1 Malaysia
*
Po dolasku u Maleziju turista će odmah primeti da tu zemlju naseljavaju Malajci, Kinezi i Indijci. I brzo će shvatiti da žive izmešano – u kući do kuće stanuju predstavnici različitih naroda. Jedino u velikim gradovima postoje etničke četvrti koje su više turistička atrakcija nego etnički i religijski – jer reč je i o tri religije: muslimanskoj, budističkoj i hinduističkoj — čiste oblasti. Obično se zovu Mala Indija, Kineska četvrt,i Malajski market. Turisti se tako čini da svi Maležani žive u idealnoj slozi. I neretko, u blogovima putnika mogu se pročitati hvalospevi tom prvom — i površnom — utisku o upešnom miksu tri naroda, tri rase, tri vere.
Ako posetilac obrati samo malo više pažnje, primetiće da među njima gotovo da nema mešanja. Devojčice sa pokrivenim glavama idu u istu školu a verovatno i razred sa devojčicama crne ravne kose podšišane u paž i tamnoputim drugaricama sa tikom između obrva. Ali van školskog dvorišta, retko će videti da se druže ili igraju zajedno. U vreme ručka, u malajskim uličnim restoranima sede Malajci i njihove porodice, u kineskim – Kinezi, u indijskim – Indusi. Nema mnogo slučajeva mešovitih parova, osim onih između zapadnjaka sa lokalnim stanovništvom. Jednom sam videla Malajca sa Kineskinjom, a čula sam priču o Kinezu i Malajkinji koji su se venčali. Roditelji navodno nisu bili protiv te veze ali su sumnjali da će opstati. I s pravom – jer zbog pritiska okoline, brak se raspao posle nepunih šest meseci.
Ukoliko putnik u Maleziji pokaže još malo veću radoznalost za međuetnički suživot, moraće da primeti da Kinezi prvi otvaraju svoje radnje i zadnji ih zatvaraju. Da su u svim državnim radnjama zaposleni samo Malajci. Da isključivo Indusi obavljaju teške fizičke poslove, rade na skelama, čiste ulice, spuštaju se u kanalizcione otvore. Ma koliko bio siromašan ili nestručan, nijedan Kinez ili Malajac to neće raditi.
Onaj pak putnik koji ima prilike da se upozna sa predstavnicima sva tri naroda i da sa svima uspostavi odnos poverenja te da čuje njihove priče, verovatno će stvoriti sliku o društvu koje raznim prisilama održava veštački mir među predstavnicima tri naroda. Ako se dovoljno zainteresuje pa potraži nešto o istoriji Malezije, saznaće da u toj zemlji zapravo vlada vanredno stanje još od 1969. godine. Tada je netrpeljivost između Malajaca i Kineza dostigla takve razmere, da su prvi širom zemlje rušili fabrike ovih drugih tražeći veći udeo u privredi zemlje i smanjenje siromaštva u odnosu na bogatiju kinesku manjinu. Osim mera koje je preduzela kako bi ispunila zahteve Malajaca, vlada je zabranila otvoreno ispoljavanje nezadovoljstva zbog politike koju je tada počela da sprovodi. A čiji rezultat je vidljiv na svakom koraku u svakom selu i gradu u Maleziji.
*
Malajci čine većinsko stanovništvo – skoro 70% zemlje. Svi su muslimanske veroispovesti i drže mnogo do svoje religije. Ne znam kako je u drugim islamskim zemljama, ali ovde već vrlo male devojčice nose povez koji je i obavezni deo njihove školske uniforme. U vreme podnevne molitve sve muslimanske radnje su zatvorene a ispred džamija su redovi automobila. U lancu američkih prodavnica seven-ileven (7/11) ne može se naći pivo ako u okolnim kućama pretežno žive muslimani. Paradoks je što se pedeset metara dalje, na privatnoj benzinskoj pumpi gde bi trebalo da je zabranjen, prodaje alkohol. Jutarnje propovedi se negde emituju u celosti, pa svi stanovnici u blizini takve džamije moraju da po sat ili duže slušaju hodžin glas a često i raspravu sa nekim oko kakvog verskog pitanja.
Većinu ovoga, ali kao usputne, često uvijene opaske, saopštavali su mi Kinezi i Indijci koji su me ugošćavali. Često kroz smeh, kao šalu, da ne bih pomislila kako pokazuju nezadovoljstvo. Ali, pokazivali su ga, a pogotovu Indijci.
Njih ima oko 7% u Maleziji. Ima ih muslimanske i hinduističke veroispovesti. Ovi potonji imaju svoje hramove, svoje hindu-sveštenike, svoje prazike. U školama uče malajski, koji je zvanični jezik u Maleziji, i engleski koji je obavezan za sve. Kod kuće – roditelji ih uče tamil. Iako njime govore između sebe, kada god sam ih pitala za Indiju, dobijala sam odgovore pune nipodaštavanja prema zemlji iz koje su potekli. Niko nije priznavao da je tek skoro došao iz nje, već su svi tvrdili da po sedam-osam generacija žive u Maleziji. Obično sam ih pitala i da li nekada posećuju Indiju. Odgovor je uvek bio – „Ne!“
„Nemamo tamo nikoga. A i tamo nema zašto da se ide. Tamo niko ništa ne radi, svi samo sede i piju masala čaj i traže novac. Oni samo troše i ništa ne zarađuju“, rekao mi je Indijac oženjen dvema ženama.
Slično sam čula i od ostalih.
I čula sma mnogo žalbi na račun diskriminisanosti zbog boje kože.
„Ne mogu da nađem devojku jer sam mnogo taman“, požalio mi se Afik, mladić koji me je ugostio preko Warmshowers liste. „Svi mi kažu: Afik, ti si Idnijac, a ja im objašnjavam da nisam. Jesu moji preci nekad davno došli iz Indije, ali to je bilo pre dvesta godina ili više.“
Kineza ima oko 25% a drže oko 80% nacionalne privrede. I oni kao i Indijci između sebe govore svoj jezik – mandarinski ili dijalekat kraja iz kojeg su potekli, a znaju i malajski i engleski. Za razliku od Indijaca koji se ozbiljno žale, Kinezi sa podsmehom govore o svojoj diskriminisanosti.
„Nema nas u državnim službama. Nemamo nikakva prava u političkom odlučivanju. Ali nas to ne pogađa. Mi smo povezani između sebe i podržavamo se. Radimo naporno, od jutra do mraka (dok su Malajci lenji a Indijci nestručni), štedimo da bi naša deca upisala dobre škole i kasnije u životu mogla da biraju zemlju u kojoj žele da rade“, pričao mi je Riki Li, koji me je ugostio u Penangu. „Nas ne pogađa politika malajske vlade, iako nije fer prema nama.“
Iznenadilo me je otkriće da ni maležanski Kinezi ne mare za svoje korene.
„Ne, ne idemo u Kinu“, svi su mi rekli. „Nemamo tamo nikoga.“
Kada bih primetila da se Kinezi u Maleziji dosta razlikuju od onih u matičnoj zemlji, uvek bih dobila isto objašnjenje:
„Mi znamo da se ponašamo za razliku od njih.“
To je odgovaralo istini, ili se barem podudaralo sa mojim opažanjima o tamošnjim i ovdašnjim Kinezima. A ovima u prilog sam, osim dobrih manira, dodavala i srdačnost i gostoljubivost kakvu nisam doživela još od Balkana. A koja je podrazumevala da ja ništa ne plaćam, da se brinu o svakoj sitnici, da mi posvećuju pažnju i vreme kao da je smisao njihovog života samo u tome da meni ugode i da ja budem zadovoljna.
*
Negirajući nezadovoljstvo svojih manjinskih naroda, maležanska vlada drži se modernog pandana onoj latinskoj formuli „hleba i igara“, te razvija potrošački mentalitet kod svojih stanovnika, usmeravajući ih ka materijalnim vrednostima. Osim po zastavi koja je veoma nalik onoj američkoj i agresivnoj političkoj i marketinškoj kampanji koju je pokenuo premijer Malezije, a koja plasira slogan „1 Malezija“ – prva, jedna, jedina, ujedinjena — Malezija podseća na Ameriku i po neverovatnom broju šoping molova. Njih ima na desetine u svakom gradu sa nekoliko stotina hiljada stanovnika, dok iole veće naselje obavezno ima KFC, SubAwey, McDonald… I oni su ultimativno mesto za izlaske tokom vikenda. Posećuju se porodično, dolazi se i iz unutrašnjosti da bi se kupovalo, pa jelo i fotografisalo ispred šoping molova i u njima. Malajci, Kinezi, Indijci – svi su tamo bez izuzetka, ujedinjeni u trošenju novca. Tako „1 Malezija“ postaje „1 strast“ koja ukida sve razlike i sva nezadovoljstva.
Snežo, koliko ti žališ za Jugoslavijom? Meni je njen raspad možda najgori događaj u životu, ako izuzmem smrt roditelja, naravno…
Pa ne bih baš mogla da kažem da mi je bio najgori događaj (osim smrti roditelja) ali mislim da jesam u priličnoj meri jugonostalgičar.
Чудан осећај, и добар пример како човек лако упадне у одређено очекивање: после низа краћих прича, најављен дужи блог – почнем да читам, и таман се залуфам и унесем, кад оно – крај! Ово је први текст после дужег времена да сам дошла до краја и остала збуњена како сад па нема ништа више?! Значи, имаш ти још да пишеш о Малезији 😉 А допало ми се што су све оне цртице овде стављене у контекст, јако лепо. * Квантитативно, гледам проценте и јасно ми је да Индијаца има премало да се као група одбаце од дна. Ако само или… Read more »
Mislim da će sve češće tekstovi biti kratki.Naprosto, ne mogu da stignem sve i događaji me prestižu.
Što se Kineza tiče, oni su odvajkada bili trgovci i poznati po tome pa nije ni čudo što s ebogate. Uz to, oni zaista rade. Već samo činjenica da prosečan Malajac, koji je vernik, pet puta dnevno zatvara radnju jer ide da se pomoli, umanjuje njihovu produktivnost. Uz to, Kinezi za njih tvrde da su inače lenji. Možda je predrasuda, a možda ima i istine u tome.
Ni mene nije začudilo to pljuvanje po precima, nekako mi je prilično ‘naški’ 🙁
Bojim se da ta finansijska stabilnost neće biti dovoljna da ujedini Maležane. Taj model je radio u Singapuru jer se većinsko stanovništvo (Kinezi) praktično odrekao svog nacionalnog indentiteta. Više od polovine Kineza priča engleski kod kuće sa članovima porodice. Slično je i sa ostalima. Religije se sete kad treba poklone kupovati za praznike, ili iste primati. Uostalom, u ovom delu sveta, Kinezi se dosta miksuju sa ostalim narodima. U Singapuru je mnogo veći broj Paranakana (miks Kineza i Malejaca) nego čistih Malejaca. Na žalost država ih ne prepoznaje kao posebnu etničku grupu, mada to jesu jer imaju posebne običaje i… Read more »
Zanimljiv taj zaključak za korenje. Ne znam čak da li bi se složio da je korenje dobro ili ne, ali svakako je istina da korenje vezuje čoveka.
Dobar tekst. Malo neuobičajen, drugačiji, ali dobra.
Hvala Fokus. Bio je jedan u sličnom ‘ključu’ o Kinezima. Pa ako te zanima, ovde je:
Marice, znaš da se sve slažem s tobom. Hvala ti na ovim podacima u vezi sa Paranakanima. već ih srećem ovde u Indoneziji. Svakako ću to iskoristiti i za pisanje. Samo da još napišem blog o Singapuru 🙂