredviđeno. Ali nemam razloga da brinem – točkovi klize po dobrom asfaltu i ne osećam ni najmanji umor ni posle nekoliko sati pedaliranja. Tome doprinose i pejzaži – najlepši od svih koje sam do sada videla u južnoj Aziji. Smenjuju se šume, džungla i široka polja, na čijem obodu nazirem plavu liniju mora. A kada se ono najzad i ukaže i pogled pukne na pučinu, osetim se kao da sam na nekom tropskom ostrvu iz televizijskih reklama ili fotografija koje se postavljaju za pozadinu na monitorima kako bi zaposleni u trenucima odmora mogli da maštaju o Raju na Zemlji: s večitim suncem, palmama kokosa i banana, belim peskom i prozirno-plavom vodom.

Da bi se kopnenim putem stiglo do Mjeika, treba preći reku Ajejrvaradi koja se uliva u Andansko more.  Na svakih sat i po, feri prevozi besplatno vozila i putnike. Stižem do obale za onaj u dva i trideset. Na ogromnoj platformi, nigde nema hladovine pa kao i mnogi drugi putnici, otvaram kišobran da se zaklonim od prejakog sunca i sedam na moju podlogu. Dve žene se dosete da čučnu iza točkova mog bicikla i odande me gledaju upitno, pitajući se verovatno da li to odobravam. Dok im se osmehujem, u sebi im čestitam na domišljatosti.  Do mene se smešta Burmanka sa detetom, dečkićem od možda dve godine. Čučne držeči ga u naručju jednom rukom, dok drugom pojušava da i njega i sebe zaštiti kišobranom. Pomerim svoj tako da ga i on zakloni, a žena mi zahvali blistavim osmehom.

Nakon možda deset minuta plovidbe, detetu postaje dosadno. Vrpolji se i ne zna šta bi sa sobom. Majka pokušava da ga zavara pokazujući mu na moj bicikl, pa na autobus koji nas je gotovo prikleštio uza ogradu, ali sve to mu kratko drži pažnju. Iako je miran i bez glasa, jasno je da se dosađuje.

Tada se dosetim da u torbi imam hemijsku olovku sa četiri boje. Nađem je i na listu iz bloka za beleške pokažem dečaku kako piše: crveno, crno, sivo i plavo. U njegovim razgoračenim očima je nerazumevanje. Ne pruža ruku da uzme olovku već moram da objasnim njegovoj majci da je za njega i da je slobodno uzme. Žena prihvata i njih dvoje počinju da žvrljaju po onom listu papira.

Namerno se malo udaljim i okrenem na drugu stranu da posmatram obalu kojoj se polako približavamo. Kada feri pristane, žena mi pruži olovku nazad. Odmahujem glavom ali ona ne shvata. Gestovima i mimikom uspem da joj objasnim da je to poklon za dečaka. Dok to činim, razmišljam o tome kako loš uticaj turizma još uvek nije dopro do ovog dela Mjanmara, jer bi u suprotnom – kao što sama se u to osvedočila na raznim stranama – dečak sam pružio ručicu tražeći od mene olovku, čokoladu, novac. Ili bi ga — što je za moje pojmove još gore —  majka podstakla da to učini. S druge strane, upravo ovakvi potezi poput mog stvaraju od dece u nerazvijenim zemljama prosjake. Ne mogu da se ne zapitam koliko je od ovog momenta daleko čas kada će taj isti dečak, ugledavši nekog stranca, sam ispružiti ruku s punim očekivanjem da će ga ovaj pomaziti po glavi i nečim darovati.

*

Iako sam kratko u Mjanmaru, na svakom koraku mi se potvrđuje koliko su ljudi u ovoj zemlji ljubazni i predusretljivi.

Sa jednog bloga znam za jeftin hostel u predgrađu Mjaika, ali nemam mapu grada i moj GPS – koji je u međuvremenu pronašao magistralni put  – ne prepoznaje ga po imenu ni po adresi. Zastanem kod grupe taksista na motorima i svi me okruže pokušavajući da pogode na koji hostel mislim, ali im ne polazi za rukom pošto niko ne govori engleski. Tada jedan od njih pozove telefonom prijatelja koji se doveze za manje od pet minuta i na kakvom-takvom engleskom me ispita gde želim da se smestim. Kada se napokon nekako sporazumemo, ispostavi se da se vlasnica hostela slučajno zadesila baš tu, iza ugla, te i nju pozovu da nam se priključi. Zatim ona zamoli jednog motoristu da me sprovede do tamo, sasvim polako vozeći ispred mene.

Sutradan, kada siđem do luke da kupim kartu za feri do tajlandske granice, upoznajem Džejmsa, Burmanca koji mi tvrdi da mu je to pravo ime. Predaje engleski u jednoj školi kao i privatno, pa mi pomaže u sporazumevanju sa operaterima u lučkoj kancelariji. Potom odjuri do svog bicikla kako bi me otpratio do kafe-pekare YYA, poznate kao mesto okupljanja svih turista koji zabasaju u ovu luku.

Iste večeri ponovo ga slučajno srećem, u kraju grada gde se nalazi moj hostel. Kao i onog dana kada sam promašila skretanje na raskrsnici, tako sam i sada zalutala dok sam pokušavala da nađem kvart sa muslimanskom hranom koju sam juče juče i koja mi se toliko dopala da sam htela da tamo ponovo večeram. Ali lutala sam već više od pola sata okolo-naokolo, uzaludno pokušavajući da objasnim taksistima i prodavcima hrane koji se nalaze na svakom koraku šta tražim. Kada sam gotovo izgubila strpljenje, odnekud se pojavio Džejms na svom biciklu. Izgovorio je gotovo identičnu rečenicu kao i onaj mladić koji mi je pre nekoliko dana pomogao da nađem put.

„Krenuo sam na privatni čas pa su mi ljudi rekli da neka strankinja luta jer ne može da nađe to što traži“, rekao mi je.

I zatim me je pratio narednih pola sata, dok nismo obišli sve muslimanske restorane i ja najzad prepoznala onaj ‘moj’ od sinoć.

*

Sutradan sam spremna da napustim Mjanmar. Dolazim u luku dosta ranije iako sam sigurna da feri može samo da kasni pošto kreće iz Jangona pa se zaustavlja u Daveiju i tek potom stiže ovde. Zato strpljivo čekam pun sat pre nego što odem u kancelariju brodske kompanije gde sam kupila kartu i upitam ih šta se dešava.

„Termin je u deset i trideset“, odgovara mi žena.

„Kako to?!“, uzviknem u neverici. „Na karti piše osam i trideset!“

„Danas je nizak nivo vode u Daveiju pa feri ne može da isplovi“, odgovara žena.

Meni to nema nikakvog smisla. Nije u pitanju rečni brod već morski. Kako nivo vode može da bude nizak? O čemu ona priča?

Ipak, odlazim u kafe-pekaru YYA i tamo provedem još sat i po surfujući. Kada se vratim, broda i dalje nema. Pokušam da saznam nešto više od vojnika koji su se smestili u prostoriji na ulazu u luku, koja bi se mogla nazvati VIP odajom.

„Isplovićemo u jedanaest i trideset“, kaže mi mladi vojnik na dobrom engleskom. „Čekalo se na ukrcavanje veoma važne ličnosti u Daveiju.“ Tu napravi stanku kao da se premišlja da li da mi otkrije strogo poverljivu tajnu, a onda se ipak izrekne u želji da ostavi utisak na mene: „Na brodu je lično predsednik Mjanmara!“

Zinem u potpunoj neverici. Ako je to tačno kao što najverovatnije jeste, ona žena je to još sinoć morala da zna. I morala je da mi kaže da će brod isploviti sa velikim zakašnjenjem. I ja onda ne bih kupila kartu za danas već za sutra. Jer ta tri sata razlike potpuno menjaju moje planove o prelasku granice večeras i ulasku u Tajland. Naime, do luke Kavtong, gde se nalazi granica s mjanmarske strane, ima oko šest sati plovidbe, a do tajlandske strane treba još oko jednog sata čamcima. U pet, granice se zatvaraju, što znači da ću morati da ostanem u mjanmarskoj luci u kojoj nema jeftinih hostela. Uz to, već sam potrošila skoro sve kjate koje sam imala, uverena da danas izlazim iz zemlje.

„Zašto mi sinoć niste rekli da će predsednik biti na brodu?!“, pitam ženu koja mi je prodala kartu. „Ja moram da stignem u Tajland večeras a to je sad nemoguće. Molim vas, vratite mi moje patre ili mi zamenite kartu za sutra.“

Međutim, njeno do tada solidno znanje engleskog naprasno prestaje i ona ne razume šta tražim. Već sam to mnogo puta sretala u južnoj Aziji. I znam da ne mogu ništa da promenim, osim da se nerviram i jedem u sebi. Ako ne želim da bacim četrdeset pet dolara koliko je koštala karta, nemam mi druge nego da se ukrcam na taj brod pa kad stignem – stigla sam.  A tamo ću videti šta ću.

Dok čekam da se predsednik iskrca – (malo me odobrovolji kad preko glava vojnika koji su napravili živi zid na doku vidim nekoliko ogromnih kesa punih fudbalskih i odbojkaških lopti namenjenih za darove deci) – uspevam da nateram sebe da više ne mislim o tome. Ne želim da propustim tih šest sati plovidbe kroz jedan od najlepših arhipelaga na svetu – Mjaik ili Mergui. Verovatno nikad više neću proći njime i zato hoću da budem prisutna u ovom trenutku, da potisnem sva negativna osećanja i da iz sve snage uživam. Drugačije, moje putovanje ne bi ni imalo mnogo smisla.
.

.

.

.

.

Galerija fotografija se nalazi OVDE.

.