Havardov način
*
Smeštaj u Ringo’s Foyer Guest house rezervisala sam preko jednog sajta. Bio je najjeftiniji u Melaki, sa cenom od 5$ za krevet u zajedničkoj sobi. Rezervisala sam za četiri dana, smatrajući da je to dovoljno za obilazak Melake – grada koji su svi hvalili kao biser zapadne obale Malezije.
Iako Melaka nije ni približno velika ni razuđena kao KL, trebalo mi je više od dva sata da nađem svoj hostel. Ima neke nelogičnosti u načinu na koji Maležani projektuju i označavaju svoje puteve, zaobilaznice, podvožnjake. Razgovor sa mnogim zapadnim cikloputnicima uverio me je da nisam jedina koja se obavezno gubi u svakom maležanskom gradu. Naprosto, imaju drugačiju logiku koja je nama neshvatljiva.
Kada nakon dva sata lutanja a pre toga 6-7 sati vožnje najzad stignem pred hostel, imam šta i da vidim — ulazna vrata su zaključana. Molim?! Na kapiji uredno okačena pohvala da je svetski poznat sajt Trip Advisor pre samo tri-četiri godine proglasio ovaj hostel najboljim u Melaki. A sada je, u 18.30 zatvoren i kroz kapiju vidim da na drugim gvozdenim vratima visi obaveštenje ‘Dinner time’. WTF?!?
Na moju molbu, jedan Kinez iz restorana do hostela poziva vlasnika telefonom i daje mi aparat da se s njim dogovorim. Još mi kaže kako je ovaj upravo otišao motorom, pa se setim da sam ga i ja videla približavajući se ovom mestu. A deset minuta ranije, sa jedne benzinske stanice gde sam stala i zamolila za pomoć da pozovemo Havarda, kako je vlasnikovo ime, rekao je kako ne može sad da me čeka ili dolazi po mene, pošto je krenuo na večeru.
Iako Kinezi u Maleziji pričaju dobro engleski, iako ja pričam dobro engleski, gotovo ništa ne razumem Havarda. Često mi se to dešava kada razgovaram sa ljudima kojima engleski nije maternji jezik — uživo se odlično razumemo a preko telefona kao da pričamo dva najmanje zastupljena jezika na svetu — ter sami* i votik**. Mislim da je problem u akcentima, mom ‘ruskom’ i — u ovom slučaju — vlasnikovom kineskom.
Tako ja ne razumem kada mi kaže da će biti tu za deset minuta, dok on ne razume moje pitanje mogu li nekako da uđem unutra da ne stojim na ulici. Kasnije ću shvatiti da naš najveći nesporazum zapravo proističe iz moje neupućenosti u pravila rada ovdašnjih hostela. Naime, u Maleziji nema stalno zaposlenog koji sedi za pultom u koje god doba da gost dođe. Sve radi vlasnik i, eventualno, njegova porodica. Kada je vreme obedu ili kada vlasnik mora da izađe, on naprosto zaključa hostel. Svi gosti, naravno, imaju ključ od ulaznih vrata. Nešto kao zajednička velika kuća.
Ne znajući za to, u čudu sam.
“Kako možete da zaključate hostel kao da je privatni stan i tek tako odete a znate da imate gosta jer ste dobili moju rezervaciju i kaparu?”, pitam ga preko telefona.
“Vi ste napisali da stižete oko 17 h a sad je skoro 19 h!”, viče s druge strane – ili mi se čini da viče. “Ja sam gladan i moram da jedem. Ko vam je kriv kad niste došli na vreme!”
“Ali ja sam lutala dva sata tražeći ovo mesto, GPS koordinate sa sajta su pogrešne!”, bunim se. I dalje ne shvatam da je on zapravo otišao da kupi večeru i da će se ubrzo vratiti. „Ne možete tek tako da napustite hostel i da lične potrebe pretpostavite gostima koji su vam platili.“
„E, znaš šta?!“, poviče s druge strane. „Da se nosiš i ti i tvoje pare. Ne trebaš mi kao gost, ne želim te u svom hostelu!“
U šoku sam. Hoću da mu objasnim da nije u redu, ali on nastavlja da priča. Govori mi kako ima gomila hostela okolo i da mogu da odem bilo gde jer me definitivno ne želi kod sebe.
Onako umornoj, znojavoj, gladnoj i žednoj, nije mi do ponovnog lutanja po tom gradu sa nelogičnim spletom ulica. Uostalom, platila sam i nepovratnu rezervaciju za ovo mesto.
Odgovorim i ja njemu da se nosi, vratim onom Kinezu telefon ali ostanem da čekam. Verovatno zbog umora. I iz inata.
*
Nakon deset minuta, Havard se pojavljuje.
Kako siđe sa motora i ugleda me, tako pokaže rukom na mene i počne da viče:
„Odlazi odavde! Ne želim te ovde!“
Previše sam umorna za raspravu. U meni nema ni atoma snage i ne mogu ni da zamislim da se bilo gde pomerim. Zato čekam da se izduva, povremeno ponavljajući: „Mogu li da ti objasnim?“
Nakon nekoliko minuta, kad ga prođe prvi gnev, Havard mi dopusti da i ja nešto kažem. I dopre mu do ušiju moja pretpostavka o nesporazumu, o pogrešnom tumačenju i mom i njegovom. I još mu objasnim da retko odsedam u hostelima i da je ovo prvi put u Maleziji da sam rezervisala neki, te normalno ne znam kakva su im pravila. Tokom tri i po godine na putu nisam nijednom naišla na neki koji je bio zaključan jer je vlasnik nekuda otišao ne ostavivši nikoga da dežura.
Valjda zbog pomena tri i po godine pedaliranja, Havard tad prvi put obrati pažnju na to da je uz ulaz u hostel parkiran moj tenk od bicikla. Sa onih šest i po torbi, oslonjen na zid pošto nijedna nožica ne može da izdrži njegovu težinu, deluje potresno koliko i ja verovatno.
„ Tvoj bicikl?“, pita me Havard izmenjenim tonom.
Samo klimnem glavom.
„Ajde, idemo gore. Verovatno je bio nesporazum“, kaže on pomirljivo i pruži mi ruku.
Opet sam u šoku, samo sada pozitivnom.
Ne stignem ni da se priberem ni iskažem svu zahvalnost koju sam osetila, a on je već vešto poskidao moje torbe i krenuo da ih nosi gore. Istovremeno, iz hostela je izašlo nekoliko gostiju, mahom muškaraca, pa su složno dohvatili ostatak tereta i moj bicikl, i sve izneli na sprat.
*
„Čudo da me nisi kontaktirala preko Warm Showers liste?“, pita me Havard kada uđemo u glavni salon hostela.
„Zaboravila sam da pogledam ko je od članova u Melaki“, kažem. Glupav propust.
„Dođi da ti pokažem hostel i da te upoznam sa tvojim kolegama — tu su dvoje Poljaka i dvoje Holanđana. Warmshowerse ugošćavam na krovu“, kaže i povede me u obilazak.
Usput, predstavlja me svakom gostu kog sretnemo, i njih meni, upoznajući nas odakle smo, koliko dugo i kako putujemo i gde dalje idemo. Kao učitalj kada mu stigne novi đak u razred, pomislim sa velikom simpatijom. Već od onog ‘mirenja’ osetila sam stid zbog našeg nesporazuma iako smo verovatno oboje krivi za njega. Havarodvo ponašanje koje sad vidim, činjenica da osim smeštaja za novac (po vrlo simboličnim cenama) bicikliste ugošćava besplatno, a potom i popust koji mi daje prebacujući me u jednokrevetnu sobu po nižoj ceni od zajedničke koju sam rezervisala , da bi me nekoliko dana kasnije smestio besplatno u sobu na krovu koja je namenjena warmshowersima – uveravaju me da je Havard veliki laf.
Kasnije, kada se smestim i malo oporavim od puta, otkrivam da Havard svake večeri organizuje neku aktivnost za svoje goste. Večeras je to noćna vožnja kroz grad. Propuštam je jer sam preumorna. Narednog dana je kolektivni odlazak u bioskop. Dan kasnije – večera u pakistanskom restoranu. U petak – grupna poseta tradicionalnom kineskom noćnom marketu…
I koliko god gostiju da stiže, čak i kada se hostel napuni pa na ulaznoj kapiji okači obaveštenje da je kuća puna, Havard svakome upamti ime, odakle je i gde dalje putuje. I pri svakom susretu s anekim od nas, obavezno pita da li smo okej i da li nam nešto treba. Da li smo zainteresovani za zajedničko druženje. Da li nam treba pomoć…
Tako jednom pola dana provodi sa Krisom, Poljakom kog sam pre mesec dana srela u Tajlandu sa njegovom devojkom a sad smo se sreli i ovde, pokušavajući da prilagodi moj predugačak bicikl tako da mi bude udoban za vožnju. Daje mi svoju lulu za volan upola kraću od moje, a onda sa Krisom satima pokušava da reši problem prekratke žice koja drži moju ručnu torbu na volanu. Sistem najvećeg nemačkog proizvođača biciklisitčkih torbi osmišljen je tako da samo originalni delovi odgovaraju i da je gotovo nemoguće imrpovizovati. Ali Havard i Kris ne odustaju i na kraju ipak uspevaju da nađu zamenu za originalni sistem. Čini mi se da je Havard srećniji čak i od mene što su uspeli.
Ne želi da mu platim za novu lulu već zadržava moju staru. Delove koje mi je dao takođe mi ne naplaćuje. Kakav čovek!
Najviše zbog njegovog načina prema gostima ostajem nekoliko dana duže nego što sam planirala. Naprosto, osećam se dobro u njegovom hostelu. Svi se osećamo dobro, jer gotovo svi do jednog, gosti produžavaju svoj ostanak.
Razmišljam dosta o Havardu. Nesumnjivo je da zaista voli svoj posao. Vidi se to i po pažnji s kojom je uredio svoj hostel. Nebrojeni detalji poput bicikala koji vise sa ograda stepenica (jer i sam je veliki cikloputnik), kaciga kao ukrasnih saksija, crteža i duhovitih poruka što njegovih što gostiju po zidovima i podovima na krovnoj terasi, uređenim mestima za uživanje kao što su bašta na krovu ili nekoliko manjih salona uz onaj glavni, a ne manje vredni pomena su i besplatni doručak te besplatna kafa i čaj tokom celog dana, kao i frižideri na slobodno korišćenje uz jedino upozorenje: „Budite pošteni i ne jedite tuđu hranu!“
Ali za razliku od gotovo svih ostalih vlasnika hostela koje sam upoznala, on se gostima daje i emotivno. Ne zadržava distancu između sebe i njih i nije mu na prvom mestu zarada već da se ljudi oko njega osećaju dobro, da održava prijateljsku atmosferu i utisak da su svi tu, u Ringo’s Foyer hostelu, jedna velika internacionalna porodica.
A kad samo pomislim kako je malo nedostajalo da ga nikad ne upoznam.
______________________
*Ter Sami govori svega dvoje ljudi u svetu – u severositočnom delu Rusije, na poluostrvu Kola
**Jezik koji govori oko 20 ljudi iz plemena Votik na severozapadu Rusije.
Komunikacija osnov svega.
Slažem se, ali je najčešće jako teško ako ne postoji i ona neverbalna komunikacija.
Akcenti su problem, upravo. Kad pričaš licem u lice, imaš na raspolaganju dodatne informacije: nisu samo reči i intonacija, već i izrazi lica i gestakulacija, i to je to. Razlog zašto ja insistiram na takvoj komunikaciji, iako košta đavo i po (na razne načine), mislim da se isplati trošak na duže. 🙂
Znam ja to, samo ne znam kako bih rešila u mom slučaju. Jedino da ih zovem /te s kojima nekad moram da pričam) preko Skajpa, ali je onda neophodno d ai njima Sjkajp bude uključen jer džaba ako se ne vidimo oboje.
A zanimljivo je da preko sms-a nikad nisam imala nesporazume sa strancima.
Ah, pa eto ti onda polazne osnove za algoritam tj. strategiju ponašanja ubuduće: prvo pošalješ sms sa svim relevantnim podatcima, na vrlo osnovnom engleskom (izbor jezika će nužno varirati!). Onda te ili druga strana zove, i već ima sve podatke, ili ti zoveš a da si ono najbitnije već rekla. Nesporazuma bi trebalo da bude manje. A dok ti kuckaš poruku, adrenalin će ti se malkice smanjiti 😛
Прелиставам на прескок фотографије и имам амандман: да набавиш дурбин и кад видиш да лепо пише да је газда луд, не расправљај се са њим ни под разно 😉 Знаш ли откуд име хостелу?
Ne. Ali sam upravo u singapurskom supermarketu videla otkud tvoj nadimak – ima pivo Orion 😛
И? Ако је ваљало, да останем овако. Ако није, да вратим и презиме, те се макар мало прокријем од стида 😉
Uh… sjajno!
On kao i ti verovatno ima svoj bioritam i nedozvoljava da ga iko izbaci iz njega , a dok s nekim nepojedes ”kilo’ soli neznas kakav je